Вести о упокојењу...

[Биљана]

a to sto je bio prason

 

Овдје је писало нешто друго па сам се предомислила и измиенила! :) Сори!     

[SHADOWS OF THE LIGHT]

О мртвима све најбоље!    

 

Pa mi volimo prasice.... greengrin

[Ignjatije]

Večna mu Svetlost !

[Gordana .]

(Како ова вест утиче на наше животе? Мислим, зашто је то вест? И шта је вест- смрт или читуља?)

Саучешће његовој породици и пријатељима.

[Kolega2357]

Zbog takvoga su i odvojili Crnu Goru...

 

Ne samo što su odvojili Crnu Goru nego su uspeli da stvore takozvanu novu Crkvu Crnogorsku pravoslavnu crkvu.

[свештеник Александар]

Бог да га прости.Заиста је био велики мајстор националне ложе.Они су ту међу нама као у филму- Они су ту међу нама-или како се већ зове.Само када би аутентични православни верници били на руководећим местима у Србији то би било ...Овако, заиста свуда су масони на управним функцијама.

[свештеник Александар]

А про по или како се већ каже.Сада сам посетио званичну страну велике националне ложе  где је са вести скинута она фотографија о којој сам говорио у видео клипу поводом прославе  Миланског едикта у Виминацијуму.Садржај клипа је назван бизарним и покренуто је питање -да ли да српски масони уопште  јавно наступају итд-Кога занима нека посети вести националне ложе или часопис Сиријус најновији број.Како су љигави.

[Vockica]

Nista nije neobicno sto su mnogi akademici masoncine. 

[Николa]

"Umro glavni srpski mason"

Naslov me podseća na one igrice sa sege gde je na kraju uvek bio "glavni".

[Срђан Ранђеловић]

 

„Добро, слуго добри и верни,

У маломе си био веран, над многим ћу те поставити;

Уђи у радост господара својега!“ (Мат. 25,21)

 

 

 

У недељу, 21. јула 2013. године, у 17:40 часова по локалном времену, у Краљевској болници у Мелбурну, упокојио се у Господу протојереј-ставрофор +Душан Ракић, Архијерејски намесник мелбурнски и Парох у Рокбенку при храму Преподобне мајке Параскеве —  Свете Петке.

 

Рођен је 5. децембра 1947. Године у селу Горња Мутница код Параћина, од родитеља земљорадника Чедомира и Анђелије Ракић. Деда по оцу био је познати игуман манастира Преображење у Овчарско-кабларској клисури, Евстатије (Ракић). Основну школу завршио је у родној Мутници, а малу матуру у суседној, Доњој Мутници. Богословију Светога Саве у Београду уписао је 1962. године, а даље школовање наставио је у Сремским Карловцима.

 

Рукоположен је од Епископа жичког Г. Василија (Костића) у чин ђакона 16. августа 1970. године у манастиру Жичи, а на Преображење, 19. августа, у чин свештеника, у манастиру Светог Преображења у Овчар Бањи, где му је деда био игуман. Ту остаје на пракси месец дана.

 

Након тога бива постављен за пароха Дубравичког 1. јула 1971. године а 1972. године по својој молби премештен је на парохију Крежбинску код Параћина, на којој остаје краће време.

 

Поново је, по својој молби, премештен за пароха у родно село, Горњу Мутницу. Овде са својим вршњацима и сељацима, уместо дотрајале, подиже нову звонару, гради и обнавља помоћне црквене зграде. Обнавља прославу Св. Саве и друге црквене свечаности. Због активности на црквеном плану, војне власти га три године за редом позивају на војну вежбу, и то баш на Духове, храмовну славу парохијске цркве у Мутници. На једној од последњих вежби бива насилно обријан. Тада је јавно рекао да га на војним вежбама више неће видети. Тако са породицом одлази за Аустралију.

 

Дужност на парохији Св. Саве у Канбери примио је 25. септембра 1976. године. У то време последице поделе у Српској цркви изазване расколом још увек су биле изражене. Уз то, парохија и црквена општина су биле прилично сиромашне тако да нису могле издржавати свештеника са породицом, због чега је отац Душан са супругом радио у болници.

 

Парохија није поседовала парохијски храм. Богослужења су одржавана у Грчкој цркви недељом и то од 12 сати, а понекада и од 1 или 2 сата по подне, зависно од тога када је црква била слободна. Отац Душан је у своме стану организовао недељну школу за српску децу, коју је сам довозио и враћао кући. Са малим бројем парохијана успео је да за три године сагради црквену салу, која је освећена 19. априла 1980. године. Том приликом одликован је од стране надлежног Епископа, Г. Василија, правом ношења црвеног појаса.

 

По потреби службе 1. августа 1980. године премештен је у Мелбурн, на парохију Св. архиђакона Стефана у Спрингвејлу. У овој црквеној општини и парохији десио се пожар у коме је изгорела црква и сала. Парохијани су се због ранијих проблема и међусобне посвађаности разишли. Отац Душан успева да сакупи растурено стадо и ускоро црквене просторије на Полис Роду постају премале, те се купује имање од 6 акара у Кизбороу. На њему одмах почиње изградња огромне сале. Након три године почело се са богослужењем у новој капели која је била у саставу сале.

 

Носталгија за отаџбином побеђује и отац Душан се са породицом враћа својој Горњој Мутници, 16. априла 1984. године.

 

Пошто су све парохије у Епархији браничевској биле попуњене, владика Хризостом успоставља трећу ћупријску парохију у Ћуприји, на коју поставља за пароха оца Душана 1. октобра 1984. године. На ћупријској парохоји остао је пуних пет година доприносећи са осталим свештеницима да се иконопише црква.

 

Крајем јануара 1989. године отац Душан поново се враћа у Мелбурн, а тадашњи Епископ аустралијско-новозеландски Г. Лонгин га поставља за пароха малом броју верних при парохији Св. Георгија у Сент Албансу. Практично из почетка, свештеник Ракић тада почиње организовање црквеног и парохијског живота. У овој парохији је успео да купи земљиште од 36 акара (око 15 хектара) у насељу Рокбенк, Мелбурн. Имање је освећено 17. фебруара 1991. године.

 

Уствари, отац Душан је основао нову парохију и црквену општину која је, благословом Епископа Лонгина, званично успостављена 4. октобра 1990. године, и посвећена Преподобној мајци Параскеви — Светој Петки. Имајући у виду доста тешко материјално стање парохије, отац Душан је одржао реч да неће примати плату од цркве све док се имање не исплати. Његовим залагањем, трудом и прилозима верних Срба, направљена је капела у којој се и данас богослужи. Поред капеле, подигнута је и црквена сала за око 500 људи, направљена је парохијска кућа а затим и нова црква.

 

За пожртвовани рад оца Душана, Епископ Г. Лука га је одликовао правом ношења напрсног крста, 15. јуна 1995.

 

Епископ аустралијско-новозеландски Г. Иринеј осветио је 2007. године темеље храма а 2010. крстове за нови храм Св. Петке у Рокбенку. Тим поводом, због пожртвованости о. Душана, који је примио на себе да се гради без дуга, исплаћујући све у ходу прилозима, владика је поклонио храму ручни крст који је реплика ручног крста Патријарха Г. Павла. Освећена су звона за новоподигнути храм Св. Петке у Рокбенку 2012. године, а о. Душан је том приликом изузетно надахнуто беседио, изговоривши из срца и душе речи које се памте до данашњег дана, о милозвучном позиву звона верницима кроз векове на Богослужења. Исте године, Епископ Г. Иринеј осветио је иконостас у храму Св. Петке у Рокбенку. Из љубави према својој задужбини, о. Душан је сам са великим задовољством монтирао новонаписане визанстијске иконе на иконостасу.

 

У знак признања за његов дугогодишњи пожртвовани рад, због огромног пастирског искуства и ширине срца, Владика Иринеј га поставља 2012. за Архијерјеског намесника мелбурнског, а 2013. године на братском свештеничком семинару поверава му дужност исповедника свештенства и монаштва Митрополије аустралијско-новозеландске.

 

Отац Душан је много учинио и многе је задужио својом љубављу и пожртвованошћу. Волео је из свег срца своју Цркву и свој народ, а неправду никако није трпео. О. Душан ће бити запамћен по многим добродетељима, а особито за несебичан дугогодишњи труд око прикупљања помоћи за физички и ментално хендикепирану децу у дому Св. Петке при манастру Раваници, својим незаборавним „Параћинскм вечерима“. 

 

Нека би Преблаги Господ Исус Христос увео верног и вредног свештенослужитеља свога, проту Душана, у рајска насеља! Нека му је вечан помен у Господу, и  међу свима нама.

http://www.spc.rs/sr/upokojio_se_u_gospodu_prota_dushan_rakitsh

[Kolega2357]

Gde će biti sahranjen pokojni prota?

[Zero]

Нека би Преблаги Господ Исус Христос увео верног и вредног свештенослужитеља свога, проту Душана, у рајска насеља! Нека му је вечан помен у Господу, и  међу свима нама.

Amin!

[Милан Ракић]

БЕОГРАД –Писац, песник, романсијер, „последњи Мохиканац београдске боемије” Јаков Гробаров (рођен у Мостару као Миладин Ковачевић) преминуо је у Београду у 75. години, рекао је Танјугу песник Миљурко Вукадиновић.

 

 

Велика и аутентична урбана легенда Београда на књижевној сцени се појавио књигом „Одгонетка сна” 1961. године.

 

Романима и причама нарочито освојио је широку читалачку публику и привукао велику пажњу књижевне јавности али су га многа књижевна признања и награде мимоишли.

 

Читаоци ће памтити његове књиге: „Прошлост је прошла (аутобоемографија)”, „Кафански бисери”, „Ко је рекао живели” и по бројним причама у „Политици” и књижевној периодици. Датум сахране биће накнадно одређен.

 

Извор

[Драшко]

Бог нека му душу прости! Упознао сам га једном давно и књигу његову сам имао ал не знам где ми је 

[Gordana .]

Често је друштво правило неслане шале да је он умро, па пола Каленића тугује и Бановог Брда.

И Лазаревца.

Одбијам да поверујем да је умро...

Бог нека му душу прости...