Prvi svetski rat i Srbija, nasa otadzbina

[Božena]

 

[Božena]

U Aradu pakao za 15.000 Srba
Marko Lopušina

Zločini Austrougarske države nad srpskim zarobljenicima tokom velikog rata u rumunskom delu Banata. Logor bio oličenje patnje. Svaki treći zatočenik nije preživeo. Mučili ih žeđu, tukli do smrti...
POVODOM 100 godina od početka Prvog svetskog rata, opština Arad u rumunskoj delu Banata je odlučila da preuredi dva groblja srpskih interniraca, koji su umrli od 1914. do 1918. godine u logoru Aradska tvrđava, gde su bili zarobljeni po nalogu austrougarskih vlasti. Ovaj logor je prevashodno bio namenjen za Srbe prognane sa prostora tadašnje austrougarske provincije Bosne i Hercegovine, zatim iz Kraljevine Srbije i ostalih srpskih krajeva, a bilo ih je zatočeno oko 15.000. Među zarobljenima je bio i mali broj Rusa i drugih slovenskih naroda.

- Logor u Aradu je bio sastavni deo jednog ogromnog genocidnog sistema zamišljenog i primenjenog od bečkog vojnopolitičkog establišmenta sa jasnim ciljem da se fizički likvidira srpski narod. Stožer čitavog tog sistema za masovno etničko istrebljenje Srba, bila je mreža koncentracionih logora u BiH i Hrvatskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Sloveniji, Austriji i Rumuniji. Iz te iracionalne mržnje dvojne monarhije iznikao je i logor u Aradskoj tvrđavi kao carska institucija za prognane Srbe - pisao je Vladimir Ćorović u svojoj „Crnoj knjizi“, gde je opisao smernice tog bečkog plana.

Neposredno pred početak i tokom Prvog svetskog rata, preki vojni sudovi osudili su na smrt i pobili veliki broj Srba civila, dok je vojska ubijala bez suda. General Oskar Poćorek, zapovednik BiH, inače, ponemčeni Slovenac i veliki srbomrzac, osnovao je po nalogu iz Beča, pomoćnu miliciju, zloglasne šuckore, nesrpskog porekla. Šuckori su imali neograničenu slobodu da se obračunavaju sa Srbima, da ih ponižavaju, pljačkaju, pale im kuće, da skrnave i pale crkve i manastire, pa čak i da ih ubiju, a da za to nikome ne polažu računa.

Zarobljeni Srbi u južnom delu Aradske tvrđave

Srbi su dovođeni u Arad železnicom i ulicama grada sprovođeni u tvrđavu i bacani u kazamate. Samo jedne nedelje po podne, kako je zapisano, „dovedena su 274 politička zarobljenika iz Dubrovnika, Šibenika, Splita i Zadra, te su internirani u gradu“. U Aradu su im najpre dali neke vojničke prostorije za prebivalište, gde su trpali po 80 ljudi. Kako je broj zarobljenika rastao, prebacivani su u podrume da spavaju po trojica na jednoj slamarici. Usled očajnih životnih uslova, i usled izgladnjivanja, izbijale su razne zarazne bolesti, pegavi tifus, masovno obolevanje od tuberkuloze. Dnevno je umiralo nekoliko desetina ljudi svih uzrasta, dece, žena, odraslih.

Poznati srpski novinar Radivoje Marković, čiji je stric stradao u kazamatima Aradske tvrđave, zapisao je:

- Sabijeni u podzemnim memljivim hodnicima gde ne dopire svetlost, internirci su se gušili u neizdrživom smradu. Zimi, držali su ih u ledenim prostorijama, na betonskom podu od čega su im se smrzavale ruke i noge. Amputiranjem udova mnogo je logoraša, posebno maloletnih, obogaljeno. Mučili su ih žeđu, vezivali oko štapa i tako ukvržene tukli na mrtvo, stavljali im gvozdene okove, silovali žene.

Srbi su s početka dobijali samo po jednom na dan hranu. „Meso“ se sastojalo od glava, creva, džigerica, grkljana, neočišćenih repova, i dosta puta od metiljavog i crvljivog ovčjeg mesa. Izgladneli, ljudi su često kupili hranu sa smetlišta, jer su obroci bili apsolutno nedovoljni da im nadoknade trošenje organizma.

- Logor u Aradskoj tvrđavi je bio oličenje srpske patnje. Velika su zlostavljanja činjena bez obzira na uzrast interniraca, mučili su ih žeđu, tukli su ih do smrti, stavljali u okove, žene silovali. Gospodine poslaniče, ovo nije logor, ovo je pakao! Prvo što sam video i upamtio to je mrtva majka sa živim detetom u naručju. To se ne da opisati - zapisao je lekar dr Branduša, koji je svoje pismo poslao mađarskom poslaniku u parlamentu.

Arad, početkom prošlog veka

Prema podacima Srpske pravoslavne crkve Sv. apostola Petra i Pavla u Aradu, iz 1925, oko 4.317 Srba interniraca umrlo je od 1914. do 1918. u Aradu. Na raspravi pred divizijskim sudom, koja je trajala više nedelja u Temišvaru, doznalo se da je jedan armijski oficir „podneo vojnom ministarstvu prijavu, u kojoj je optužio predsednika vojnog suda Čajku i auditora Sahtera za razne zloupotrebe i zločine.“ Oni su „zbog uvrede časti, zloupotrebe vlasti i pretnje“ osuđeni samo na godinu dana tamnice i na degradaciju, dok su vešanja Srba i ubistva i dalje trajala.

I dan-danas se eho tog zločina nad Srbima zatvorenim u Aradskoj tvrđavi pre 100 godina snažno oseća među Srbima u Rumuniji i Srbiji.

DVA GROBLJA

NEKOLIKO stotina interniraca pomrlo je od sredine 1914. do početka 1915. Sahranjeni su na gradskom groblju „Pomenirea“ u Aradu. To mesto je obeleženo i postoji mali spomenik. Drugo internirsko groblje je pored tvrđave, na obali Moriša. To je masovna grobnica za oko 4.000 srpskih stradalnika, koja je dugo bila zapuštena.ISTREBLJENJE

PREMA informacijama objavljenim u aradskom zborniku „Ziridava“ broj 10. iz 1978, kroz aradski logor u periodu od 1914. do 1918. godine prošlo je 15.000 Srba. NJima je, kako je zabeleženo, „pretila opasnost od potpunog istrebljenja, posebno posle izbijanja epidemije pegavog tifusa“

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2014/12/08/3348000_deklaracija-t.jpg

Век Нишке декларације

WWW.RTS.RS

---

У Нишу је 7. децембра донета такозвана "Нишка декларација" којом Србија дефинише циљеве "Великог" рата и постављају се темељи будуће Југославије.

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

"Ne bojte se, dobro biti neće" (Nikola Pašić)

Deda-Sveti je puno ime Svetolik. Živeo je 92 godine, i mada je poslednje skoro pune dve godine proveo u krevetu, mozak mu je do poslednjeg dana radio neverovatnom brzinom i preciznošću. Svakodnevno je, od Prvog rata naovamo, dobijao dnevne nemačke novine, stizale su vozom. Žao mi je što ne mogu da se setim kako su se zvale, ali su imale naslovnu stranu ištampanu nemačkom goticom i bile su velike kao naša Politika. To su bile jedine novine koje dedi nisu čitali unuci, već smo ih držali široko razmaknute iznad njegovog kreveta i očiju, i posle nekog vremena bi se čulo tiho: "Okreeeni", pa bi se onda okretala nova stranica. Taj posao u vezi s dedom najviše sam mrzela zato što se posle nekog vremena ruke ukoče. Ali sam volela da mu čitam naše novine. To mi je nekako bilo kao čast jer smo samo nas nekoliko najstarijih unuka znali da čitamo. Nije mogao svako da mu saopšti šta se dešava u svetu! Znam da je moja sestra, koja u to vreme još nije krenula u školu, bila ljubomorna što i ona ne ide kod dede po pozivu. Kad su joj jednom rekli: "Dobro, 'ajde čitaj", bez ikakvog srama počela je da priča šta je radila tog dana, a sve gledajući u novine - šatro, to se desilo u svetu.

Zašto je deda čitao nemačke novine? Vrlo jednostavno, bio je nemački đak. U Kilu je završio za građevinskog inženjera, tako mu je glasila diploma, ali nije pravio ni zgrade ni puteve već - železničke mostove. I dan-danas postoji i koristi se most koji je konstruisao - kod Ristovca, i svi koji u Grčku idu vozom, pređu preko dedinog mosta. Prvi most koji je napravio bio je kod Smederevske Palanke, ali su za vreme 12-dnevnog rata 1941. taj most srušili. Naša vojska ga je zvala da im pokaže koja su najslabija mesta kako bi ga minirali.

Deda-Sveta je posle završenih studija radio u nemačkoj fabrici vagona jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao izuzetnog studenta, pa je bio u obavezi i da kasnije radi za njih. Ostao bi on tamo, uvek je govorio da je to jedina zemlja "gde se zna red", ali se u međuvremenu zaratilo. Iz novina je saznao za atentat u Sarajevu i čim je proglašeno ratno stanje, otišao je kod direktora i rekao mu da mora da se vrati kući i stavi se na raspolaganje ratnoj komandi.
"Zvali su vas?"
"Nisu, ali... rat je!"

Ispratili su ga Nemci s poklonima (lovačka puška i Longines džepni sat) koji su i dalje kod nas, sa željama da se vrati na posao kad se završi rat. Deda je ionako imao obavezu da odsluži vojsku, pa je njegova vojna služba počela - ratom. Obuku nije ni imao. Kad su videli kako puca, odmah je dobio ratni raspored za prve redove strelaca. Cerska i Kolubarska bitka već su se završile, kao i odbrana Beograda, a njegova prva akcija bila je da dođe na Kosovo. Vrlo brzo krenulo se preko Albanije. On je bio među vojnicima koji su na jučerašnji dan, 3. decembra, krenuli s narodom preko albanskih goleti usred zime, u nadi da će ih saveznici podržati. Istorijske činjenice trebalo bi da su svima poznate (da li su?), i mada je istoriografija bezlična i samo ređa podatke, u Albanskoj golgoti čak i puko nabrajanje gde su se kretali, s kim, šta su sve preživeli, koliko ih je stradalo... pa i čisto politički podatak (a to je tek dosadno), da se srpska vlada na čelu s kraljem odlučila na ovakav očajnički potez samo da bi izbegla kapitulaciju... čak i to ima pātosa u sebi. A šta tek reći kako se osećate kad imate svedočenje iz prve ruke, od nekog ko vam je blizak?

Za nekoga ko je visok preko metar i devedeset kilaža od 45 kg deluje neverovatno. Međutim, deda-Sveta je baš toliko bio težak kad su stigli na Krf! Od njih desetorice iz Vranja koje je poznavao, preživeli su samo on i jedan mladić iz okoline. Kad su ih smestili u Ahileon, i taj drug je umro. Dobio je prvi pristojan obrok posle dugo vremena, legao da spava, i - nije se probudio. A šta su sve prošli dok se nisu dokopali Grčke! Narod je išao barabar s njima, i žene i deca, jeli su sneg, ali su birali onaj s malim crnim tačkicama - to je značilo da je crvljiv, pa će ipak nešto jesti; napadali su ih Albanci pogotovo noću i klali ih na spavanju; trampili su za parče buđave proje burme i satove; nosili su iznurene na leđima dok ne bi izdahnuli; mrtve su često zatrpavali snegom jer nisu imali ni snage ni vremena da ih zakopaju; na njihove oči ljudi su se topili i "gasile im se oči"...

Pašić je okupljenom narodu pred polazak preko Albanije lepo rekao: "Ne bojte se, dobro biti neće!"

A kad su stigli u Solun, poluživi, poluoporavljeni, goli i bosi, želeli su da se odmah vrate kući. Prvo ih je trebalo obući, pa je Francuska slala košulje i obuću (što su nam kasnije sve lepo naplatili, mislim da smo poslednje isplatili pertle, početkom sedamdesetih godina prošlog veka). Na deset belih košulja bila je jedna šarena, i umalo da se poubijaju grabeći se za te šarene košulje - na njima se nije videlo kako mile vaške. Naravno, košulje su otišle oficirima. Obuću nisu svi dobili. Deda-Sveta je nosio neke svoje čizme koje su bile bušne i s popucalom sarom zato što nisu imali njegov broj. U to vreme je obuća broj 46 bila kao danas 50.

I krene ta izmrcvarena vojska natrag, u Srbiju. Naredba savezničke komande bila je da u svaki oslobođen grad prvo uđu Francuzi (bez obzira što se Srbi bore). Međutim, Luj Franše d' Epere odgovorio je da on Srbe ne može da zaustavi. Otpisano mu je da ga čeka vojni sud. Međutim, šta bi mogli da mu zamere na vojnom sudu? Da priznaju kako su tuđe pobede hteli da predstave kao svoje? Inače, D' Epere je jedan od dvojice stranaca koje su Srbi zvali "srpska majka" - samo njega i Damad Ali-pašu (a ova deca koja ne znaju istoriju pišu svakojake gluposti po njegovom turbetu na Kalemegdanu!).

Da ne budem patetična, ali podaci govore da je stradala skoro trećina celokupnog stanovništva Srbije tokom Prvog svetskog rata. To je bilo preko 60 % muškaraca! S tolikim žrtvama mogu da se mere samo Termopili, Kosovski boj i Mojkovačka bitka, koja je inače bila odstupnica za povlačenje preko Albanije. Svesno su se žrtvovali svi oni i mislim da takvom patriotizmu i herojstvu u celokupnoj istoriji teško da išta može da parira. Ukoliko neko zna neke druge primere, neka ih napiše. Stvarno, da li u Srbiji postoji makar jedna porodica iz koje neko nije stradao u Prvom svetskom ratu?

Deda se vratio u Vranje, oženio sada devojku a nekad devojčicu koju je cupkao na krilu kad je polazio na studije, postao otac osmoro dece (sedmorice sinova i moje majke) i... bio jedan fenomenalan deda. Gradio je on tako te svoje železničke mostove širom stare Jugoslavije, a na početku Drugog svetskog rata jedan dan je proveo u Niškom logoru - uhvatili su ga posle policijskog časa. Troje dece, moja majka i dvojica ujaka, došli su pred logor i preko rešetaka počeli da ga dozivaju i plaču, a on im je ljutito pokazao da idu kući. Izašao je tako što je zatražio da ode kod upravnika logora i kad se našao s njim zamolio je da ga pusti samo da smesti decu, pa će se vratiti u logor. Upravnik se nasmejao i pitao ga otkud tako dobro zna nemački. Ispostavilo se da imaju i neke zajedničke poznanike, pa ga je pustio. Kad je izašao, vrlo ljut rekao je deci: "Albaniju prežive', a vi me tu brukate ss plakanje zbog jedn dn u logor!"
 
Kakav je bilans dedine odiseje u odnosu na našu porodicu? Deda više nikad nije jeo proju, mrzeo je sneg, u njegovoj sobi moralo je uvek da bude toplo ("smrzle mi se kosti td i još mi je 'ladno"), obožavao Grke ("da spasem jednog Grka, dušu bi' đavolu prod'o"), mrzeo Francuze toliko da nije mogao ni francuski da sluša (zvao ih je "belosvetske bitange"), uvek imao besprekorne čizme, do kraja života manično čitao skoro sve dnevne novine (i nemačke, ne mogavši da prežali što niko od dece i unuka nije učio nemački), i ostavio nam u amanet da njegovu Albansku spomenicu damo muzeju. Sad je u Muzeju Vranja, pored još nekih njegovih odlikovanja.

Svako od nas sigurno ima sličnu priču, i zato ovo nije samo priča o mom dedi u Prvom svetskom ratu, već svih naših dedâ i pradedâ. Bitno je da je ne zaboravimo, da je bez patetike prenesemo deci. Ko zna, možda će se pojaviti neki novi Zli Zagorac i opet falsifikovati istoriju.

Svi moji (sve generacije pre mene) plakali bi kad čuju "Tamo daleko", a ni ja nisam daleko od toga. Moj srednji sin bio je na ivici suza u Srpskoj kući u Krfu: "Setio sam se nane, mnogo mi je bilo teško." Nažalost, pradedu nije upoznao.
http://miljalukic.blogspot.com/2011/12/ne-bojte-se-dobro-biti-nece-nikola.html?spref=bl

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2014/07/25/3125720_pocetak-rata-t.jpg

Први дан рата

WWW.RTS.RS

---

Објава рата Србији стигла је из Беча 28. јула отвореним телеграмом, и самим тим чином Аустроугарска је показала на који и какав начин ће водити рат против Србије - с много...

 

[Božena]

http://www.politika.rs/thumbs//old/uploads/rubrike/305406/i/1///757z468_austrougarski-vojnik-tito.gif

Аустроугарски војник Тито – различито кадрирање фотографије - Политика Online

WWW.POLITIKA.RS

---

<p>„Тито у Првом свеском рату – различито читање једне фотографије”, назив је дискусије која је поводом стоте годишњице од почетка Великог рата организована у Музеју...

 

[Božena]

Nacisti nam oteli 40 vagona dokumenata

B. Subašić
novosti.rs

Nacisti su opelješili srpske arhive, između ostalog i da bi prikrili istinu o Prvom svetskom ratu. Cilj orvelovske pljačke dokumenata u dva svetska rata bio je isti - falsifikovanje činjenica
PODSEĆANjE na pismo iz 1913. kojim je austrougarski general i guverner BiH Oskar Poćorek požurivao pripreme za Veliki rat izazvalo je polemiku koja traje nedeljama. Šta bi se tek desilo da je sačuvana i objavljena cela tajna prepiska Poćoreka i austrougarskog ministra finansija Leona fon Bilinskog, koju je srpska vojska pronašla 1918. u zgradi bivše austrougarske Zemaljske vlade BiH u Sarajevu.

- Tu dokumentaciju su sa još 40 vagona arhivske građe nacisti opljačkali iz Srbije u periodu od 1941. do 1944. godine. To što neki austrijski i domaći istoričari tvrde da Poćorekovo pismo nikad nije bilo u Beogradu otkriva kontinuitet pljačke dokumenata i falsifikovanja istorije. Ukoliko su tačni njihovi navodi da je original Poćorekovog pisma u Beču, to dokazuje kršenje međunarodnih ugovora po kojima je arhivsko blago koje su opljačkali nacisti moralo da bude vraćeno Beogradu. Nažalost, vraćen je samo deseti deo ukradene dokumentacije - kaže Vladimir Davidović, urednik i priređivač knjige „Potraga za ukradenom istorijom“.

U ovom delu pedantno su, s mnoštvom detalja, opisane dve velike pljačke srpskih arhiva koje su izvele Austrougarska i Nemačka u dva svetska rata. Oba puta cilj je bio isti - manipulisanje dokumentima s ciljem da Srbiji nametne krivica za Veliki rat.

OD FALSIFIKATA DO RATA
PRVI pokušaj da se pomoću falsifikovanih dokumenata baci krivica na napadnutu Srbiju i opravda eventualni „preventivni rat“ protiv nje datira još iz vremena evropske krize koju je Austrougarska izazavala aneksijom BiH 1908, naveo je dr Vojislav Jovanović Marambo. - Teške optužbe su bile iznete protiv tadašnje beogradske vlade, na osnovu tobožnjih srpskih službenih dokumenata, za koje se naknadno utvrdilo od austrijskih sudova da nisu ništa drugo do najgrublji falsifikat - zapisao je dr Jovanović.
Ovo neprocenjivo svedočanstvo napisao je dr Vojislav Jovanović Marambo, diplomata Kraljevine Jugoslavije, načelnik Istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih dela SFRJ do 1950. godine, profesor književnosti Univerziteta u Beogradu, naučni savetnik SANU.

- Jovanovićeva knjiga, na srpskom i engleskom, bila je pripremljena za štampu 1958, a SANU je trebalo da bude izdavač. Napisana je da bi se obelodanilo izbegavanje Beča da vrati opljačkanu dokumentaciju, u čemu su direktno učestvovali bivši nacistički saradnici. Iz nepoznatih razloga od objavljivanja se naprasno odustalo, a prevod rukopisa na engleski je nestao - kaže Davidović.

Ne zna se ko je odlučio da se ova značajna knjiga ne objavi ni u Jugoslaviji ni u inostranstvu. Uprkos pokušajima da se ona uništi, zahvaljujući akademiku Mladenu Leskovcu Jovanovićev rukopis na srpskom je spasen. Objavljen je i brzo rasprodat 2010, bez ikakve reklame i pomoći države, iako se bavi prvorazrednim državnim pitanjem.

- Sudbina decenijama skrivanog Jovanovićevog svedočanstva o orvelovskoj pljački arhiva i prepravljanju istorije dokazuje tezu iz nedavno objavljenog Poćorekovog pisma - da Srbima treba vladati tako što će se održati u neznanju i letargiji - smatra Davidović.

Igrom sudbine, dr Jovanović je od 20 vagona pokradenih dokumenata u svojoj knjizi opisao baš put Poćorekovog pisma od Beograda do Beča. Ona otkriva da su među prvim okupatorskim jedinicama koje su ušle u Srbiju 1941. bili specijalisti za arhive koji su tragali za dokumentima vezanim za Prvi svetski rat.
Sredstva u potrazi nisu birana, od mučenja do ubistava. Dr Goldinger, službenik bečkog Rajhsarhiva, slavodobitno 1942. izveštava svog šefa dr Bitnera da je otkriveno „obilje materijala“ iz austrougarskih tajnih arhiva bivše Zemaljske vlade za BiH u Sarajevu.

- Goldinger naročito ističe da se u njima nalazi „vrlo važan“ materijal iz takozvane privatne arhive zajedničkog ministarstva finansija iz tog vremena Leona fon Bilinskog sa svojeručnim pismima tadašnjeg „zemaljskog poglavara“ za Bosnu i Hercegovinu „feldcajg-majstera Oskara Potioreka i drugih“, i to sve do pred sam ultimatum Austrougarske Srbiji - zabeležio je dr Jovanović.

Posle Drugog svetskog rata, uprkos međunarodnim ugovorima i obavezama, kao i posle Prvog svetskog rata, Beč je izbegao da vrati veliki deo ukradenih arhiva. Ono što je ostalo ili je bilo vraćeno bilo je dostupno samo probranima ili namerno zatureno.

- Ako je tačno da se prepis Poćorekovog pisma sve vreme nalazio kod nas, a nije bio dostupan istraživačima, to znači da je neko u Jugoslaviji krio dokumente od suštinske važnosti. To je baš u duhu Poćorekove preporuke iz pisma, da se Srbija obmanjuje do zadnjeg trenutka, kako bi se „anestezirala“ i ostala nespremna za austrougarski napad - kaže Davidović.

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

"Нема рата кога српски сељаци не могу добити, ни мира кога српски политичари не могу изгубити."

Живојин Мишић

[Božena]

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2014/02/21/2866325_veliki-rat-t.jpg

"Марш на Дрину", од голготе до светске славе

WWW.RTS.RS

---

У част прве победе српске војске на Церу 1914. године настала је композиција "Марш на Дрину". Овај симбол храбрости и истрајности изазвао је велико одушевљење...

 

[Božena]