Rade Šerbedžija , stihovi...

[JESSY]

 

 

Zaboravi

Ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me sreces prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noci zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u nasoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...

Zaboravi da si ikada rekla da me volis,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuskanca,
I onaj nas poljubac na kisi
Za koga bi znala reci:
"Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi...

I kada ti kazem da zaboravis,
Kazem ti to zato sto te volim
Kazem ti to bez gorcine,

Otvori oci ljubavi,
Nasim gradom prosli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali..., imali...
Zato... Zaboravi.

Cemu sjecanja...?
Pogledaj kako tresnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmijesi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je vec dragana, hocu da kazem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo vise djeca
I znam da nije lako,

I znam da mozda i boli, ...ali pokusaj,
Molim te,....pokusaj...zaboravi!

I ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreces prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi... i zaboravi.

[JESSY]

Filipa Kljajica 32

Noć je u mojoj sobi
Mrak nam topi vrijeme
Modra sjeta pada mi na oči
Omamljen tobom pišem zadnji stih
Na ovoj ploči.

Nemir je moja sudbina
Ovo vrijeme usporava sate
Dodirujem ti zaspale oči
Čuvam tvoj san
Ti si zadnji stih na mojoj ploči

Hajde,primakni se bliže
Ljubi me, ljubi polako
Da, zagrli me čvrsto
Dobro je, dobro je tako.

Polako odlazi noć
Tramvaj zvani čežnja
Noćni radio svira nešto lagano
Tiha gitara opet me nosi
Tebi u san....

Možda sanjaš nešto posebno
Neki film u kom smo zajedno
Sjetna, zastrašena djeca
Čuvari snova što još ne žele da se probude

Hajde,primakni se bliže
Ljubi me, ljubi polako
Da, zagrli me čvrsto
Dobro je, dobro je tako

[JESSY]

Iza

Iza svakako postoji
iza je uvijek
tu
pored
nakon
iza svega
I
iza ničega
stoji iza
iza je mudrije
dogodilo se
iza je i dublje
umnožilo se
ko zna koliko
I ko zna zašto
uvijek je
iza nečega
ili
iza svega
svakako
sasvim pristojna riječ
za
zauvijek

[JESSY]

Rastanak

Jos noćas, draga, budi tu kraj mene ti,
U našoj sobi sjećanje nek' izgori.

Još noćas, draga,
Nježnost stara govori,
To traže luku
Mojih snova brodovi.

Poleti, ptico, pustim poljem,
Raširi krila ranjena!
I leti, ptico, kraju boljem,
za let si, ptico, stvorena.

(umesto ovog poslednjeg stiha iz refrena peva još i: Sokol te nije volio)

Još noćas, draga ,
Don Kihot (ili: čežnja) živi u meni,
Zablude smiješne
I ovaj vjetar ludi, ludi, pijani.

Još noćas, draga,
tuga tužno miriše,
Sutra sam stranac,
i daleko, najdalje.

(nekad posle svake strofe dodaje: Još samo noćas)

Poleti, ptico, pustim poljem,
Raširi krila ranjena!
I leti, ptico, kraju boljem,
za let si, ptico, stvorena.

Svu noć je padala kiša
I drveni pod je škripao
Dok sam se spremao za put.
Taksi je čekao pred vratima i
Telefon počeo da zvoni.
Na stolu su ostale stare fotografije,
U sobi miris vina.

Još noćas, draga, ja gledam svijetla ovog grada,
Još noćas...
... odlazim iz ovog grada (ili: putujemo mrak i ja)
Samo još noćas
Mrak i ja...
Samo još noćas
Mrak i ja...

[JESSY]

Ako me sretneš negdje

u gradovima stranim,

po kojima se muvam u posljednje vrijeme . .

Sretni me,

kao da me srećeš prvi put . .

Nismo li se mi već negdje vidjeli?

Kaži . .

i zaboravi . . .

Zaboravi dane koje smo nekad zajedno . . .

I noći, zaboravi . .

Gradove,

kojima smo mijenjali imena

i ucrtavali u karte samo nama dostupne . .

Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,

uvali mirnih voda . .

Otok naš

i ime broda pjesnika

koji nas je tamo nosio . .

Zaboravi da si ikad rekla da me voliš,

i kako se nikada,

nikada nećemo rastati.

Treba zaboraviti

naslove knjiga koje smo zajedno čitali . .

Filmove

koje smo gledali . .

Hemfri Bogarta i Kazablanku.

naročito zaboravi . . .

Ulicu divljih kestenova

s početka Tuškanca,

i onaj naš poljubac na kiši

za koga bi znala reći:

“Nikada neću zaboraviti” . .

Molim te zaboravi . . .

I kada ti kažem da zaboraviš,

kažem ti to zato što te volim,

Kažem ti to bez gorčine . .

Otvori oči ljubavi. .

Našim gradom

prošli su tenkovi . .

Odnijeli su sobom

sve što smo bili,

znali, imali ..

Zato zaboravi . .

Čemu sjećanja ..?

Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu

iznova cvjeta svakog proljeća . .

Nasmiješi se jutru koje dolazi,

zagrli bjelinu novih dana,

i zaboravi . . .

Kasno je već dragana . .

Hoću da kažem,

zreli smo ljudi . .

To jest ,

nismo više djeca ..

I znam da nije lako . .

I znam da

možda i boli …

Ali pokušaj,

Molim te . .

Pokušaj . . .

Zaboravi . . .

I ako me sretneš negdje

u gradovima stranim,

po kojima se muvam u posljdnje vrijeme . .

Sretni me ,

kao da me srećeš prvi put . .

‘Ej, Nismo li se mi već negdje vidjeli?

Kaži…

i zaboravi . . .

[Милан Ракић]

 

Rastanak

Jos noćas, draga, budi tu kraj mene ti,

U našoj sobi sjećanje nek' izgori.

Još noćas, draga,

Nježnost stara govori,

To traže luku

Mojih snova brodovi.

Poleti, ptico, pustim poljem,

Raširi krila ranjena!

I leti, ptico, kraju boljem,

za let si, ptico, stvorena.

(umesto ovog poslednjeg stiha iz refrena peva još i: Sokol te nije volio)

Još noćas, draga ,

Don Kihot (ili: čežnja) živi u meni,

Zablude smiješne

I ovaj vjetar ludi, ludi, pijani.

Još noćas, draga,

tuga tužno miriše,

Sutra sam stranac,

i daleko, najdalje.

(nekad posle svake strofe dodaje: Još samo noćas)

Poleti, ptico, pustim poljem,

Raširi krila ranjena!

I leti, ptico, kraju boljem,

za let si, ptico, stvorena.

Svu noć je padala kiša

I drveni pod je škripao

Dok sam se spremao za put.

Taksi je čekao pred vratima i

Telefon počeo da zvoni.

Na stolu su ostale stare fotografije,

U sobi miris vina.

Još noćas, draga, ja gledam svijetla ovog grada,

Još noćas...

... odlazim iz ovog grada (ili: putujemo mrak i ja)

Samo još noćas

Mrak i ja...

Samo još noćas

Mrak i ja...

 

[JESSY]

@@Милан Ракић, :good2:

[JESSY]

Noću,

dok ti spavaš,

moje srce bdije nad tobom.

Tebi se ništa,

ništa ne smije dogoditi.

Toliko, toliko te volim.

Jedino,

jedino s tobom

mogao bih plakati.

Mogao bih se smijati.

Opraštati i razumjeti.

Vjeruj mi.

Toliko,toliko te volim.

Od juče tek si tu i o tebi malo znam.

Ali mogu život svoj da ti dam.

Uz mene nađi mir,

nikad sumnju,nikad bol.

Moja ljubav bit će zalog za to.

Mila,

poklanjam ti svaki dan svog života.

Kada se moj san ostvari

i ti ćeš kao i ja biti sretna.

Toliko, toliko te ljubim.

Rade Šerbedžija Noću

 

 

 

 

[JESSY]

NE DAJ SE INES

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama, moja Ines
drukcijim pokretima i navikama
jer jos ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
imala si vise ukusa od mene
tvoja soba divota
gazdarica ti je u bolnici
uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama,
po poklonima
pratila me sljedeceg jutra
oko devet do stanice
i rusi se zeleni autobus
tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
u vecernjem sam odijelu
i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja,
ne daj se Ines

Dugo je pripremano nase poznanstvo
i onda slucajno uz vrucu rakiju
i sa svega nekoliko recenica,
lose prikrivena zelja
tvoj je nacin gospodje
i obrazi seljanke
prostakuso i plemkinjo moja
pa tvoje grudi, krevet
i moja soba objesena
u zraku kao narandza
kao narandzasta svjetiljka
nad zelenom i modrom vodom Zagreba
proleterskih brigada 39 kod Prkovic
pokisla ulica od prozora
dalje i sum predvecernjih tramvaja
lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromastva
upotreba zajednicke kupaonice
i molim vas, ako netko trazi

Ne daj se Ines

Evo me ustajem
tek da okrenem plocu
da li je to nepristojno
u ovakvom casu
Mozart Requiem Agnus Dei
meni je ipak najdrazi pocetak
raspolazem s jos milion njeznih
i bezobraznih podataka nase mladosti
koja nas pred vlastitim ocima vara,
i krade, i napusta

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkazi veceru, prevari muza
odlazeci da se pocesljas
u nekom boljem hotelu
dodirni me ispod stola koljenom
generacijo moja, ljubavnice

Znam da ce jos biti mladosti,
ali ne vise ovakve
u prosjeku 1938
ja necu imati s kim
ostati mlad ako svi ostarite
i ta ce mi mladost
tesko pasti
a bit ce ipak
da ste vi u pravu
jer sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno
a ponovo pocinje kisa,
kao sto vec kisi
u listopadu na otocima
more od olova
i nebo od borova
udaljeni glasovi koji se mijesaju
glas majke, prijatelja, kceri,
ljubavnice, broda, brata
na brzinu pokupljeno rublje pred kisu
i nestalo je svjetla
s tom bjelinom
jos malo setnje uz more
i gotovo
 

[Данче*]

Noću, dok ti spavaš, moje srce bdije nad tobom. Tebi se ništa, ništa ne smije dogoditi. Toliko, toliko te volim. Jedino, jedino s tobom mogao bih plakati. Mogao bih se smijati. Opraštati i razumjeti. Vjeruj mi. Toliko,toliko te volim. Od juče tek si tu i o tebi malo znam. Ali mogu život svoj da ti dam. Uz mene nađi mir, nikad sumnju,nikad bol. Moja ljubav bit će zalog za to. Mila, poklanjam ti svaki dan svog života. Kada se moj san ostvari i ti ćeš kao i ja biti sretna. Toliko, toliko te ljubim. Rade Šerbedžija Noću

 

 

 

 

@@JESSY, :good2:

[JESSY]

Noćas je
ulicama našega grada
prolazila kočija bijela . .
I bijela mećava vije . .
Mutan dan . . .

Do u tajne sobe naše stare ljubavi . .
Trpim svoje 
i tuđe
što me bije . .
I mrzlo mi je u srcu . .
Ne treba rakije – ne grije!

Za tebe ljubavi govorim ove riječi . .
Za tebe,
koju nosim u mozgu,
k’o užarenu kuglu djetinjstva . .
K’o ranu
koju sam bolovao toliko puta . .
Za tebe koja si dio mene . .
Duboko ukopana školjka u kamenu . .
Miris borovine
zauvijek zaboden u krv moju prokletu . .
Za tebe . .
Zbog tebe . .
Zbog sebe . . .

Predlažem
da saberemo naše siromaštvo
u dodir
koji liječi naša srca,
u koja je rđa pala
s bijelom igrom u samoći . .
Moj križ
plaća račun ove noći . .

Ne kuni me imenom
na koje je moja krv postala imuna . .
Oguli narandžu,
operi lice ,
otvori se utjeho . .
Zagrli me jako . .
I probudi se, dragana . .
Ne budim te
tek tako . . .

Za tebe, ljubavi, govorim ovu pjesmu,
za tebe koja si dio mene . .
Duboko ukopana školjka u kamenu . .
Za tebe,
što u toplim rukama nosiš ruže nijeme,
i prosipaš ih u suhu fontanu . .
Za tebe,
zbog tebe,
zbog Prevera . .
Zbog svih pjesnika ljubavnih stihova,
i uprkos njima . .
Ne budim te
tek tako . . .

Otvori oči ljubavi
i pogledaj kroz prozor . .
Vani su zasijale gorčine,
tumaraju pomrčine i studen,
i bijela mećava u gradu vije . .
Mutan dan . .
Pa i srce je počelo šumjeti:
“Divljak – ovdje je kvar!” . .
Ne treba rakije – ne grije . . 
Dok bije u njedrima
dobro nam je . . .

Gledaj!
Nemoj da ti tražim oči . .
Primakni se bliže . .
Još bliže . .
Zagrli me, ljubavi,
zagrli me jako . . (!)
I probudi se već jednom . .
Ne budim te
tek tako . . .

Uzalud . .
Uzalud . .
Uzalud je budim . . .

[JESSY]

POPODNEVNA PJESMA

Upucujem ovu lijenu
popodnevnu misao
njeznu i pohotnu
u ono dvoriste u kojem sam
vas gledao, draga susjedo

Tisucu devetsto pedeset sedme godine
kada je bila jesen slicna ovoj
i kada su jos u moj san udarali prozori
roditeljske kuce utopljene
u sibenskoj jugovini

U gradu koji je postajao moja bolnica
a mojom napola razbudjenom glavom
kolali prvi tramvaji plavi i uspavani
adresiram tamo ovu misao i kazem
steta

Bili ste ljubavnica mog cimera od
osam do jedanaest svakog jutra
kako ste se zvali Ema, Selma
Alma, Adela
da li je sto izmijenilo vase lice
oci i trbuh

A kako sam vam zavidio
vracajuci se iz setnje
od osam do jedanest izjutra
uz cetvrt kruha i mlijeko u jednom
blijedom Pescenickom mljekarstvu

Svim je bojama vec moj prvi
studentski rujan dodavao
malo crnog i malo tamnozelenog
i danas Vam iskreno kazem
steta, steta

Vise vjerojatno i niste za takva sta
ponovo ono dvoriste
vrijeme je za nedjeljni ribolov
i vas suprug odlazi

Vi znaci danas dolazite jos ranije
u moju sobu, oko pola sedam
a ja bas izlazim, steta
jer moj je cimer mrzovoljan tako rano
i ja bih Vam vjerojatno pruzio vise

Ali ja idem u setnju
i setao sam tako godinu i drugu
i ne da Vam se hvalim, bilo je toga
kakve sve zemlje, pica, kakva mora
gdje sam sve bio, gdje sam sve ljubio
i kakve zene

Jer vama otvoreno mogu reci
kuda sam sve setao po kisi ujutro
nekakav vlak je istruo u crnom
proljecu u Poljskoj, blizu Rusije

Kakvu sam tamo
zenu ostavljao, isukrste
i kakva je mene ostavljala na sjeveru
pijuci neko nerazgovjetno
pice svog naroda
daleko, daleko, kao u snovima

Opet netko ovdje u Zagrebu u
Jurijevskoj
pa oci providne i dragocjene jedne
cehinje iz Brna, Vozderkove

Premjestene zauvijek u moju utrobu
a takav snijeg i sve sto treba bilo je,
bilo
ali ono dvoriste u kojem sam vas
vidjao
izmedju dva neodredjena stabla crna
od vlage one jeseni

Vas tako obicnu i raskalasnu domacicu
i mirisi koje ste ostavljali u mojoj sobi
U sezonama 1957,58 i sljedece
steta, nepovratno steta

Niceg nema, niceg nema od tebe
od mene

[Милан Ракић]

Да се "поверим" Сличну "причу" сам искусио...

 

Дјевојка из мога краја

 

Провела је ноћ на путу којим крећу од

давнина 

 

наши снови према свијету с` Перковића преко Книна

 

У очима њеним море светлуца јој сол

у коси 

она неда да је сломе отима се и пркоси 

 

Дјевојка из мога краја на уснама њеним

кушам

 

окус првих пољубаца окус првих оскоруша

 

она памти давне ријечи, слатке боје

завичаја

 

има жељу да ме лијечи, дјевојка из мога краја 

 

Провела је ноћ на путу на којем се

наде гасе 

остала је сву ноћ будна у вагону друге класе 

у очима њеним море светлуца јој сол

у коси 

она неда да је сломе отима се и пркоси 

 

Дјевојка из мога

краја...... 

 

[Милан Ракић]

окус првих пољубаца окус првих оскоруша

 

как`а експресивнос`.. Нацртано!!! 

[Милан Ракић]

А зипа ову! 

 

Имам пјесму за тебе!

 

имам пјесму за тебе

годинама чека та

и стрпљиво намигне

са далеких обала

 

у њој врани коњи сви

што су давно збрисали

једном лица позната

не памтим их више ја

 

имам пјесму за тебе

сама себе писала

од Силбе до Санта Монице

мора се надисала

 

у њој мирис прошлих љета

сјај и биједа трошног свијета

у њој боја лијепих дана

пада преко наших рана

 

имам пјесму за тебе

да те мало разгали

неће прогнат туге те

ал ће да их ублажи

 

и на трен ће вријеме стати

и на часак ћемо знати

гђе се тајна скривала

гђе је срећа остала

 

имам пјесму за тебе

послије ћу је свирати

нек се она омакне

кад сјећање провали

 

као некад ти и ја

тамбураши за нама

под прозоре драгих жена

улицама успомена 

као некад ти и ја

тамбураши за нама

под прозоре драгих жена

улицама успомена

 

имам пјесму за тебе

права је и једина

вози знане путеве

без граница, царина

 

ријетке минуте точи

радост срцу смијех за очи

у њој још смо ђеца ми 

још нас нису сломили

 

у њој још смо дјеца ми 

још нас нису судили

 

као некад ти и ја

тамбураши за нама

под прозоре драгих жена

улицама успомена 

 

као некад ти и ја

тамбураши за нама

под прозоре драгих жена

улицама успомена

 

имам пјесму за тебе...

 

 

 

И да се похвалим Ја водио жену у Дом синдиката ономад