Како спознати своје грехе и борити се против њих?

[Guest Alefshin]

У Пастирском богословљу, уџбенику за богослове који је написао архим. Кипријан Керн помиње се следећа типологија грешника на исповести:

Једноставан, прост човек

Интелектуалац

Собом задовољна савест

Самооптужујућа, скрупулозна савест

Деца

Омладина

Болесни и умирући

Свака категорија се описује подробно уз врло занимљиве опаске и мишљења како православних тако и неправославних хришћанских пастиролога.

[Guest Alefshin]

Једноставан, прост човек

Све ређи тип хришћанина, иначе најлакши тип грешника за исповедање. О.Кипријан види оваквог човека јако заступљеног у царској Русији, нарочито међу необразованим, а Христу оданим монасима којих је тада било много, али и сељаштву и радништву. То је човек кога, како он каже, не интересује `категорички императив` Канта, али који не сумња у постојање Бога. Грех му тешко пада и он једва чека да га исповеди свом духовнику кога искрено воли, из срца. Смирени су и кротки, а греху не прилази као једној филозофској категорији, већ моралистички и отворено ће га признати у целости. Радо слушају поуке свог свештеника, поготову оне практичне. Нека узвишена теологија, догматика, литургика или сл. их не интересује много. На крају о.Кипријан наглашава да тај тип људи постаје све више део прошлости.

[Guest Alefshin]

Интелектуалац

Дакле, архим. Кипријан Керну интелектуалцу види потпуну супротност једноставном, простом човеку. Он је сам по себи неједноставан и самом себи тегобан и болан, а за исповедајућег духовника је као исповедник он `мучење`.

То је, каже он даље, човек који се одликује високим степеном интелектуалности који у Цркви заузима посебно место, те тако свештеник према њему треба да има посебан приступ.

Архим. Керн такође говори о посебном типу руског интелектуалца који се искристалисао у другој половини 19. и првој половини 20.века.

По њему ово су суштинске особине интелектуалца:

1. повишена расудност и навика да се позива на научне ауторитете

2. недисциплина у мишљењу и недостатак уравнотежености и јасности мисли и дефиниција

3. пркосна опозиција свакој власти и јерархији, државној и црквеној

4. неуклапање у средину, бојазан од црквене заједнице

5. склоност ка нихилзму

6. прихватање екстремних токова интелектуалне моде као што су све могуће врсте интелектуалне декаденције

Не умеју да се јасно исповеде као једноставни људи, али то никако не значи да су неморални или сл. Напротив, то су најчешће људи високог моралног домета, врло строги према себи и неспособни за било какав недостојан поступак. Међутим, у свом унутрашњем животу они робијају натегнутом мудровању и излишном расуђивању. Њихова исповест има рационалан карактер, они имају јаку потребу да се `не саглашавају са мишљењем другог`. Високи су дијалектичари и склони да свештенику поставе незгодна филозофска и богословска питања, често су и маловерни.

[Милица]

Колико је обимна та књига и има ли је негде на нету?

Први пут чујем за овако нешто,

а веома ме је заинтересовало.

[сербон]

[karadjordje]

Ево се ја нађох одма ође...само нијесам интелектуалаца а све остало јесам...

[Милица]

Сигурно да се у сваком можемо наћи помало 

[marija]

Много пута сам чула реченицу - имај љубави и чини шта ти је воља , која има дубоки смисао али се често тумачи површно

исто тако много пута сам чула реченицу - да је Христос унапред већ искупио (опрао) све наше будуће грехе

Не суди се грешнику , него греху, онда ми објашњавају како је њихова душа чиста и како им еј срце чисто, а то што раде телом је мање битно, и не само телом

маловерје, сујеверје, богохуљење и заклињање Богом, немолитвеност, немар према црквеној служби, духовна прелест (обмана), гордост и сујета, човекоугађање, напраситост и раздражљивост, осуђивање, чамотиња (униније), празнословље, лаж и лагање, крађа и пљачка, среброљубље, стомакоугађање, пијанство, покушај или размишљање о убиству, самоубиству и абортусу (чедоморству - убијању тек зачете деце у утроби), блуд и прељуба (у мислима и на делу).

Svojim Raspećem na Krstu, poput starozavetnog žrtvenog jagnjeta, Hristos je prineo sebe na žrtvu i time čovečanstvo oslobodio greha i smrti.

И ово је реченица коју атеисти па и многи хришћани употребљавају као оправдање за многе ствари које чине или не чине?!

Па сад, да ли смо ми добро разумели смисао или само тражимо лоша оправдања за себе ( и за друге)

[marija]

Ja ne znam da li mogu da vam objasnim šta je to greh. Ništa se ne čini tako lako i ne shvata tako teško, kao greh. Zbog toga lako grešimo i teško se kajemo. Iz toga, što su o grehu rekli Oci Crkve i učeni bogoslovi, možemo samo da zaključimo da je to – beskrajno zlo, vredjanje Boga. Ali sve te reči ili nisu dostupne ljudskom razumu ili ne deluju na ljudsku dušu. Šta da vam kažem da biste shvatili kakvo je to beskrajno zlo?

Evo od čega ću da počnem. Pretpostavite da je voda ovog bezgraničnog mora takodje slatka kao i voda reka i izvora. Ali pala je kap vode i u jednom trenu učinila gorkom svu vodu mora, reka i izvora. Koliko je gorka bila ta kap?! Medjutim neuporedivo veću gorčinu ima greh, koji u trenu ogorčava neiscrpno more Božije milosti. Greh je – beskrajna gorčina. Dalje. Od svih vidljivih čuda, koja je Gospod naš Isus Hristos učinio za vreme Svog života na zemlji, samo jedno od njih je bilo jasan dokaz te Božanske sile, koju On ima kao Sin Božiji. Kada je počeo da čudotvori i pretvorio vodu u vino u Kani Galilejskoj, kada je blagoslovio pet hlebova i nahranio pet hiljada ljudi u pustinji; kada je išao po moru kao duh; kada se preobrazio na vrhu Tavora i zasijao kao sunce; kada je iscelio kapetanovog slugu, Petrovu taštu, oduzetog u banji, krvotočivu, zgrčenu, bolesnu od vodene bolesti i suhorukog; kada je očistio tolike gubave i otvorio oči tolikim slepima, oslobodio tolike posednute; kada je vaskrsao (što je još veće) Jairovu kćer, udovičinog sina i Lazara, - On je dobio slavu proroka, čudotvorca, svetitelja, ali samo – čoveka. “Oni koji su videli Njegova čuda, kako kaže Jevandjelje, proslaviše Boga, Koji je dao takvu vlast čoveku” (Mt. 2, 8). I zaista, slična čuda su činili i raniji proroci, a zatim apostoli, to jest, svi su oni bili ljudi. Znate li kada je Gospod Isus Hristos projavio Svoju Božansku silu, kada je govorio i delovao kao Sin Božiji? Kada je kao Gospod Koji ima vlast nad svime rekao današnjem uzetom: Sinko, opraštaju ti se gresi tvoji. Književnici koji su tu sedeli su Ga smatrali običnim čovekom; ali čuvši da On govori kao Bog, zaključili su da bogohuli: “Šta ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grijehe osim jednoga Boga?” (Mk. 2, 7). Oni su svi u svojoj zabludi rekli istinu, jer niko sem Boga ne može da oprašta grehe.

Ja Sam, kaže On ustima proroka Isaije, Ja Sam brišem tvoje prijestupe (43, 25). – Ljudski um ne može da zamisli otrovniju i strašniju zver od one koju opisuje Jovan u svom Božanskom Otrkovenju: zver sa sedam glava i deset rogova – lik bezzakonja, koji kao da ima sedam glava, sedam smrtnih grehova, i kao da sa deset rogova napada i bori se protiv deset Božijih zapovesti. Ko može da je pobedi? “Evo, Jagnje Božije Koje uzima grijehe sveta” (Jn. 1, 29), samo Sin Božiji, Koji ima silu i vlast Božiju. Beskrajno zlo i može da uništi samo beskrajna sila. Zamislite u svom umu terazije, na čijem je jednom tasu – greh, a na drugom – sva svetost blaženih duhova: Serafima, Heruvima, Angela, Arhangela, pravednika, proroka, apostola, učitelja, mučenika, podvižnika. Tvrdim da sjedinjena svetost neba i zemlje nema snagu da pretegne i jedan greh. Jer ni Angeli, ni Sveti nemaju sopstvenu vlast i snagu da oproste makar i jedan greh na zemlji. Samo Bog, Jagnje Božije, Koje uzima grehe sveta, može da oprosti greh. To je – neizmerna težina, i ako angelska i ljudska sila nije dovoljna, potrebna je Božanska sila, jer je ona beskrajna. Svim ovim želim da vam kažem da je greh beskrajni otrov, zlo i težina. To prema rečima bogoslova proističe iz tri uzroka. Posledica hule na Boga – beskonačnog, posledica lišavanja – beskonačnih i posledica beskonačnosti samih mučenja.

I ipak grešeći mi mislimo da ili ništa posebno ne radimo, ili činimo zlo ali veoma malo. Kada činimo greh, za nas bi bilo bolje da sunce ni ne vidimo, da se zemlja otvori ispod nas i proguta nas. Jer čineći greh, rastužujemo Boga Tvorca i Spasitelja, i Njegovu istinu drskim prestupanjem Njegovih zapovesti, rastužujemo Njegovu dobrotu beskrajnom nezahvalnošću za Njegova dobra dela. Vredjamo Njegovu krv, razdražujemo Njegovo pravosudje, raspaljujemo Njegov gnev, lišavamo se Njegove blagodati i upadamo u Njegovu nemilost. A da li znate šta je nemilost Božija? Kako kaže Zlatoust, «otudjivanje i odbacivanje Boga od strane palog čoveka je teže od očekivanih muka tamo (iza groba)». Zar to nije najgore od svih zala u koja može da upadne grešnik, koji je Bogu mrzak i pre vremena kažnjen? A da li postoji neki lek za to zlo? To je sila i vlast Božija. Ali uznesite slavu svemogućem Božijem milosrdju. Bog je tu vlast preko apostola dao sveštenicima Svoje Crkve; dao im je neograničeno pravo da razrešavaju i opraštaju svakojake grehe, kada je rekao: «Primite Duha Svetog (Jn. 20, 22); šta god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu» (Mt. 18, 18).

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/beseda_o_grehu_u_drugu_nedelju_posta/

Neosetljivost na Vaskrsloga.

Rece Sv. Isak Sirin

[marija]

«Videti grehe svoje u mnoštvu njihovom i u svoj njihovoj gnusobi – zaista je dar Božiji», kaže o. Jovan Kronštatski.

Obično, ljudi koji nisu iskusni u duhovnom životu, ne vide ni mnoštvo svojih grehova, ni njihovu «gnusobu». «Ništa posebno», «kao i svi drugi», «samo mali gresi» - «nisam krao, nisam ubio» - tako počinju mnogi da se ispovedaju. A samoljublje, reagovanje na ukore, otvrdlost, čovekougađanje, slaba vera i ljubav, malodušnost, duhovna lenost – zar to nisu važni gresi? Zar mi možemo da tvrdimo da dovoljno volimo Boga, da je vera naša postojana i plamena? Da svakog čoveka volimo kao brata u Hristu? Da smo dostigli krotost, bezgnevlje, smirenje? Ako nismo, onda iz čega se sastoji naše hrišćanstvo? Čime možemo objasniti našu samouverenost na ispovesti, ako ne «okamenjenim bezosećanjem», ako ne « mrtvilom srca, duševnom smrću, pre telesne»? Zbog čega su sveti oci, koji su nam ostavili pokajne molitve smatrali sebe prvima od grešnika, sa iskrenim uverenjem vapili Isusu Sladcajsem: «Niko nije sagrešio na zemlji od veka, kao što sam zgrešio ja okajani i bludni», a mi smo ubeđeni, da je kod nas sve odlično! Čim više svetlost Hristova ozaruje srce, tim se jasnije spoznaju svi nedostaci, povrede i rane. I obrnuto: ljudi koji su pogruzili sebe u mrak grehovni ništa ne vide u svome srcu; a ako i vide, tada se ne užasavaju, jer ne mogu napraviti poređenje.

Zato je pravi put ka poznanju svojih grehova upravo – približavanje k svetlosti i molitva o ovoj svetlosti, koja jeste sud svetu i celom «svetskom» u nama samima (Jov, 3, 19). A dok nema takve bliskosti ka Hristu, pri kojoj se pokajni osećaj javlja kao nase uobičajeno stanje, treba se pripremati k ispovesti, proveravati svoju savest – po zapovestima, po nekim molitvama (Npr. 3. večernja molitva, 4.- molitva pred pričešće), po nekim mestima Jevanđelja (npr. Mat, 5 gl., Rim.12, Efes, 4, posl. Jakova, posebno gl. 3). Razmatrajući svoje duhovno stanje, treba napraviti razliku od osnovnih grehova i proizvoljnih, čiji simptomi imaju dublje uzroke. Npr. veoma važni – rasejanost na molitvi, pospanost i nepažnja u Crkvi, odsustvo interesa ka čitanju Svetog Pisma, nisu li ti gresi usled maloverja i slabe ljubavi prema Bogu? Potrebno je primetiti u sebi samovolju, neposlušnost, samoopravdanje, netrpljenje ukora, nepokornost, tvrdoglavost; ali još važnije je otkriti njihovu vezu sa samoljubljem i gordosti. Ako primetimo u sebi stremljenje ka društvu, da nas privlače dugi razgovori, smehotvorstvo, preterana briga o svojem izgledu i ne samo o svom, nego i o izgledu svojih bližnjih, izgledu kuće – tada treba pažljivo ispitati, ne predstavlja li to oblik « raznovrsne sujete».

Ako suviše teško primamo k srcu životne nevolje, teško premostimo razlaz, neutešno tugujemo za onima koji odlaze, tada, osim snage i dubine naših osećanja, ne svedoči li to ipak i o neveri u Promisao Božiji? I još jedno pomoćno sredstvo koje nas vodi poznanju svojih grehova – prisetiti se za šta nas obično okrivljuju drugi ljudi, posebno oni koji žive tik uz nas, bliski, gotovo uvek njihova okrivljavanja, ukori, napadi imaju osnova. Neophodno je još pred ispovešću moliti oproštaj od svih, pred kime smo krivi, ići na ispovest sa neobremenjenom savešću. Pri ovakvom ispitivanju srca treba paziti da ne upadnemo u preteranu sumnjičavost i sitničavu podozrivost prema svakom kretanju srca, ovim putem se može izgubiti osećaj za važno i ne važno, zaplesti se u sitnicama. U takvim slučajevinma, treba jedno vreme prestai sa ispitivanjem svoje duše i postaviti sebe na jednostavnu i hranjivu duhovnu dijetu, molitvama i dobrim delima pojednostaviti i pojasniti svoju dušu. Priprema za ispovest se ne sastoji u tome, da se u potpunosti setimo i zapisemo svoj greh, nego da dostignemo ono stanje usredsređenosti, ozbiljnosti i molitve, pri kojem, kao pri svetlosti, postanu jasni gresi.

Inače – ne treba prinositi duhovniku spisak grehova, nego pokajni osećaj, ne detaljno obrađenu disertaciju, nego skrušeno srce. Ali znati svoje grehe, to još na znači i kajati se za njih. Istina, Gospod prima ispovedanje – iskreno, sa dobrom savešću, - i kada ono nije propraćeno silnim osećanjem raskajanja (ako mi ispovedamo hrabro i ovaj greh – našu «okamenjenu bezosećajnost»). Ipak «skrušenost srca», žaljenje zbog svojih grehova, je važnija od svega, što možemo prineti na ispovest. Ali šta da se radi ako se «sasušeno grehovnom vatrom» naše srce ne orošava životvornim vodama suza? Šta ako su «nemoć duševna i plot nemoćna» tako veliki da ni nismo sposobni da se iskreno pokajemo? Ipak to nije razlog da se odlaže ispovest – Bog će se dotaknuti našeg srca i tokom same ispovesti: sama ispovest kao imenovanje naših grehova može da omekša naše srce, da izoštri duhovni vid, da pojača osećaj pokajanja. Pre svega da bismo savladali našu duhovnu okorelost služi nam priprema za ispovest, te post (kojim se iznurava naše telo uklanjajući od nas pogubno za nas blagostanje telesno), dobrodušnost, molitva, noćne misli o smrti, čitanje Jevanđelja, žitija svetih, dela svetih otaca, jaka borba sa sobom, upražnjavanje dobrih dela.

Naša bezosećajnost na ispovesti velikim delom ima u svom korenu odsustvo straha Božijega i skriveno neverovanje. Na to i treba da budu usmerene naše snage. Eto zbog čega su tako važne suze na ispovesti – one omekšavaju naše okamenjeno srce, potresaju nas od «glave do pete», pojednostavljuju nas, daju nam blagodatni samozaborav, otklanjaju glavnu prepreku ka pokajanju, našu «sebičnost». Gordi i samoljubivi ne plaču. Jednom zaplakao, znači – omekšao, rastopio se, smirio se. Eto zbog čega posle ovakvih suza sledi krotost. bezgnevlje, omekšalost, umiljenje, mir u duši kod onih kojima je Gospod poslao «radosnotvorni» (koji tvori radost) plač». Ne treba se stiditi suza na ispovesti, treba pustiti da se slobodno liju, da umivaju naše nečistoće. «Kišu mi daj suza u postu divnoga dana, da plačem i umijem se od grehova, ili od slasti, i da ti se javim očišćen» (1-a sedmica Velikog posta, pon. Večera). Treći momenat ispovesti – ispovedanje grehova rečima. Nije potrebno čekati pitanja, treba se sam potruditi; ispovest je podvig i samoprinuđivanje. Govoriti treba tačno, ne zamagljivati nepriličnost greha uopštenim izražavanjem ( npr. «grešan protiv 7-e zapovesti»).

Veoma je teško ispovedajući se, izbeći sablazan samoopravdavanja, pokušaje objašnjavanja duhovniku «olakšavajućih okolnosti», pozivajuci se na treća lica koja su nas navela na greh. Sve su to znaci samoljublja, odsustva dubokog pokajanja, koja su nas dovela do greha. Ponekad se na ispovesti ljudi sa slabim sećanjem, koje im ne dozvoljava da se sete grehova. Zaista, često se dešava da mi zaboravljamo svoje grehovne padove; ali da li se to dešava samo zbog slabog sećanja? Ali naprimer, slučaj koji se bolno dotiče našeg samoljublja, ili naprotiv, koji ide u prilog našem slavoljublju, našoj sreći, pohvali na našu adresu, to pamtimo dugi niz godina. Sve, što ostavi na nas jak utisak, mi dugo i upečatljivo pamtimo, a ako zaboravljamo naše grehove, ne znači li to tada da im ne pridajemo ozbiljan značaj? Znak da je došlo do pokajanja je osjećaj lakoće, čistote, neopisive radosti, kada nam se greh čini tako težak i nemoguć, kao što je tako daleko od nas bila ova radost.

Raskajanost naša nije potpuna, ako mi, dok se kajemo, nismo odlučili čvrsto da se ne vraćamo grehu koji smo ispovedili. Ali, kažu, kako je to moguće? Kako ja mogu obećati sebi i svome duhovniku, da ja neću ponoviti ovaj greh? Zar nije bliže istini upravo obrnuto – uverenost, da će greh biti ponovljen? Dakle, svako iz svog iskustva zna, da se posle nekog vremena ponovo vraća tim istim gresima; prateći sebe iz godine u godinu, ne primećuješ nikakvo poboljšanje, «poskočiš – i opet ostaješ na svome mestu!» - Bilo bi užasno kad bi tako bilo. Ali, na sreću, to nije tako. Nije bilo takvog slučaja, da se s dobrom željom da se ispravimo, posle ispovesti i Sv. Pričesti, ne stvara u duši blagodatna promena. Ali stvar je tu tome, pre svega, što mi nismo sami sebi sudije, čovek ne može pravilno da sudi o sebi, je li njegovo stanje gore ili bolje, tako je jer se i on koji sudi, i to, što on sudi – stalno menja. Usled visokog stepena strogosti prema sebi, izoštrenim duhovnim vidom, pojačanim strahom od greha može se dobiti iluzija, da su se gresi umnožili i povećali: oni su ostali isti, možda su se i smanjili, ali ih mi nismo tako primećivali.

Osim toga, Bog, po posebnom Svojem Promislu, nam često zatvara oči od naših grehova, da bi nas zaštitio od većeg greha – sujete i gordosti. Često se dešava, da greh i ostane, ali česte ispovesti i pričešća Sv. Tajnama su rasklimali i oslabili njegovo korenje. Sama borba sa grehom, stradanja zbog svojih grehova – zar to nije napredak? «Ne bojte se», govorio je Jovan Lestvičnik, «ako padaš i svaki dan, ali ne ostaviš puteve Božije; stoj hrabro, i Anđeo, koji te čuva, uvažiće tvoje trpljenje». Ako nema tog osećanja lakoće, preporoda, treba imati snage vratiti se opet ka ispovesti, do kraja osloboditi svoju dušu od nečistoća, suzama je umiti od prljavštine i poroka Onaj koji tome stremi uvek će dostići to šta traži. Samo ne smemo sebi pripisivati svoje uspehe, oslanjati se na svoje snage, nadati se na svoj trud – to bi zanačilo izgubiti sve stečeno. «Rasejani um moj saberi Gospode i ohladnelo moje srce očisti; kao Petru, daj mi pokajanje, kao mitaru uzdisanje i kao bludnici – suze».

Izvor: www.pravmir.ru

Prevod s ruskog: Nataša Ubović

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=125

[karadjordje]

Ништа не смрди као људска душа....

[karadjordje]

А богоми треба да се осјети тај смрад....

[marija]

e sad karađorđe opet ću citirati moju baku...nije imala obrazovanja ali ej imala zdrav razum confused

..možeš g..... da staviš i u kristalnu bocu i preliti najfinijim parfemom opet će g... ostati g...i kad tad smrad će se osetiti

[suza]

????? ?? ????? ??? ?????? ????....

postoji jedna narodna...spolja gladac a unutra jadac..  :smiley:

ali kako  i sta znaci onda ovo  -  duh je krepak a telo je slabo, neznam bas  tacno da napisem

[сербон]

?????? ?? ?????? ?? ????? ? ??? ?? ?? ????? ?? ?????

???? ??? ????? ?? ????? ?????,

? ????? ?? ?? ??????????????.

???? ????, ?????????? ?? ????, ? ?? ???????? ??????