Prvi svetski rat i Srbija, nasa otadzbina

[Božena]

 

[Božena]

Логор Шопроњек (Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Sopronnyék)

Логор Шопроњек (Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Sopronnyék) је један у низу аустроугарских логора који је постојао у време Првог светског рата, а у коме је утамничено десетине хиљада не само Срба, већ и других народа (Италијана и Руса…) са којима је Хазбуршка монархија била у Великом рату.

Овај логор се налазио испод Нежидерског језера у аустријској покрајини Бургенланд, 75 км јужно од Беча, односно 500 км североисточно од Београда.

Шопроњечки логор је основан по налогу војних власти Аустроугарске 5. априла 1915. године, са чиме су били упознати највиши органи цивилне власти: Влада, Парламент и Царски двор… и постојао је до средине новембра 1918. године.

Од 25.000 до 30.000 Срба је утамничено у овом казамату смрти, а око 8.000 Срба војника и цивила је оставило овде своје кости, што представља геноцидни кључ Аустрогарске према православним Србима. Укупно кроз овај логор је прошло око 40.000 људи за три и по године, колико је постојао.

Након Првог светског рата, овде је постављено скромно спомен обележје које сведочи о том ужасном времену када је десетине заточеника умирало дневно, највише од хладноће, глади и болести.

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Шопроњечки логор је основан 5. априла 1915. године по налогу војне команде у Пожуну (код Братиславе)… На једном брегу удаљен 12 км од  насеља Шопроњек. То насеље је тада било део Угарске, па је носило такав назив, а данас је део Аустрије па је преименован у Некенмаркт (Neckenmarkt).

Шопроњек тј. Некенмаркт се налази 75 км јужно од Беча у аустријској покрајини Бургенланд, општина Оберпулендорф у близини Нежидерског језера, односно 215 км западно од Будимпеште и 500 км североисточно од Београда.

Видевши да се логори у Угарској пуне више него што је дозвољено, то је донета одлука да се праве нови логори, па је један од тих казамата и у Шопроњеку. Логор је на почетку планиран за 15.000 људи.

У Шопроњечки логор су довођени марвеним тј. сточним вагонима, и то највише Срби са простора Босне и Херцеговине, Далмације, Славоније, Срема, Шумадије, Подриња, Рашке, Драгачевског краја, Црне Горе, Поморавља… али исто тако италијански војници са Тирола, солдати Царске Русије и Краљевине Румуније.

Срби су овај казамат смрти и то више цивили него ратни заробљеници, највише пребацивани преко логора Добој из Босне. У Шопроњек су углавном упућиване жене и деца из Подриња и Херцеговине, и ту је велик део заглавио од изнурености и патње. Једно време било је наших заточеника тамо око 8.000 Срба, од чега 250 деце млађе од 15 година.

УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Шопроњечки логор је направљен тако да је имао 70 великих барака у почетку где су смештани заточеници, али је касније тај број достигао и 500 барака… где је један мали део био намењен за медицинске потребе логораша.

У односу на остале аустроугарске логоре, овде је степен медицинске заштите логораша био мало бољи. Заправо и хигијенски услови су били повољнији него ли у осталим казаматима црно-жуте монархије.

Зиме су биле јако хладне, тако да се жива у термометру спуштала и до минус 25’С, а додатно су отежавали ветрови са Алпа. Највећи део заробљеника је умирао од хладноће, заправо болести.

Заточеници у Шопроњечком логору су морали да раде тешке физичке послове под стражом, највише на пољопривредним имањима.

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Шопроњечки логор је затворен 13. новембра 1918. године, по завршетку Првог светског рата, када се заправо Аустроугарска распала.

Тада су логораши возовима кренули пут отаџбине и месецима касније стизали до својих кућа.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Овде на месту логора је подигнуто неколико крстова и један мањи споменик који сведочи о ужасу који се дешавао почетком 20. века. Спомен обележје је подигнуто највише захваљујући италијанским државницима који су хтели да се обележи место страдања њихових сународника.

Жртве из Шопроњечког логора су сахрањене широм данашње Мађарске, према проценама на 114 локација.

Данас ово место некадашњег логора обилази српска заједница у Аустрији.
https://www.rserbica.org/logor-sopronjek/

[Božena]

Vest iz Ćuprije od 11. oktobra 1914. godine ima naslov "Ko se ne vakciniše, ne dobija hleb.

- Obavezno vakcinisanje građanstva oba pola, od pet do 45 godina starosti, obavljeno je u Ćupriji, zbog pojave tifusa. Opština je putem proglasa upozorila građanstvo na potrebu vakcinisanja, pa je rešila da se nijednom domaćinstvu ne izdaje hleb, ako knjižica (dokaz o primljenoj vakcini) nije overena - piše u vesti

[Božena]

 

[Božena]

Zaboravljeni junaci Solunskog fronta
Boris Subašić

Ruska elitna divizija, koja se borila rame uz rame sa Srbima, posle Oktobarske revolucije naprosto izbrisana iz istorije. Knjiga „Braća po oružju“, o tragičnoj sudbini više od 10.000 ruskih vojnika, postala hit u ovoj zemlji
MOSKOVSKI izdavači su nedavno zatražili od srpskog vojnog istoričara Branka Bogdanovića da za rusko tržište napiše knjigu o Prvom svetskom ratu. Povod je bila ne samo ogromna ruska materijalna pomoć srpskoj vojsci, već i potraga za Rusima koji su se herojski borili rame uz rame sa Srbima od Beograda do Solunskog fronta.

- Rusija je davala ogromnu pomoć Srbiji u opremi, naoružanju i municiji. Na primer, oni su nam dali 150.000 pušaka, a mnogo hvaljenija francuska pomoć pri reogranizaciji srpske vojske iznosila je 100.000 pušaka, koje su naplaćene. Rusi su poslali svoje minere da zaustave monitore na rekama, artiljerce koji su učestvovali u odbrani Beograda i formirali dunavsku flotu za snabdevanje Srbije. Iako se i o tome malo zna, mnogo misterioznija je sudbina više od 10.000 ruskih vojnika koji su se herojski borili zajedno sa Srbima na Solunskom frontu - kaže Bogdanović, čija je knjiga „Braća po oružju“ hit na ruskom tržištu.

U njoj su predstavljeni rezultati istraživanja koji otkrivaju tragičnu sudbinu nepoznatih heroja Velikog rata koje su vetrovi politike zbrisali iz istorije.

- Rusi Solunski, ili kako ga oni zovu Makedonski front često nazivaju „zaboravljenim frontom“. Posle Oktobarske revolucije u zaborav je gurnuta i Druga posebna divizija koja je 1916. formirana od najboljih vojnika moskovskog vojnog okruga po ličnoj naredbi cara Nikolaja i poslata u Solun. Junaštvo te jedinice bilo je izuzetno, njena pešadija je sa srpskom konjicom oslobodila Bitolj. Svi saveznički komandanti su im se divili, odavali im priznanja i doslovno se otimali oko toga u čiji će kontingent ući. Ruska komanda je odlučila da bude u sastavu Prve armije koju je vodio vojvoda Živojin Mišić - kaže Bogdanović.

Ruski vojnici nastavili su da se bore sa saveznicima i posle oktobarske revolucije, iako su praktično ostali bez vrhovne komande i države. Povučeni su s borbenih linija tek u januaru 1918. kad njihove sudbine postaju maglovite.

- Teško je naći svedočanstva o sudbinama tih ljudi, jer se deo se vratio u Rusiju gde je upao u haotične revolucionarne događaje, a deo je ostao u emigraciji. Tela palih junaka, 65 oficira i 4.149 podoficira ostalo je rasejano po celom Solunskom frontu a boljševičke vlasti se nisu interesovale za njih - kaže Bogdanović.

On naglašava da se danas Prvi svetski rat svodi praktično na Zapadni front, gde je Rusija takođe poslala dve brigade saveznicima u pomoć. Posle stvaranja komunističkog Sovjetskog Saveza, uloga carske Rusije u ratu je nepravedno minimizovana. Boljševici su carske vojnike u inostranstvu smatrali neprijateljima, bilo da su živi bilo mrtvi. To je potrajalo sledećih sedam decenija. Samo Srbi nisu zaboravili hrabru rusku braću po oružju.

- Zna se da je na beogradskom Novom groblju 1935. svečano otkriven Spomenik ruske slave, prvo spomen-obeležje na svetu podignuto u čast ruskih vojnika u Velikom ratu. u celom svetu. Istraživanjem dosada nedostupnih izvora otkrio sam da su Srbi i mnogo ranije tražili grobove ruskih vojnika da bi ih sahranili uz srpske - kaže Bogdanović

Naime, posle rata grčke vlasti su odredile da na Zejtinliku, udaljenom predgrađu Soluna, bude savezničko vojno groblje. Tokom rata tu su sahranjivani preminuli u Glavnoj vojnoj poljskoj bolnici srpske vojske.

- Posle okončanja rata specijalna komisija je sakupljala ostatke vojnika rasejane po severnoj Grčkoj i prenosila ih na Zejtinlik, gde su 1926. počeli radovi na uređenju. Oni su završeni 1936, kad su 11. novembra svečano osvećeni pravoslavni hram, mauzolej i kosturnica, pored kojih su srpsko i rusko vojno groblje, gde su braća po oružju počivala jedna uz druge. Spisak 493 ratnika Druge posebne ruske divizije koji su pali na Solunskom frontu i sahranjeni na Zejtinliku čuva se u srpskoj spomen-kosturnici - navodi Bogdanović.

POTRAGA ZA MRTVIM JUNACIMA

U JUGOSLAVIJI je 46. pešadijski puk Vardarske divizije dobio 1935. naredbu da traži i ekshumira tela poginulih ruskih vojnika sa naše strane granice.

- Po zvaničnim podacima nađena su tela 387 oficira i vojnika koji su identifikovani i 24. maja 1935. sahranjeni u kapeli u sklopu Spomenika ruske slave u Beogradu. U Rusiji se sada probudila svest o njihovom postojanju i počela su istraživanja i potraga za nekropolama u kojima počivaju zaboravljeni ruski junaci - kaže Bogdanović.

[Božena]

Руска медицинска помоћ Србији и Црној Гори у Балканским и Великом рату 

Руска медицинска помоћ Србији и Црној Гори у Балканским и Великом рату (видео)


https://www.youtube.com/watch?v=-b1gp_0HPEM&list=PLG6HMr6sRAxmrvkvHTfnHGt1GCe871EA6#t=443

Епизода „Руска медицинска помоћ“, снимана у Москви, где су забележена вредна документа и трагови добротворних мисија, које је Руска Империја упућивала српском народу не само током Првог светског рата, него и у време Балканских ратова, назив је последње епизоде у првом циклусу серијала „Српски санитет у Великом рату“, који реализује Културно-образовни програм РТС-а односно, Редакција за Науку и образовање.

Прва руска медицинска помоћ стигла је у Србију, у септембру 1914. године, у првим месецима рата и то захваљујући руско-српском искуству, стеченом у Балканским ратовима. Екипа РТС-а забележила је сећања на болницу Московске Иверске заједнице медицинских сестара, која је из Москве кренула у Београд 10. октобра 1912. године. О њиховим мотивима и пожртвованости говорио је протојереј Алексеј Јемењанов, управник храма Иверске иконе Мајке Божије, који се сада налази у дечијем болничком комплексу у Москви.

Кроз причу о добротворним мисијама, које су се настављале и у Првом светском рату гледаоце води историчарка Галина Игоревна Шевцова, ауторка књиге „Руска добротворна помоћ Србији у ратовима од 1912. до 1917. године“. Показује нам улицу, у којој је живела кнегиња Трубецка, супруга руског посланика (амбасадора) у Србији, током Првог светског рата. По њој је названа московска медицинска мисија Иверске заједнице, са хирургом др Сиротином на челу, која је наставила традицију из Балканских ратова.

Прве три санитетске мисије, које су у септембру 1914. године стигле у Србију и Црну Гору, биле су намењене хирургији у ратним условима, док су остале које су стизале током 1915. године, биле усмерене на сузбијање тифуса.

Ваља напоменути и то да је одлуком владе, Србија тада била подељена на области, у којима су стране мисије деловале. Руским мисијама припала је област источне Србије са центром у Нишу, који је био ратна престоница. Крајем 1914. године, на иницијативу кнеза Григорија Николајевича Трубецког и његове супруге, формиран је Комитет за помоћ Србији и Црној Гори, при императорском руском посланству у Србији.

Осим медицинске, у Србију је упућивана и друга помоћ. Царица Марија Фјодоровна, 1915. године посредством Руског друштва Црвеног крста, послала је 50.000 рубаља као помоћ у исхрани, за најсиромашније у Србији. Добротворни рад царичине сестре, велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, реконструисан је у Марто-Маријанском манастиру у срцу Москве, где се и данас хуманитарни рад наставља несмањеном жестином.

Извор: Православие.ру

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Vojvoda Petar Bojović: Sluga otadžbine iz šest ratova

WWW.NOVOSTI.RS

---

Medija centar “Odbrana” objavio knjigu Božidara Jovovića “Vojvoda Petar Bojović između pohvale i pokude”. Na sasvim nov način autor u delu govori o životu, ratničkom putu i zaslugama...

 

[Božena]

DINAR JAČI OD FRANKA 
DINAR JAČI OD FRANKA: Kako je KRALJ ČUVAO SRBIJU u RATOM razorenoj zemlji!

U Prvom svetskom ratu, Srbija je bila okupirana, Vlada izmeštena a kralj u izbeglištvu, ali vrednost srpskog dinara je sve vreme ostala stabilna, a kurs nepromenjen - 88 franaka za 100 dinara

Srbija je Prvi svetski rat dočekala sa stabilnim finansijskim sistemom i dovoljno novca u državnoj kasi, ali ono što je bilo važno je - da se takvo stanje i održi tokom rata, kada su troškovi znatno veći što zbog finansiranja u odbranu od okupatora, što zbog teške situacije u kojoj obično preti siromaštvo, beda, inflacija. Međutim, verovali, ili ne – vrednost srpskog dinara je ostala nepromenjena, što je gotovo neverovatno.

I dok danas više od 6.000 Srba gubi stanove zbog kredita koje su podizali u švajcarskoj valuti koja konstantno jača u odnosu na dinar i dok vrednost dinara konstantno varira, ni rat, ni izmeštena vlada, pa ni činjenica da je srpski kralj bio u izbeglištvu nisu uspeli da poljuljaju srpski dinar, koji se dovitljivošću srpskih funkcionera iz ministarstva finansija držao stamenije nego ikada. Ministar finansija u to vreme bio je Lazar Paču.

Nakon što je objavljen rat od strane Austrougarske, Srbija je morala da preduzme hitne mere kako ne bi bankrotirala. U spasu od bankrota su joj znatno pomogle i Francuska i Velika Britanija jer su joj odobrile zajmove u iznosu od po 110 miliona franaka u zlatu, koje je Narodna banka koristila za štampanje novca i očuvanje stabilnosti dinara.

Porfesor Boris N. Kršev sa Fakulteta za pravne i poslovne studije u svom radu “Javni dugovi i finansijske prilike u Srbiji do kraja Prvog svetskog rata” navodi da je Narodna banka u ratnim okolnostima nastojala da nesmetano obavlja svoje redovne i vanredne obaveze, ali, prateći sudbinu države i vlade, u jesen 1915. godine bila je prinuđena da, skupa sa vrednostima i dokumentacijom, napusti teritoriju Srbije. Zajednička autrougarsko-nemačko-bugarska vojna ofanziva primorala je Narodnu banku da 1. oktobra 1915. godine krene preko Niša, Skoplja i Soluna u višegodišnje izgnanstvo.

Za Pačua je Narodna banka imala veliki značaj i on se, nakon dobijanja ultimatuma od strane Austrougarske u dogovoru sa Đorđem Vajfertom odlučio za hitnu evakuaciju Narodne banke u unutrašnjost. Pošto se Beograd nalazio na samoj granici sa Austrougarskom, Glavni odbor je doneo odluku da se većina vrednosti Narodne banke, među kojima su bili zlato, srebro, gotov novac i devizne rezerve, kao i svo raspoloživo ljudstvo, odmah isele u Kruševac.

Narodna banka je jedno vreme privremeno bila stacionirana u Marselju, ali je i odatle nastavila da štampa novac, koji je uz francuske i engleske kredite imao stabilan kurs i plus je svaka novčanica imala svoje pokriće u zlatu ili drugoj stranoj valuti (franci, dolari,funti). S druge strane, objašnjava profesor Kršev, konvertabilnost dinara očuvao je sam okupator time što ga je nasilno devalvirao za 50 odsto manjajući ga u krune, svoju valutu, i istisnuvši ga iz platnog prometa. Tako je srpski dinar ostao na neki način “zamrznut”, dok je tzv. srpska kruna devalvirala za 60 odsto.

Juna 1916. potpisan je sporazum, sa ciljem da se očuva Solunski front, pa su se tim sporazumom Francuska i Britanija obavezale da novčano pomažu Srbiju sa 9 miliona francuskih franaka mesečno, i to dokraja rata. Kada su 1917. godine u rat ušle i Sjedinjene Države, Srbija je počela da prima i od njih redovnu mesečnu pomoću iznosu od 12 miliona dolara. Tako su glavni poverioci Kraljevine Srbije zafinansiranje rata postale tri države: Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Francuska.

Interesantno je i to da u Srbiji objava rata nije izazvala neku veću paniku, iako je vlada znala da novca i potrebnih sredstava nema ni za mobilizaciju, a kamoli za vođenje rata. Finansiranje vojnih operacija u 1914. Srbija je podmirivala i iz dela budžeta za tekuću godinu, čiji su prihodi samo delimično realizovani, od planiranih 214,3 miliona prikupljeno je 124,3 miliona dinara. Iako se u ratnim uslovima nije moglo očekivati da budžet bude realizovan, srpska vlada tog vremena nije ni pomišljala na rebalans budžeta.

Srbija je mnogo truda uložila kako bi očuvala svoje finansije, a da nije bilo zaduživanja, dinar ne bi bio stabilan. Ipak, nije se mislilo o posledicama, jer nakon što je rat završen , svoje predratne i ratne dugove Srbija je unela u novonastalu Kraljevinu SHS, što ju je učinilo nestabilnijom, ne samo ekonomski, već i politički.

Procena Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca bila je da ratna šteta iznosi 13 milijardi dinara u zlatu. Reparacione komisije su 1921. godine donele odluku da Nemačka treba da isplati ukupno 120 milijardi zlatnih maraka, a od te sume Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca je pripadalo 5 odsto. Pored toga, ostale države gubitnice Austrija, Mađarska i Bugarska su trebale da isplate 12 milijardi, od čega je Kraljevini SHS pripadalo oko 30 procenata. Međutim, zbog teške ekonomske krize, koja je zahvatila Nemačku, a čija kulminacija se desila 1931. godine, isplata ratne štete kasnije je obustavljena.
http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1 ... noj-zemlji