Шта највише утиче на формирање човека

[JESSY]

Шта највише утиче на формирање човека: наслеђе (гени), васпитање, уникатни печат Божији у сваком човеку, самоваспитање? Шта је са слободном вољом човековом?

 

Тешка питања на која задовољавајуће одговоре једва да би успели дати генетичар, психолог, социолог, теолог, педагог и философ – заједно. Наиме, најједноставнији одговор јесте – и тај одговор не би био нетачан – да су сви чиниоци које сте навели активни у образовању човекове личности. Улога гена, наследне супстанце, чија је хемијска структура добрим делом истражена, неоспорна је. Ми наслеђујемо не само физичке одлике наших предака већ и психичке (позитивне и негативне). Динамичка психологија (нарочито психоанализа) пружила је доказе да васпитање у породици, и то оно рано (до треће године живота), пресудно утиче на обликовање карактера, дакле и личности ("Рука која љуља колевку влада светом"). За сваког верујућег човека, хришћанина посебно, сваки је човек оригиналан (уникатан) Божији печат, јер носи у себи, не само општу људску црту боголикости, већ и своју посебну, јединствену и непоновљиву. Самоваспитање, најзад, свакако је значајна карика у поменутом низу чинилаца од којих зависи образовање наше личности, и то у смислу задатка који нам је постављен: од Бога, природе, друштва, породичне традиције, како хоћете. Ваше питање о слободи воље добро се наставља на самоваспитање воље, јер шта ми помаже самоваспитање ако немам слободу воље, већ само нужност наслеђа и рано васпитање одлучују, да ли ћу бити добар или рђав човек, поштен или лопов.

[JESSY]

Пре него што кажем нешто више о слободи воље, морам признати да ме забрињавају последња истраживања у генетици која настоје да докажу да су најпогубнија кретања у људском понашању (убиство, сексуалне перверзије, наркоманија и алкохолизам) условљена "грешкама" у хромозомима, као носиоцима гена, јер онда изгледа – ако се ове претпоставке потврде као тачне – да је човек рођен са оваквим "грешкама", немилосрдно изложен "судбини". Тако се, на крају XX века, после свих фантастичних успеха науке, враћамо на веровања политеистичких народа, током хиљаде и хиљаде година, у "судбину", било да је она записана, (и за појединачног човека и за народе) у звездама, у вољи неког ћудљивог бога или божанства, или у рђавим генима. Да ли нас нова сазнања у науци припремају да у XXI веку постанемо отпорнији и независнији од неумитности природних сила, јер смо их боље упознали и тако њима овладали, или ће нас нова научна знања учинити горим робовима, робовима-аутоматима, у политичком, друштвеном и личном животу, горим него што су то били робови у старогрчко и римско доба?

Највише стрепим да прозборим нешто о најважнијем и за сваког човека судбоносном питању, о слободи воље. Тешко ми је, најпре, скоро незамисливо, да представим себи истински верујућег човека који не верује да је човекова воља слободна. Па ипак, таквих верујућих људи увек је било а има их и данас. Довољне су само Приче Соломонове, Књига проповједникова, из Старог завета, или пророк Јеремија, па да се замислимо на пребрзо донетом суду о слободној човековој вољи:

"Много има мисли у срцу човјечијем, али што Господ науми оно ће остати… Господ је творио све сам за се, и безбожника за зли дан… Господ ме је имао у почетку пута својега, прије дела својих, прије свакога времена" (Приче Соломонове)

[JESSY]

"Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били пре нас… Погледај дјело Божије; јер ко може исправити што он искриви?… Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такође дознах да једнако бива свијема." (Књига проповједникова).

"Знам, Господе, да пут човјечији није у његовој власти, нити је човјеку који ходи у власти да управља корацима својим." (Књига пророка Јеремије).

Ко би се усудио да посумња у дубоку хришћанску веру једног Мартина Лутера; а овај страсни (можда не увек и душевно-духовно здрави) верски револуционар, у књизи О неслободној вољи жестоко побија слободу воље у човеку.

Питање слободе воље је крајње сложено, каткад и противречно (или само антиномично), све и када имам у виду данашња открића у генетици и психологији пренаталног и постнаталног доба, социолошка истраживања о нужности друштвеног развоја, астрономска и астролошка веровања о деловању сунца, месеца и звезда на понашање човека (утицај сунчаних пега сваке једанаесте године на лична и колективна збивања на земљи, утицај пуног месеца на човека, итд. ), утицај исхране на правац човековог мишљења, безброј унутрашњих, невидљивих дејстава: биохемијских, електричних и хормоналних на свакодневно понашање човека и његов биоритам, најзад, и ако имам у виду чврсту монотеистичку веру некадашњег или данашњег Јеврејина или мухамеданца, затим, не малог броја протестаната који у своме животу збиља посведочавају веру у Бога, али и у Његово строго одређење шта ће бити са човеком, и овде и с оне стране (учење о предестинацији) – као православни хришћанин уверен сам да човек поседује слободу воље.

Овом приликом позваћу се на меланхоличног и песимистичког философа Артура Шопенхауера (на његову књигу О слободи воље) који је, иако је био агностичар или атеиста (вероватно и није био свестан колико је многовековно хришћанство деловало на процес философског мишљења у Европи), хришћански размишљао о слободи воље: "Постоји једна чињеница свести на коју се, да не бих ометао ток истраживања, до сада уопште нисам обазирао. То је потпуно јасни и сигурни осећај одговорности за оно што чинимо, урачунљивости за наше радње, који почива на непоколебљивој сигурности да смо ми сами починиоци својих чинова. На основу те свести никоме, чак ни ономе ко је потпуно убеђен у нужност којом наступају наше радње, никад неће пасти на памет да се том нужношћу извини за неки преступ и да кривицу са себе пребаци на мотиве, будући да је чин био неизбежан чим су они наступили. "

И код неког хришћанског философа из прошлих векова, тешко би било наћи овако јасне представе о слободи и неслободи воље човекове, мада је Шопенхауер пре будистички него хришћански мислилац (у томе и јесте парадокс његове формулације слободе воље код човека); мада је Шопенхауер песимистички философ за кога је овај свет најгори од свих светова, а воља људска "безразложна, слепа, без циља", ова његова воља, којом човек покушава да отера патњу од себе, чини га још већим, узалудним патником. При свему томе, код Шопенхауера смо прочитали и ово: Човек је одговоран за своја делања у животу, за свој однос прама људима, отуд и за свако зло које чини другом човеку, свесно или несвесно, намерно или "судбински" (по закону нужности – гена, васпитања, звезда…); он сам одговара: пред Богом, пред својом савешћу, пред људима, Законом или законима, овде, а за оне који верују или само слуте живот после смрти, и с оне стране.

http://www.pravoslavna-srbija.com/Pravoslavlje/Knjige/7PitanjaOdgovora.htm#_Toc485098288