Православни цитати који су вас промијенили

[Volim_Sina_Bozjeg]

Magla je prekrila olujno nebo osećam svoju vlas na čelu života svoga.

[AnaLaz]

"Какве су ти мисли, такав ти је живот." Старац Тадеј

"Ако си пао, немој да се каљаш. А ако се укаљаш- немој да се ваљаш." чика Јова Змај 

[Аурор]

[Рапсоди]

XLIII  Молитве на језеру (св.Николај Охридски )
 
Никакво ми зло људи не могу учинити, ако у мени нeмa рањавог места.
Видех две пећине, од којих једна одаваше ехо, а друга беше нема. И прву посећиваху многа радознала деца и несташно се надвикиваху с пећином. А из друге се посетиоци брзо враћаху, јер им не одговараше ехом.
Ако је душа моја рањава, свако зло светско одјекиваће у њој. И људи ће ми се смејати, и наваљиваће све јаче са својом виком.
А заиста неће ми нахудити злореци људи, ако је језик мој заборавио изговарати зле речи.
Нити he ме ожалостити пакост споља, ако нема пакости у срцу мом, да одјекује као козји бубањ.
Нити ћу моћи гневом одговорити на гнев, ако је гнездо гнева у мени испражњено, те нема шта да се буди.
Нити ће ме страсти људске заголицати, ако су страсти у мени претворене у пепео.
Нити ће ме ожалостити неверство пријатеља, ако сам ја Тебе изабрао за свог пријатеља.
Нити ће ме неправда светска моћи скрушити, ако је неправда истерана из мисли мојих.
Нити ће ме замамити преварни духови светске сласти, части и власти, ако је душа моја као пречиста невеста, која само Светог Духа прима и за Њим чезне.
Никога људи не могу у пакао отиснути, ако се сам не отисне. Нити људи могу некога дићи на раменима својим до престола Божјег, ако се сам не дигне.
Ако душа моја нема отворених прозора, никакво се блато у њу не може убацити.
Нека устане сва природа против мене, ништа ми не може учинити до једино што пре постати гробом тела мога.
Сваки светски усев засипа се ђубретом, да што пре никне и боље расте. Ако је душа моја, авај, напустила девичанство своје и примила семе овога света у себе, онда ће морати примити и ђубре, што свет баца на своју њиву.
Али ја Тебе призивам дан и ноћ: настани се у души мојој и затвори све улазе за непријатеље моје. Учини пећину душе моје празном и немом, да нико од света не пожели ући у њу.
Душо моја, једина бриго моја, буди на стражи и разликуј гласове, што ударају о тебе. Па кад познаш глас Господина свога, напусти немило и одјекни свом снагом.
Душо моја, пећино вечности, не допусти временим разбојницима да уђу у тебе и наложе свој огањ у теби. Буди нема, кад те вичу. Буди непокретна, кад ударају о тебе. И стрпљиво чекај Домаћина свога. Заиста доћи ће.

[AnaLaz]

пре 5 минута, Рапсоди рече

XLIII  Молитве на језеру (св.Николај Охридски )
 
Никакво ми зло људи не могу учинити, ако у мени нeмa рањавог места.
Видех две пећине, од којих једна одаваше ехо, а друга беше нема. И прву посећиваху многа радознала деца и несташно се надвикиваху с пећином. А из друге се посетиоци брзо враћаху, јер им не одговараше ехом.
Ако је душа моја рањава, свако зло светско одјекиваће у њој. И људи ће ми се смејати, и наваљиваће све јаче са својом виком.
А заиста неће ми нахудити злореци људи, ако је језик мој заборавио изговарати зле речи.
Нити he ме ожалостити пакост споља, ако нема пакости у срцу мом, да одјекује као козји бубањ.
Нити ћу моћи гневом одговорити на гнев, ако је гнездо гнева у мени испражњено, те нема шта да се буди.
Нити ће ме страсти људске заголицати, ако су страсти у мени претворене у пепео.
Нити ће ме ожалостити неверство пријатеља, ако сам ја Тебе изабрао за свог пријатеља.
Нити ће ме неправда светска моћи скрушити, ако је неправда истерана из мисли мојих.
Нити ће ме замамити преварни духови светске сласти, части и власти, ако је душа моја као пречиста невеста, која само Светог Духа прима и за Њим чезне.
Никога људи не могу у пакао отиснути, ако се сам не отисне. Нити људи могу некога дићи на раменима својим до престола Божјег, ако се сам не дигне.
Ако душа моја нема отворених прозора, никакво се блато у њу не може убацити.
Нека устане сва природа против мене, ништа ми не може учинити до једино што пре постати гробом тела мога.
Сваки светски усев засипа се ђубретом, да што пре никне и боље расте. Ако је душа моја, авај, напустила девичанство своје и примила семе овога света у себе, онда ће морати примити и ђубре, што свет баца на своју њиву.
Али ја Тебе призивам дан и ноћ: настани се у души мојој и затвори све улазе за непријатеље моје. Учини пећину душе моје празном и немом, да нико од света не пожели ући у њу.
Душо моја, једина бриго моја, буди на стражи и разликуј гласове, што ударају о тебе. Па кад познаш глас Господина свога, напусти немило и одјекни свом снагом.
Душо моја, пећино вечности, не допусти временим разбојницима да уђу у тебе и наложе свој огањ у теби. Буди нема, кад те вичу. Буди непокретна, кад ударају о тебе. И стрпљиво чекај Домаћина свога. Заиста доћи ће.

Нисам прочитала целу књигу, али на мене је оставила утисак 23. молитва. 

[Рапсоди]

пре 3 минута, AnaLaz рече

Нисам прочитала целу књигу, али на мене је оставила утисак 23. молитва. 

XXIII
 
Одаја душе моје није изветрена, а Ти куцаш на врата, Страшни Душе Свети. Само један тренутак, док изветрим одају своју од нечистих духова, па ћу Ти отворити. Јер овако и да отворим, Ти не би ушао у одају пуну ружна задаха, и удаљио би се од мојих врата за навек. Само један тренутак, молим Ти се, највећи госте мој!
Ах, стиде мој и жалости моја, како се отеже овај један тренутак! Још мало мало, и цели мој век на земљи сместиће се у овај тренутак. А Ти стрпљиво чекаш пред вратима, и ослушкујеш мој дах.
Дрски су незвани гости у мени, дрски и веома намножени. Пођем ли да отворим прозор, они ми затежу руке назад. Пођем ли к вратима, да осетим Твоје животворно присуство, они ми се спутавају око ногу. Везаше ме навиком на њихов гадан задах, па стрепим од свежине и дрхтим од новине. Ах, само да не одоцним да Теби врата отворим!
Но ево и по цену смрти овог ропског живота ја ћу отворити све прозоре широм и именом Пречисте Девојке и Сина Њеног, изјурићу из себе све пакосне господаре и тиране душе моје. А Ти кад уђеш, оживећеш моју лешину Твојим животворним дахом, Твојом младалачком снагом, Твојом љубавном росом.
Душе мушке снаге, јутарње једрине, вечерње тишине; лакши од сна, бржи од ветра, свежији од росе, слађи од матерњег гласа, светлији од пламена, светији од свих жртвеника, снажнији од васионе, живљи од живота, – Теби се молим и поклоним, удружи се са мном на врлетном путу ка вечном блаженству Тројичног Божанства.
Душе огњени, што се никад не одвајаш од Вечног Девичанства, пронзи моју душу, и очисти је, и осветли је, и намириши је небесним тамјаном, и усели се у њу, и учини је Својом невестом, да би се у њој зачела песма мудрости Божје; да би се у њој отворило Око вечности.
Ти што рано раниш и никад не спаваш, научи, ме да бдим будно и чекам стрпљиво.
 

[AnaLaz]

пре 2 минута, Рапсоди рече

XXIII
 
Одаја душе моје није изветрена, а Ти куцаш на врата, Страшни Душе Свети. Само један тренутак, док изветрим одају своју од нечистих духова, па ћу Ти отворити. Јер овако и да отворим, Ти не би ушао у одају пуну ружна задаха, и удаљио би се од мојих врата за навек. Само један тренутак, молим Ти се, највећи госте мој!
Ах, стиде мој и жалости моја, како се отеже овај један тренутак! Још мало мало, и цели мој век на земљи сместиће се у овај тренутак. А Ти стрпљиво чекаш пред вратима, и ослушкујеш мој дах.
Дрски су незвани гости у мени, дрски и веома намножени. Пођем ли да отворим прозор, они ми затежу руке назад. Пођем ли к вратима, да осетим Твоје животворно присуство, они ми се спутавају око ногу. Везаше ме навиком на њихов гадан задах, па стрепим од свежине и дрхтим од новине. Ах, само да не одоцним да Теби врата отворим!
Но ево и по цену смрти овог ропског живота ја ћу отворити све прозоре широм и именом Пречисте Девојке и Сина Њеног, изјурићу из себе све пакосне господаре и тиране душе моје. А Ти кад уђеш, оживећеш моју лешину Твојим животворним дахом, Твојом младалачком снагом, Твојом љубавном росом.
Душе мушке снаге, јутарње једрине, вечерње тишине; лакши од сна, бржи од ветра, свежији од росе, слађи од матерњег гласа, светлији од пламена, светији од свих жртвеника, снажнији од васионе, живљи од живота, – Теби се молим и поклоним, удружи се са мном на врлетном путу ка вечном блаженству Тројичног Божанства.
Душе огњени, што се никад не одвајаш од Вечног Девичанства, пронзи моју душу, и очисти је, и осветли је, и намириши је небесним тамјаном, и усели се у њу, и учини је Својом невестом, да би се у њој зачела песма мудрости Божје; да би се у њој отворило Око вечности.
Ти што рано раниш и никад не спаваш, научи, ме да бдим будно и чекам стрпљиво.
 

Хвала ти.  Само што сам ископирала... Бржа си.

[Рапсоди]

@AnaLaz  Нешто најбоље што сам икада читала...поетско обраћање Богу, разговор са Богом...оно најдубље созерцање душе са Господом...ту смелост могу имати само свети људи...  

[AnaLaz]

пре 3 минута, Рапсоди рече

@AnaLaz  Нешто најбоље што сам икада читала...поетско обраћање Богу, разговор са Богом...оно најдубље созерцање душе са Господом...ту смелост могу имати само свети људи...  

Баш тако. Смем рећи да су  Молитве  на језеру и јачине и дубине попут Псалтира. 

[АлександраВ]

Тежак је подвиг молитве. Мењају се стања нашег духа: понекад молитва у нама тече као моћна река, понекад се срце сасвим осуши. Али, нека свако опадање молитвене снаге буде што је могуће краће. Молитва често значи саопштавати Богу наше тешко стање: немоћ, клонулост духа, сумње, страхове, потиштеност, очајања – једном речју, све што је везано за услове нашег постојања. Саопштити, не тражећи богатих израза, па чак ни логичке доследности… Често овај начин обраћања Богу постаје почетак молитве – разговора.
Понекад ћемо бити запљуснути таласима Божије љубави, коју у својој наивности схватамо као нашу љубав према Њему. Тако је бивало са мном: нисам се усуђивао да мислим како бесконачно велики Творац свега може да обрати Своју пажњу на мене, ништавног и гнусног. Говорио сам: „О, кад би било могуће да и Ти мене љубиш као што ја волим Тебе… Примећујеш ли како моје срце даноноћно жуди за Тобом? Сагни се к мени; покажи ми Своје Лице; учини да будем онакав каквим Ти сам желиш да видиш Своје створење; онаквим, каквог Ти, Свесвети, можеш да прихватиш и волиш…“ Ја заиста нисам знао шта говорим (Лк. 9,33); нисам могао ни да помислим да се то Он сам молио у мени...

Архимандрит Софроније Сахаров