Jump to content

Војно свештенство


Препоручена порука

Следујући традицији, потребама и међународним конвенцијама и уговорима који се односе на ову делатност, 24. марта 2011. године, Влада Републике Србије је на предлог Министарства одбране усвојила Уредбу о вршењу верске службе у Војсци Србије, што је створило нормативни оквир за измену појединих одредби у Правилу службе ВС и још неким документима, а што је на крају довело до отпочињања верске службе у Војсци Србије за припаднике традиционалних цркава и веских заједница.

Меморија српског народа памти кроз своју историју, да се на чело многих устаничких одреда и јединица, нарочито у борбама против Турака ставило доста припадника црквеног клира. Патријарх Јован (Кантул), па у исто време Свети Теодор Вршачки, Свети Петар Цетињски... Касније током устанака у 19. веку Митрополит Мелетије (Павловић), па Хаџи Мелентије Стефановић, игуман манастира Рача. Поп Лука Лазаревић на Мишару, па Архимандрит Нићифор (Дучић) у Херцеговини, Митрополит Митрофан (Бан) и многи многи други свештеници, монаси и црквени великодостојници, који су мантију и епитрахиљ у једном тренутку, када се њихов народ борио за опстанак, придружио том народу у борби, често се стављајући и на њихово "чело"...

Српска војска прво организовано војно свештенство добија 1839. године, када се у Устроениу гарнизоне војске од 31. 10. 1839. године, регулише њихов положај у унутрашњој организацији те њихове обавезе да "у војном логору службу Божију врше по канонима церковним".

Овим законом такође, били су дефинисани и текст војничке заклетве и начин њеног полагања. За све припаднике војске текст заклетве је био исти, а заклињање је обављао војни свештеник пред заставом јединице. На позив свештеника, сви који су полагали заклетву дизали су десну руку у висини ока (палац, кажипрст и средњи прст врховима су били састављени, а мали и домали прислоњени уз длан) и изговарали текст заклетве, затим се осењивали крсним знаком и целивали Јеванђеље. Након тога свештеник је држао кратку беседу о значају заклетве, а затим би оверавао спискове „рекрута заклетих на војену службу“. Поред тога, официри су при заклињању стављали леву руку на Јеванђеље. Правилима службе Краљевине Србије било је прописано и полагање заклетве војника неправославне вероисповести.

До 1883. године, донето је низ нових Закона, односно допуна "Устроениа военог", где су се између осталог дефинисала права и обавезе, те регулисао рад војних свештеника, њихово место у оквиру Команди и јединица, где су им, баш као и код "цивилних" свештеника, придодавани подофицири у својству ђака-појца-помоћника, итд...

Закон о Устројству војске, први који је донет у Краљевини Србији почетком 1883. године, јасно је дефинисао положај и место војних свештеника у јединицама првог позива и Командама штабова, док је у Врховној Команди као начелник целокупног војног свештенства и настојатељ храма при Врховној команди, био постављен војни владика.

У најкраћем, задаци војних свештеника у Краљевини Србији су били следећи: вршење богослужења, обележавање националних празника, обављање парастоса,... У теренским условима бодрење изнемоглих, охрабривање људи на оскудицу и тешкоће теренског начина живота,.. У ратним условима подстицање војника на веру у Бога и победу, тешење рањених, исповедање и причешћивање оних на самрти и што се подразумева, када је год било могућности, и у ратним и у тренеским условима-служење Литургије...

Војни свештеници у Краљевини Србији, у зависности од положаја ("јачине" јединице, Штаба или Команде у којима су служили) носили су чин мајора, односно капетана I класе, а према ком чину су и били плаћени, односно према чему им је било одређивано годишње следовање у дрвима и храни...

У Српској војсци прослављани су следећи верски празници: Нова година, Богојављење, Свети Сава, Цвети, Велики петак, први и други дан Васкрса, Ђурђевдан, Спасовдан, први и други дан Духова, Видовдан, Преображење, Усековање, Крстовдан, Ваведење, Свети Никола, први и други дан Божића, а од 25. априла 1914. године, списку празника које је војска прослављала, придружује се и обележавање Светих словенских равноапостола Кирила и Методија.  
 
О славама, представници власти су ишли команданту трупе на честитање, а уколико је у месту где је штаб дивизије било и епископско седиште, владика би ишао на честитање дивизијару, а овај би био дужан да му узврати посету. 
 
За дане државних, односно црквених празника, било је предвиђено да сви официри, који нису били на дужности, иду у цркву на молитву и благодарење, где су за време читања молитава били дужни да стоје у ставу мирно, без капа на глави.
 
Уочи светковина, у време вечерње молитве, испаљивано је по 11 плотуна, а на сам дан празника 12.
 
На дан Богојављења, из сваког гарнизона је била одређена по једна разнородна јединица ранга чета-батерија, која је имала бити постројена у једну линију на месту где је свештеник вршио чин водоосвећења.
 
Осим учешћа на прославама државних празника, војска је учествовала и у свечаностима приликом обележавања значајних историјских датума, као што је прослава 500-годишњице Косовске битке, или крунисање краља Петра 8. септембра 1904. године.
 
Правилом службе из 1901. године, војницима мухамеданске и мојсијевске вере, био је дозвољен одлазак у богомоље и ослобађање од дужности за време празника.
 
На предлог министра војног, ђен. Саве Грујића, а у циљу поштовања традиције и сећања на славна дела јединица војске, краљ Милан Обреновић је 14. јануара 1888. године издао наређење о прослављању Крсне славе у војсци, као знак обележавања значајних датума из прошлости.  
 
Одређено је да славу имају све команде у пешадији и коњици које имају своју заставу, затим артиљеријски пукови, бригаде и батаљони, а у инжињерији батаљони и самостални полубатаљони.
 
Дан славе одређен је и установама, и то: Војној академији и другим војним школама, војном арсеналу и војним барyтанама. За дан славе је требало узети значајан датум из прошлости (дан оснивања, дан посебног истицања у борби и сл.), или дан неког светитеља
.
На основу овог наређења, 3. априла исте године одређени су дани који ће бити прослављани у командама и заводима. 
 
У пешадијским и артиљеријским пуковима одређивани су датуми из ослободилачких ратова против Турака или дан сећања на владара:
 
- 1. пешадијски активни пук "Књаз Милош" - 18. јануар, дан ослобођења Врања 1878.
- 8. пешадијски активни пук - 24. јун, дан ослобођења Пожаревца 1815.
- 10. пешадијски активни пук - Цвети, дан Таковског устанка 1815.
- Дунавски артиљеријски пук - 29.децембар, дан када је ослобођен Ниш 1878.
- Шумадијски артиљеријски пук - 15. мај, дан погибије Танаска Рајића.
- 2. пешадијски активни пук - 15, јун, успомену на кнеза Лазара.
- 4. пешадијски активни пук - 13. фебруар, дан Светог Симеона, у спомен на Стефана Немању.
- 5. пешадијски активни пук "Краљ Милан" - 10. август, дан рођења краља Милана.
- Дрински артиљеријски пук - Тодорову суботу, дан рођења кнеза Милоша.
- Моравски артиљеријски пук - 30. октобар, календарски дан краља Милутина.
 
Гардијски пешадијски батаљони су такође прослављали историјске датуме и владаре:
 
- 1. батаљон - проглашење Милана за кнеза 1868. године и проглас српске независности 1878.
- 2. батаљон - 22. фебруар, проглашење Србије за Краљевину 1882.
- 3. батаљон - 30. новембар, Светог Андреју Првозваног.
- 4. батаљон - дан Таковског устанка.
- 5. батаљон - 30. октобар, дан краља Милутина.
Краљева гарда је поред поменутих, за дан своје славе добила
и 6. децембар, Светог Николу, као дан краљеве славе.
- 1. коњички пук - Светог Георгија.
- 2. коњички пук - 30. август, Светог Александра Невског, као имендан краљевића Александра.
- 3. коњички пук - 4. септембар, дан рођења кнеза Михаила.
- Војна академија - 6. септембар, дан установљења 1850.
- Управа војнотехничких завода - 27. септембар, дан када је у Крагујевцу 1848. године изливен први топ.
- Ветеринарска школа - 10. фебруар, дан оснивања 1866.
- Управа стратегијских барутана - Светог Илију.
- Пионирски батаљон - 24. мај, дан установљења прве инжињеријске чете 1860.
- Понтонирски батаљон - Светог Николу, као славу морнара.
- Градски артиљеријски полубатаљон -1. април, као дан установљења 1883.
- Болничарске чете - 1. јул, Свете Враче.
- Возарски ескадрони - 26. октобар, Светог Димитрија.
- Жандармерија - први дан Свете Тројице, као спомен на дан када се иста јединица исказала приликом бомбардовања Београда 1862.
- Инжињеријски арсенал - 3. јануар, као дан установљења.
 
Дан пред славу војни свештеник је светио водицу по канцеларијама и војничким спаваонама, а припремани су и колач, воштаница, кољиво и вино. На дан славе у касарни је служена литургија и сечен је колач уз учешће команданта са официрима команде и одређеним бројем војника. Све канцеларије у команди имале су икону светитеља –заштитника са кандилима која су паљена недељом и празницима. Након обреда и пригодних говора, приређиван је свечани ручак, где је било прописано између осталог три пута већи оброк од уобичајеног са обавезним печеним месом (или рибом, иколико је пост), те 0,75 деци ракије, односно 4,5 деци вина, у зависности шта војник жели да пије. Након ручка није било војничких обавеза, него се приређивала забава са плесом и музиком, док су официри имали право да организују и вечеру са приватним званицама из "цивилства". Војници мухамеданске и мојсијеве вере су могли да присусутвују прославама уколико су желели, а добијали су троструко већу накнаду за храну за тај дан, пошто им правила вере најчешће нису дозвољавала конзумирање исте.
 

 

наставиће се...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 71
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Што се тиче верске наставе у војсци, она је била заступљена. Познавање православне вере и обичаја током XIX  века код већег дела нашег народа било је врло оскудно. Чак је било случајева да су се парохијани одрицали своје крсне славе, а и само свештенство је услед слабљења народа у верско-моралном смислу постајало збуњено и апатично. Пошто је војска у то време била и једина едукативна установа коју је већина српске младежи "похађала", а обзиром на предње, односно на то да је велики број редова долазио у кадар са малим или никаквим знањем о својој вери, министар војни, Ђенерал Коста С.Протић, 23. јануара 1889. године доноси решење о увођењу веронауке у војску.  Предавања су вршена током три месеца-од новембра до јануара, а за регруте који служе војни рок пет месеци, настава је одржавана месец дана. Предавања су држали војни свештеници који за то нису добијали накнаду, а у оним гарнизонима у којима није било војних свештеника, предавања су држали парохијски свештеници који су за то добијали 12 динара месечно.

Теме на предавањима су биле о значају крста и крсног знака, основе вере изложене у Символу вере, десет Божијих заповести, објашњење молитве "Отче наш", понашање у богомољама,...

Већ 1890. године, војницима који служе пуни војни рок, веронаука је држана два месеца са по пет часова месечно, а онима који служе пет месеци настава из веронауке није смањивана.

Осим код војника, верска настава је била заступљена и у подофицирској школи и Нижој и Вишој школи војне академије. Тако је Артиљеријска подофицирска школа у оквиру Теоријске наставе за 1905. годину имала и два курса веронауке.  Истим решењем је наложено и да пријемни испит за Вишу школу војне академије садржи и основе вере и основна знања о верским заједницама у Србији.

Поред свега до сада набројаног, војни свештеници су имали узети учешће и у још неким обредима који су важни за војнички живот. То је полагање заклетве и освећење војне заставе.

Текст заклетве је почетком 20-ог века и доласка Карађорђевића гласио: "Ја (име и презиме), заклињем се Богом свемогућим, да ћу Врховном заповеднику све земаљске оружане силе Краљу Србије Петру првом, свагда и у свим приликама бити веран, свом душом одан и послушан; да ћу заповести свију ми претпостављених ми старешина слушати и верно извршавати; да ћу Краља и Отаџбину јуначки бранити и војничку заставу нигда нећу изневерити. Тако ми Бог помогао!" 

Једном дата заклетва важи заувек, с тим што су официри након промоције исту заклетву морали поднети и у писменој форми.

Пре полагања заклетве, војници су морали ићи у цркву на молитву, затим је вршено водоосвећење, а сам чин заклетве се вршио пред свештеником.

Војничка заклетва је имала вишеструки значај, а он се огледао у томе, што је имала верску компоненту, али је величала и војничке и државне симболе. Кроз њу је обједињена љубав према Богу и Отаџбини и позивала је војнике на поштовање својих претпостављених.

Видесмо да се у заклетви помиње и застава. Застава је поред химне и грба најзначајнији државни симбол. Она је у то време имала статус реликвије коју је увек освештавао свештеник. И правилом службе, она је дефинисана као највећа светиња дарована од краља и освећена од Бога. Пред њом се увек полагала заклетва, а у борби је чувана по цену живота. Свештена лица су била дужна да приликом сусрета са војском благосиљају заставу, док су ђакон и прости монаси морали да стану и поклоне се застави. 

Војна застава је кроз историју увек поштована и истицана као симбол победе и снаге, која је давала подстрек и надахњивала војнике да учине додатне напоре с циљем извршења задатка и да истрају у праведној борби са непријатељем.

Такође, пред Балканске ратове, поред одредби о исхрани (који су раније донети већ су поменути у првом посту), за војнике мухамеданске и мојсијевске вере је предвиђено да за њихове празнике, уколико они изразе потребу, да им се има омогућити одлазак у њихове богомоље и да се имају ослободити свих активности у дане празника које прописује њихова вера.

 

наставиће се...
Link to comment
Подели на овим сајтовима

После Првог светског рата верска питања у војсци регулисана су суштински другачије, јер је након уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца држава постала вишеконфесионална. Све признате вероисповести равноправно су третиране, па су у војску, осим православних свештеника, уведени свештеници свих тих вероисповести.

Војни свештеници су обављали вероисповедне и административне послове у војсци ради неговања национално-религиозне и моралне свести војника, а посебно ради изградње војничких врлина – храбрости, издржљивости, дисциплине, осећања дужности, поштовања претпостављених, односно верности Краљу и Отаџбини.

При Министарству војном и Морнарице постојало је тело које је руководило свештеничком струком. Чинили су га по један војни свештеник прве класе за православну, римокатоличку и муслиманску вероисповест. При штабу сваке армијске – дивизијске области постојао је стални војни свештеник, као и у пуку-гарнизону, а где није било сталних, постављани су хонорарни војни свештеници. Врховни војни свештеник (референт) за православну вероисповест потпадао је под црквену јурисдикцију патријарха српског, а остали војни свештеници под црквену јурисдикцију епископа у чијој су се епархији налазили и били су потчињени команданту јединице у којој су служили.

Богослужења су обављана у капелама и црквама у кругу војних објеката, а тамо где их није било – у месним верским објектима. Војницима и питомцима војних школа и академија православне вероиповести предавана је веронаука.

У Војсци Краљевине Југославије прослављани су исти православни празници као и у Војсци Краљевине Србије. Осим тих празника, сваки вид, род, пук и Краљева гарда имали су своју крсну славу. Припадницима других вероисповести било је омогућено да прослављају своје највеће верске празнике.

За све вернике у војсци припремана је посебна исхрана у складу са правилима њихове вероисповести.  Наиме, статус војника муслимана у Краљевини Југославији је био такав да су поштоване специфиности њихове вере. Војници и старешине муслимани су могли слободно исповедати своју веру. Имали су посебну кухињу – храну и своје верске старешине који су их подучавали у вери...

 

наставиће се...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Након Другог светског рата и периода када се о таквоме чему као што је војно свештенство није могло ни помислити у ЈНА, први наговештај "отопљавања" су биле измене у Правилу службе Оружаних снага СФРЈ, у којима је дозвољено да припадници ЈНА у ванрадно време и у цивилу могу да посећују верске објекте и "упражњавају своје верске потребе".

Иначе, наша тадашња држава у складу са добрим домаћинским обичајима који су нас увек красили, такво што припадницима страних армија није онемогућавала. За друге видове војске не знам, али као ваздухопловац, знам како је било у РВ и ПВО. Наиме, у центрима за обуку припадника страних оружаних снага (ЦОПСОС), који су се налазили на аеродромима-школским центрима нашег РВ у Рајловцу, Мостару и Задру, где су се обучавали пилоти, односно ваздухопловни техничари и инжењери из несврастаних земаља... Дакле у оквиру ових школских центара, по једна учионица је била предвиђена за "улогу" молитвеног простора. Пошто су несврстани који су долазили на школовање у СФРЈ махом били Арапи, у тим просторијама се клањало и вршио намаз.

Негде крајем 90-их су започеле прве иницијативе за увођење војног свештенства, када је спровођено и анкетирање међу старшинама у јединицама тадашње ВЈ. Међутим, НАТО бомбардовање је прекинуло те напоре. Након бомбардовања у тадашњој Управи за морал се почиње радити на Моделу за регулисање верских питања у ВЈ.

Основни циљ враћања вере у Војску јесте да се њеним припадницима, будући да живе и раде у специфичној средини, створе оптимални услови да задовоље своје верске потребе, односно да се не прекида и не укида духовни живот војницима у току служења војног рока, ученицима и студентима за време школовања у војним школама и академијама, те свим припадницима Војске у миру и у рату. Резултат би неизоставно требало да буде јачање борбеног морала у Војсци. 

Овај модел је даље у појединостима дефинисао и права и обавезе војних свештеника, њихове односе и положај према војним и црквеним властима, прописивао начин обављања појединих богослужења у специфичностима војног окружења итд... На крају, на основу овог модела, уз одређене измене и допуне су настали прописи, којим се регулише војно свештенство у Војсци Србије.

Након 5-октобарских промена и иницијативе покојног Првог Министра наше земље о увођењу веронауке у образовни систем РС, настали су и услови да се предложи и повратак војног свештенства у нашу армију. Али, и поред израђеног предлога закона, тј. помињаног модела и поред огромне жеље једног дела државног и војног врха, ипак је постојао исто тако јак "лоби" који је читаву "причу" онемогућавао...

Из тих разлога, војска је у мери колико је могла, на иницијативу блаженопочившег Патријарха Павла, током 2001. године и 2003. године донела два документа, у којима се у јединицама и установама ако постоји интересовање, омогућава следеће:

-лицима на служби у ВЈ, који за то изразе жељу, у складу са Правилом службе и потребама службе, треба омогућити присуствовање празничним и недељним богослужењима, а свештенству СПЦ омогућити да посећује команде и јединице на терену, ради обављања потребних свештенорадњи;

-команде, јединице и установе могу организовати давање помена (парастоса) за погинуле и умрле своје припаднике, а поводом Видовдана учествовати на служењу помена свим старешинама и војницима погинулим за одбрану отаџбине, који се одржавају у храмовима СПЦ;
-ради изградње и јачања морала, неговањем традиција и културним делатностима у Војсци, посредством разних облика и садржаја могу се афирмисати и хришћанске, православне, духовне, моралне и уметничке вредности;
-епископима, свештеницима и теолозима СПЦ може се омогућити да за припаднике Војске, повремено држе предавања о питањима вере, за која постоји интерес.
 
Поред реченога, за припаднике војске су уз подршку Министарства одбране и Генералштаба, односно Цркве, организована поклоничка путовања првенствено на Хиландар. У Војној гимназији-"Школи за јунаке" је започело извођење верске наставе... 
 
Постојали су и примери личне иницијативе, где се спајало "лепо са корисним" :) Наиме, за припаднике РВ и ПВО, једном годишње се планира и пешадијска обука, где се један дан иде на гађање из пешадијског и личног наоружања, а други дан се иде на маршевање од најмање 10 километара. Моје колеге и ја из Ваздухопловног Завода "Мома Станојловић" на Батајници смо званично за тај марш планирали и предлагали Команди РВ да се то маршевање сваке године одржава на Фрушкој Гори, где би крај марша био у неком од фрушкогорских манастира. Тако смо за 15-ак година обишли све манастире на Фрушкој Гори, а та пракса се спроводи и данас :)
 
И коначно, након више од 10 година иницијатива како од стране војске, тако и од традиционалних цркава и верских заједница на простору Републике Србије, 24. марта 2011 се доноси Уредба о вршењу свештеничке службе у Војсци Србије.Заправо, прво је Законом о војсци и Уставом Републике Србије таква могућност за војску "предвиђена"...
 
Након тога се приступа изменама Правила службе, доноси се још неколико подзаконских аката. Потписују се споразуми са традиционалним црквама и верским заједницама на територији Републике, и то са:
 
- Српском Православном Црквом,
- Римокатоличком црквом у Србији,
- Ријасетом Исламске заједнице у Србији,
- Јеврејском заједницом у Србији,
- Евангелистичком Хришћанском Црквом,
- Реформаторском Хришћанском Црквом и
- Словачком Евангелистичком Црквом.
 
У најкраћем, користећи сопствена искуства из прошлости, али применивши и позитивна искуства из војносвештеничких служби Грчке, БиХ, САД, Румуније, Мађарске, Немачке, Италије, Велике Британије, Аустрије, Канаде и Русије "направљен" је и модел нашег војног свештенства. Прописана су права и обавезе, начин и времена сталних, повремених и пригодних богослужења.
 
Јасно је направљена дистинкција појмова вере и духовности, наспрам морала и етике у контексту војних свештеника и њиховог положаја у војној хијерархији, где су они постављени за помоћнике команданта јединице и у војничком смислу су директно потчињени њему, а не неким рефератима за морална питања, људске ресурсе и сл.
 
Тренутно Војска Србије има 8 рукоположених војних свештеника из редова СПЦ, те по једног из Исламске заједнице и РКЦ.
 
До сада је освештано и "задејствовано" неколико богослужбених простора у појединим командама и јединицама наше војске, а неколико је и даље у припреми (свака капела и богослужбени простор ће добити посебну тему на овом Форуму :) ). У наредном периоду, биће примљен још један број свештеника на службу у Војску Србије...
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Након обреда и пригодних говора, приређиван је свечани ручак, где је било прописано између осталог три пута већи оброк од уобичајеног са обавезним печеним месом (или рибом, иколико је пост), те 0,75 деци ракије, односно 4,5 деци вина, у зависности шта војник жели да пије. Након ручка није било војничких обавеза, него се приређивала забава са плесом и музиком, док су официри имали право да организују и вечеру са приватним званицама из "цивилства".

 

@Милане, можеш да напишеш нешто више о посту у војсци, интересује ме требају ли да посте цео Васкршњи пост, каква је мера поста за њих, војна лица? Овде се помиње само храна и пиће. Колико дана пред причешће требају постити на води? Телесни потражује и духовни...Знаш већ зашто питам.

Јачи од смрти и лажи

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Милане, можеш да напишеш нешто више о посту у војсци, интересује ме требају ли да посте цео Васкршњи пост, каква је мера поста за њих, војна лица? Овде се помиње само храна и пиће. Колико дана пред причешће требају постити на води? Телесни потражује и духовни...Знаш већ зашто питам.

Па свако према својом мери и спремности на подвизавање. Док сам још био у војсци, па сам имао увид и у ову материју, знам да је било прописивано интендантској служби да средом и петком, а нарочито када су вишедневни постови у војничким ресторанима буде спремана храна према прописима поста. Ово се наравно односи и за војнике других религија.

 

Значи, свештеник би имао увид колико војника ће постити и ту информацију је предавао начелнику ресторана који је на основу тога правио план за исхрану...

 

Е сад, ово причам о периоду када се читава ова прича "уходавала", а сада када је коначно заживела, ја сам у пензији, тако да нисам у додиру са садашњим прописима и обичајима гледе овога, премда мислим да се није ништа променило.

 

Ипак, боље би било да доведемо некога од војних свештеника овде, па да нам он онда објасни и да тачне одговоре на твоја питања. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Па свако према својом мери и спремности на подвизавање. Док сам још био у војсци, па сам имао увид и у ову материју, знам да је било прописивано интендантској служби да средом и петком, а нарочито када су вишедневни постови у војничким ресторанима буде спремана храна према прописима поста. Ово се наравно односи и за војнике других религија.

 

Значи, свештеник би имао увид колико војника ће постити и ту информацију је предавао начелнику ресторана који је на основу тога правио план за исхрану...

 

Е сад, ово причам о периоду када се читава ова прича "уходавала", а сада када је коначно заживела, ја сам у пензији, тако да нисам у додиру са садашњим прописима и обичајима гледе овога, премда мислим да се није ништа променило.

 

Ипак, боље би било да доведемо некога од војних свештеника овде, па да нам он онда објасни и да тачне одговоре на твоја питања. 

 

Хвала @Милане, пренећу одговор! :)

Јачи од смрти и лажи

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 year later...

Примљена друга генерација војних свештеника

216221.p.jpg

У Војној академији у Београду будући војни свештеници завршили су са одличним успехом оспособљавање на курсу за официре верске службе. Уверења за успешно завршену обуку уручио им је начелник Војне академије генерал-мајор Горан Зековић.

Београд, 1. октобра 2015. - По расписаном конкурсу и завршене селекције, девет кандидата за пријем у професионалну војну службу у својству официра верске службе успешно је завршило обуку на курсу са одличном оценом 9,33.

Полазнике курса је, како на првом, тако и на последњем часу поздравио начелник Одељења за вере Генералштаба Војске Србије пуковник др Саша Милутиновић, након чега је са начелником КСРО потпуковником Зоранчом Давитковим присуствовао самом чину уручења уверења у свечаној сали Војне академије.

Ова свечаност је почела предајом рапорта Начелника КСРО потпуковника Зоранча Давиткова начелнику Војне академије генерал-мајору Горану Зековићу, а затим је отворио свечаност, поздрављајући, пре свега, будуће официре верске службе који су успешно завршили обуку, представнике Управе Ј-1 ГШ ВС (Одељења за вере), представнике за односе са јавношћу СПЦ и остале присутне старешине, управне органе Војне академије, исказавши задовољство што је имао част и привилегију да ради и са овом, другом генерацијом кандидата за будуће војне свештенике који, сем теолошког знања и факултетског образовања, поседују и изузетне људске и моралне квалитете, а посебно је био задовон постигнутим резултатима и одличним успехом класе.

У име будућих војних свештеника обратио се свештеник Љубиша Човић, први у рангу, рекавши да је период проведен у Војној академији на усавршавању посебно поглавље у животу свакога од њих, за шта су заслужни сви предавачи који су их обучавали посебним знањима и вештинама. Ово часно училиште, Војна академија, представља неизбрисиви траг у срцима војних свештеника који ће се трудити да делају на слави Господу, а н а полтз роду своме и отаџбини.

 

216224.p.jpg

    

На крају је будуће војне свештенике поздравио и пожелео им сваку професионалну и породичну срећу, и уручио уверења о завршеном усавршавању начелник Војне академије генерал-мајор Горан Зековић, који је истакао колико је значајно да вера буде уведена у одбрамбени систем Војске Србије и пожелео да дух и посвећеност војних свештеника траје у све дане.

Свечаном уручењу уверења присуствовали су и командант Кадетске бригаде пуковник Мићо Сувајац, начелник Одељења за наставу и обуку пуковник Дарио Малић, начелник одељења за питања кадета и слушалаца потпуковник Урош Домазет, главни војни свештеник Слађан Влајић и представници Српске Православне Цркве.

 

216222.p.jpg

    

Након пријема уверења, будућим војним свештеницима, у богослужбеном простору Војне академије, посвећеном Покрову Пресвете Богородице, протонамесник суботички, будући војни свештеник Ђорђе Димић извршио је чин благодарења Господу за све и да услиши молитве друге генерације војних свештеника да у свом будућем раду буду на корист Творцу свега света, своме роду и отаџбини. Саслуживали су помоћници војних свештеника, старији водници Жарко Морачанин и Иван Ганић.

Верска служба у Војсци Србије и Министавству одбране Републике Србије почела је са радом 1. августа 2013. године пријемом у професионалну војну службу 10 војних свештеника и то: 8 свештеника СПЦ, 1 свештеника Римокатоличке Цркве и једно духовно лице Исламске заједнице.

 

216223.p.jpg

    

Данас Војска Србије и Министарство одбране Републике Србије има седамнаест војних свештеника православне вероисповести, једног свештеника Римокатоличке Цркве и једног свештеника Исламске заједнице Србије.

Зорица Зец

Информативна служба Српске Православне Цркве

Слушај, гледај, ћути ако желиш живети у миру!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

Помозимо слабим и немоћним и људима у невољи јер добро се добрим враћа. :mazenje:

Наше писмо   је старо преко 1000 година . Чувајмо то наше благо .

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 year later...
  • 1 year later...

Krsna slava vojnih sveštenika u MO i OS BiH

15.11.2018

Na praznik Svetog Varnave Hvostanskog Ispovjednika, 12. novembra 2018. godine, povodom Krsne slave vojnih sveštenika u MO i OS BiH, Njegovo preosveštenstvo episkop bihaćko-petrovački G. Sergije, predstavnik Srpske pravoslavne crkve pri MO i OS BiH, služio je Svetu arhijerejsku liturgiju u hramu Svetog Nikolaja u Reljevu, uz sasluženje sveštenika: protoprezvitera Milorada Milinkovića, protonamjesnika Dragana Šućura, Duška Lalovića i Jovana Banjca, prezvitera Ivana Savinovića i đakona Duška Kojića.
 
Proslavi Svetog Varnave Hvostanskog, Krsne slave vojnih sveštenika, prisustvovali su gospoda generali, oficiri i civilna lica zaposlena u MO i OS BiH i vojno diplomatski kor Rusije.

Preosvećeni vladika se prisutnim obratio prigodnom besjedom, u kojoj je naglasio da je Sveti Varnava Hvostanski, ugodnik Božiji, i da je bio ukrašen vrlinama, a naročito pastirskom vrlinom koja treba da je primjer vojnim sveštenicima.

Po molitvi, osveštani su slavski kolač i žito, nakon čega je upriličena trpeza ljubavi za sve prisutne.

Info – Ured pravoslavnog dušebrižništva

151118-26.jpg?px=518

151118-24.jpg?px=518

Link to comment
Подели на овим сајтовима

16. НОВЕМБРА 2018.

Слава војне капеле у Чапљини

naslovna-13.jpg?fit=480%2C269&ssl=1

У петак, 16. новембра, на празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија, служена је Света Архијерејска Литургија у војној капели у Чапљини, чиме је и прослављена слава капеле. Свету Архијерејску Литургију служио је епископ бихаћко – петровачки, уједно и епископ војни у БиХ Г. Сергије, уз саслужење свештенства. Након ломљења славског колача, славски ручак уприличен је у гостопримници парохијског дома у Чапљини.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...