Prvi svetski rat i Srbija, nasa otadzbina

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Nacisti nam oteli 40 vagona dokumenata
B. Subašić

Nacisti su opelješili srpske arhive, između ostalog i da bi prikrili istinu o Prvom svetskom ratu. Cilj orvelovske pljačke dokumenata u dva svetska rata bio je isti - falsifikovanje činjenica
PODSEĆANjE na pismo iz 1913. kojim je austrougarski general i guverner BiH Oskar Poćorek požurivao pripreme za Veliki rat izazvalo je polemiku koja traje nedeljama. Šta bi se tek desilo da je sačuvana i objavljena cela tajna prepiska Poćoreka i austrougarskog ministra finansija Leona fon Bilinskog, koju je srpska vojska pronašla 1918. u zgradi bivše austrougarske Zemaljske vlade BiH u Sarajevu.

- Tu dokumentaciju su sa još 40 vagona arhivske građe nacisti opljačkali iz Srbije u periodu od 1941. do 1944. godine. To što neki austrijski i domaći istoričari tvrde da Poćorekovo pismo nikad nije bilo u Beogradu otkriva kontinuitet pljačke dokumenata i falsifikovanja istorije. Ukoliko su tačni njihovi navodi da je original Poćorekovog pisma u Beču, to dokazuje kršenje međunarodnih ugovora po kojima je arhivsko blago koje su opljačkali nacisti moralo da bude vraćeno Beogradu. Nažalost, vraćen je samo deseti deo ukradene dokumentacije - kaže Vladimir Davidović, urednik i priređivač knjige „Potraga za ukradenom istorijom“.

U ovom delu pedantno su, s mnoštvom detalja, opisane dve velike pljačke srpskih arhiva koje su izvele Austrougarska i Nemačka u dva svetska rata. Oba puta cilj je bio isti - manipulisanje dokumentima s ciljem da Srbiji nametne krivica za Veliki rat.

OD FALSIFIKATA DO RATA
PRVI pokušaj da se pomoću falsifikovanih dokumenata baci krivica na napadnutu Srbiju i opravda eventualni „preventivni rat“ protiv nje datira još iz vremena evropske krize koju je Austrougarska izazavala aneksijom BiH 1908, naveo je dr Vojislav Jovanović Marambo. - Teške optužbe su bile iznete protiv tadašnje beogradske vlade, na osnovu tobožnjih srpskih službenih dokumenata, za koje se naknadno utvrdilo od austrijskih sudova da nisu ništa drugo do najgrublji falsifikat - zapisao je dr Jovanović.
Ovo neprocenjivo svedočanstvo napisao je dr Vojislav Jovanović Marambo, diplomata Kraljevine Jugoslavije, načelnik Istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih dela SFRJ do 1950. godine, profesor književnosti Univerziteta u Beogradu, naučni savetnik SANU.

- Jovanovićeva knjiga, na srpskom i engleskom, bila je pripremljena za štampu 1958, a SANU je trebalo da bude izdavač. Napisana je da bi se obelodanilo izbegavanje Beča da vrati opljačkanu dokumentaciju, u čemu su direktno učestvovali bivši nacistički saradnici. Iz nepoznatih razloga od objavljivanja se naprasno odustalo, a prevod rukopisa na engleski je nestao - kaže Davidović.

Ne zna se ko je odlučio da se ova značajna knjiga ne objavi ni u Jugoslaviji ni u inostranstvu. Uprkos pokušajima da se ona uništi, zahvaljujući akademiku Mladenu Leskovcu Jovanovićev rukopis na srpskom je spasen. Objavljen je i brzo rasprodat 2010, bez ikakve reklame i pomoći države, iako se bavi prvorazrednim državnim pitanjem.

- Sudbina decenijama skrivanog Jovanovićevog svedočanstva o orvelovskoj pljački arhiva i prepravljanju istorije dokazuje tezu iz nedavno objavljenog Poćorekovog pisma - da Srbima treba vladati tako što će se održati u neznanju i letargiji - smatra Davidović.

Igrom sudbine, dr Jovanović je od 20 vagona pokradenih dokumenata u svojoj knjizi opisao baš put Poćorekovog pisma od Beograda do Beča. Ona otkriva da su među prvim okupatorskim jedinicama koje su ušle u Srbiju 1941. bili specijalisti za arhive koji su tragali za dokumentima vezanim za Prvi svetski rat.
Sredstva u potrazi nisu birana, od mučenja do ubistava. Dr Goldinger, službenik bečkog Rajhsarhiva, slavodobitno 1942. izveštava svog šefa dr Bitnera da je otkriveno „obilje materijala“ iz austrougarskih tajnih arhiva bivše Zemaljske vlade za BiH u Sarajevu.

- Goldinger naročito ističe da se u njima nalazi „vrlo važan“ materijal iz takozvane privatne arhive zajedničkog ministarstva finansija iz tog vremena Leona fon Bilinskog sa svojeručnim pismima tadašnjeg „zemaljskog poglavara“ za Bosnu i Hercegovinu „feldcajg-majstera Oskara Potioreka i drugih“, i to sve do pred sam ultimatum Austrougarske Srbiji - zabeležio je dr Jovanović.

Posle Drugog svetskog rata, uprkos međunarodnim ugovorima i obavezama, kao i posle Prvog svetskog rata, Beč je izbegao da vrati veliki deo ukradenih arhiva. Ono što je ostalo ili je bilo vraćeno bilo je dostupno samo probranima ili namerno zatureno.

- Ako je tačno da se prepis Poćorekovog pisma sve vreme nalazio kod nas, a nije bio dostupan istraživačima, to znači da je neko u Jugoslaviji krio dokumente od suštinske važnosti. To je baš u duhu Poćorekove preporuke iz pisma, da se Srbija obmanjuje do zadnjeg trenutka, kako bi se „anestezirala“ i ostala nespremna za austrougarski napad - kaže Davidović

 

[Božena]

SRBI DOBRI SAMO KAD SE GINE: Francuzi se divili našem vojniku, jer nije tražio ništa sem hleba
Tanjug

Pisac i akademik Milovan Danojlić govoreći o srpsko-francuskim odnosima povodom obeležavanja stogodišnjice od Velikog rata kaže da ne treba da se zanosimo iluzijama o savezništvu
Pisac i akademik Milovan Danojlić govoreći o srpsko-francuskim odnosima povodom obeležavanja stogodišnjice od Velikog rata kaže da ne treba da se zanosimo iluzijama o savezništvu i da su Francuzi najpre pokazali simpatije za jedan mali narod koji se bori na istoj strani, ali da su ubrzo izgubili interesovanje za nas.

Kroz istoriju se prepričava dan kada su Francuzi 1916. u Poatjeu, univerzitetskom gradu jugozapadno od Pariza, primili srpske ratne izbeglice i 40 srpskih studenata, a Danojlić za tv Prva kaže da to nije bio neki poseban gest, kako se priča.

"To je normalno ponašanje, kao što recimo danas primaju izbeglice iz Sirije. Francuzi nisu o nama bog zna šta znali, osim diplomata i političara. Onda su se pojavile prve pobede u tom ratu, koje su bile naše pobede. Obično se pročujemo kada stradamo i kada ginemo. Razumljivo je da su za jedan mali narod koji se bori na istoj strani pokazali zanimanje i simpatije. Recimo, Apoliner je pisao sa fronta svojoj ljubavnici i nadao se da ako Srbi tako nastave da će on doći ranije kući", istakao je Danojlić.

Danojlić, koji decenijama živi u Parizu, kaže da su tu akciju organizovali profesori u Parizu sa dobrim namerama, iz poštovanja prema narodu koji strada.

Navodi da su to bili vidljivi znaci pažnje, ali da je nastavak priče manje veseo - Francuzi su ubrzo izgubili zanimanje za Srbe.

"Nismo im više bili potrebni. Vremenom su se ta sećanja gubila, na savezništvo i na te slavne godine. Došla je Jugoslavija i njene unutrašnje komplikacije. Francuska je katolička zemlja i pokazivala je zanimanje za neke druge narode, a ne samo za Srbe", kazao je Danojlić.

On podseća da oružje koje su nam poslali u prvim godinama rata bilo je naplaćeno 1927. godine.

"Onaj veliki spomenik zahvalnosti na Kalemegdanu smo pravili mi namećući te uspomene na prijateljstvo, a na otvaranju tog spomenika je bio ministar pošta. Nisu našli nikog važnijeg da pošalju, nego ministra pošta", konstatovao je Danojlić.

U međuvremenu se pojavio rat u Alžiru, a kako kaže akademik, Srbi su slali oružje Alžircima u vreme kad je Francuska čuvala poslednje tragove kolonijalnog carstva. I brod koji je uhvaćen da nosi oružje Alžircima zvao se "Srbija".

"Oni nisu imali nikakvog posebnog razloga da na nas obraćaju pažnju za vreme Brozove Jugoslavije. Sa Jugoslavijom nije bilo dobre saradnje, došla je liberalistička elita okrenuta Americi, onda kad je devedsetih godina Amerika odlučila da smo mi fašisti odnosno izvođači etničkog čišćenja, Francuska je krenula za Amerikom, a ne za nama. Govorilo se da te ostatke prijateljstva treba uništiti. Na obeležavanju iskrcavanja na Normandiji Francuska nije pozvala ni predstavnike ni komunisticke ni četničke gerile… Jedni i drugi nisu bili pozvani već su bili pozvani bosanska vlada i Hrvati… Osim retkih izuzetaka, Francuzi su se poneli vrlo lose prema nama", naveo je Danojlić.

Danojlić ističe da srpski narod nema prijatelje, da to nisu ni Francuzi, ni Amerikanci, pa ni Rusi. Srbi, kako kaže, takođe veruju u sopstvene laži. Jedna od laži je čuvena priča o zvonima na Notr Dam katedrali 1389. godine, podvlači on.

"Prava priča je ono što se dešava danas. U katedrali visi zastava kosovske države sa odobrenjem današnje francuske države. Nije stvar u tome da bi Francuzi morali sada da budu zainteresovani za Kosovo kao mi, ali neka osnovna pristojnost je mogla da ih obaveže da jednu polupriznatu nepriznatu zemlju, koju oni priznaju, ne moraju da je slave sa svim drugim", rekao je Danojlić.

Razumljiva je potreba malog naroda da traži zaštitu od nekog važnog i velikog, kako kaže Danojlić. On dodaje da nije najgora sudbina biti pripadnik malog naroda - to treba znati nositi.

"Nas su i Englezi prihvatili. Kad su i oni počeli da ginu sa nama na toj strani, i oni su govorili lepo o nama. Jedini saveznik koji je to platio životom bio je ruski car. Hvala bogu da smo mu digli spomenik jer on mnogo više zaslužuje nego svi drugi saveznici", naveo je akademik.

Tokom Velikog rata, kaže on, postojale su simpatije prema Srbiji iz razumljivih razloga.

"Mi smo dobri samo kada ginemo ali na dobroj strani što se onda desilo. Postojalo je još nešto, postojalo je razumevanje među vojnicima. Francuski vojnici su bili seljaci kao i naši i po toj klasnoj osnovi razume se da su lakše uspostavljali vezu. Francuski oficiri su se divili našem ondašnjem vojniku, jer nije tražio ništa osim parčeta hleba i slanine i ide na juriš. Ovaj njegov je tražio redovne obroke. Takvog vojnika oni nisu videli nigde", zaključio je Danojlić.

[Božena]

 

[Božena]

Заборављена хероина Великог рат

Маре Петровић је награђена са чак дванаест одликовања, колико је задобила и рана

Аутор: Милош М. Дамјановић

Досад је у домаћој историографији тврђено да је чувена Милунка Савић најодликованија и жена са највећим војним чином. Случај анонимне Маре Петровић то демантује. Ова ратница преузима њен пиједестал. Без обзира на то њихова ненадмашна и непоновљива дела вечно их крунишу дивљењем и поштовањем.
Оставши рано без једног родитеља, мајчине нежности, солидарности, Мара се нашла у окружењу мушкараца који су и од ње очекивали подједнака пожртвовања. Ни теже послове на њиви није одбијала. Породична хармонија изгубљена је одласком мушких чланова у четничке редове. Мара се суочила са новим искушењем оставши сама и без подршке. Све ове тегобе утицале су на њену одлуку да се придружи оцу и брату, што је и учинила. Навикавање на герилски начин живота и адаптирање на војничко устројство није ишло глатко. Све препреке и зидове Мара је пребродила вољом и упорношћу. У новом друштву дочекала је и избијање Првог балканског рата. Распоређена је у четнички одред Дринске дивизије под командом војводе Војислава Танкосића.

Мара је ватрено крштење имала у борби код Младог Нагоричана октобра 1912. године. Овај бој код Куманова одредио је дефинитивно исходиште Првог балканског рата у српску корист. У чувеном оружаном окршају код Куманова учествовао је и сам Марин брат, који је био мање среће. Ненадокнадив губитак драгог лица побудио је у Мари жељу за осветом. У ослободилачким ратовима које је водила Србија од 1912. до 1918. године, Мара Петровић је ратовала уз остале четнике, међу којима су били и Живана Терзић и војвода Драгутин Јовановић Луне. Међу најзначајнијим биткама у којима се Мара борила била је она на Гази Баби код Скопља. У средњовековну српску престоницу ушла је са својим четама уздигнутог чела, поносна и понесена дотад извојеваним победама.
И у Другом балканском рату Мара је узела учешћа. О томе је имала да посведочи: „Рат са Бугарима. И ту сам учествовала у свим борбама... На Бат планини, Говедарнику, Овчем Пољу, Кратову и Страцину. Ту сам изгубила доста верних другова и задобила прву рану. У груди. Пренели ме у Скопље у болницу... Са каквим страхом и зебњом сам чекала да прездравим. Само да ме не забораве. Једва сам чекала да се с новом снагом ставим пред непријатеља...”
У Великом рату Мара је била задужена за чување војног објекта. Позвана је са страже и саопштено јој је да неко треба да преплива Дрину и извиди непријатељски положај. У друштву двојице војника кренула је на извршење задатка. Непоћудну Дрину су препливали и закорачили на непријатељску територију. Повратак у логор био је опаснији. Њено двоје сапутника удавило се у реци дивље снаге. После вишечасовног пушкарења, у полумртвом стању, вратила се чети. По успешно обављеној мисији, војвода Луне предложио ју је за орден Карађорђеве звезде са мачевима.

На Гучеву је задобила чак седам рана. Овога пута завршила је у Нишу. Одмах по оздрављењу обукла је војничку униформу. Са Моравском дивизијом 1915. се повлачила, прешавши Албанију.
До отварања Македонског фронта Мара је стекла подофицирски чин. И на овом ратишту учествује у бројним борбама. Ту је заслужила официрски чин, ретко признање за жену. Добила је задатак да испита противничку армију, њено бројно, оружано и морално стање. Ради мање сумњивости одређено је да се такав задатак повери жени.
Одабрана је управо Мара комита, која се одвикла од женске улоге и ношње. По успешно обављеном послу жива и неозлеђена вратила се својој јединици. На Солунском фронту Мара комита рањена је други пут у Великом рату. Пребачена је најпре у Воден, а потом у Бизерту. У солунској болници су јој затим, 1917. године ампутирали ногу и тако јој, према њеним речима, запечатили живот.
За беспримерну храброст и неизмерне услуге учињене српству, резервни потпоручник Мара Петровић награђена је са чак дванаест одликовања, колико је укупно задобила и рана. По ослобођењу Мара је заборављена, занемарена, оптерећена стигмом инвалидитета и сама тежила дистанцирању од трауматичне прошлости. Дане и ноћи проводила је у једној просторији од само неколико квадрата. Сивило Марине приватности било је омеђено једним гвозденим креветом, столом и расклиматаном столицом. На њу је пао мрачни застор заборава који се подиже тек након стогодишњице.
Милош М. Дамјановић – Косовска Митровица

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

PRAVA KLANICA ZA SRPSKE RATNIKE: Kota 2.525, mesto slave i stradanja

WWW.NOVOSTI.RS

---

"Novosti" na vrhu Kajmakčalana, odakle je srpska vojska krenula u proboj Solunskog fronta. Devetnaest dana osvajao se vrh, bila je to prava klanica za srpske borce, svedočili su solunci

 

[Božena]

 

[Božena]