Прва бразда - Милован Глишић

[Никола Поповић]

Прва бразда

Уврх села Велике Врбице, чак горе - већ под планином Вратарном - види се одовуд, с Латковачких погледи, скромна сеоска кућица и уз њу две-три зградице. То је кућа удовице Мионе. Покојни Сибин Џамић погинуо је у другоме рату иза Јанкове клисуре. И сад се причају приче о Сибиновом јунаштву и куражи. Ко га год спомене у Великој Врбици, свак ће рећи: "Бог да га прости!..." Његова Миона остаде самохрана с троје сирочади. Два синчића и једна кћи. Све једно другом до увета. Најстаријем, Огњану, беше тек седам година. Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без мушке главе. Та је несрећа задесила још многе куће у овоме крају. Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведесвоју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге. Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове... Миони се све чинило - доћи ће Сибин, па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу растурену и пусту!... Покојни Сибин има доста браће и братанаца, одељака. Сви су вредни, отресити, добродушни људи. Нема дана кад се који од њих не сврати кући Миониној - да јој помогне штогод. Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко. Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси:

- Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не прећеш у нашу кућу? Видиш ли, јадна не била,да не можеш изићи накрај с том дечицом!... Куд ћеш, јаднице, пре? Да имаш сто руку, опет неби могла тако сама стићи да све урадиш... Што не дођеш барем док ти дечица стану наснагу?...

- Не могу, дешо! - одговорила би му Миона уздахнувши.

- Ама што не можеш, снахо? У нашој кући било би ти и лакше и рахатније...

- Како бих ја, болан дешо, могла угасити ово огњиште, где су се ова сирочад први путватре огрејала?... Шта би рекла после својој деци кад би ме запитали: "Чија је, нано, она кућашто је зарасла у коров и зову, те нико не сме ни дању у њу ући?... " Кад бих тако учинила,мене би сапрео онај хлеб и со, што сам појела у овој кући с покојним Сибином!... Сачувај, боже!... Никад, дешо, никад!... Јеленко само слегне раменима, па зајми рало и волове, те оде на њиву да узоре Миони колико јој треба за усев. Ти добри људи помагали су јој свакад у тежем раду пољском - што већ не може да савладаслаба женска рука. Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у томе да јој помогну. Њој чисто буде криво. Обично им одговори:
- Хвала вам! Где је било теже ту сте ми помогли. Ово већ могу полако и сама!...
 
Пролазила година по година. Миона се већ навикла на самотињу и терет. Чисто сад не би веровала да може бити и друкчије! Деца јој поодрасла. Огњан узео петнаесту годину. Иде у школу. Велики је ђак. Душанка навршила тринаесту. Она увелико одмењује мајку у кућевним пословима. Ако Миона зором подрани на њиву да ужање који сноп више, или оде на ливаду да попласти оно што је Јеленко јуче покосио - неће у подне, кад се врати кући, остати без ручка. Душанка се  брине о том, као каква матора редуша. Уме чак и погачу да умеси... Најмлађи, Сенадин, узео је девету годину. Још гради понекад пуцаљке од зове, али је кадар да причува јагањце и да истера овце на попас. Вајдица је и од њега. Хвала богу, дечица су Мионина здрава и весела, разборита и вредна. Одевена су као изнајбоље газдинске куће. Миони је пуно срце кад их погледа.
- Тићи моји лепи!... - шапутала би често, уздахнувши. - Боже јаки, молим ти се, подржи ме у здрављу и снази док ми не ојачају ова крила моја!...

Добар је бог. Он је саслушао ову усрдну молитву самохране удовице. Људи из села дивили су се дурашности Миониној. Свуд су је хвалили и њоме укоревали своје домаћице кад би се мало олениле. Само једно им беше за чудо: како је могла тако самохрана одвојити од куће Огњана и опремити га у школу! То су јој као и замерали. И сам Јеленко прекорео је једанпут Миону због тога. Беше се свратио са својим стрицем, старим Јездимиром, па после разговора о свему и свачему, рећи ће снаси:
- Вала, свак ти се живи чуди како се дајаниш... Јеси вредна, јеси паметна. Само си нештослудовала...
- А шта то, дешо? - упита Миона и погледа Јеленка мало зачуђено.
- Што оно дете не остави код куће, да ти барем штогод помогне? Толики имућнији изадружнији људи, па нису кадри одвојити своје деце... Ти се ионако сирота и мученица, па...
- Не дам ја, дешо, да ми деца буду последња у селу! - одговори Миона и замплами се малоу образу. - Покојни Сибин, бог да га прости, често је говорио како ће, ако дочека, школовати Огњана. Ја сам му испунила жељу... Кад сам се мучила толико година, неће ми зар битиништа ако се помучим још неко време...
- Оно јест, снахо - поче стари Јездимир. - Све је то лепо и красно: али, опет, ти си, ето,сама у кући, па ти је за увар макар и мала помоћ и олакшица...
- Та Огњан ће ми сад о Петровудне изучити и остати код куће... Ако бог да здравља, даћуодмах на јесен и Сенадина. Нећу ја да ми деца буду слепа код очију!... - одговори Миона такопоуздано и одсечно да јој ни Јеленко ни Јездимир не умедоше речи рећи. Прозборише још две-три о другим стварима, па се дигоше и одоше. Муж жена! - рече чича Јездимир полако, пошто одмакоше од куће Мионине.
 
Настао је часни пост. Зима већ превалила. Не дува више оштра устока ни хладни север. Сад се бели ветар игра голим гранама високих букава - пошав од Жупе, па све до Жељина, Нерађе и Копаоника. Снег свуд готово окопнео. Само, онај на Сухоме рудишту не хаје за беливетар: он ће се расплинути тек после - кад припеку јунске врућине. На све стране размилели се вредни ратари. Ору њиве, попевајући и надајући се доброј години. Тек у подне стиже Миона из чаршије. Ишла је тамо зором да обиђе Сенадина. Она је одржала своју реч. Огњан је о Петровудне довршио четврти разред, а Сенадин јеодмах по Преображењу пошао у први.Таман Миона оздо уз воћњак, а Душанка испаде из куће. Стутољила нешто у лепу шарену торбичицу, па све некуд жури.
- Куд ћеш ти, Душанка?
- Енеде! Зар и ти дође!... - одговори Душанка готово као и збуњена.
- Баш добро, да неостане кућа сама... Ето, ја пошла тамо до брала...
- Е? А где је он?
- На њиви тамо иза лаза... Рече да му однесем ручак.
- А зар неће доћи кући да руча?
- Неће.
- А што?
- Отишао је с воловима и ралом...
- Е! - чисто ускликну Миона. - Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени туторбицу! Ја ћу му однети...
- Нека, нано, ти си уморна... Однећу му ја... Па, онда...
- Шта, чедо?
- Рекао ми брале да ти не кажем одмах. "Хоћу", вели, "да обрадујем нану..."
- O, бог ми га обрадовао!... Нисам ја, дете, уморна! Та нисам ни осетила кад сам дошла... Ех, баш ти не ваља посао - што ми одмах не каза! Видиш ти њега!... Дај ми ту торбицу! Подне је ето превалило!... А је ли отишао одавно?...
- Па и није. Тек ако је сад стигао на њиву... Миона брзо узе торбицу од Душанке, загледа шта је спремљено, па оде журно. Душанка оста пред кућом - гледећи чисто зачуђено за својом мајком.
 
Њива иза лаза нема више од дана орања. Земља потакша; кад је добра година, роди две-три крстине јарице. Огњан таман образдио прву бразду, па хоће да оврати... кад ето ти му мајке.
- Нуто мога маторца како ми ради!...- кликну Миона радосно, притрчавши, па узе грлити иљубити Огњана. Огњан се мало изненади.
- Па срећан ти рад, домаћине мој! - настави Миона. - Гле, гле! Како је то красна браздица,па како је дубока!... O, мене луде! Говорим којешта, а ти си уморан, работниче мој!... Дела, ево... ево, сеја ти спремила и ручак...
Ту Миона брзо повади из торбице што је спремљено. Простре торбицу, па разреди по њој: мало соли, лука, неколико печених кромпира, танку погачицу, заструг межганика, па и чутурицу, говорећи:

- Е, гле ти Душанке! Спремила ти и чутурицу вина. Маторка моја! Зна она шта ваљауморну човеку... Устави рало, сине! Доста си ми радио! И сузе јој грунуше.
- Шта ти је, нано? - рече Огњан седнувши. - Ти плачеш?
- Ништа, сине, ништа! Ето смејем се!... Дела узми - гладан си, знам...

Богами, и ја се забавих мало доле у чаршији... Да знаш како учитељ хвали Сенадина!...

- Седи и ти, нано, да ручамо заједно - рече Огњан ломећи и њој парче погачице.- Нека, сине! Ручаћу ја код куће... Душанка ме чека - одговори Миона стојећи и као дворећи сина. - Ти мислиш и ја сам уморна. Нисам, Огњане! Могу ја ваздан стојати, синко!... Ама узми! Нека, стићи ћеш. Не мораш ти све данас узорати... Е, гле ти њега! Баш оре као маторац! Каже мени Душанка... А ја мислим - шали се, враг један!... И опет јој сузе ударише. Она их брише рукавом и смеје се. Огњан се чисто збунио. Неки пламен ударио му у лице. Заусти да рекне нешто, па баш не уме. Миона га опет нуди. Поче да ћерета с њиме као дете... све стојећи. Рече како ће очувати шеницу с те њиве - само за благе дане. Месиће од ње чесницу, колач за крсно име. Најлепше је брашно од старога жита.

- Само ако добро роди - рече Огњан. - Знаш и сама, нано, да нам је ова њива понајтакша... Жито се готово свакад изглавнича...

- O, родиће, сине!... Мора родити! Та оваке земље нема ни у Морави! Овде никад није билони главнице ни љуља... Видећеш ти како ће ту бити добра пшеница!... Огњан поруча, па се диже те прихвати опет рало и ошину волове... Миона стоји и гледи сина како као петлић опскакује, теглећи за ручицу и навијајући ралом час на једну час на другу страну. Рад је тежак, а детиња рука још нејачка. Неколико пута Миона хтеде да притрчи и да му помогне... али нешто не смеде. Ни сама незна зашто! Прибра торбицу, па пође полако кући. Освртала се небројено пута и гледала Огњана. Видела је - кад је узорао чак и трећубразду!... Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се - и смеје јој се. Не зна ни сама зашто... Мало, патек прозбори онако сама: "Та ред је једном да и мене бог обрадује!... И зар ја нисам срећна?Ко то каже!... Те како сам срећна! Море, имам ја сина! Имам домаћина, хеј... Неће мени вишепословати туђе руке... Аја!... Нема нико оваквог детића. Ено га оре!... Не може боље ниЈеленко!... Момак је то!... Још годину-две, па ћу га и оженити - ако бог да! O, та и моја ће кућапропевати!..."

 

Душанка не памти да је икад видела мајку веселију него тад - кад се вратила с њиве иза лаза...
Дошла је кући певушећи неку веселу песмицу.

[Никола Поповић]

Ne znam za vas ljudi moji, ali ja kad ovo citam, ne mogu da ne pustim koju suzu.

 

Srpska majka! To je to. Kao i kod pripovetke "Prvi put sa ocem na jutrenje". Ona iznedri snagu tamo gde niko ne veruje da je ima i raduje se! Ona se raduje!

Nije uzalud sveti vladika Nikolaj govorio o srpskim svetim majkama. 

 

Mnogo mi je zao sto ovo cesce ne citam, ovo je melem za nasu dusu. 

[Grizzly Adams]

Волим и ја те приповетке, али може да се примети како се скоро све односе на нека стара времена која данас више не постоје (што, наравно, поруку не чини мање важном). Занимљиво је да код нас скоро да и не постоји то неко "писано предање" које се односи на савременији живот (= после индустријске револуције), као да смо један део историје прескочили или је можда избрисан... Јер ту ипак имамо неке другачије дилеме и поуке које се могу извести. Имам утисак да нам то пуно недостаје.

 

Мислим на ствари попут рецимо Лондоновог романа Мартин Идн и сл.

[Kaludjerovic Sreten]

ovo je lijepa prica majka se raduje i zeli svom sinu sve najbolje  

[Juanito]

Занимљиво је да код нас скоро да и не постоји то неко "писано предање" које се односи на савременији живот (= после индустријске револуције), као да смо један део историје прескочили или је можда избрисан...

 

Глишић и Лондон су живели у мање-више истом периоду, али је један рођен у селу без школе, а други у Сан Франциску. Ово што ти 'оћеш, мораш да тражиш у мало каснијем периоду. На пример, али никако једино,

 

http://www.borislavpekic.com

 

Ево ти један (некњижевни) пример његовог савременог размишљања (и можда баш одговара на овај твој пост). А књижевна дела су му бисери.

[Aquilius Cratus]

Глишић и Лондон су живели у мање-више истом периоду, али је један рођен у селу без школе, а други у Сан Франциску. Ово што ти 'оћеш, мораш да тражиш у мало каснијем периоду. На пример, али никако једино,

 

http://www.borislavpekic.com

 

Ево ти један (некњижевни) пример његовог савременог размишљања (и можда баш одговара на овај твој пост). А књижевна дела су му бисери.

 

 Tekst je toliko dobar da ga vredi i okaciti dirketno jer mnogi nece kliknuti na link.

 

Dnevnik Borislava Pekića VII deozt

 

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

VII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

20. avgust 1955. 

Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu sticanja obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova.

Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine. Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučan utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.

Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno - ali se nimalo ne uči na istoriji. Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija međutim nije poznavanje prošlosti, nego pre svega prologomena budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina „POLITIKE” (u grčkom smislu) i SLIKOVNICA ETIKE.

Što se tiče maternjeg jezika, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prologomene morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači SEMANTIKE, vežbanja u LOGICI, DIJALEKTICI (u pozitivnom smislu) i VASPITANJA UMETNIČKOG UKUSA.

Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni srpski pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije ili žitija? (Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala - u sklopu čitave umetnosti čovečanstva - jedan UMETNIČKI OSEĆAJ, a ne bibliografsku enciklopedičnost.

U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije. Jedan Balzak se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.

Potrebno je jednom za svagda - a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjašili Šarca, da objavljuju jugosloveski rizorđimento u vreme štrasburške Evropske skupštine - potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost - koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva - i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta. Najzad, da razlika između Betovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha ....

Postoji samo jedan predmet, a to je ZANATSTVO. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti ne u istorijskom smislu (dođavola vrlo važno, da se zna da se Šekspir rodio u Ejvonu) nego u delatnom smislu. Slušajte Vagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrot, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje! Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj OSEĆAJ će dobiti svoj sopstveni red.)

Ako bi istorija obuhvatala sociologiju, ekonomiju i doktrine i sve to u okviru POLITIKE, sve umetnosti ušle u ZANATSTVO, maternji jezik postao SEMANTIKA - prva i ishodna nauka od svih nauka, da bi se kasnije preobrazila u svoj viši oblik FILOSOFIJU (jednu praktičnu filosofiju, a ne pogrebno pojanje u visokom registru) onda bi preostala još samo četiri predmeta od interesa: MATEMATIKA, PSIHOLOGIJA i GIMNASTIKA. Svaki od njih obuhvatao bi preostale oblasti buduće ljudske delatnosti. (Škola jednom mora prestati da bude nekrofil na groblju prošlosti.) Psihologija kao nauka o iskustvu, gimnastika kao nauka o snazi, i matematika kao jedina odista radna nauka.

Naše pretfakultetsko obrazovanje traje danas ravno 12 godina. Prosečna starost maturanta ne prelazi 20 godina. Danas deca, dvadesetogodišnjaci, su još pre trista godina bili ljudi. Oni su voleli kao ljudi, tukli se kao ljudi, govorili u parlamentu kao ljudi, vladali kao ljudi, bili poslušni kao ljudi i najzad kao ljudi umirali. Izašavši iz te dvadesetogodišnje Španske čizme savremene kulture, jedan maturant jedva ako ume da izabere novu Špansku čizmu - fakultet. Na njemu ostaje prosečno pet godina. U 26 on je jednako čovečanski nezreo, kao dečačić koji svoju igru piljaka pretpostavlja igranju klisa. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac, nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka!

Demokratija je smatrala da je dovoljno staviti čovečanstvo u skamije, pa da ljudi glasaju za kasapina koji se kandidovao za predsednika republike. Opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve - te magične formule parlamentarizma postale su danas isto tako neukusne i demodirane kao šlageri Moris Ševaljea.

Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake!

[Никола Поповић]

Zato su monaski redovi uvek vazili za najbolja ucilista. Danas se to projavljuje kroz tutorstvo, dace Bog, bice ga malo vise u Srbiji, jer nije skola sama po sebi cilj vec obrazovanje onog koji u nju ide. 

 

Istina je da mnogo manjka, ali za ovakve sisteme su potrebna ogromna novcana sredstva i energija posvecenih ljudi. A mi, cini mi se, u skolama ne mozemo da se pohvalimo ni sa jednim, a ni sa drugim. 

[Juanito]

Istina je da mnogo manjka, ali za ovakve sisteme su potrebna ogromna novcana sredstva i energija posvecenih ljudi. A mi, cini mi se, u skolama ne mozemo da se pohvalimo ni sa jednim, a ni sa drugim. 

 

 

Заправо су потребна релативно мала новчана средства, нарочито данас у ери интернета. Не мора држава све да организује - школе могу бити и приватне (како комерцијалне, тако и финсиране из разних фондова и донација), а спортски центри могу бити чисто комерцијални (и релативно јефтини због релативне масовности коришћења). Опет, приватне школе не морају (а по мени и не треба) да буду ово што данас замишљамо - зградурине са 200 одељења и 30 ђака по одељењу, већ могу да буду микрошколе специјализоване за поједине области знања. У Србији чак и у овом тренутку постоји један прилично успешан модел - мале приватне школе језика. Оне обављају свој задатак - својим полазницима предају радно знање језика, а притом их могу приуштити разни слојеви друштва, нису само за богате. Слажем се да фали енергије. Не да фали, него тежи енергији нулте тачке. Али удаљисмо се од прве бразде...

[Никола Поповић]

Заправо су потребна релативно мала новчана средства, нарочито данас у ери интернета. Не мора држава све да организује - школе могу бити и приватне (како комерцијалне, тако и финсиране из разних фондова и донација), а спортски центри могу бити чисто комерцијални (и релативно јефтини због релативне масовности коришћења). Опет, приватне школе не морају (а по мени и не треба) да буду ово што данас замишљамо - зградурине са 200 одељења и 30 ђака по одељењу, већ могу да буду микрошколе специјализоване за поједине области знања. У Србији чак и у овом тренутку постоји један прилично успешан модел - мале приватне школе језика. Оне обављају свој задатак - својим полазницима предају радно знање језика, а притом их могу приуштити разни слојеви друштва, нису само за богате. Слажем се да фали енергије. Не да фали, него тежи енергији нулте тачке. Али удаљисмо се од прве бразде...

 

Pa nisam bas siguran za mala novcana sredstva.. U tom slucaju bi trebalo da radi daleko veci broj ljudi u prosveti koji ce raditi puno radno vreme sa par dece i sada zamisli obracun njihovih plata, poreza i slicno. Ako je rad u malim grupama, onda su potrebne institucije u gradovima, a ne skole, jer ne bi bilo dovoljno mesta za sve. Recimo njih petoro sada radi gimnastiku ili koju god fizicku vezbu, a ti imas sa druge strane jos 150 dece koja bi trebalo da rade nesto slicno... Dakle, ovo je samo tehnicka strana problema, a da ne govorim pritom o toj oooogromnoj energiji koja treba biti ulozena od strane svakog tutora... 

 

Skole stranih jezika... pa znas kako, one su najuspesnije kada su u pitanju odrasli polaznici, retko kada klinci tamo narocito napreduju ili uce nesto novo... Klince najcesce roditelji dovode u skole jer zele da im deca budu pametna, a deca... pa recimo da ne zele toliko da se potrude, naravno, uvek ima izuzetaka pa i ovde, ali to je mnogo manji procenat dece. 

 

Dopada mi se ideja o reformi, ali sam malo pesimistican jer pre svega roditelj mora da stvori glad kod dece za saznanjem, za istrazivanjem, za pronalazenjem odgovora. A danasnji roditelji ili nemaju vremena ili nemaju dovoljno kreativnosti ni snage da se u to upuste. To je ipak tezi put, da se razumemo.