Проблеми деце су одраз проблема породице

[Зоран]

Данас као што сви знамо бракови се распадају очас посла ,

некад то бива у миру, некада у тешким свађама и пребацивањима по

принципу ко ће кога више да оцрни, некада то бива свесно некада несвесно па

после има ту и кајања. Међутим обично те свађе се дешавају пред децом.

Ја могу само да замислим како је тој деци, мислим сигрно им није лако . Шта ви мислите о томе.

Шта мислите о тој деци, какве последице оставља све то на њих и по њихов живот.

[marija]

Проблематично понашање

Скоро сва деца су понекад напорна и пуно траже, а посебно двогодишњаци.

Проблематично или поремећено понашање је понашање које траје дужи период

или је у толикој мери озбиљно да узрокује значајне проблеме у породици или

друштву.

Претерано поремећено или агресивно понашање у било ком узрасту треба

схватити као озбиљан проблем. Не треба га одбацити као ‘фазу’ или нешто ‘што

ће проћи’. Овакво понашање код деце и младих може почети са честим

губљењем контроле, раздражљивошћу, импулсивним реакцијама или сe лако

фрустрирају.

Треба потражити стручну помоћ ако родитељ или друга одрасла особа, која је

често у контакту са дететом, примети промене у његовом понашању. Здравствени

радници, укључујући саветнике, могу помоћи родитељима да идентификују

проблем и пронађу начин како да помогну свом детету да се суочи са проблемом.

Агресевно понашање обухвата:

• експлозовне нападе беса

• физичку агресивност

• свађе, претње или покушаје да повреде друге

• употребу оружја

• окрутност према кућним љубимцима или другим животињама

• намерно уништавање имовине или

• вандализам.

Дисциплина треба да се сведе на учење а не на грубост и неправду.

Често се дечије понашање још више погорша ако су физички кажњавани. Бити

очевидац насиља код куће или га чути може да погађа децу и младе у истој мери

као да су они били нападнути. Телевизијски програм или видео игре у којима има

насиља могу такође да погоде младу, осетљиву децу. Често насиље води

насиљу

[marija]

Напади беса

До напада беса долази када се деца осећају фрустрирано или под стресом.
Повремени напади беса представљају нормалну фазу у развоју младе деце.
Родитељи треба да се забрину ако напади беса постану екстремни или стални.
Родитељи могу помоћи деци да савладају нападе беса на један од следећих
начина:
• редовно проводећи време с њима у опуштеној атмосфери
• ставити им до знања када ураде нешто добро и
• узети у обзир разне ситуације које могу изазвати стрес код деце као што је
полазак у обданиште, новорођенче у кући или родитељска свађа.
Проблеми са понашањем могу се одразити на способност детета или младе
особе да решава проблеме, да се суочи са животним стресом и да ужива у
нормалним активностима у породици и са пријатељима. Њихово школовање
такође може бити поремећено. Поремећено понашање отежава деци да се
спријатеље с другима а може и да се одрази на односе у породици. Ако се не
лече, оваква деца и млади људи касније у животу могу имати проблема у школи,
са законом, при запошљавању као и у подизању својих властитих породица

[marija]

Шта је АДХД поремећај?

Код јако младе деце пажња је јако кратког трајања и реагују импулсивно али се
стање обично побољшава са годинама. Ако ови проблеми потрају или су озбиљне
природе онда се ради о хиперактивном детету са ослабљеном пажњом и
концентрацијом (тзв. АДХД поремећај). Деца која пате од АДХД поремећаја често
имају проблема да реагују по нечијим упутствима, да заврше започето, да се
опходе у друштву и немирна су.
Потражите стручну помоћ ако приметите да су наведени знакови присутни код
вашег детета дуже од шест месеци:
• реагују на сва околна збивања која им, као и неке друге мисли, лако одвлаче
пажњу
• нису у стању да се дуго концентришу на било коју активност
• стално су у покрету, не могу да мирују или да престану причати или
• регују импулсивно без размишљања о последицама.
Оваквој деци је тешко да се спријатеље с другима, имају проблема у школи и
окарактерисани су неправедно као 'лошe особe'. Ако сматрате да је вашем детету
потребна помоћ немојте се устручавати да потражите стручни савет

[marija]

Како реаговати на проблематично понашање

Без обзира на то како се ваша деца понашају, ставите им до знања да их нећете
повредити или оставити. Деца треба да знају да њихов(и) родитељ(и) може да им
помогне да контролишу своја осећања.
Покушајте да утврдите који су најзначајнији узроци стреса и учините нешто по том
питању. Научите своје дете да постоје и бољи начини да се осећања изразе и
контролишу.
Можда ће вашем детету бити потребна помоћ да савладају свакодневне проблеме
са породицом, пријатељима и у школи. Рани третман за проблематично понашање
помоћи ће детету да:
• научи како да контролише своје понашање
• научи како да испољи љутњу и фрустрацију на безазлен начин
• буде одговорно за своја дела
• прихвати последице својих дела.
У свакој држави или територији постоје разни програми за родитеље. Они пружају
информације и саветодавне услуге с намером да обуче родитеље, да им помогну
да се осећају задовољнији у својој улози, као и да поспеше хармонију у породици.
Ови програми такође могу да науче родитеље како да на конструктиван начин
усмере понашање своје деце.
Да би сазнали које су врста програма и помоћи на располагању у вашем региону,
обратите се вашој локалној здравственој служби

[marija]

Где се обратити за помоћ

• лекару опште праксе

• здравственој служби у вашем региону (у току радног времена) а што укључује и

здравствене центре у заједници и центре за душевно здравље младих

• другим специјалистима који се баве децом и младима као што су педијатри,

дечији психолози и школски саветници.

Додатни примерци ове брошуре могу се добити од Оделења за душевно здравље

и спречавање самоубиства, при Министарству здравља и старих лица, а у склопу

Аустралијске владе. Позовите 1800 066 247 или пошаљите факс на 1800 634 400.

Интернет странице: www.mentalhealth.gov.au

[marija]

Poremećaj ponašanja pripada grupi poremećaja koji se javljaju u detinjstvu i mladosti. Manifestuje se narušavanjem prava drugih sa ciljem da se oni ponize ili povrede. Pored ovoga decu sa poremećajem ponašanja odlikuje nagao temperament, sklonost ka zajedljivim komentarima (zadirkivanje drugih), vulgarnost, okrivljivanje drugih za svoja nedela. Ponašanja koje dete ili adolescent ispoljava najčešće se kose sa pravnim normama i zakonom, što podrazumeva krađe, džeparenje, provale, nasilje prema stvarima ljudima i životinjama, vandalizam, trgovinu drogom, započinjanje tuča, nepažljivu i divljačku vožnju, opijanje, seksualni promiskuitet.

Ova deca najčešće nisu neomiljena u vršnjačkim grupama i često su odbacivana

Problemi u ostvarivanju prijateljskih odnosa i ne retko izolovanost zbog osećanja odbačenosti od strane zdravih vršnjaka stvara začarani krug i teškoće u društvenoj integraciji ovakve dece.

Različite oblike poremećenog ponašanja dete ili adolescent najčešće ispoljava u grupi sa dva ili tri druga i to uglavnom na uzrastu do desete godine, najčešći čineći provale, obijanje kola, sitne krađe po prodavnicama. Sa približavanjem punoletstva, dolazi do sve većeg osamostaljivanja u antisocijalnom ponašanja.

Treba se pozabaviti proučavanjem sledećih teza

    * Antisocijalno ponašanje i kako ga razumeti

    * Nemir deteta

    * Psihološke potrebe deteta             

[marija]

Kako razumeti antisocijalno ponašanje?

Imajući u vidu Pavlovljeve pse i Skinerove golubove, zamislimo sledeći eksperiment. Životinji se ponudi hrana koja je najavljena zvukom. Uzimanje hrane se zatim kažnjava blagim strujnim udarima po šapama. Životinja bi operantnim uslovljavanjem naučila da uzimanje hrane ima veze sa bolom, koji bi je odvraćao od daljeg pokušaja hranjenja. One najrezistentnije bi, naravno, kada između dva suprotna motiva ponovo prevagne glad, pokušale ponovo, ali bi ubrzo spoznale i gorku istinu da zadovoljstvo u ovom slučaju ima skupu cenu. Neposredno zadovoljenje (nagrada) se onda ponovo odlože. One najplašljivije bi naučile bespomoćnost i svoje gladovanje platile životom, što su eksperimenti i pokazali. Dakle, većina životinja bi naučila da odlaže zadovoljstvo zbog negativnih konsekvenci koje ga prate. Postavlja se pitanje, da ukoliko životinje mogu da nauče reakcije pasivnog i aktivnog izbegavanja negativnih konsekvenci, kako to da jedan broj ljudi ne može i pored superiornog umnog aparata? Drugim rečima, otvoreno je pitanje šta to kod ljudi načini defekt u prepoznavanju signala koji nose poruke opasnosti i negativnih posledica, ali i defekt u sagledavanju budućih konsekvenci za svoje radnje, percepciju ugožavanja sebe, sopstvene vrste i drugih vrsta?

Neki teoretičari smatraju da je ”defekt za strah i osećanje krivice“ moćan objašnjavajući faktor zašto antisocijalne ličnosti nisu u stanju da se nauče civilizovanom ponašanju. Čak, idući linijom operantnog uslovljavanja, u odnosu na sposobnost odupiranja iskušenju, može se smelo napraviti podela ličnosti na neurotične, psihotične i psihopatske. U savremenoj sociologiji i psihologiji postoji dilema je da li je uzrok duboko usađen u činjenici da društvo ima urođenu potrebu za psihopatama i da je potreban izvestan broj osoba koje su neustrašive i koje će obavljati opasna, ali za čovečanstvo korisna zanimanja. To što su neki od njih kriminalci, seksualni manijaci, dužan je danak koji se mora platiti.

A da li se psihopatska ličnost rađa sa programiranim moćnim uticajem gena ili se kreira još moćnijim instrumentima okoline, od porođajne sale, pa preko porodice, škole i društva? To ostaje otovoreno pitanje. Neuropsihološke teorije naglašavaju da su u nastanku poremećaja ponašanja od presudnog značaja nerazvijenost ili oštećenje onih delova mozga ključnih u moralnom rezonovanju i predviđanju budućih konsekvenci svojih radnji, što je, pre svega funkcija prefrontalnog korteksa.

[marija]

Poremećaj ponašanja je više od nemira

Smatra se da deca sa poremećajem ponašanja krše makar jedan od tri uobičajenih normi porodičnog i socijalnog konteksta:

    * Komunikativne norme (preterano plaču, neprekidno trče, ne druže se, ne sarađuju),

    * Norme razvojnih sposobnosti (disharmonično ili usporeno osvaja miljokaze psihomotornog i socijalnog razvoja),

    * Norme simetrije lica i tela (lepote).

Zbog odstupanja od uobičajenih normi, okolina reaguje na “čudno” dete, ”čudnim” ponašanjem, tako da ono, paradoksalno, jedino “čudno”može i da se ponaša. Npr. hiperaktivno dete stvara napetost kod roditelja koji reaguju na način koji kod deteta povećava napetost.

Deca sa problemima u ponašanju pokazuju više sklonosti ka individuaciji i češće se sukobljavaju sa roditeljima, nepoštuju roditeljske zabrane, prekomerno puše, upotrebljavaju droge, kockaju se, što predstavlaju rizike po zdravlje samog pojedinca i njegove porodice.   

Deca ne rade uvek ono što roditelji žele

Kada se dete loše ponaša, roditelji trebaju da znaju kako da reaguju. Svakom detetu su potrebna pravila koja pomažu da dete nauči prikladno ponašanje. Kako roditelji da nauče decu pravilima i šta roditelji treba da urade kada su ta pravila prekršena?

Za početak, roditelji bi trebali znati koje osnovne psihološke potrebe deteta, trebaju biti zadovoljene

To su:

    * ”Biti dobrodošao” - biti prihvaćen i voljen. Ko nije u svojoj kući dobrodošao, neće imati osećaj da je igde dobrodošao.

    * ”Biti jednak sa drugima kao ljudsko biće” - biti priznat i pohvaljen.

    * ”Biti nezavistan od drugih” - čak i dete treba da sme da odluči. Za samostalnost treba oslonac, a ne kontrola.

    * ”Biti siguran u druge”. Sigurnost u druge ljude omogućava pregovaranje o promeni pravila bez njihovog kršenja. 

Tek kada ovo imaju na umu i uspešno to primenjuju, roditelji mogu međusobno razgovarati koja pravila žele u ponašanju deteta, u skladu sa detetovim uzrastom i kako dete njima naučiti.

Disciplinu je važno sagledati kao sredstvo učenja a ne kažnjavanja. Naučiti decu da se pridržavaju pravila čini ih sigurnijim i pomaže im da nauče razliku između dobrog i lošeg, omogućava im razvijanje sposobnosti prilagođavanja, pregovaranja i pravljenja kompromisa. Time se podstiče osamostaljivanje, razvoj samopoštovanja, tolerancije, osećaju pravde i sposobnost praštanja.

  mr sci dr Miodrag  Stanković

[marija]

Број девојчица које се агресивно понашају у последњој деценији више је него удвостручен

slika

Биљана Требјешанин

Суочени са учесталим испољавањем екстремних облика агресивности деце и младих, како једних према другима тако и према наставницима и родитељима, на драматичан начин постајемо свесни да у понашању деце постоје озбиљни проблеми. Резултати истраживања обављених током последњих петнаест година у нашој средини указују на пораст различитих других, мање драматичних, облика агресивности деце и младих и на смањивање полних разлика у погледу њиховог испољавања. Број девојчица које се агресивно понашају у последњој деценији више је него удвостручен у односу на претходну деценију. Наставници изјављују да су ученици пуни самовоље и немају поштовања према особљу школе, па ни према родитељима. Велики број ученика изјављује да су мета увреда, подсмеха, претњи или уништавања личних предмета од стране вршњака. Иако је, у квантитативном смислу, ситуација са проблемима у понашању деце и младих код нас још увек знатно боља него у неким другим земљама, она нас чини свесним да нешто није у реду са социјализацијом и васпитавањем деце и, бар повремено, подстиче да расправљамо о томе шта нам ваља чинити.

По правилу, главни актери у процесу социјализације и васпитавања младих заузимају одбрамбени став. Наставници окривљују родитеље, родитељи наставнике, а и једни и други „шири друштвени контекст” у којем деца у Србији одрастају, трауматичне догађаје кроз које су прошла, медије и моделе које нуде младима. И сви су донекле у праву. На агресивно и друге облике несоцијализованог понашања утиче више чинилаца, с тим што њихов удео у агресивности није увек исти. Да би се проблем решавао ваљало би деловати синхронизовано. Но, прво ваља „почистити испред своје куће”.

Резултати истраживања указују на то да проблеми у понашању ученика настају и због неодговарајућих професионалних знања наставника. Неумешност у оцењивању, пре свега, али и скучен репертоар наставних метода, у основи су управо оних проблема у понашању ученика који су у истраживањима регистровани као најчешћи. Други важан чинилац у генерисању проблематичног понашања ученика на који указују истраживања јесте неумешност у успостављању одговарајућих односа с ученицима и у комуникацији с њима. Једна од препрека у успостављању одговарајућих односа наставника с ученицима јесте несклад између ученикове потребе за разумевањем, прихватањем и поштовањем од стране наставника (и родитеља) и наставникове потребе да буде беспоговорно слушан и да буде неприкосновени ауторитет у свему. Наставници се често осећају немоћно када им ученици праве проблеме и тада посежу за средствима исказивања моћи која им стоје на располагању. Моћ, међутим, изазива револт, бунт, инат, лагање и сл. Неки наставници прибегавају разговору који је контрапродуктиван јер се заснива на придиковању, моралисању, етикетирању, вређању, наметању решења и сличним, уобичајеним начинима комуницирања који воде губитку контакта с ученицима, а тиме и могућности да на њих утичу.

Истраживања указују и на то да један од разлога због којих настају проблеми у понашању ученика може бити и наставниково недовољно познавање релевантних процеса који утичу на ученике (очекивања наставника како ученик треба да се понаша, несвесни конфликти наставника и др.). Бити наставник је професија која захтева специфична знања и вештине. Боље професионално образовање наставника важна је карика у успостављању претпоставки за већи васпитни утицај школе и бољу сарадњу школе и породице као главних актера у васпитавању младих.

Професор на Учитељском факултету у Београду

[after_silence]

Sjajne si teme postavila Lazarice! Hvala!

Evo jednog linka od mene doduse starog

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=59100&sectionId=56

[after_silence]

Agresivno dete

"Danas postoje razlicite teorije o ljudskoj agresivnosti. Pojedini naucnici je definisu kao reakciju, tacnije, odgovor na frustraciju, a drugi kao deo genetskog paketa, tj. nesto s cime se covek rađa. Iako se ona cesto pogresno tretira kao emocija, u pitanju je samo nacin izrazavanja gneva, tj. agresije.

Ono u cemu su naucnici saglasni jeste da je agresivnost deo ljudske prirode i da je, u vecoj ili manjoj meri, posedujemo svi. U razvoju se pojavljuje vrlo rano, pa se vec u uzrastu od dvanaest meseci mogu uociti prva ovakva ponacanja, da bi se sa cetiri godine agresivnost vec stabilizovala kao crta licnosti.

U razlicitim fazama razvoja ona se razlicito manifestuje. Tako ce, na primer, jednogodicnje ili dvogodicnje dete u trenutku svog besa impulsivno ujesti ili jako udariti drugo dete kada celi da nešto postigne.

U adolescenciji, agresivnost se ocitava kroz stalne konflikte sa roditeljima, zanemarivanje skolskih obaveza, namerno kasnjenje, “otkaceno” odevanje, opasne eksperimente (droga, alkohol)...

Zasto su pojedina deca agresivna?

Ogranicenje uzrasta

U zavisnosti od uzrasta mogucih uzroka ima veoma mnogo. Za predskolski uzrast je karakteristicno da bes moze biti izazvan brojnim emocijama kao sto su usamljenost, bespomocnost, strah, povredjenost... sa kojima dete ne uspeva da se izbori. Takodje, fizicko nasilje javlja se i kao nemogucnost da dete recima razresi svoj problem jer jos uvek nije verbalno vesto.

Nedostatak granica

Kada odrasta u atmosferi gde je svako njegovo ponasanje dopusteno i gde nisu postavljene granice dozvoljenog i nedozvoljenog ponasanja, dete postaje razdrazljivo i agresivno cim se susretne i s najmanjim zabranama. Ukoliko vase dete ima problem agresije, najpre razmislite da li u vasoj porodici postoje granice ponasanja i koliko su one primerene vasem detetu.

Nacin pridobijanja paznje

Dete veoma brzo shvati da bilo koje njegovo neprihvatljivo ponasanje odmah obezbedjuje paznju roditelja. Tako, njegovi napadi besa primoravaju roditelje na reakciju (na primer, pocnu vise vremena da provode sa njim, postavljaju nova pravila ponasanja, pokazuju vece interesovanje za detetov unutrasnji svet...). Na ovaj nacin izazvana paznja jeste tzv. “negativna paznja”, ali u ocima deteta i to je bolje nego da paznja ne postoji uopte.

Kako smanjiti agresivnost?

Isključite fizicko kaznjavanje.

Decja agresivnost je najcesca kada i ono samo dozivljava nasilje. Kada vi koristite fizičcko kaznjavanje, pokazujete da ste i sami agresivni i da je to nacin postizanja cilja. Deca uce oponasajuci, ali ne ono sto im govorite da treba da rade, vec ono kako se vi sami ponasate. Dakle, presudno je ono sto vidi i oseti u svom domu, a sa socijalizacijom bitan faktor razvoja postaje i vrtic, skola, vrsnjaci, drugi tzv. ne-roditeljski autoriteti...

Pronadjite drugi nacin.

Naucite dete da konstruktivno izrazava ljutnju. Podsticite ga da vam isprica sta ga je naljutilo, da “izbaci” iz sebe agresiju tako sto će vam nesto nacrtati, istrcati se po parku, istuci jastuk... Pomozite mu da formira drugarske odnose sa vrsnjacima. Objasnite da ce deca rado hteti da se sa njim druze ako i on postuje pravila neke igre, ako ne vice stalno i ne pokusava svaki sukob da resi pesnicama...

Sportske aktivnosti ce mu, takodje, pomoci da agresiju transformise u drustveno prihvatljivu i mnogostruko korisnu energiju.

Objasnite.

Ako ne razume vase zabrane, dete ce postati frustrirano i nesigurno u sebe i svoje buduce postupke. Zato, sve ono sto mu branite, istovremeno objasnite i zasto to cinite. Samo tako dete ce vase zahteve ispuniti iz postovanja i poverenja prema vama, a ne zbog straha od vase kazne.

Pozitivan stav

Razvijajte kod deteta pozitivan stav prema drugima, na primer, da deli svoje igracke i uvazava osecanja drugih. “Ne radi drugima ono sto ne zelis da neko tebi radi” jednostavna je poruka koju i veoma malo dete brzo moze da usvoji. Uceci ga empatiji, pomazete mu da razvija nenasilan model ponasanja.

Samokontrola

Predlozite mu da kada se nadje u situaciji koja u njemu izaziva bes, pokusa da najpre izbroji do 10. Ili, da se podseti sta bi u istoj situaciji uradila njegova mama ili neko drugi ko ima nenasilno ponasanje, a detetu predstavlja autoritet. Detetu ce biti tesko da se ovih sugestija seti u nekom, za njega kriticnom trenutku, ali ce vase uporno ponavljanje i podsecanje doneti rezultate.

“Pravi” decak

Vec u uzrastu od dve godine pocinju da se uocavaju razlike u agresivnosti decaka i devojcica, pri cemu su decaci tri puta agresivniji. Pojedini naucnici uzrok vide u bioloskoj osnovi, tj. u drugacijem sastavu polnih hormona kod decaka, a neki naucnici za agresivnost “krive” stereotipe u vaspitanju: devojcicama se stalno govori da nije lepo da se tuku, a decacima da moraju da budu jaki, da “pokazu zube” kad god je to potrebno, da je sramota da placu ili pokazu slabost. Umesto toga, vi ponavljajte svom sinu da mora da se ponasa kao “pravi” decak. To ne znaci da bude svadjalica ili nasilnik, vec da bude uzdrzan, pazljiv prema okolini i da ume da vlada sobom.

Poslusnost

Nemojte od svog deteta nikada zahtevati bezuslovnu poslusnost. Osecanje da sme slobodno da izrazi svoje misljenje i neslaganje sa vama kljucno je za razvijanje pozitivne slike o sebi. Deca odrastaju i grade svoju licnost, izmedju ostalog, i tako sto se suprotstavljaju svojim roditeljima. Sa druge strane, kada se osecaju sputanima i ne uspevaju na druge, drustveno prihvatljive nacine da pokazu da su razliciti (na primer: pomocu odece, zargona, nacina zivota), jedino polje u kojem vide sansu da pokazu svoju razlicitost jeste nasilnost.

Igra

Iskoristite igru kao sredstvo ucenja. U igri uloga, postavite razlicite, svakodnevne situacije. Na primer: »Sada cemo malo da se igramo kupovine, ti si mama i hoces kuci, a ja sam dete i hocu da ostanem u parku, odmah, hocu sada, odmah, aaaaaaaaaaa«. Imitirajte dete, promenite glas, ulozite napor da ga iznervirate onoliko koliko ono obicno iznervira vas i uvek koristite stvarne situacije iz vaseg zivota.

Granice

U porodicama gde se deci ne postavljaju granice u ponasanju ili zato sto su roditelji preterano popustljivi ili zato sto zanemaruju vaspitanje deteta, ono odrasta uz uverenje da je svako njegovo ponasanje dobrodoslo. Iako ne postoji opravdanje da ono, na primer, tuce drugu decu, unistava stvari, koristi pretnje, ucene i slicno... roditelji su, nazalost, cesto spremniji da “zatvore oci”, nego se suoce sa problemom. Postavljanje jasnih granica koja su ponasanja dozvoljena, a koja nisu, ne znaci da treba da zavedete diktaturu u svojoj porodici. Naprotiv, jasnim i preciznim pravilima vi uspostavljate hijerarhijski odnos jer vi niste i ne treba da budete ravnopravni sa svojom decom, a istovremeno ucite ga socijalizaciji.

Pohvale

Pohvalite dete svaki put kada umesto na agresivan nacin uspe da odreaguje drugacije ili vas u nesto ubedi argumentima. Nemojte zaboraviti da, iako ne izgleda realno, agresivci imaju malo samopouzdanja. Zato su za sebe stvorili prostor gde se osecaju superiornijima i gde sebe dozivljavaju kao pobednike. Pomozite detetu da ocvrsne svoje samopouzdanje. Kada vidite da je nervozno, da pokusava da se izbori samo sa sobom, da mu je zbog necega tesko i da u nekim za njega nezgodnim situacijama odreaguje na drugi nacin osim agresijom….pohvalite ga i zagrlite.

Agresija nije samo fizicki gnev.

Kada se spomene agresivnost, najcesce se pomislja na nekontrolisane izlive fizickog besa. Medjutim, agresivna decja ponasanja su i tuzakanje, ogovaranje, diskriminacija... Osim toga, mozemo biti agresivni i u mislima, recima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Veoma je vazno pronaci nacin adekvatnog ispoljavanja agresije jer se kao posledice preterano dugog potiskivanja mogu javiti opasnosti za mentalno i fizicko zdravlje.

Kontrola kvaliteta vremena

Agresivni vrsnjaci ce pruziti model za oponasanje i vasem detetu. Neprimerena kolicina gledanih filmova ili preterano igranje kompjuterskih igara punih nasilja takodje predstavljaju nacin na koji vase dete provodi svoje slobodno vreme. Destruktivni sadrzaji se skladiste u decjoj podsvesti, a rasterecenje podsvesti najcesce znaci sve destruktivnije ponasanje dece."

Autor: Jelena Holcer, pedagog

[marija]

Agresivnost kod dece

Ono što svako može učiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme ići. Postoje različite teorije o ljudskoj agresivnosti. Jedni je posmatraju kao reaktivno stanje, odnosno odgovor na frustraciju, a drugi kao imanentnu ljudskoj prirodi, tj. nešto s čime se čovek rađa, npr. u obliku agresivnog nagona koji je, na ovaj ili onaj način, stalno aktivan. Obe teorije ujedinjuje tvrdnja da čovek poseduje potencijal agresivnog ponašanja. To, naravno, vredi i za decu različitih uzrasta.

Agresija se može manifestovati na različite načine. Možemo biti agresivni u mislima, rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Agresija se može potiskivati, a često smo skloni i poricati je. Kad potiskivanje traje dugo, javlja se opasnost za naše duševno i telesno zdravlje. Depresija, suicidalni pokušaji, visok krvni pritisak, čir na želucu te mnoge druge bolesti rezultat su našeg neuspešnog ophođenja s agresijom i emocijama. Druga su krajnost nekontrolisani izlivi agresivnosti, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo postavlja granice koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti.

Agresivnost kod deteta uočavamo još u najranijem dobu kad vrišti i mlatara ručicama i nožicama, grize dojku za sisanje, zatim kad zadržava stolicu i na kraju je ispusti gde i kad to roditelji ne žele. Kasnije će dete možda biti sklono rastavljanju i trganju igračaka, igrati se rata i identifikovati se s nekim "opasnim" likom. Devojčice će možda biti "stroge mame" koje grde i tuku svoje neposlušne lutke. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a često postaje i suptilniji. U razredu agresija je čest problem i može se manifestovati na različite načine. Neki od primera su: Petar  i Filip su se potukli; neko je razbio školski prozor; tabla nije obrisana; Mirjana tužaka ostale posle svakoga velikog odmora; Jovan je zaboravio Petru reći šta imaju za domaći zadatak; Marija i Ana ogovaraju Mirjaninu novu frizuru; Dušan je pojeo Stefanov sendvič; Dejan teroriše celi razred, a naročito ima pik na neke učenike...

Načini  agresivnog ponašanja dece i odraslih gotovo ih imamo beskrajno mnogo. Stvar je samo u tome da smo ga nekada svesni, a nekada nismo. Ono što se smatra agresivnim ponašanjem su situacije u kojima agresija prelazi određene granice, koje bi u dotičnoj situaciji bile društveno prihvaćene. Ako se agresivna reakcija javi na pravome mestu, u pravo vreme, prema pravom objektu i na pravi način zavisno od jačine i oblika, onda je sigurno dobrodošla i većina osoba je i ne doživljava kao agresivno ponašanje. Ali, ako je prekršen neki od tih uslova, agresivna reakcija prouzrokovaće  manje ili veće probleme.

[marija]

Nijedno dete ne rodi se sa znanjem, odnosno sposobnostima da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, pa tako ni s agresivnim. Ono uči tokom odrastanja, u interakcijama s roditeljima, širom familijom i nastavnicima te kroz svakodnevne kontakte s poznatim i nepoznatim ljudima.

Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno ponašanje članova uobičajeno, a naročito ako su agresivni i prema detetu, ono će se najčešće i samo ponašati tako. Odrastajući u strahu od agresije odraslih, dete se počinje identifikovati s agresorom jer tako smanjuje vlastiti strah. Uz to, od agresora počinje poprimati model ponašanja u kojem je agresivno ponašanje samo po sebi razumljivo. Fizički zlostavljana djeca najčešće su i sama agresivna prema slabijima od sebe.

Druga su krajnost porodice koje deci ne postavljaju granice u ponašanju, dakle koje su ili preterano popustljive ili, pak, zanemaruju vaspitanje dece. Stoga takva deca postaju razdražljiva i agresivna čim se susretnu i s najmanjim zabranama.

Iako je agresivno ponašanje znak slabog vaspitanja, ne sme se zanemariti ni važnost konstitucionalne, urodjene varijacije u jačini agresivnog nagona, kao ni snage ega i superega, koji pomažu pri neutralisanju nagona.

Određeni tipovi agresivnog ponašanja dece mogu biti izraz neke druge, osnovne bolesti, kao što su organsko oštećenje mozga, određeni oblici epilepsije, granično ustrojstvo ličnosti, psihoza, tumor na mozgu, intoksikacije (alkohol, amfetamini), afektivni poremećaji, itd. Impulsivno, odnosno agresivno ponašanje dece često se javlja uz hiperkineticki sindrom. Takvoj deci vrlo je lako odvući paznju i izrazito su nemirna, zbog čega nisu sposobna izdržati uobičajen školski dan. Često dolaze u sukobe s okolinom, pa ih druga deca izbegavaju i proglašavaju agresivnima. Smetnje se obično postupno povlače tokom puberteta, kad sazrevaju delovi središnjeg nervnog sistema koji se smatraju odgovornim za pojavu kratkotrajne paznje i nemira.

Sve važniji uzrok agresivnog ponašanja dece postaje neprimerena količina gledanih filmova te učestalo igranje kompjuterskih i konzolskih igara prepunih agresivnosti. Destruktivni sadržaji ulaze neobrađeni u dečju podsvest, koja onda teži rasterećenju, a to najčešće konkretno znači da ponašanje dece postaje sve destruktivnije.

Agresivnost u adolescenciji manifestuje se kroz uporno oponiranje, kašnjenje, otkačeno odevanje, opasne eksperimente (npr. droga), brzu vožnju, zapuštanje školskih obaveza, odbijanje hrane itd. Agresivnost u adolescenciji često je izraz svesnih i nesvesnih separativnih nastojanja u odnosu na roditeljske figure (odvajanje).

[marija]

Najvažnije je utvrditi uzrok agresivnog ponašanja deteta i, ako je moguće, ukloniti ga. Npr., ako roditelji zlostavljaju dete, treba pre svega delovati na njih. Promenom ponašanja roditelja promenit će se i detetovo ponašanje.

Kod dece u prvoj godini života "agresivno" reagovanje najčešće je identično s nezadovoljenim primarnim potrebama, pa dete postaje preterano ekscitirano. Važno je shvatiti da tako malo dete ne treba samo jesti, piti, spavati, grejati se i biti čisto, nego ima i potrebu za privrženošću jednoj stalnoj osobi, najčešće majci, s kojom izmenjuje nežnosti. Kroz blizak odnos majka će biti u stanju na pravi način prepoznati koja je od detetovih potreba aktuelna i kako je najbolje zadovoljiti.

Tokom daljnjeg razvoja (od godinu i po- naviše) dete "agresivnost" počinje izražavati zadržavanjem i otpuštanjem stolice na neprimerenom mestu. Važno je da se roditelji zbog toga ne uzbuđuju previše, nego da to više-manje mirno podnose, a pohvaljuju pražnjenje na odgovarajućem mestu. Slično je i s kontrolom mokrenja, samo treba znati da je produženo noćno mokrenje (deca starija od pet godina) često znak određenih fizioloških nezrelosti mokraćnog mehura.

Što dete više raste, postaje svesnije svojih agresivnih nastojanja, ali i roditeljskih reakcija na njih. Dete počinje izgrađivati određene delove ličnosti, poznatije kao nad-ja ili super-ego. Nad-ja će delovati kao internalizirani kontrolirajući roditelj i dete će se primereno ponašati i onda kada roditelja nema u blizini. Neka deca, uprkos tome što su odrastala uz oba roditelja, imaju velikih problema sa svojom agresijom.

Ono što svako može učiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme ići. Većina agresivne dece nema razvijen osećaj za granice. No, nema opravdanja za to da dete tuče drugu decu, odrasle i životinje, nema opravdanja ako uništava stvari, ako koristi prostačke izraze, pretnje, ucene i slično, ako sebi želi učiniti neko zlo. Ako dete radi i jednu od navedenih stvari, treba odmah reagovati jasno, glasno i dovoljno čvrsto da dete stekne utisak kako nam je jako stalo da se njegovo ponašanje promeni, odnosno da se vrati u društveno prihvatljive granice. Pritom će dete često pokušavati proveriti našu odlučnost provocirajući na ovaj ili onaj način, no naš bi stav trebao ostati čvrst i odlučan. Dete treba da shvati ko je autoritet. Nakon toga će se verovatno držati uvređenim i slično, ali u dubini duše bit će nam zahvalno jer smo mu pomogli ovladati nagonskim delom svoje ličnosti koji je izvan njegove kontrole i stoga mu donosi anksioznost i strah. Iza ovih čvrstih, odlučnih postupaka treba da se nazire stav da nam je stalo do deteta i da to radimo iz ljubavi, a ne iz potrebe da nekoga pobedimo ili kaznimo. Jer ono što pomaže nisu samo zabrana i kazna nego to što su ti postupci izraz naše iskrene brige i ljubavi prema detetu. Kod male dece možemo, osim eksplicitnih zabrana, koristiti i diskretno skretanje njihove pažnje od destruktivnog ponašanja prema konstruktivnim sadržajima, odnosno rešenjima u datoj situaciji, kao što je igra, slikovnice, odlazak na neko drugo mesto, pokazivanja nekog prizora u okolini i slično.

Dete ne bi smelo da stekne utisak da svojim agresivnim ponašanjem može nešto postići u životu nego pre svega svojim trudom, umećem i brigom za sebe i svoje bližnje, kao i za sva druga živa bića. Takav stav u odgajanju treba proširivati i na stvari, zaštitu prirode, uvažavanje tuđeg mišljenja, verovanja, osećanja. Decu sklonu agresivnom reagovanju preporučljivo je uključiti u sportske klubove, gde svoju agresiju, uz pomoć trenera, mogu sublimirati kroz takmičenje. Trener je u sportskome klubu pozitivan autoritet (barem bi tako trebalo biti), s kojim se deca rado identifikuju ispravljajući nedostatke roditeljskih autoriteta. U školi je fizičko vaspitanje, kao i svaka druga mogućnost fizičkog kretanja, sigurnosni ventil koji smanjuje tenzije među učenicima, a time i potencijalne agresivne ispade. Ako, pak, detetovo agresivno ponašanje proizlazi iz neke druge, telesne ili psihičke bolesti, treba ga pregledati dečji psiholog ili psihijatar i neuropedijatar.