Вести о упокојењу...

[karadjordje]

Не брате него садржина поста није имала везе са темом.Можеш вратити пост па ћу ти показати шта није ваљало 

[karadjordje]

Не,овдје је тема:``Данас је умро Милорад Павић`` и говориће се о томе.Тему о масонерији можеш отворити на другом пдф-у,рецимо на Религији или у Друштво,и на том пдф-у ће се поштовати твоја воља да се говори о масонерији и нико ти неће спамовати тему.С`тога и ја тебе молим да се држиш теме на овом пдф-у.

[pokajnik83]

U Beogradu, na Vojno-medicinskoj akademiji, danas je preminuo jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor, potvrdila je Tanjugu njegova porodica.

Rođen je u Sarajevu 1937. godine, a odmah po završetku Drugog svetskog rata sa porodicom se preselio u Beograd u kome je, uz povremena izbivanja širom sveta, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni hroničar.

[Пајко]

Упокој Господи душу раба Твојего. Амин

[Guest Оливера]

Упокој га Господе у царству своме.

Амин!

[Маша]

Лично сам га знала, ишле смо мама и ја код њега на славу СвЈована.

Вечан помен.

пс сећам се његовог генијалног одговора на моје тадашње питање, у ком је знаку рођен: ''Ја сам рођен у знаку питања''.

Двосмислено, јер постоји и кафаница под тим називом.

[Милица]

Упокој Господе душу раба твојега Мома

тамо где је бесконачна радост.

[pokajnik83]

  Цитат

Двосмислено, јер постоји и кафаница под тим називом.

Да, код Саборне цркве у Београду.  0442_feel

[Јаков.]

Pokoj mu duše. Iskreno sam ožalošćen.

Vrstan pisac i slikar.

[Зорица екс Милева]

Нека се Бог смилује души његовој. Заиста изузетан писац и велики губитак.

[Solomon Kane]

Бог да му опрости сваки грех и да га прими у Своје наручје.

[Guest свештеник Иван]

Вечан спомен у Господу.

[Стефан]

Нисам могао да верујем када сам чуо  0110_hahaha  То је човек коме сам се одиста дивио,његовим невероватним делима,његовим сликама,као и шармом којим је пленио...

Надам се да га Србија никада неће заборавити.

0110_hahaha

Вечан помен у Господу.

[Маша]

Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve. (Momo Kapor, maj 1992)

[Маша]

20.Разговори

Момо Капор: Највиши облик слободе је одрећи се самог себе

Ово данас је само један трен за историју, тако рећи трептај ока; невоља је само у томе што ми имамо само један живот, али треба веровати да ће наша деца и унуци доживети да виде крај Велике империје зла и да ћемо се поново вратити на Косово.

Момо Капор, сликар, цртач, један од најчитанијих српских писаца икад, чије су поједине реченице ушле у општу употребу попут пословица, проницљив и духовит у својим дубоким запажањима заоденутим “неподношљивом лакоћом постојања“, има редак дар од Бога да наоко обичне догађаје и доживљаје претаче у топле и животворне приче о свету и људима. За своју веру каже: “Ја сам хришћанин, православне вероисповести, то је мој идентитет, без тога не бих био ништа“, а као једну од највреднијих поука и мисли коју је добио издваја ону од почившег старца Митрофана Хиландарца – “ Наше је само оно што поклонимо другима“.

Како је текло ваше приближавање вери, како би описали себе као верника?

Врло једноставно, у најтежим временима окупације у Сарајеву, где је било опасно ићи у стару православну цркву, уопште је било опасно бити православац – многи су покрштени у католичанство и свеједно нису избегли нож, али ко је имао баку, имао је и привилегију да научи основне ствари,не схватајући их уопште. Те лекције из куће су се настављале и у време званичног атеизма, али то још није било приближавање вери, тј било је ,али не дословно, јер вера није ствар лекције која се учи и полаже, него нешто много дубље. Али остао је у нама мирис тамјана, тајанственост тих простора са фескама и иконама, тај старији свет у црнини, људи са брадама, испосници у црним мантијама, пуцкетање свећа, читав тај тајанствени ритуал који се, на срећу, потпуно разликовао од онога што се у школи звало “црвени кутић“ – ту је била застава, Титова и Стаљинова слика, пехари победника, извезене пароле..и сично.Право приближавање вери код мене се десило кад сам као студент Ликовне академије одлазио лети на рестаурације манастира на Косову и Метохији, у Пећку патријаршију, у Дечане, у Грачаницу.

Како сте доживели 17.фебруар ове године,проглашење наводне независности К иМ  и шта и како даље као народ?

Што се мене лично тиче, осећао сам се понижено. Не могу да се помирим са чињеницом да нећу моћи да одем у Грачаницу и додирнем прстима Симониду, или да припалим свећу у Пећкој Патријаршији. На сличан начин то је осећала и маса Срба која је испунила Београд својим понижењем и бесом. Најлепше од свега је то што је ту непрегледну масу која је дисала као један човек Б92 избројао као 150 000 људи, а било их је најмање милион, ако рачунамо и оне по кућама који су осећали исто што и они на улици. Гледам мазохистички програм тог студија као што човек себи убризгава серум од змијског отрова против правог уједа змија, али оставимо њих, они су неважна епизода у нашем животу. Довољан доказ о њиховој омиљености је то што их полиција чува од гнева гледалаца.  Наравно, у тој маси има увек и проценат агресивних типова. Ко су они? Дивљи навијачи, дечаци пуни гнева, они који не знају како да испоље своју потиснуту енергију. Али довољно је поставити полицију пред та осетљива места, а то није учињено, ко зна зашто. Међутим, увек кад се нађемо на дну у мени се појави трак оптимизма, помислим на то ко је све владао овим народом и овом земљом и где је сада. Преживели смо и горе ствари; петсто година смо успели да сачувамо идентитет, веру, цркву,усмену књижевност, обичаје, традицију…

Ово данас је само један трен за историју, тако рећи трептај ока;невоља је само у томе што ми имао само један живот, али треба веровати да ће наша деца и унуци доживети да виде крај Велике империје зла и да ћемо се поново вратити на Косово.

Данас се пуно говори о људским правима и слободама, ту влада права збрка, а многи људи траже слободу мимо Бога. Шта је по вама слобода?

Biti slobodan, za umetnika prvenstveno, jer se time bavim, znači osloboditi se gordosti. To je neprekidna borba sa samim sobom. Znači, ne poželeti nagrade, mesto u nekoj hijerarhiji…Ako neko želi nagradu, a svi želimo, jer imamo u sebi takmičarski deo, onda želi da bude iznad drugih, a biti iznad drugih je već gubitak slobode. Treba pobediti gordost u sebi, a to nije lako, to je možda najteže kod umetničkog poziva, biti skroman i uvek se sećati potpisa Svetog Save na kraju Tipika: “Poslednji među poslednjima“.

Модерна уметност иниситира на оригиналности по сваку цену, естетски захтеви више нису приоритет, а поштовање канона се сматра гушењем слободе. Како гледате на то кроз свој сликарски рад?

Поштовање канона је управо и највиши облик слободе, јер се одричемо сами себе. Ослобађамо се најпре раскоши света и свега онога што можемо, да бисмо изабрали једину праву, ону која нас присиљава на аскезу, послушање,скромност и одрицање самих себе. На некој мојој лествици живих бића, од животиња до човека и до најбољих међу људима, на дну су политичари – они су вође крда, а на самом врху су монаси, јер су отишли најдаље што жив човек може да од у приближавању Богу. Негде близу испод њих су уметници, нарочито сликари и вајари, јер то подразумева и дисциплину, неко послушање и физички труд, док писање не, то је нешто друго. И читав живот уметника, нарочито најбољих међу њима, састоји се од одрицања од шарених лажа света. Ако је у питању неки сликар, онда је то његово очишћење и приближавање спиритуалности једне линије или једног тона – најоскуднијим средствима доћи до највишег степена духовности. Ствар је на први поглед врло једноставна, али то је најтеже што жив човек може да уради, сем монашког живота коме и не треба та врста поштапалице.

Колико вас је боравак на Светој Гори, у Хиландару, променио у духовном смислу ?

Највећу лекцију из православља сам добио у Хиландару, мислим

да ме је то потпуно променило, осетио сам се као најпогрешнији човек на кугли земаљској. Само то што сам видео те људе потпуно посвећене молитвама, ноћним бдењима и посту, било је довољно да осетим да сам изнутра права наказа и поред читавог бављења уметношћу. Навешћу један пример, једну од лекција – монаси не поседују ништа, апсолутно ништа. Њихове келије су празне, нема личних ствари, можда понека. Потпуно су ослобођени од поседовања, неоптерећени иметком који би требало чувати, развијати и штитити.Они једноставно ако изађу из манастира и крену друмом, све је у њима, нема никаквог иметка, нема нико ништа да им одузме. Стога су ти људи потпуно слободни, слободнији од многих “најслободнијих“ људи на свету који имају огромно богатство, али који морају да имају телохранитеље, блиндирана кола, да се брину да им тај иметак не пропадне, да добијају стресове, да се већ живи распадају,док су мошти светаца недирнуте стотинама година после њихове смрти.

Помињали сте и разговоре са покојним оцем Митрофаном…

За мене је тада било велико откриће значење и појам духовног оца – то је најприроднији начин преношења вере једног човека другом. Провео сам многе ноћи у разговору са покојним оцем Митрофаном, који је био на неки начин мој духовни отац, јер ме је упутио на многе ствари. Мени је и чин исповедања био потпуно нејасан, будући да сам грешан, грешнији од многих, грех ми је готово био професија.Питао сам оца Митрофана како могу да причам о својим гресима некоме ко није нигде путовао,ко је добровољно затворен у Хиландарске зидове и ко је пре тога имао скроман живот сељака, занатлије, чиновника.Онда ми је он рекао да није важно коме се исповедамо, може тај монах да буде и неписмен, он је посредник преко кога се исповедамо Богу. Наравно, то је била лекција против гордости, које сам покушавао, а и данас покушавам да се ослободим.

Како гледате на савремени свет који је оријентисан на успех, младост, тржишне вредности?

Ми живимо у једној изопаченој цивилизацији, која се знатно разликује од свих претходних, по томе што у њој влада терор младости и успешности. Човек мора да има све зубе, да буде увек преплануо, елегантан, насмешен, успешан, а после тога да иде код психијатра на кауч да прича о својим траумама, јер нико неће ни да га саслуша. Бити сиромашан, стар, недотеран – то је директан грех у овој цивилизацији, вас склањају или у лудницу или у сиротиште, или умирете на улицама, по ћошковима или каналима. Тај принцип успешности, победника и вечите младости довео је до изопачења великог броја људи. Човеку није дозвољено да остари као нормалан свет, као што старе људи у селима. Чича седи испред куће са штапом и са пријатељем, гледа у шљивик или на друм – то му је и телевизија и разбибрига и бављење другима.Ако има реуму, не иде на реуматолошки институт, него се зна да је то доба кад човек има неких тегоба, не може баш да трчи. Умире нормално, као што умире старо дрвеће, а дрвеће умире усправно. Ја жалим за тим светом који се задржао само још понегде у дубокој провинцији и по планинама. Што се човек више пење наилази на све боље људе, а најгори су у долинама и градовима.

                                                                       

http://www.bogotrazitelj.com/?p=134