Хипохондрија

[Иван ♪♫]

jedna od centralnih misli kod strahova generalno je ,,Šta ako...!?", tj. anticipacija, šta ako ovo, šta ako ono

 

zgodna misao koje se treba setiti je ,,Šta ako sve bude u redu!?" Ha!

[Млађони]

Ako tebi stvarno neka racionalna misao pomaže da trenutni strah od neke bolesti nestane, onda i nisi hipohondar i tvoji saveti nijednom hipohondru neće pomoći. 

 

Па заправо сваком може. Констатно практиковање рационализма на пољу било којих стграхова и брига вероватно помаже. Бар тако когнитивно бехеворална терпија тврди.

 

Свачија хипохондрија је продукт његових мисли и идеја о болестима.  

 

[Иван ♪♫]

Па заправо сваком може. Констатно практиковање рационализма на пољу било којих стграхова и брига вероватно помаже. Бар тако когнитивно бехеворална терпија тврди.

 

Свачија хипохондрија је продукт његових мисли и идеја о болестима.  

 

Pa rekao bih da preterano racionalizovanje nije dobro, jer pokazuje neprihvatanje sopstvenih osećanja i vodi u potiskivanje. Ono što je potrebno jeste ispravno razumevanje stvari, treba malo pročitati, posavetovati se, kako bi razumeo šta se događa, kako bi razumeo uzroke i posledice koliko je to moguće. Osećanja imaju potrebu da se izraze, sva, kako sreća, ljutnja, zabrinutost, napetost i strah, a dužnost razuma je da ih izrazi na neki dobar i prikladan način, da ih kanališe, tj. usmeri.

[Juanito]

Ne dao vam Bog da dospete u situaciju u kojoj nešto jednostavno ne možete da rešite vašim ustaljenim racionalizatorsko-pozitivno mišljačkim metodama. Malo ličite na Muju koji prosjaku koji pruža ruku i kaže: "Nisam jeo pet dana." odgovara sa: "Moraš da jedeš, makar nazor!" Čak zvuči blago uvredljivo, iako je sa najboljom namerom rečeno. Sad ste vi kao neki karakteri koji uspevate stvari da rešite pozitivnim razmišljanjem. Uspevate, jer zapravo nikada niste ni imali problem. (Prave) hipohondrije, depresije, neuroze i ostalo su jako ozbiljne stvari. Ne radi se tu o bedaku u koga upadneš kad te šutne cura. To zna potpuno da blokira čoveka, te da mu samim tim blokira i sposobnost da se raduje i pozitivno misli. Kao da si u mehuru i kroz njega sve vidiš mutno. Ti znaš vrlo dobro da svet izvan mehura nije takav, ali to samo znanje ne pomaže jer te ubija to što ne možeš da ga vidiš i osetiš. Pokušavaš da probiješ mehur, ali ne ide. Sit gladnom ne veruje. Nikad nije i nikad neće.

[Иван ♪♫]

@@Juan, 

 

za nerazumevanje si apsolutno u pravu, te priče su manji delovi veće slagalice

[Млађони]

Ne dao vam Bog da dospete u situaciju u kojoj nešto jednostavno ne možete da rešite vašim ustaljenim racionalizatorsko-pozitivno mišljačkim metodama. Malo ličite na Muju koji 

 

Бураз... ја имам дијагнозиран ГАД, имао сам паничне нападе икс пута.... не причам "напамет" као неко ко нема проблеме са анксиозношћу....дакле имам дијагнозирану "неурозу" 

 

Нисам ја неки "карактер" који је успео да реши све позитивним размишљањем већ неко ко је успео управо те тешке проблеме да реши на ефикасан начин.

 

 

Pa rekao bih da preterano racionalizovanje nije dobro, jer pokazuje neprihvatanje sopstvenih osećanja i vodi u potiskivanje. 

 

 

 

Не мислимо на исту ствар. 

 

ја мислим на ово прочитај..

 

http://www.psychologyliving.com/help-center/tools-for-emotional-health/a-b-c-d-model/

 

људи који имају хипохондрију имају неку идеју због које се плаше да не размишљају о болести...

 

њихово опсесивно размишљање је симптом....и рационално посматрање болести неће ништа да  промени али хоће рационално посматрање те идеје која их тера на то размишљање.

 

Например идеја може да буде "уф можда је боље да ја бринем за то, јер ћу тиме да спречим нешто страшно" и када се та идеја довољно дуго практикује.... добићеш хипохондра... 

 

ЈА смем да се кладим да сада узмеш 100 дана да понављаш то себи.... ти ћеш да постанеш хипохондар...

[Иван ♪♫]

Не мислимо на исту ствар.    ја мислим на ово прочитај..   http://www.psycholog.../a-b-c-d-model/

 

ima smisla 

[Млађони]

ima smisla 

 

Не да има смисла, него је наефикаснија могућа терапија која постоји, ефикаснија од лекова.

[Драгана.]

Овако... ја сигурно нисам тип који може да негативне мисли побиједи добрим, једноставно не могу, толико ме обузме страх, да ту нема мјеста за позитиву. Свака част вама, али ја не могу. Него, имам једно питање ( сигурно ћете помислити да сам психо, али  и то је за људе). Наиме, јутрос нисам отишла у Цркву јер сам била јако уморна и неиспавана, и онда сам поушала бар малчице да одспавам, и када сам легла, ( не знам како то тачно да опишем), исто као да сам почела да се губим, да упадам у неку таму, као да сав изван свог тијела, и нисам могла да се помјерим пар секунди, као неки осјећај дереализације ( не знам да ли се тако зове) , и онда сам се '' пробудила''. Да ли сам се онесвијестила, или сам '' упала'' у сан, да ли је то анксиозност или нешто четврто, или пак, опомена Божја јер нисам отишла на Литургију?

[DYNABLASTER]

To je bezopasna pojava, i ima ih vise kojima se to desava.

[Срђан Шијакињић]

Овако... ја сигурно нисам тип који може да негативне мисли побиједи добрим, једноставно не могу, толико ме обузме страх, да ту нема мјеста за позитиву. Свака част вама, али ја не могу. Него, имам једно питање ( сигурно ћете помислити да сам психо, али  и то је за људе). Наиме, јутрос нисам отишла у Цркву јер сам била јако уморна и неиспавана, и онда сам поушала бар малчице да одспавам, и када сам легла, ( не знам како то тачно да опишем), исто као да сам почела да се губим, да упадам у неку таму, као да сав изван свог тијела, и нисам могла да се помјерим пар секунди, као неки осјећај дереализације ( не знам да ли се тако зове) , и онда сам се '' пробудила''. Да ли сам се онесвијестила, или сам '' упала'' у сан, да ли је то анксиозност или нешто четврто, или пак, опомена Божја јер нисам отишла на Литургију?

 

највероватније је да се ради о поремећају сна, који је безопасан како Дина рече и који се свакоме деси понекад. описаћу слободно, па нека ме исправе ако грешим, мрзи ме да тражим тачне податке сада. углавном, ту се дешава да не утонемо потпуно у сан или (ако се дешава при буђењу) да се не пробудимо потпуно, односно делом јесмо будни али мозак нам још увек није "одблокирао" тело, мишиће (које блокира да се не бисмо повредили померајући се док сањамо), па отуда непријатан осећај, а често долази и до осећаја "присуства" неког претећег или непријатног бића итсл. Десило ми се два пута, први пут сам баш шизнуо, а други пут је било опуштено пошто сам се у међувремену обавестио о чему се ради. Иначе, чешће се дешава када спавамо на леђима и преко дана када дремамо, тако бар кажу.

[Срђан Шијакињић]

Највероватније је ово : http://sr.wikipedia.org/wiki/Paraliza_sna

[Млађони]

Овако... ја сигурно нисам тип који може да негативне мисли побиједи добрим, једноставно не могу, толико ме обузме страх, да ту нема мјеста за позитиву. 

 

Овако, уопште није поента у побеђивању добрим мислима већ рационалним. 

http://www.psychologyliving.com/help-center/tools-for-emotional-health/a-b-c-d-model/

 

прочитај овај линк а сада ћу да ти објасним како техника функционише.

 

а. (активациони догађај) - Бол у грудима 

б (уверење, белиф) - Рак плућа изгледа да нешто није у реду са мном, ако јесте рак у плућима то је много страшно. 

ц (последица уверења, консиквенце)  - Анксиозност, брига коју не можеш да контролишеш, страх, фокусирање на сиптом.

 

Да би то спречића требаш детаљно да размислиш о Б - (уверњу)

 

Па ајде на овом примеру.

сад иде Д - Диспјут 

 

д(диспјут, преиспитивање) од  б (уверење, белиф) -

Рак плућа изгледа да нешто није у реду са мном  - Свакако може да буде али не мора да значи, мале су шансе, може да буде милион других ствари, као например грчење мишића од стреса или неки бол у мишићима око плућа,

 

ако јесте рак у плућима то је много страшно. - Ако јесте рак плућа јесте опасно, али није неизлечиво, а чак ио да преминем од тога, сви морамо некада да умремо, то је чињеница не могу да живим заувек, нити да будем бесмртна - све што могу да урадим јесте да се прво умирим, и рационално сагледам ствари, па и што да се не прегледам первентивно, можда не постоји никакав рационални разлог за бригу.

 

 

и такав стил и рационални начин размишљања ти једноставно временом све више и више побеђује овај аутиматски на који си навикла а то је да размишљаш само најстрашније о свему што осећаш у симптомима и да се бојиш од симптома као да су најстрашнија ствар на свету. 

[Драгана.]

највероватније је да се ради о поремећају сна, који је безопасан како Дина рече и који се свакоме деси понекад. описаћу слободно, па нека ме исправе ако грешим, мрзи ме да тражим тачне податке сада. углавном, ту се дешава да не утонемо потпуно у сан или (ако се дешава при буђењу) да се не пробудимо потпуно, односно делом јесмо будни али мозак нам још увек није "одблокирао" тело, мишиће (које блокира да се не бисмо повредили померајући се док сањамо), па отуда непријатан осећај, а често долази и до осећаја "присуства" неког претећег или непријатног бића итсл. Десило ми се два пута, први пут сам баш шизнуо, а други пут је било опуштено пошто сам се у међувремену обавестио о чему се ради. Иначе, чешће се дешава када спавамо на леђима и преко дана када дремамо, тако бар кажу.

Е то је :Д фала Ви

[Juanito]

Е то је :Д фала Ви

 

То су те напали демони јер си паганка.