Danijela Написано Април 23, 2014 Пријави Подели Написано Април 23, 2014 ... Оцу Крстомиру много жао, али не зато што му пет синова одоше у рат, него зато што је он стар и болешљив, па не може да крене с нама... Мајка Ранђија, као свака мајка: ломи прсте, уздише, али гласно не јадикује. Жене јој говоре: „Благо теби, петорицу си отхранила и у војску отпремила...". Име: Радивоје Очево име: Крстомир Презиме: Драгичевић Место: Лозница Општина: Чачак Година рођења: Година смрти: Преузето из: Књига: Солунци говоре Аутор: Антоније Ђурић ПОТКОВИЦЕ ПАДАЈУ С НЕБА ... Кад изби рат с Турцима, војска прво позва брата Драгољуба. Не прође много, позваше и Милана - он оде у Ниш. Стиже позив и Милутину, али не оде далеко, ту је, близу куће, у Чачку, у Десетом пешадијском пуку. Властимира позваше у брдску артиљерију, у Крагујевац, а мене у коњичку дивизију, у Ниш. Тако се, за кратко време, под ратним барјаком и оружјем нађе петорица браће Драгићевића из чачанског села Лознице... ... Оцу Крстомиру много жао, али не зато што му пет синова одоше у рат, него зато што је он стар и болешљив, па не може да крене с нама... Мајка Ранђија, као свака мајка: ломи прсте, уздише, али гласно не јадикује. Жене јој говоре: „Благо теби, петорицу си отхранила и у војску отпремила...". ... И тако одосмо у - ратове. ... Најпре с Турцима, па следеће с Бугарима, па опет следеће са Аустријанцима и Мађарима. Њима се, пошто их разбисмо, придружише немачке трупе под командом фелдмаршала Макензена и, зна се, бугарске... ... Не преживесмо сви: Милутин погибе 1915. године на Дунавском кеју, бранећи престоницу Србије. Нас четворица преживесмо свакојаке муке и невоље и после шестогодишњег ратовања стигосмо кући... ... Био сам у трећем коњичком пуку, трећи ескадрон, командир ми је у то време био капетан Милојко Јанковић, син генерала Боже Јанковића. Нађосмо се у Ристовцу, на граници, али не знамо где су турске трупе... Одатле кренусмо уз Рујан планину. Одредише ме да успоставим контакт са непријатељем. Одем са три војника. Нигде непријатеља. А то је оно најгоре: не знамо где је, које је положаје запосео; то значи да те увек може изненадити... Ето, зато сам ја ту, да видим где су, да нас не изненаде! Војске нема, али видимо једног чобанина: чудно нам изгледа, мушко, а носи мараму на глави. Чува овце. Тај чобанин нам каже: „Тука аскер, тука аскер..." То значи, ту је војска. Е, добро је, мислим, сад ћемо да видимо да ли је заиста ту, па испалимо по три метка из карабина... Они узвратише. Тога дана је беснела борба... ... Командант коњичке дивизије био је Арсен Карађорђевић, брат краља Петра I, пуковник по чину. Био је вешт командант и добар човек. Сећам се, тучемо се ми с Турцима код Младог Нагоричана, кад стиже принц Александар. Он - нестрпљив, жељан брзе победе, каже да би требало одмах кренути на јуриш и освојити положај. Ми - ћутимо, али му наш командант каже: „Синко, није ово добро место за јуриш, не могу се тек тако, на јуриш, освојити ова брда! Војска ће узалуд изгинути, а кад људи изгину с ким ћеш се вратити у Србију и с ким ћеш даље ратовати...". Тако не кренусмо у јуриш. Али, зна се и то, Турке смо заувек протерали... ... С коњима стигосмо на Крф почетком 1916. године. А до Крфа је био мучан пут, али пређосмо сви, о сваком војнику се водило рачуна: један је био за све, сви су били за једног. Тада су сви наши људи били браћа. И чим неко заостане, станемо и питамо: Куд је Јанко? Шта би с Рајком? Што још нема Милоша? И све тако кроз Албанију, па и касније... Много нам је помогао и Есад- паша. Он је упозорио арнаутске одреде: „Водите рачуна шта радите, ако један српски војнпк настрада од ваше руке, страдаће ваша села и ваша родбина...". Тако моју јединицу нису нападали. Тражнли су сребро у замену за хлеб... ... Стигосмо некако до Драча. Ту смо продали командирову ждребицу. Чудо једно: то жгољаво ждребе запело за око једном италијанском официру. Навалио да је купи. Један наш војник, да би га одвратио, рече: „Продаћемо је, него шта, али за 25 наполеона". Официр сместа извади новац. Ми немадосмо куд, него дадосмо ждребицу. Ко ће сада да изиђе командиру на очи? Сви гурају мене. Ја се нећкам, а у себи мислим: колико се хлеба може купити за 25 наполеона! Уто, наиђе командир. Немадох куражи да му кажем шта смо урадили, него испружих длан, а на длану - засијаше наполеони... ,,Је ли то за ждребицу?" - пита командир и осмехује се. Потом каже: „Алал вам вера, знао сам да сте сјајни војници, али нисам знао да сте тако вешти трговци. Па, ово измучено ждребенце не вреди ни три наполеопа, а камоли - 25! Идите и купите храну и поделите војницима..." ... И ја сам имао доброг коња. Изгубих га кад су га укрцавали. Неопрезно су то радили, коњ се уплаши, устукне и падне у воду између лађе и каменог зида... Било ми је много жао. Али, на солунском фронту смо добили друге коње. И они су били брзоноги, јаки. У пробоју смо ишли иза Прве армије. У почетку смо једва стизали наше пешаке - јурили су као на крилима... После се без нас није могло у неким борбама. Опкољавали смо већ изнемогле бугарске пукове. А изнемогли су од бежања пред српским и француским трупама... ... Да смо имали мало више среће, могли смо да уђемо у историју: замало да код Тиквеша заробимо бугарског престолонаследника Бориса! За длаку је измакао нашој кољици! Толико се био поуздао у своје трупе, да замало није пао у ропство. То би стварно био догађај... Наши коњаници су видели аутомобил којим је побегао, али нису знали ко је у њему. Тек сутрадан смо то сазнали од наше обавештајне службе... На солунском фронту командир ескадрона био је Петар Жикић. Душа од човека... ... Какви смо били коњаници! Какви војници! Па то се зна. У пробоју - нико није могао да нас стигне, а једина мука биле су - потковице. Није их било. Зато је наш командант тражио од француске авијације да нам бацају потковпце из авиона. И - бацали су. Застајали смо да поткујемо коње, па даље... Радивоју Драгићевићу је сада 99. година. Још је у крепком здрављу. Сећа се сваког детаља из ратова. Носилац је четири ратна одликовања. Живи у селу Лозници, близу Чачка. http://www.drugibalkanskirat.rs/licnosti/ucesnici-ratova/dragicevic-radivoje/ Grizzly Adams, -Владимир-, Милан Ракић and 6 осталих је реаговао/ла на ово 9 "Grobe moj! Zašto te zaboravljam? Ti me čekaš, čekaš i ja ću se sigurno nastaniti u tebi. Zašto te zaboravljam i ponašam se kao da je grob sudbina samo drugih ljudi a ne i moja?" sv. Ignjatije Brjančanjinov Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
-Владимир- Написано Април 23, 2014 Пријави Подели Написано Април 23, 2014 Просто не могу да поверујем да je било таквих људи међу Србима . Боже, у шта смо се претворили ... Лидија Миленковић, Ђуро Станивук, Ненад Р. and 2 осталих је реаговао/ла на ово 5 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Danijela Написано Април 23, 2014 Аутор Пријави Подели Написано Април 23, 2014 Što neko jednom reče: sve dobro je izginulo a ostala g.... "Grobe moj! Zašto te zaboravljam? Ti me čekaš, čekaš i ja ću se sigurno nastaniti u tebi. Zašto te zaboravljam i ponašam se kao da je grob sudbina samo drugih ljudi a ne i moja?" sv. Ignjatije Brjančanjinov Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Лидија Миленковић Написано Април 23, 2014 Пријави Подели Написано Април 23, 2014 Просто не могу да поверујем да je било таквих људи међу Србима . Боже, у шта смо се претворили ... Да, за само један век.... Потпис: Надање је моје- Отац; Прибежиште моје- Син; Покров мој- Дух Свети; Тројице Свесвета, слава теби. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
obi-wan Написано Април 23, 2014 Пријави Подели Написано Април 23, 2014 Razdvojio sam teme, da ne zatrpavamo ovu. Sad smo sa razgovorom ovde: https://www.pouke.org/forum/topic/33458-hrabrost-i-pozrtvovanost-u-ratu-vrlina-ili-ne/ "Ви морате упознати земаљско да би сте га волели, а Божанско се мора волети да би се упознало." Паскал "Свако искључиво логичко размишљање је застрашујуће: без живота је и без плода. Рационална и логична особа се тешко каје." Шмеман "Always remember - your focus determines your reality." Qui-Gon Jinn Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Препоручена порука