Предавања епископа Атанасија Јевтића

[Grizzly Adams]

Ne znam šta da ti kažem osim da te pitam, koji tačno narod koji je porobljavao Srbiju nije činio zločin nad civilnim stanovništvom.

 

Не капирам какве везе то има са темом...

[Јанко]

Zašto vojnici uzimaju blagoslov u ratu?

Dakle ne bi te pomerilo to što su ti poklali ukućane, ženu decu majku?

Koji pravoslavni narod na svetu se ponaša onako kako ti pričaš?

I zašto upotrebljavaš primere svetih otaca u slučaju rata? (ovo mi je potpuno nerazumljivo)

I na kraju nemoj sve ovo lično da primiš jer nije namenjeno borbi ličnosti.

Кратко.

Кнез Лазар.

Карађорђе.

Објава борбе.

Чојство (чување другог од себе).

Јунаштво (чување себе од другог).

Тога првог данас изгледа нема.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ту су и сви од св. Ђорђа и Димитрија (као војника) преко св. кнеза Лазара до новомученика Српских који су исповедањем вере пред непријатељем без оружја или лицем у лице У БИТКАМА дали животе за ближње и (по)служили роду и/или вери. За ове као Гаврило ни св. Николај не зна.

 

Pa najavljen je bio već rat i svi su se spremali kad će da počne. Ja ne veličam Gavrila ali zašto ne pogledamo motiv kako bi mogli realno da sagledamo sliku zbog čega je atentat uopšte i izvršen. Reč je samoodbrana i to je jasno kao dan. Da budem još precizniji i tačniji, reč samoodbrana je bila u Gavrilovoj glavi a on je tema. 

[Јанко]

Pa najavljen je bio već rat i svi su se spremali kad će da počne. Ja ne veličam Gavrila ali zašto ne pogledamo motiv kako bi mogli realno da sagledamo sliku zbog čega je atentat uopšte i izvršen. Reč je samoodbrana i to je jasno kao dan. Da budem još precizniji i tačniji, reč samoodbrana je bila u Gavrilovoj glavi a on je tema.

Ево одломак, обрати пажњу на крај...

"Танкосић је узимао нас младе јер је знао да је за комитске послове неопходна мржња, као и слепа послушност. Зрели људи никад не би смели, нити би пристали да чине све оно што смо тада ми чинили. Гаврило Принцип је био физички слаб, сувоњав; Танкосић га је као таквог отпустио. И Чабриновић је био с нама; били смо другови. Гаврило је био поносит младић. Повредило га је било што је одбачен, као што би и свако од нас био повређен. Да би свима, па и Танкосићу, доказао да вреди, прихватио се да изврши атентат. Сада, као и онда, мислим да је то учинио мушки и срчано, у свему тачно онако као смо били научени: стао је на папучу кола и пуцао, сталожено, директно у цара, затим у царицу. И на суду се добро држао, према договору, и страдао је јуначки. Од тада до данас спомињем га у молитвама. Чабриновић је бацио бомбу из даљине. Речено комитски, он се понео као кукавица, плашљивко и неспретњаковић. Но, о таквим стварима је тешко судити. И њега спомињем у својим молитвама. Мајор Танкосић је био страшан човек, змија над змијама. За њега је непријатељ био исто што и прашина; увек га је гледао само без главе! Нас, своје људе, волео је и био добар према нама. Али за непријатеље је био гори од најљуће отровнице, гори од сатане! Много је држао до себе; био је горд и самоуверен, као да је био већи од врховног арханђела Божјег. Сигуран је био у оно што каже, сигуран у успех онога што је смислио да уради, и увек је некако успевао да међу непријатеље унесе пометњу и ужас. Када је 1912. године почео рат ми смо били потпуно спремни за окршај. Деловали смо око Новог Пазара, Тутина, Грачанице, Суве Реке. Нас је директно подржавао Београд! Турску границу смо прешли код Тутина. Обучени смо били у лепа грађанска одела, са шеширима на глави, као да смо пошли у прошњу девојака. Главно оружје су нам биле бомбе -четвртасте српске бомбе, пиштољи и ножеви. На турској територији смо имали везе међу хришћанским живљем. У мојој групи било нас је двадесет и петорица; сви смо се вешто убацили у турску позадину. Добро увежбани, неприметно смо се приближавали турским логорима, а у тачно одређено време сви смо, нас двадесет и петорица, бацали по пет-шест бомби у гомилу неприпремљених војника. За кратко време све је било готово. Затим смо вешто и брзо нестајали, састајали се на одређеним местима, поново се приближавали неком другом логору... Осам месеци смо међу Турцима сејали страх и ужас; за њих смо били невидљиви, као сабласти, а опаснији од зверова. За нама је ишла регуларна српска војска, која се, потискујући Турке, кретала према Куманову и Македонији. Знао сам скоро о сваком злу које су Турци нанели моме народу; то ми је било оправдање, и пред собом и пред другима, за немилосрдну борбу. Нисам налазио оправдање ни за потурчене Србе, који су нам, у већини, били непријатељи као и Турци. Знао сам да смо браћа, али и то да су им срца отрована ђавољим семеном Мухамедовим. Виђао сам их у џамијама кад су се молили Богу, у тежњи за сједињењем са вишњом силом. Међутим, знао сам да је њихова тадашња молитва била упућена Богу да благослови робовање мене Србина њима мухамеданцима. Слушао сам Танкосићева упутства и вежбао савесно и упорно, да бих био достојан учесник предстојеће славе. Али ме обузимао немир док сам слушао јауке људи после бачених бомби; тада је у мени замирало одушевљење. Кад сам остајао сам, углавном ноћу, дрхтурило ми је срце и у мени се будило нешто што ме присиљавало да грчевито размишљам о себи и исправности својих дела. Не знам да ли ономе који гине нешто значи страда ли од куршума, ножа, бомбе, или му се ломи врат голим рукама; верујем да за њега то није тако битно. Али поуздано знам да је и те како важно за онога који убија како то дело чини! Ми нисмо бирали средства; једино је било важно убити! Заиста је велика мржња била усађена у моје срце и у моју савест од стране Танкосића; и верујем да зато нисам могао разборито да мислим. Снови су ми пак казивали супротно од онога што су говорили Танкосић и моји другови, па и моја родољубива свест. Мучили су ме страшним знамењима и симболима, као што су моја дела мучила моје непријатеље. Сањао сам да се провлачим кроз тамне тунеле, дубоко под земљом. Притискало ме нешто и гурало ме доле, у мрак, таквом силом као да ми је на леђа била натоварена земаљска кугла. Истовремено сам осећао неприродан и несвакидашњи страх и зебњу од којих ми се јежила кожа и цвокотали ми зуби, а срце се стезало као да ће препукнути. Сатима сам у сну кркљао и викао. Чим бих се пробудио, скакао сам с лежаја и падао на колена, дизао руке к небу и дрхтећи, испуњен стравом и ужасом, молио сам Господа Исуса Христа да ме спаси. Кад бих се колико-толико смирио, сео бих на лежај и ћутао, неспособан да мислим или било шта да урадим. Напет и од страха изоштрених чула, слушао сам и осећао око себе ледено мртвачко црнило; оно ме је обавијало и додиривало моје тело и будило у њему језу. Знао сам, више слутио, да су ме туђи бол, туђи ужас, туђа смрт, које сам ја проузроковао, сустигли и да ме муче као проклетство. Тек после пакленских мука и дуге молитве, смиривале су ме сузе; читав поток суза истицао је из мојих очију, и са њима је из мене истицала патња. Пуштао сам их да слободно теку низ лице и падају ми на шаке притиснуте на груди, као да су сузе могле са руку да сперу њихова дела... Снови су ми указивали да треба да променим своје понашање и делање. Али ми разум није прихватао мисао да треба да одустанем од борбе. Млад и неразборит, резоновао сам овако: прадедови моји још од Косова, од пре пет стотина година, шаљу ме у бој; сви људи које знам, шаљу ме у бој; ја хоћу да се борим! Одакле онда у мени ти снови, то црнило, страх, стезање срца - мени који нисам кукавица?! Касније ми се открило, тиме сам се и тешио, да ме све то сналази зато што нисам добио благослов својих родитеља за одлазак у комите. Зато сам више пута у току дана, а ноћу понајвише, на коленима молио Бога за спас, иако тада још нисам био уверен да Он и постоји. Кад сам се једном сусрео са мајком, она ми је рекла: "Сине, ти не браниш себе и нас, већ нападаш на људе као вук на овце. Са тобом и око тебе није цео твој народ, ви сте појединци. Веруј ми: није добро то што радиш! Носите отров, да га попијете у случају да вас непријатељ ухвати. То је, синко, смртни грех; не смеш ти себи да одузимаш живот, ниси га сам себи ни дао!" Тада сам донекле схватио и било ми је мало јасније одакле у мени онолики страх и мора."

Одломак из књиге "Монах Калист" преузето са Светосавља

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Kalist/Kalist01.htm

[Volim_Sina_Bozjeg]

Pa niko ne kaže da čojstvo nije bitno za dušu čoveka.

 

Ne znam, nismo mi birali neprijatelja jer je neprijatelj uvek birao nas.

 

I gavrilo ima prava na Istinu i pokajanje ali je činjenica da hladnokrvno ubistvo nije bilo u smislu osvajanja već samoodbrane.

 

To što se mi pretvaramo u zveri tokom rata ima veze i sa hrabrošću koju ispoljavaš u ratnim dejstvima. (ako nisi hrabar zver si, a ako si u vreme dejstava hrabro čuvao glavu onda se tebi nijedan zločin neće dopasti)

 

E, da sve je nažalost iz ličnog iskustva mog.

[RYLAH]

А јесу ли војници Де Гола били кукавице и подмукли ликови, убице како неко рече, или борци за слободу у окупираној земљи? Шта је са хајдуцима? Шта је са ускоцима? Јесу ли партизани у Другом св. рату, када је земља капитулирала и била окупирана, били борци за слободу или су убијали недужне Фрицеве који су дошли на екскурзију до Србије да разгледају манастире и купују сувенире?

 

Ајд да се радило само о Принципу и његовој глупости, о томе је већ расправљено сто пута на овој теми, ал претерасте га, брате. Одосте у крајност.

 

Да, народ има право да се буни против страног завојевача, посебно ако му окупатор ради све то што је рађено Србима. Не, не треба то чинити на овако глуп начин као што је то радио Принцип, али далеко од тога да терба седети мирно скрштених руку. Ако није хтео ризик, није требало да ми долази.Да није тако, Јевреји данас не би имали државу, између осталог.

 

Свет је много комплекснији него што га мали либерални Ђокица замишља.

[Sasa Kolbas]

Па није баш толико бесмислена. Пази ово. Шта се дешава ако сад неко од нас узме пиштољ и оде да убије неког осведоченог кримоса, убицу? Тај неко моментално лети у затвор по позитивним законима ове (и генерално сваке) земље. С друге стране, ако неко убије страног војника, чија је држава окупатор, онда је то херојство. Иако је кримос вероватно милион пута монструозније створење које је нанело далеко, далеко више врло очигледног зла, ми о делу судимо тотално на основу једне линије нацртане на мапи и положаја човека у односу на ту линију. Ту очигледно нешто не ваља у самој поставци ствари, само што смо се сви ми родили у таквом систему, у свету пуном линија, и тешко нам је да замислимо било шта друго. Зашто се толико истиче "одбрана отаџбине" као обавеза (а то у пракси обично значи да треба да одеш да пуцаш на неког ко је исто толико крив као и ти, док они који су вас послали седе негде у неким бункерима), а нигде нико не помисли да можда народ треба да се организује изнутра и да се брани од злочинаца и криминалаца који су најдиректније одабрали то да буду? Професионална полиција се подразумева, а професионална војска се сматра често нечим лошим. А једина разлика је да полиција брани људе од неког александра, а војска од неког франца.

Nisi shvatio o cemu govorim, moja recenica se odnosila na ovo:

verum est in beer, on 29 Apr 2014 - 16:20, каже:

Ко ја да кажем, дајем сада Мађарима, Аустијанцима, Хрватима, Грцима... добићете полу аутономију, а ја сам ваш главни баја и то све желим без проливене крви, а ви ако се супродставите, онда сте крволоци и не желите мир.

Лепо ти то гледаш историју.

Grizzly Adams, on 29 Apr 2014 - 16:28, каже:

Па шта би им фалило? Не, него је требало жртвовати милионе људи да "главни баја" не би био Франц него Александар.

 

 

 Dakle na njegovu recenicu: Па шта би им фалило? Не, него је требало жртвовати милионе људи да "главни баја" не би био Франц него Александар.

Znaci bez problema bi covek predao celu drzavu u ruke nekog Franje ! Zaista posle ovakvog odgovora cemu dalja diskusija?

[Grizzly Adams]

Znaci bez problema bi covek predao celu drzavu u ruke nekog Franje !

 

Па нормално да би дао. Сигурно не би жртвовао милион људи да ја будем краљ.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Kažem ja očuvati i čuvati Pravoslavlje je jedna veoma ozbiljna stvar.

[DYNABLASTER]

Kažem ja očuvati i čuvati Pravoslavlje je jedna veoma ozbiljna stvar.

Pravoslavlje nije plot, nego unutrasnje stanje coveka.

 

Kolko dugo smo bili pod turcima?

 

Treba biti mudar.

[Grizzly Adams]

Kažem ja očuvati i čuvati Pravoslavlje je jedna veoma ozbiljna stvar.

 

Управо тако.

[DYNABLASTER]

Radis u privatnoj firmi za tiranina 8 sati dnevno, skoro mu dodje na isto...

 

Da se razumemo, nisam za robovanje, ali tek nisam za veliko klanje.

 

Da vam kazem, bio sam kidnapovan, i morao sam da se pravim da sam poslusan, to je mudrost a ne kukavicluk, e kad se desio momenat pomoc od andjela tada sam ga i iskoristio, bio sam spasen. Da sam bio glupav nastradao bih, kao sto je nastradalo i milion Srba. Diplomatijom i mudroscu se prvo veliko klanje verovatno moglo izbeci.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Pravoslavlje nije plot, nego unutrasnje stanje coveka.

 

Kolko dugo smo bili pod turcima?

 

Treba biti mudar.

Upravo to što vera nije promenjena je posledica Kosovske bitke i Lazara koji nisu dozvolili turcima samo da ušetaju u srbiju. Ta bitka je jasno pokazala stanje naroda, da će svim sretsvima braniti veru i naciju. 

 

A ovo što grizli govori kako neprijatelj našeg naroda treba da ušeta u Srbiju, to kod nas ne postoji to je sam samcat izmislio.

[DYNABLASTER]

Upravo to što vera nije promenjena je posledica Kosovske bitke i Lazara koji nisu dozvolili turcima samo da ušetaju u srbiju. Ta bitka je jasno pokazala stanje naroda, da će svim sretsvima braniti veru i naciju. 

 

 

Vera je individualna stvar i osnov bica, sustina.

[Sasa Kolbas]

Па нормално да би дао. Сигурно не би жртвовао милион људи да ја будем краљ.

Pa to je to , nema dalje razgovora. Kod tebe cenim iskrenost.