Свети ђакон Авакум

[Натан]

Ко је био Свети ђакон Авакум?

 

Ђакон Авакум (Љепоја Лепоје Продановић) син Гаврила и Божане родио се 1794. године у Кнешпољу у селу Горњоселици недалеко од манастира Моштанице.

По окончању и пропасти Машићке буне отац Гаврило бива набијен на колац, а он заједно са мајком одлази у манастир Моштаницу, где стиче елементарну посменост и замонашује се.

Након боравка у манастиру Моштаница преко Славоније (у којој је боравио годину дана и за то време произведен у монашки чин ђакона) стигао је до Србије, у Трнаву, у манастир Благовоштење. У манастиру га затиче Хаџи-Проданова буна као једног од најистакнутијих учесника. Након пропасти буне Турци га одводе окованог у Београд где бива набијен на колац крај Стамбол капије у својој 21. години 17.12.1814. године.

Ђакон Авакум стао је у ред највећих српских јунака као што су Обилић, Хајдук Вељко, Синђелић...

Свети архијерејски сабор Српске Православне црква званично је 14. јуна 1962. године прогласио ђакона Авакума за преподобномученика. У свом светачнику Српска Православна црква га помиње и слави 30. децембра због страдања за веру хришћанску.

Поред тога што није објавио ниједну, поготово не зборник песама он је и песник. Са песмом је живео, са песмом је пратио сву несрећу свог народа коме је припадао, са песмом је отишао у смрт.

[Натан]

Песма ђакона Авакума

 

 

Слава Богу и на вијеки вјека

 

 

Смрт је вијечност моја, мајко; мајко, чујеш ли ти мене сад!

Не дозволи да с болом изађем пред лице Господа.

Мајко, моја душа је слободна; мисли су ми Богу упућене.

Не мучи, као јутро сунчано слобода на врата куца.

 

Слава Богу, умирем - јер сам постојао; а ви, Турци!?

Слободан страдам за дане који долазе; а ви, Турци!?

За народом патим, јер сам га волио и волим; а ви, Турци!?

За мајком не посустајем, јер сам је љубио; хеј, Турци!!

 

А ви Срби, нека нам вијера доноси радост и у смрти.

Нека нам срце прича о прошлости славног војевања.

Чујте, доћи ће наш дан, српски имењдан, свагдја и увијек

Српски радостан, вјером прозрачан, Богом ојачан.

[Данче*]

Црква у Алтини посвећена је ђакону Авакуму и игуману Пајсији

http://www.spc.rs/sr/molitveno_setshanje_na_muchenike_beogradske_u_altini_0

[Милан Ракић]

https://pouke.org/upload/fajlovi/knjige/nove/Sv_djakon_Avakum_Pajsije.pdf

[Натан]

https://pouke.org/upload/fajlovi/knjige/nove/Sv_djakon_Avakum_Pajsije.pdf

 

Свети Јустин Ћелијски је баш детаљно све описао. Нисам имао прилике раније да читам. Хвала!

 

[Натан]

СМРТ ЂАКОНА АВАКУМА

 

У јесен 1814. године

 

 

Шта то кличе на врху Каблара

Још пре зоре и данице сјајне?

Дал' је соко, дали бела вила?

Нит' је соко, нити бела вила,

Већ попева ђакон Авакуме

Лов ловећи по гори зеленој;

Запевао песме о слободи

И о српским јунацима старим:

О јунаку старини Новаку,

О Грујици и о Радивоју;

пева момче ка но соко сиви,

лепше пева него бела вила,

планина се планини одзива,

по земљи се трава занијела,

а са горе отпадало лишће.

 

То се чудо чуло до везира,

До онога паше Сулејмана

У стојноме граду Београду,

Па он зове својега везира,

Зове везир пашу Ћаја-пашу

И овако њему проговара:

"Чу ли мене,пашо Ћаја-пашо!

'"Намах узми дванаест делија;

"Потециге Чачку и Каблару,

"Ухватите момче Авакума,

"Ал' немојте њега погубити,

"Жива ми га доведите амо".

 

Ђаја-паша намах послушао,

Подиже се Чачку и Каблару,

Води собом дванаест делија;

Ухватише српско момче младо,

Везаше му наопако руке,

Па га воде Сулејман-везиру.

 

Кад Авакум пред везира дође,

Вели њему везир Сулејмане!

"Млад си, леп си, момче Авакуме!

"Жао ми те погубити млада:

"Потурчи се, не погини лудо;

"Даћу теби читав товар блага,

"Вечилом те мојим учинита,

"Да благујеш и да господујеш

"У стојноме граду Београду".

 

Ал' је момче срца слободнога,

Слободнога, срца јуначкога,

Па говори ђакон Авакуме:

"Хвала теби, честити везиру

"На милости и на дару твоме!

"Али почуј, што ћу теби рећи:

"Не бих ти се јунак потурчио,

"Потурчио, Христа нагрдио,

"Да ми дадеш три товара блага,

"Да ми дадеш над Босном везирство:

"Нема вере боље од Хришћанске!

"Срб је Христов, радује се смрти,

"А Суд Страшни чека и вас Турке,

"Па ви чин'те, што је вама драго;

"А скоро ће турци долијати,

Бог је сведок и његова правда".

 

Кад то зачу везир Сулејмане,

Намах викну дванаест делија!

"Брже колац тврди зарежите,

"Жива њега на колац набијте,

"Нек се мучи, кад се не потурчи!"

 

Везира су слуге послушале:

Авакума хитро дохватише,

Изведоше граду на пољану;

Колац тврди оштро зарезаше,

Да уморе спрскo момче младо.

 

Ал' за њима пристанула мајка,

Кука јадна из грла бијела,

Грозне сузе лије низ образе;

Па говори сину Авакуму:

"Авакуме, моје чедо драго!

"Себе млада, сине, не погуби.

"Своју стару не ојади мајку:

"Потурчи се, ако Бога знадеш!

"А Бог ће ти гријех опростити,

"Јер је гријех за невољу, сине".

 

Ал' запева ђакон Авакуме,

Запевао танко гласовито

И кроз песму мајци одговара:

"Мајко моја, на млеку ти хвала!

"Ал' не хвала на науци таквој!

"Немој жалит' што ћу млад умрети:

"Ти си стара, дуго чекат' нећеш,

"Брзо ћеш се обрадоват' сину,

"Док пред Божје изидемо лице;

 

"Смрт избавља из свакојих беда;

"Цвет пролетњи иде тек за зимом:

"Из зумбула слобода се рађа.

"Благо томе, ко раније умре,

"Омање је муке и гријеха;

"А још браће имаде на свету,

"Који ће те стару подржати

"Теб' подржат', мене покајати

"И Христову веру очувати".

 

Кад то зачу дванаест делија,

Турци беху, за Бога хајаху:

Најпре њему срце прободоше,

Па га онда на колац вргоше,

Да с' не мучи, да је мање греха.

 

У мајке се душа узрујала,

А ум јој се помутио грдно:

Ноктима је лице нагрдила,

Низ лице јој крвца тецијаше,

Пак се бије у слабачке груди;

Оде јадна дома кукајући,

Кукајући, тужно наричући.

 

(Ср. Ј. Стојковић: "Нова Србијанка-Борбе за ослобођење 1804-1815", Београд, 1927.)

 

[Чунга Лунга]

Ђакон Авакум

Из Википедије, слободне енциклопедије

 

Ђакон Авакум
Датум рођења	1794.
Место рођења	Кнешпоље  Османлијско царство
Датум смрти	30. децембар 1814.
Место смрти	Београд  Османлијско царство

Свети ђакон Авакум или Свети ђакон Авакум Београдски, преподобни мученик, рођен је 1794. године у Кнешпољу код манастира Моштанице. Крштено име му је било Лепоје.

 

Споменик ђакону Авакуму на Калимегдану

 

Икона Ђаконa Авакумa.

Биографија

Свети ђакон Авакум је рођен 1794. године у Кнешпољу испод Козаре од оца Гаврила и мајке Божане. Крштено име било му је Лепоје Продановић. У породици је васпитан у хришћанском духу. Као млад остао је без оца. Зато га је мајка одвела у манастир Моштаницу. Ту се код духовника Генадија припремао за монашки живот и, коначно, закалуђерио.

Пошто су Турци у крви 1809. угушили буну у том крају, српско становништво, а са њима и Игуман Генадије са сином, као и ђакон Авакум са мајком напуштају Моштаницу, која ће затим бити разорена, и прелазе у манастир Трново, код игумана Пајсија.

Током Хаџи-Проданове буне 1814. године, која је, на крају, довела до делимичне самоуправе у Србији, Милош Обреновић је помогао Турцима да угуше побуну уз услов да се ови не свете преживелим устаницима (осим Хаџи-Продана и његове браће). Међутим, после угушења побуне, Турци су похватали око 300 виђенијих Срба и поубијали (одсецањем главе или набијањем на колац). Међу ухваћенима су били и игуман Пајсије, игуман Генадије, син му Стојан и ђакон Авакум, који су отерани у Београд и тамо оковани у кули Небојши, подно Калемегдана. Игумана Пајсија су одмах, са већим бројем других Срба, Турци набили на колац за пример осталим непослушним становницима тадашњег Београдског пашалука. После тога је дошао ред на игумана Генадија и његовог сина Стојана, као и на ђакона Авакума.

Пред извођење из тамнице, Турци заробљеним Србима понудише да пређу у ислам и да тако сачувају своју главу. У страху за свој и синовљев живот, игуман Генадије прихвати, па се прозва Мула Салија, а син његов, Стојан, Реџеп. Авакум, пак одби ову понуду. По народном предању, које је забележено у епским народним песмама, Свети Авакум је одговорио речима:

Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; А суд страшни чека и вас Турке, Па ви чин'те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова правда

По предању, Авакум је ове речи гласно певао и док су га Турци водили до Стамбол капије (данас простор око Народног позоришта у Београду), где су у оно време извршавана погубљења. Када је, носећи на рамену колац на који ће да буде набијен, дошао на зараван испред уласка у Београдску тврђаву, Авакуму је пришла његова сиротица мајка, у жељи да сина спасе мучења. Поучена од турских заповедника, да ће Авакума поштедети ако пређе у ислам, она пред њим паде на колена и плачући га поче заклињати у млеко којим га је подојила, да пристане да се потурчи и тако спасе свој млади живот, а Бог ће да му опрости јер је то учинио од големе невоље. На то јој син, по народном песнику, одговори:

Мајко моја, на млијеку ти хвала, ал'не хвала на науци такој, брзо ћеш се обрадовати сину, док пред Божије изађемо лице. Смрт избавља од свакијех биједа, цвијет прољетни тек за зимом иде.

По народном сведочанству, када су видели да ни мајчине речи и клетве не помажу, Турци сами приђоше Авакуму и, већ намештајући колац на коме ће да га погубе, понудише му поново да се потурчи. Предање казује да их је Авакум питао: „Умиру ли турци некад?", па када су му потврдно одговорили, он је додао:

Благо томе ко раније умре, омање је муке и гријеха!

Чувши ово, заповедник Београда и целог пашалука, Сулејман-паша, по предању је џелату наредио да Авакума брзо убије, како се на коцу не би дуго мучио.

Светац

Српска православна црква је ђакона Авакума прогласила светим и дан његове смрти и представљања Господу обележава 17. децембра по Јулијанском календару.

[Чунга Лунга]

Ђакон Авакум - величанствени пример непоколебљивости младог српског светитеља

СВЕТИ ЗАШТИТНИК ВЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ

Ђакон Авакум је био веома млад монах, готово дечак. И остао је у народном и црквеном сећању као бесмртни, апсолутно величанствени пример непристајања на одрицање од вере под претњом гором од смрти. И не треба пропуштати прилику да се, увек изнова, подсетимо на његов непоколебљиви ”чин вере”.

Рођен је под Козаром, с оне стране Дрине и устаничких граница накратко (1804-1813) ослобођене Србије, тамо где ће бити потребно још више од века да се осети слобода од бездушне туђинске власти. И имена родитеља његових су била дубоко прожета неугаслом вером у хришћанску заштиту само физички, али не и духовно поробљеног народа: отац му се звао Гаврило, а мајка Божана.



Име будућег хероја тврде православне вере било је необично и дубоко симболично. На крштењу је добио име Лепоје и заиста је био пример оне пословице о одређујућој особини наших имена, јер је узрастао у ретко наочитог и изузетно лепог дечака и младића. А спољашња лепота је подржана и обасјана оном унутрашњом, духовном, пошто је овај син мученичке и јуначке Козаре време проводио школујући се и подвизавајући се у манстиру Моштаница.

Описменио се и постао вешт у читању богослужбених књига у ово тешко и неуко време, а појао је црквене песме тако да су се сви чудили и радовали оваквом Божијем дару младог монаха (замонашио се још као малолетан и добио име Авакум)…

Моштаница је била посвећена Архангелу Михаилу, а сазидана је у давна времена на темељима још старијег православног храма. Изглед манастирске цркве био је по узору на Високе Дечане, а западне двери на улазу су прављене уске и ниско – да Турци не би могли улазити коњима. А до времена када је у манастир (код свог тече, игумана Генадија) дошао млади Лепоје – касније монах и ђакон Авакум – Моштаница је била пет пута рушена до темеља. А шести пут ће се то догодити 1811, као последица Синчићеве буне против Турака (из 1809), подигнуте у Босанској Крајини након великих победа Карађорђевих устаника.

Авакум и његов игуман Генадије тада напуштају Поткозарје (непосредно пре него што ће манастир бити попаљен и оскрнављен) и одлазе, прво у Славонију, а онда и у манастир Трнаву (крај Чачка, у тадашњој Пожешкој нахији) код чувеног, чак и од Турака поштованог игумана Пајсија.

Тамо ће се наставити молитвено и духовно уздизање младог момка са Козаре, сада под благословом правог православног подвижника, светоотачки и јеванђелски надахнутог. И трајаће овај процес духовног преображења оне световне, спољашње у духовну, унутрашњу лепоту и израстање Лепоја у Авакума – све до великог и несрећног сукоба између Срба (који су кренули у побуну против турског зулума, годину дана након оног страшног пораза и националне катастрофе из 1813-те, када Карађорђе и вође устанка напуптају Србију) и Срба (који су се, под вођством кнеза Милоша Обреновића, определили за мирну и стрпљиву борбу за суверенитет и слободу). То је било, отприлике, налик на сукоб Дражиних и Недићевих војника, а у сред страшне окупације. Са веома сличним аргументима и мотивима обе стране.

Ево како кнез-Милошев лекар, Италијан Бартоломео Куниберт оцењује Хаџи Проданову буну (као да говори о 1941. години):

”Време и околности беху рђаво изабрани. Зима се приближавала; бејаше оскудица у храни, оружју и новцу, а куга и болештине су још беснеле свуд унаоколо. Било је разлога за бојазан да Срби, у раду на пословима око тврђаве београдске, не буду задржани као турски таоци, и да тако, невини, животом плате за буну својих сународника. А исељеници, Карађорђеви устаници, нису могли бити ни од какве помоћи општој ствари… Места, која су требала служити за уточишта, као у Првом устанку, женама и деци, нису била нимало припремљена. Оставити своје породице по селима, значило је предати их у ропство и оставити их на милост и немилост суровом непријатељу, а склонити их по скривеним местима и збеговима у дубини шума, значило је осудити их да помру од зиме на оштром времену… Најпосле, што је чинило још већу забуну, било је што им је Бечки конгрес саветовао мир, док се не догоде повољније околности… Одмеривши све ово, Милош јасно увиде да буна, која се спремала букнути, не може имати доброга исхода и да би се народ, кад би је хтео потпомоћи, изложио недогледним несрећама и очигледној пропасти… Он дакле поручи Хаџи Продану и осталим устаницима да се макну тога предузећа. Посаветова најподозривијим да позову побуњени народ да се врати на своја огњишта, па да се и сами бекством склоне од неизбежне опасности, а са своје стране обећа да ће употребити сав свој утицај код Турака, да би оправдао оне који су имали учешћа у буни, како не би претрпели њене несрећне последице…”

Прилично јасни и убедљиви аргументи. С тим што, за разлику од прве године Другог светског рата у србијанском делу поражене и раскомадане Краљевине Југославије, тада није било запаљиве, револуционарно-комунистичке пропаганде, нити међународних интереса западних сила да се разбукти овако несрећни устанак и тиме, као последица, запали и скоро до темеља и последње колевке уништи Србија.

Али, да се вратимо нашој причи…

Хаџи-Проданова буна је (као последица такозване ”Стјеничке завере”) подигнута на Крстовдан, у септембру 1814-те, баш на годишњицу проипасти Првог српског устанка, и била је обележена међусобним српским крвопролићем.

С тим што је на страни опрезних и искуством поучених ”миротвораца” био не само кнез Милош, већ и све у Србији још преостале Карађорђеве војводе (осим Хаџи-Продана Глигоријевића, Лазара Мутапа, браће Јаковљевић и Симе Паштрмца), а на страни побуњеника – незадовољни народ и многи православни српски свештеници пред њима, који су, након неизбежног пораза устаника, највише и најстрашније страдали.

Иако су у бици код Кнића у Гружи устаници успели да чак и победе бројчано надмоћнију српско-турску војску, недостатак правог вођства и више него лоше опште историјске прилике су узроковале да се (иако формално победничке) устаничке трупе напросто разиђу и оду својим кућама. А Шимшир паша, крџалије и башибозлуци су довршили ствар, у окрутном прогону најпознатијих устаничких крајева…

Побуна је пропала тек што је започела (ни пун месец дана није потрајала), а Хаџи-Продан је пребегао у Аустрију…

Турска освета је била страшна, баш као што је кнез Милош и предвидео. Сам султан је издао ”тајни фрман” да се ”сва Србија исече” и страдања су била, у многим нашим крајевима, већа и гора него после уништења Карађорђеве српске државе 1813-те.

Турци су убијали кога су стигли, а из праваца Чачка, Крагујевца и Јагодине (где су били центри побуне) су ка Београду ишле дуге колоне окованих Срба, које је чекала језива смрт, после великих мучења и ужасних болова дугог умирања набијених на заоштрени и замашћени колац.

Оно што треба нагласити је велики број тада заробљених, у Београд поведених и тамо побијених свештеника. То је, пре страдања од усташа и комуниста (од 1941. па до краја те деценије) био највећи масакр и мучилиште православних духовника у модерној српској историји.

Остају забележена имена тада побијених јереја Радована Вујовића, Симе Сјеничанина, Михаила из Љутовнице, када је за Светог Саву на колац набијено двадесеторо српских свештеника. Посебну радост је Турцима давала могућност да се данима (оријенталним специјалитетима у техникама мучења) иживљавају над српским православним свештенством, посебно зато што су готово сви они одбацивали пред свима изречену понуду да им буде сачуван живот, ако се јавно одрекну своје вере и пређу у ислам.

Онај забележен случај друге врсте је зато тако одјекнуо у историји, када је игуман Генадије са сином Стојаном ”продао веру” због страха од ужасне и извесне смрти. Њих двојица су постали Мула-Салија и Реџеп, оставши тако заувек забележени у нашој историји као издајници вере православне, за разлику од других својих сународника који су са гнушањем одбацили све ове недостојне понуде (уз речи: ”Боље са коца лајати, него се Турцима клањати”).

Пут од Калемегдана до Ташмајдана био је оивичен српским мученицима који су данима јечали са коца, умирући у страховитим мукама, пробијени заоштреним храстовим деблом које им је прошло крај кичме све до врата и то тако вешто да им, притом, нису повређивани унутрашњи органи, па су они могли да у таквом стању и положају ”живе” (ако се то може тако назвати) још неколико дана неописивих, паклених мука. А уз то су их одоздо уједали огладнели пси луталице, откидајући им делове удова, а одозго су им долетале вране и кљуцале им ране и очи… Свуда се осећао смрад непокопаних лешева, а на дугачким моткама су пред свима излагане посмртно искежене одсечене српске главе.

Ипак, храброст у Небојшиној кули заточених хришћанских страдалника је била изнад свих очекивања и више је плашила Турке, него што их је радовала могућност овако сласне освете на њима својствен начин. Иако крвава касапница, београдска варош је била и јавна сцена живог сведочења истине вере.

Уз устаничког писара Теофила Поповића, највише је мучен трновски игуман Пајсије, лагано набијан на колац (положен на земљу потрбушке са ритмично му, ударцима дрвеног чекића, набијаним коцем од церовине у тело, пошто је претходно турски џелат вешто, ножем, исекао игуману доњи део леђа да би му зашиљено дрво лакше ушло под кичму). Али је српски и хришћански херој издржао све ове муке и са коца благословио своју сабраћу и истоверне сународнике, предвиђајући забезекнутим Турцима брз одлазак пред Страшни Суд који неће моћи избећи без обзира на сву силу која у том тренутку стоји уз њих.

И тада на ред долази она узорна и дивљења вредна сцена изласка Светог Ђакона Авакума пред Христа и своје Свете Претке, а не само пред разбеснеле и освете жедне Турке.

И поред све своје мржње према ”српској раји”, остало је забележено како је изглед и надземаљска лепота српског ђакона просто затекла све присутне и пробудила осећања чак и код оних који их уопште до тада нису показивали. Мушка лепота овог непоколебљивог Христовог војника и још једног у непрегледном низу косовских витезова оне вечне битке која се, и данас, води кроз све године и векове српске историје – просто је збунила и некако разнежила сурове турске тужиоце и кадије овог преког суда, и то све без разлике.

Ретка и сасвим необична ситуација, која се да објаснити једино унутрашњом светлошћу рајске природе и снаге што је већ избијала из сваке Авакумове црте и геста, а на физичким темељима његове већ постојеће, урођене лепоте.

Као да је тог децембарског дана читав српски народ стајао пред џелатима и крадљивцима душа и као да су и Турци очекивали да их утеши и њихову веру ојача прелазак лепог српског монаха у ислам.

Као да су тиме читаво биће српске нације симболично ставили на пробу и пред испит страха (или неустрашивости) пред извесном и застрашујућом смрћу. И као да су ту присутни турски војници и државни службеници отоманске империје у оваквој ситуацији себе храбрили и пред свима показивали моћ грубе силе, али и снагу ”њиховог Бога” над ”немоћним страдалником са Голготе”.

И све им се распршило у тренутку, и то уз златни осмех и пркосну песму младог српског испитаника на најтежем од свих животних тестова. Он не само да је одбио своје преверавање и преименовање, него је остао нем пред убеђивањем свог брата од тетке Реџепа и тече Мула-Салије да ”само привремено напусти веру, па ће после опет моћи да јој се врати”, али и пред сузама и јауцима своје мајке Божане (која је читавог живота била уз њега и са њим) и њеним заклињањем да јој се врати жив и пристане на турску понуду.

Сви ти таласи убеђивања, очигледно покренути вечним интересом Старе Змије да покаже своју премоћ над Светом Тројицом, ударали су у чврсту стену вере једног од великих хришћанских новомученика, ношеног Христовим примером и осећањем да ће, убрзо, све оно привидно престати да постоји и преобразити се у потпуно супротно стање ствари.

И ништа није могло да га скрене са овог правца, нити му помути кристално јасно осећање да је ово само болни увод у вечни живот без бола и стида, са правим и рукоположеног свештеника једино достојним одговором, овако датим пред надолазећи и неизбежни Страшни Христов Суд…

Ношен надахнућем које је осетио док је сведочио снагу вере Светог Игумана Пајсија, његов брат у Христу и по светитељском подвигу, Авакум, показао је да иза његовог девојачки лепог лика стоји непобедива снага и витешко јунаштво, достојно носилаца и чувара Косовског Завета.

Певао је лепи и храбри Србин у мантији песму пркоса ропству и људском понижењу, у којој је гласно и речито исказивао сву немоћ страха, греха и смрти над крштеном душом, наоружаном вером и надом, окрилаћену љубављу према Господу Исусу Христу.

Његов Добри Пастир га је надахнуо и учинио непобедивим и бесмртним.

И сваки српски мученик за веру је, након овог Авакумовог јунаштва, имао свој узор за сва времена: оног ко му је идеални претходник и достојни пример. И лакше је умирати са оваквим претком (и саборцем у вечности) уз себе, па чак и кад вас побеснели, одемоњени усташки крвник сече камом на комаде, као што се дешавало у нимало ретким примерима из мученичке историје Срба у Независној Држави Хрватској.

Нека би молитве нашег лепог и сваког поштовања достојног Ђакона Авакума помогле да ојачају оне његове и наше најбоље и најтежим искушењима препуштене сународнике! И нек помогну и нама недостојнима, дајући нам снагу да будемо неупоредиво бољи него што смо веровали да јесмо!

Молите се нашем Светом Ђакону, највећем и најнеустрашивијем јунаку српске устаничке епохе!

И сетите се, макар понекад, колико су само српски свештеномученици заслужили поштовања, задуживши проливеном крвљу и трпљењем неописивих мука и болова све нас колико нас има, али и читаво наше потомство, до самог краја времена и историје, до Другог Христовог Доласка!

Извор: https://www.bastabalkana.com/2018/02/dakon-avakum-velicanstveni-primer-nepokolebljivosti-mladog-srpskog-svetitelja/

[Дијана.]

Ne znam da li je legenda ili istina da su se Turci zadivili junastvom mladica pa ga nisu nabili na kolac zivog nego prvo ubili pa nabili...