Зашто се каже?

[Danijela]

БАЦИТИ РУКАВИЦУ

Према Речнику Матице српске, израз бацшпи коме рукавицу значи: "изазвати кога на двобој; ступити у борбу, оштро се супротставити у неком спору".
Исто објашњење даје и Ј. Матешић у Фразеолошком рјеннику, поткрепљујући то примерима, међу којима су и ова два:
"Нема смисла да се креће градом, кад је већ бацио рукавицу, треба да прихвати битку...-Ф 1962.
Маршал добро зна да би се страховити пожар разлио његовим земљама, он не сме пркосно добацити рукавицу једном свијету који је моћнији од њега. - Батушић 2."
Овај фразем често се употребљава и у свакодневном говору, а посебно у дневној штампи. Тако у новимама читамо:
- Власт је caд бацила рукавицу. - Рукавица бачена Босни и Херцеговини. - Горбачов именовао 15 чланова Председничког савета и бацио нову рукавицу прогресивним снагама земље.
Насупрот овоме стоји израз прихватити бачену рукавицу, са значењем: "пристати на двобој или борбу, расправу,
спор". Тако је у овим примерима из новина: - Тодор Пелшанов прихватио бачену рукавицу Колета Чашула. - Зашто су уметници прихватили "бачену рукавицу". - Ћима прихватио бачену рукавицу...
Говори се још и одбацити (или вратити) бачену рукавицу, у смислу: "не прихватити, одбити изазов на двобој, борбу, спор и сл.". Матешић то илуструје овим примером;: "Није имао воље да се препире с њим, али исто тако није могао одбацити бачену рукавицу."
Примера, као што видимо, има доста, и у штампи и у речницима нашег језика. Ниједан од тих извора, међутим, не даје објашњење како су настали изрази о којима је овде реч. A оно је занимљиво и вреди га чути.
У средњем веку, витезови, па и други угледни људи, међусобне размирице (најчешће због повреде личне части и угледа) решавали су обично дуелима (двобојима). Противници су пред сведоцима укрштали мачева, или су са одређеног растојања пуцали један у другога. Онај који остане на мегдану био је победник. Побеђени је ретко кад остајао у животу. Тако су у двобојима, бранећи своју част, изгубила живот и два највећа руска песника: Александар Сергејевич Пушкин и Михаил Јурјевич Љермонтов.
Двобоји су организовани по строго утврђеним правилима, a најављивани су на тај начин што је увређени бацао своме противнику у лице - рукавицу. Ако би је овај подигао, то је значило да прихвата двобој, а ако не, сматрало се да не пристаје на обрачун.
Одатле су се касније развили устаљени изрази бацитии (кож) рукавицу, прихватити бачену рукавицу, одбити (или вратити) бачену рукавицу. Они се, као што смо видели, и данас често употребљавају.

[Danijela]

БАЦАТИ ДРВЉЕ И КАМЕЊЕ
Кад се неко за нешто оштро осуђује, кад га жестоко нападају, обично се каже да бацају дрвље и кшлење (на њега). У речницима нашег језика овај је фразем забележен у комбинацији с различитим глаголима, али увек с истим значењем: "оштро, жестоко нападати, осуђивати некога". Тако се каже: бацати (или дићи, осути, сипати) дрвље и камење (на кога). Речник САНУ уз то наводи ове примере из наше литературе, тачније из дела наших писца и публициста: Јована Поповића, Лазара Комарчића, Радрја Домановића, Владана Ђорђевића, Огевана Сремца, Стјепана Митрова Љубише и др.:
"Био је непомирљив опозиционар, и многи (су га)... проглашавали лудим и бацали на њега дрвље и камење (Поп. Ј. 4, 69). Ha тога Малишу диже дрвље и камење (Ком. 7,183). Јавно мнење осу... дрвље и камење на сликаре, све ступи у бојни ред против те напасти (Доман. 2,217). Посланици који су дотле сипали дрвље и камење на владаоце излазе победоносно на улицу (Ђорђ. Вл. 14,255) Ређаше јој све редом момкс.код Мане Кујунџије се ...најдуже задржаше. На њега и дрвље и камење (Срем.8,51)." У неким примерима, као у делу Стјепана Митрова Љубише, изостављено је дрвље, па тако стоји: "Сељаци нека се бацају камењем на онога што не воле (Љуб. 2,197)."
Фразем бацати дрвље и каиење (или само камење), у трј или у другим глаголским везама, потекао је из једног давног обичаја, који је био познат још у старом веку. To је било каменовање криваца, тешка и срамотна смртна казна, примењивана већ код старих Египћана, Персијанаца, Јевреја, Грка, Римљана, Гала и других старих народа. На тај су се начин кажњавали најтежи преступници: убице родитеља, издајници отаџбине, богохулници и прељубници. Постојао је и устаљени ритуал каменбвања. Осуђенога су обично, под стражом и у пратњи разјарене гомиле, терали изван града до места извршења казне. Само гоњење из града симболизовало је изгон кривца из заједнице о коју се огрешио. Ту, на месгу извршења, сви присутни бацали су на њега камење (а судећи по нашем фразему, и дрвље и друге чврсте предмете) све док несретник не би у мукама издахнуо. Затим би се сви, морално растерећени, враћали кући, док се гомила под којом је лежао осуђеник сматрала местом проклетства.
Ето, на основу тога обичаја, који је некад постојао и код нас, створен је у нашем језику устаљени израз бацати дрвље и камење (на некога), као и други слични њему, с већ поменутим значењем: "оштро, жестоко нападати, осуђивати некога".

[Danijela]

СТАВИТИ РУКУ У ВАТРУ

"Зоран је био поштен и вредан момак, један од оних људи за које се ставља рука у ватру." Тако стоји у новинском извештају поводом самоубиства једног честитог, а обеђеног младића. Његове комшије и сусељани ни у једном тренутку нису посумњали у Зоранову невиост. Сви су били спремни да ставе руку у ватру за њега - толико су му веровали и били сигурни у његово поштење и исправност. Истрага о овом трагичном случају је обављена, али се ми тиме, наравно, нећемо бавити. Бавићемо се својим истраживањем да бисмо
одговорили на питање зашто се у оваквим и сличним случајевима каже спшвити (дати или метнути) руку у ватру (за кога) и како је уопште настао тај израз, који значи: "чврсго веровати у некога, у нечију невиност; јамчити за кога" и сл.
Пошто тај израз постоји у више језика, а не само у нашем (нпр. у француском: mettre sa main au feu), његов настанак, сигурно, има ширу позадину и дубље друштвене корене. Рећи ћемо о томе неколико речи. У средњем веку, а и раније - у робовласничком друштву, посгојао је тзв. божји суд или ордалије. To је био веома чест, али крајње ирационалан (изванразумски) начин утврђивања нечије кривице. Заснивао се на уверењу да ће нека виша сила, или сам Бог, пресудити да ли је неко крив или није. Сам поступак састојао се у томе да осумњичена особа из ватре или, чешће, из узавреле воде голим рукама извади комад усијаног железа (мазију), па
ако је крив, веровало се, опржиће се, а ако није, остаће неповређен, или ћe му ране брзо зарасти. Према томе је онда доношена и судска пресуда. Постојао је и обичај да се осумњичени баци у воду како би се видело хоће ли испливати или неће, па се према томе судило да ли је невин или крив. Вађење мазије из ватре, или из вреле воде, ипак је био много чешћи поступак тзв. "божјег суда".
У Душановом закону из XIV столећа (члан 150) било је прописано да лица која су осумњичена за неко недело, за која је одређено да се правдају по "божјем суду", имају да узму усијани комад железа "у вратех црковних от огња и да га поставе на светој трапезе".
Обичај вађења мазије задржао се у нашим крајевима до XVIII и почетка XIX столећа. Тако Вук Караџић у Српском рјечнику (1818) бележи: "У Србији и сад кашто ваде мазију, т.ј. кад на каквога човека реку да је што украо, а он се одговара да није, онда узваре пун казан (или велики котао) воде, па у ону врелу воду метну комад врућа усијала гвожђа (или камен), а онај на кога веле да је украо, засуче рукаве, па објема рукама извади оно гвожђе из воде. Ако он не буде украо оно што на њега говоре, неће се ожећи ни мало, ако ли буде украо, изгореће му руке (ја не знам ни једнога који је вадио мазију да се није ожегао, а знам двојицу што су им руке изгореле: Панту Стаменићу из Јадра из села Тршића, и МитруТуфекчији из Рађевине из села Мојковића)."
Да је "божји суд" у нас понегде примењиван чак и половином прошлог столећа сведочи нам Валтазар Богишић у свом Зборнику садашњих правних обичаја у Јужних Словена (књига I, Загреб 1874). Он преноси казивање војводе Луке Вукаловића, у Одеси 1872.
"Мазије сада нема" - причао му је војвода Лука - "али је била у обичају прије 15-20 година (дакле, око 1850 - М. Ш.). To је бивало вако: Узму кото воде, поставе на огањ те узавре. Кад је у првоме кључу, тада закуну воду небом, земљом и светијем Јованом да стане, тј. да не кључа. Тад баце у кото клип гвожђа или мазије те окривљеник мора захватити с обје руке и извадити са дна котла мазију. Ако је прав, кажу, неће се опарити него само ако је крив. Али ипак доста пута кад виде да он већ хоће да замочи руке, а нису се ни најмање опариле, дакако да су они били проглашени правима. Највише се те врсти доказа употребљавало кад је ко какву жену разгласио да је невјерна, па је требало, ако је хтјела да се ослободи подозрења, да се подвргне томе испиту."
Несретне жене! Како су све у прошлости морале доказивати своју невиност.

[obi-wan]

:good2:

[Danijela]

Биће још

[Grizzly Adams]

Знамо да је бели хлеб најбоља, најквалитетнија, па и најскупља врста хлеба.

 

:.mislise.

[Danijela]

Bilo tad

[Danijela]

ЖИВЕТИ НА ВЕЛИКОЈ НОЗИ

Неки људи живе у сиромаштву и беди, једва састављајући крај с крајем, а неки, опет, у изобиљу и раскоши, трошећи нештедимице новац на различите ствари које им доносе угод-ности. За ове друге у нас се обично каже да "живе на великој нози".
Исти израз постоји и у неким другим европским језицима, у француском и немачком, на пример. У француском он гласи: vine sur ип grand pied, a y немачком: auf grossem Fuss(e) leben - y оба случаја дословно као и код нас "живети на великој нози" и са истим значењем: "живети раскошно и растрошно". Та чињеница сама по себи упућује на закључак да израз живети на великој нози није нашег порекла и да му изворе треба тражити на другим странама.
Према досадашњим сазнањима истраживача, фразем о коме је овде реч настао је у Француској, и то давно, пре више столећа. Много касније пренесен је и у српски језик, највероватније преко немачког. Оно што је занимљиво и за устаљене изразе у језику ретко јесте да потиче из света моде. У XV столећу, наиме, у Француској, па и у неким другим феудалним земљама западне Европе, владао је устаљен обичај да се сталешка припадност исказује, поред осталог, и величином обуће. Тада су у моди биле ципеле са дугим завинутим врхом
("d la polonaise"), који је могао бити различите дужине: за обичан свет (граћане) пола стопе, за богаташе једну стопу, а за припаднике владајућег слоја, крупне феудалце, чак - две стопе! Према томе, они који су били богати и моћни, стварно су живели "на великој нози", што he рећи да су носили велике ципеле. Та мода није дуго трајала. Постала је смешна и непрактична, па је чак и забрањивана. И данас, међутим, има доказа о њеном постојању. У неким музејима по Немачкој, на пример, могу се видети средњовековни оклопи са великим стопалима, што је, како је већ речено, био знак високог друштвеног статуса имаоца. И израз живети на великој нози својеврстан је
(језички) доказ постојања поменуте моде. Дато објашњење делује уверљиво. Па ипак, има стручњака који се с њим не слажу, износећи друкчије претпоставке. Тако француски истраживач фразеологизама Клод Динетон (Claude Duneton), у својој књизи La
puce д l'oreille" ("Буха у уху") израз vivre sur ип grand pied доводи у везу са некадашњим значењем речи pied- "стопа" (стара мера за дужину).
Познато је да су пре увоћења метарског система, који је службено проглашен 1792, мере за дужину одмераване и именоване деловима човековог тела. Тако су постојале дужинске мере лакат, педаљ, палац, стопа и сл. Величина стопе варирала је измећу 25 и 34 центиметра, како у којој земљи. Енглеска стопа (foot), на пример, која се задржала до данас, износи нешто више од 30 центиметара, а француска {]>ied) око 33 итд. У сваком случају, за "стопу" је везан појам одрећене мере, па и мере уопште. Тако у француском језику постоји израз surlepied de... са значењем: "на тој основи", "у тој мери", "натај начин" и сл. Одатле, упућујући на још неке француске примере, Динетон изводи закључак да је израз vivre sur le grand pied ("живети на великој нози") насгтао директно с ослонцем на реч pied ("стопа") у општем значењу "мера". По њему, тај израз значи: "бити богат у великој мери", "водити раскошан начин живота" и нема директне везе са некадашњом аристократском модом ношења ципела са дугачким врхом.
Било како било, тек чињеница је да се израз живети на великој нози проширио, па се и данас често употребљава у нашем језику - мада је све мање оних који "на великој нози" стварно и живе.

[Danijela]

ПЛАВА КРВ

У нашем језику, као и у многим другим језицима (шпанском, енглеском, немачком, итд.), изразом ппава крв (шпански sangreazul, енглески bluebloodг, немачки B/auesBlut) означавају се припадници аристократских (племићких) породица, за разлику од осталог, "нормалног" света, који нема "плаве крви".
Знамо да крв свакога човека, био он племић или не, може бити само црвена, јер је то, како стоји у речницима: "црвена непровидна течност, састављена од крвне плазме и еритроцита (црвених крвних зрнаца)..." Нигде досад није забележен случај да неко има крв неке друге боје осим црвене (у благим нијансама). Поготово није запамћено да неко има плаву крв. Па како је, онда, уопште настао тај израз и како објаснити његово порекло?
Одговор на то питање може се наћи у разним изворима {The Shorter Oxford English Dictionary, Oxford, 1987; Meyers Lexikon, Leipzig, 1925 итд.). Најпотпуније објашњење, међутим, даје, Џејмс Роџерс {James Rogers, The Dictionary of Cliches, New York, 1985), који каже:
"ПЛАВА KPB. Аристократ(ија) или аристократска особа. Током векова, када су тамнопути Маори владали Шпанијом, чланови старих кастиљанских породица говорили су с поносом како њихову крв нису загадили Маори или неке друге стране примесе. Израз који су употребљавали, sangreazul^mzBA крв'), потиче, вероватно, отуда што су вене на њиховој светлој кожи биле уочљиво плаве."
Објашњење је, како видимо, просто, историјски засновано и уверљиво: Белопутим шпанским аристократама, потомцима старих Ибераца, за разлику од осгалих, с Арапима и другим расама измешаних становника Шпаније, истицале су се плаве вене на рукама, па је на основу тога створен и израз плава крв. Касније су се сви племићи и чланови племићких породица (грофови, барони, маркизи, принчеви, кнежеви, баронице, грофице, маркизе, принцезе итд.) - били белопути или тамнопути, свеједно - почели називати људима "плаве крви".
Колико је "плава крв" и данас на цени, најбоље сведочи сама Шпанија. Вероватно нигде у Европи нема толико принчева, војвода, контеса... као у тој земљи. Има их преко 400!? Зато су, како пишу новине, почетком осамдесетих година двадесетог века шпански социјалисти затражили у Парламенту да се уведу велики порези на куповину исправа о припадништву "плавој крви". To није ни чудно кад је у питању Шпанија, која је домовина "плаве крви". Усталом, она је, још за време Франковог живота, поново постала краљевина и данас у њој влада краљ Хуан Карлос. Али и у другим земљама, па и код нас, све се више говори и пише о бившим краљевима и
члановима краљевских породица. А и сами су се они, као претенденти на престо или престолонаследници, почели бринути о својим народима и земљама у којима су некад владали њихови претходници. Неки од њих на сав глас хвале чак и наше ћевапчиће и пљескавице. Ha то је један духовити новинар дао овакав коментар: "Крв није вода, макар била и плава."
"Плава крв" је, очигледно, поново у моди. Али она, осим предности, доноси и велике невоље. Људи "плаве крви", наиме, не смеју се мешати с онима који не припадају њиховом соју. Сваки прекршај у том смислу оштро се кажњава. У сећању старијих генерација остао је упамћен симпатични Едвард VIII, несретни краљ Велике Британије, који је због велике љубави према извесној госпођи Симпсон, заводљивој Американки грађанског порекла, непуну годину дана након устоличења (1936) морао оставити круну те велике империје. Но то није ништа према судбини једне саудијске принцезе, која је свој грех што је поклонила љубав обичном младићу платила животом. Потресан запис о томе објављен је у нашим новинама 1977. године:
"Принцеза Хама, девојка од осамнаест година, једна од чланова принчевске породице која броји десет до дванаест хиљада потомака владајуће лозе Сауда, заљубила се у младића у чијим жилама тече обична, црвена, а не 'плава' крв. Пошто је по устаљеним законима Саудије забрањена свака веза на неједнаком друштвеном нивоу, млади су нокушали да прескоче те круте кастинске препреке и постану муж и жена. Завршили су на тргу у Џеди. Њему је јавно одрубљена глава, а она је стрељана..."
Ето како може бити тешка та славна "плава крв"!

[Danijela]

"ДЕСНИЦА" И "ЛЕВИЦА"

Речи десница и левица имају у нашем језику своје основно значење: десница је, као што сви знамо, десна, а левица - лева рука. Каже се: "Пружи ми десницу (да се рукујемо)."Или: "Имао је снаге у левици колико и у десници." У политичком језику, међутим, десница и левица употребљавају се као називи за одређене политичке групације или струје различитих, боље рећи - супротних, односно супротстављених оријентација.
Десницом се називају конзервативне (назадне), често и реакционарне политичке снаге, снаге које су привржене очувању старог система или успостављању сгарих, преживелих друштвених односа. С таквом оријентацијом, десница се супротставља свим новинама и реформама у друштву, свему што је ново, модерно и напредно.
Насупрот томе, левица у политици заступа нове, напредне идеје; она тежи реформи друштва, већој равноправносги и разумевању међу људима и народима; бори се против преживелих друштвених односа који коче развој, а за демократију и успостављање новог, напреднијег и модернијег друштвеног поретка.
И десница и левица, свака на својој страни, окупљају сродне политичке партије и покрете. Десницу обично чине конзервативци, ројалисти и монархисти (присталице монархистичког уређења и неограничене краљевске власти), затим разни националистички, фашисгички, шовинистички и други слични покрети. У левицу се, опет, убрајају реформисти (присгалице реформи друштва), либерали ("слободњаци"), демократи, социјалисти итд. У парламентарним и демократским државама власт се успосгавља на слободним изборима, у којима учествују политичке странке различитих оријентација: од крајње деснице, преко тзв. центра, до крајње левице.
Све је то, мање-више, познато. Остаје, међутим, да се објас-ни оно што читаоца овде, у ствари, и занима: Зашто се конзервативне политичке снаге називају десница, а либералне – левице. Како су настали ти називи, који најчешће иду заједно као значењски супротстављени пар?
Називи десница и левица потичу из француске политичке праксе с почетка XIX столећа. У периоду тзв. Рестаурације (1815-1831), након Наполеоновог дефинитивног пада, политичке снаге у Француској биле су оштро подељене на либерале, на једној, и конзервативце и монархисте, на другој страни. Либерали су у скупштинској дворани седели с леве стране председничког стола, а конзервативци и монархисти с десне. По томе су први названи левица, а други десница. Ти називи су се касније пренели и на све друге политичке снаге сличне оријентације. Тако данас у парламентарним државама имамо десницу и левицу, без обзира на то да ли у скупштинској сали њихови посланици седе на десној или левој страни.
Припадници деснице називају се - десничари, а левице -левичари. Ти називи постоје и у другим језицима. Тако је нпр. у енглеском десничар - rightist, француском hommede ladroile, у немачком Rechtsstehender, у шпанском derechista. Левичар је, опет, у енглеском leftist, у француском homme de la gauche, y немачком Linksstehender, y шпанском izquierdista итд. Већ сами ови називи говоре да десничара и левичара има по целом свету. Према десница и левица изведени су у нас и други називи: левичарство и левичарење (упорно провођење левичарских идеја, често с претераном ревношћу, које се онда назива и лево скретање). Исто тако постоје, мада
се ређе употребљавају, и речи десничарство, десничарење итд. Називи десница и левица, судећи по примерима наведеним у Речнику САНУ, појавили су се у нашем језику још у XIX столећу, али су се сасвим одомаћили тек између два светска рата, а потпуно превладали после другог. О томе сведоче и примери у Речнику Матице српске:
"Одбор he по свој прилици бити састављен од представника...левице и деснице. Обз. 1932. Премијер је рачунао с апстиненцијом левице и мирном подршком центра и умерене деснице. Пол. 1957."
Данас су ти називи у нашем политичком говору веома чести и обични.

[Danijela]

ЗЕЛЕНАШКИ КАПИТАЛ

Зеленашким се назива онај капитал (новац и друге вредности) који се стиче на зеленашки начин, зеленашењем или зеленаштвом - по правилу, склапањем тзв. "зеленашких уговора". Овим, наравно, још ништа није речено нити објашњено, јер, да би се схватило шта је то зеленашки капитал, претходно треба знати шта је "зеленаштво", односно шта су "зеленашки уговори", и зашто баш "зеленашки".
У Малој енциклопедији Просвета пише да су зеленашки уговори - "уговори којима неко за себе или за другог прибавља несразмерну имовинску корист искориштавајући нужду, недовољно искуство или лакомисленост свог сауговорника".
На истом месгу објашњено је и зашто се такви уговори називају зеленашким:
"Назив потиче од куповине жита 'на зелено' (пре жетве) која је представљала врло уносан посао на штету земљорадника, који је био присиљен да продаје по врло јевтиној цени." У речницима нашег савременог језика забележено је да се човек који склапа зеленашке уговоре и богати се на тај начин назива у нас зеленаш, а сама та прјава зеленашење или зеленаштво.
У Речнику САНУ наведено је доста примера који јасно говоре о томе шта је, у ствари, зеленаш и у чему се састоји зеленашење, односно зеленаштво. Међу њима је и ова констатација из дела Љубомира Ненадовића Лекције из српског језика:
"Реч зеленаш постала је у нашим варошима и значи тргов-ца који купује од потребних сељака жито у пролеће, 'на зелен', појефтинуцену."
Песник и преводилац Владимир М. Јовановић своје објашњење те речи срочио је (1893) у стиховима: "Кад пролетос беху тешки дани стигли, Сви се зеленаши на зелено дигли - A пo што су хтели, по то су узели." Касније је реч зеленаш, добила у нас и општије значење, па је то сваки онај (трговац) "који даје новац у зајам уз претерано велике камате, каматник, лихвар; пљачкаш, гуликожа". Тако др Ђорђе Јовановић (1903) пише:
"Зеленаши су обично ишли на то, да им се дуг до рока не плати, само да би могли после сељака драти." А критичар Јован Скерлић уз ово додаје: "Народ грца у дуговима, зеленаши и буџаклијски адвокати терају га у просјаке."
И Иво Андрић, у роману Госпођица (1945), пише: "Има већ толико година како она даје новац под интерес. Нема, кажу, таквог каматника и зеленаша у целој Босни."
Зеленаштво је у нашим крајевима било нарочито раширено у другој половини XIX и почетком XX столећа, па је то имало одјека и у књижевности (на пример, у делима Милована Глишића). А напредни људи тога времена оштро су упозоравали:
"У индиферентности и неукости подлегао /је сељак/ искоришћавању зеленашког аутономашког капитала." Зато је, како констатује Скерлић, цели свет "тада oceћao потребу закона који he сељака штитити од... зеленашке експлоатације."
У наше време зеленаштво се сматра неморалним чином, зеленашки уговори правно ништавним, а зеленашење кривичним делом.
Све то, међутим, не значи да данас уопште нема зеленаша и да су потпуно нестале појаве које се могу означити изразима зеленашки интерес, зеленашка ксшата, зеленашт уговор, зеленашка експлоатација, зеленашки посао, зеленашки дуг, па и - зеленашки капитал.
Зато је, у сваком случају, добро знати и имати на уму шта ти изрази значе.

[Danijela]

ЦРНА МАРИЦА
Полицијска кола, којима се прекршиоци закона спроводе у затвор, зову се у нас црна марица, или само марица. У Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске уз реч марица (написану управо тако: с малим почетним словом) забележена су ова два карактеристична примера: "Нешто после 12 часова 'марица' је кренула носећи доктора Мишовића према истражном затвору. Пол. 1959. Псовао је кад су га стрпали у марицу. Дав(то)"
Иако је у нас познат и доста раширен, израз црна марица, или само марица, није нашег порекла. Преузели смо га из енглескогјезика. Настао је у Северној Америци.у Сједињеним Америчким Државама, и то од властитог имена једне жене. Black Marie (или Maria), у преводу на наш језик: Црш Марица (или Марија). Било је, наиме, популарно име једне америчке Црнкиње, која је својевремено у лучком граду Бостону држала морнарску крчму. Право јој је име било Marie или Maria Lee (Марица, односно Марија Ли). Била је крупна и јака, па је, као "снагатор", помагала полицији тако што је убацивала у полицијска кола пијане преступнике из свога локала и околине. По томе је постала позната у целом Бостону, али и у околним градовима и државама Америке, па су људи полицијска кола која одвозе ухапшенике у затвор прозвали по њој black Marie. Израз се ускоро проширио и изван Америке, па је тако доспео и до нас у облику црна марица, или једноставније - марица.
He треба посебно истицати да се Black Marie (или Maria) као назив за полицијска патролна кола задржао у енглеском језику до данас и нормално се употребљава као и код нас црна марица, или, краће, марица.

[Danijela]

УЈКА САМ
Ујка Сам, или енглески Uncle Sam (чита се "анкл сем") чест је назив за Сједињене Америчке Државе, односно америчку владу и Североамериканце уопште. Симпатични Ујка Сам обично се представља у лику старијег човека, витког стаса и издуженог лица са шиљатом брадицом. Његова појава употпуњена је још и високим цилиндром око кога је омотана америчка застава.
Тешко је рећи када је први пут створен тај препознатљиви лик Ујка Сама, али се зна када је и како настао сам назив Uncle Sam. Он је изведен од скраћенице USAM- United States of America (Сједињене Америчке Државе), или, што је вероватније, од краћег US. - United States (Сједињене Државе).
Извођење назива Uncle Sam од скраћенице US. плод је, веровали или не - једне шале. Било је то за време рата за ослобођење народа Северне Америке. У Вебстеровом великом речнику енглеског језика прецизира се и година - 1812. Један од актера тога рата био је и извесни Samuel Wilson (+1854), иначе инспектор набавки за војне потребе, на које га је место поставила америчка влада. Из миља су ra звали Uncle Sam ("анкл с?м"), у нашем преводу Ујка Сам (или Сем).
Ујка Сам је набављао намирнице од војног лиферанта Елберта Андерсона, на чијим су испорукама, као знак распознавања, била утиснута слова ЕА (Elbert Anderson) и U.S. (United States). Када су једном приликом радника који је стављао та слова упитали шта она значе, он је као из топа одговорио: "E(lbert) A(nderson) i U(ncle)S(am)." To шаљиво тумачење прих-ватила је и пренела сва ондашња штампа па се оно проширило по Америци и целом свету. Тако је Uncle Sam (Ујка Сам) постао, и до данашњег дана остао, оличење Америке и Американаца, иако многи који употребљавају тај израз и не знају да је он везан за име некадашњег високог повереника америчке владе Самуела Вилсона.
За разлику од израза Ујка Сам, други назив за становнике САД, односно типичне Американце, па и припаднике америчке војне силе стациониране у разним деловима света (Јенки) има мање-више погрдно значење. Реч Јенки (енгл. Yankee), коју су раније, у америчком грађанском рату (1861-1865) употре-бљавали углавном Јужњаци као назив за своје противнике Северњаке, и то с одређеном дозом презрења, касније је добила шире значење, па је постала подругљива ознака за Американаце (или "Амере") уопште. Тако се данас у светујош могу чути повици: "Yankee, go hornet' ("Јенки, идите кући"), али све чешће и: "Ујка Сам, помози нам!"

[Danijela]

ПЕТА КОЛОНА
Као и тројански коњ (или данајски дар), Пирова победа, прећиРубикон исл.,иизраз петаколона настао је у вихорима рата. Захваљујући чињеници да тај рат није био тако давно као тројански, или они што су их водили краљ Пир, Цезар и друге војсковође старога света, имамо и више података о изразу који је тада створен. Реч је о Шпанском грађанском рату (1936--1939) између присталица демократски изабране републиканске владе и побуњених фашистичких генерала с Франциском Франком на челу.
Био је то дуг и крвав грађански рат, у коме су, борећи се на страни Републике, суделовали и многи наши људи, као добровољци у интернационалним бригадама. Уз издашну материјалну и војну помоћ тадашњих фашистичких сила, Мусолинијеве Италије и Хитлеровог Немачког Рајха, побуњеници су освојили добар део земље и устремили се на главни град Мадрид, који је пружао најжилавији отпор.
Трупама које су опкољавале шпанску престоницу командовао је један од најистакнутијих фашистичких генерала -Емилио Мола (1887-1937). У јеку најжешће битке он је преко радија браниоцима Мадрида упутио следећу поруку:
"Четири наше колоне марширају на ваш град, a у одговарајућем тренутку пета колона иза ваших властитих положаја кренућеу напад."
Мало је познато да је још за време Шпанског грађанског рата, управо док је настајао сам израз о коме је овде реч, написана и драма Пета колона (енгл. The Fifth Columii). Њен аутор је нико други до познати амерички писац Ернест Хемингвеј, тада ратни репортер у Шпанији.
У току Другог светског рата (1939-1945), који је, у извесном смислу, био наставак грађанског рата у Шпанији, "петом колоном" називани су сарадници окупатора и они који су, делујући изнутра, подривали одбрану нападнутих земаља (Норвешке, Белгије, Француске, Југославије и других). Тако у једном осврту на догађаје у нашој земљи 1941. године пише:
"На катастрофалним последицама споразума Цветковић-Мачек, пета колона је у служби фашистичких сила убрзано градила темеље свему ономе што ће се догодити у току и после априлског слома као окупација и њене марионетске варијације."
У савременом језику израз пета колона има још шире значење. Њиме се, наиме, означавају сарадници и плаћеници спољних (непријатељских) сила који раде против своје земље - не само у војно-политичком него и економском и сваком другом смислу. Тако се, рецимо, у штампи говори о петој колони у - привреди.
Будите спокојни: вест се односи на "кампању штетног деловања мултинационалних компанија у Мексику", и то крајем седамдесетих година! Занимљиво је да је у нас својевремено, поред пета колона, створен и израз шеста колона, којим се означавало
деловање "антијугословенске емиграције".
На крају, истине ради, треба рећи да се израз пета колона, само с друкчијим значењем, употребљавао и раније, пре шпанског грађанског рата. У старој Русији, за време цара Николаја / (1822-1855), његови генерали говорили су како се армија састоји од четири колоне - пешадије, коњице, артиљерије и инжењерије. Пета колона, по њима, била је - полиција. To значење, мећутим, потпуно се изгубило, тако да се израз пета колона данас употребљава само у оном смислу у коме је први пут употребљен у Шпанском граћанском рату.

[Danijela]

ДАН Д
Мало, мало, па се у нашој штампи појави наслов који најављује неки "дан Д". Једном је то био почетак заливског рата између Ирака и САД (и њених савезника), 1991, други пут договор о опстанку или распаду Југославије, трећи пут, опет, доношење "системских мера" у Савезној скупштини итд. У јед-ним новинама израз дан Д употребљен је чак и у области шаха
- као ознака драматичног преокрета у деловању ФИДЕ (Светске шаховске федерације). Вест је лансирана
 оводом београдског састанка Управног одбора Удружења велемајстора, почетком 1989.
"Неко је пре састанка приметио" - пише у тој информацији - "да почиње 'дан Д' у светском шаху. С правом, јер су очекиване две изузетно важне одлуке: да ли ћe се коначно доћи до споразума измећу ФИДЕ и ГМА и где he се играти наредни меч за титулу првака, следеће године."
Истога дана, само у другом листу, под насловом Био је дан "Д", објављен је текст, у коме дежурни лекар Хитне помоћи даје овакву изјаву:
"Данас је дан 'ДМ He могу вам рећи број повређених јер се готово не могу ни избројати, а сваки час примамо нове позиве. Од пет возила хитне помоћи, три су ангажована за хемодијализу, а уз преостала два убацили смо и возило за чијим је управљачем наш ауто-механичар. Засути смо ломовима екстремитета, а има и много тежих повреда кичме и главе услед падова на поледици."
Овако честа употреба једног израза у различитим значењима, што није баш својствено фразеологизмима, инспирисала је једног нашег новинара да свој чланак о југословенској кризи почетком деведесетих духовито наслови: Свинаши "даниД".
Шта је то, у ствари, дан Д, како је настао тај израз и које му је изворно значење?
Да бисмо одговорили на то питање, морамо се вратити много година, и деценија, унатраг, у време Другог светског рата, када је нацистичка немачка војска држала под окупацијом гото-во целу Европу. Изгубивши две пресудне битке против Црвене армије на истоку: под Стаљинградом (у зиму 1942) и код Курска (у лето 1943), Хитлерова ратна машинерија била је озбиљно уздрмана. У том тренутку требало јој је задати одлучујући ударац и на западном фронту, па су Савезници (англо-америчке оружане снаге, уз помоћ француског покрета отпора) планирале и извеле велику десантну операцију у Нормандији (од 6. јуна до 30. августа 1944). To је била дотад највећа десантна операција у историји ратова и у њој је суделовало 39 савезничких дивизија, близу 12 000 авиона, 4 500 тенкова, 5 000 бродова и око 4 000 мањих барки и других поморских транспортних средстава. Само се по себи разуме да су се припреме за тако велику и важну војну операцију морале вршити у строгој тајности. Стога је дан почетка инвазије (6. јуни 1944) означаван шифром "D", што, у ствари, значи "дан" (енгл. day). Сат је означаван са "ff (енгл. hour - "час", "сат"). Сви остали дани и сати, пре и после тога, означавани су са "D +" и "D -", "Н +" и "Н-".
Тако је у енглеском настао израз D-day (чита се: "ди-деј"), или, у нашем преводу, дан Д ("дан де"). Њиме се у почетку означавао само датум савезничког искрцавања у Француској, 6. јуни 1944. Касније је тај израз добио опште значење и данас се употребљава, најчешће у штампи и политичком језику, као ознака за" важан, значајан, пресудан дан (датум)"," дан одлуке", "дан када се очекује неки велики преокрет", а потом и "тежак, драматичан дан" и сл. (као у наведеном примеру из рада Хитне).