Како сведочити веру: Одговорност свештенства-едукација, лаика-одмерена реч, став без присиле, свих-добар пример, ...још нешто?

[JelenaJ]

Помаже Бог браћо и сестре!

Нова сам на форуму, тако да је ово уједно и моје представљање :smiley: (надам се да не смета што је овде)

Зовем се Јелена, из Београда сам, имам 16 година, а почела сам да идем на Свету Литургију пре отприлике 6 месеци. Сада то време сматрам незамењивим за било шта друго. Слава Богу!

Ево примера, моја другарица живи у породици којој су родитељи разведени од њене 6-те године. И очева и девојачка Слава њене мајке је Св.Јован Крститељ. Али Славу не славе годинама. Смејала ми се када сам почела да посећујем Цркву сваке недеље, причала да је пост глупост, "хвалила" се тиме како она не може да испости 1 цео дан и сл... Падало ми је тешко то, јер сам сматрала то и својом грешком, јер је дуго знам а нисам покушавала да јој обајсним да не сме тако да ради, прихватала сам да њу не занима колико је битно бити одан Богу и нисам ништа чинила. Молила сам се за њу. После разговора са свештеником цркве Александар Невски, који ми је уједно и вероучитељ у школи, некако сам је измолила да пође самом на једну вечерњу службу. Побегле смо из школе и отишле правац Црква :smiley: Пред крај литургије ме је замолила да изађемо јер јој је тешко. Изашле смо испред и рекла ми је да јој је било загушљиво, да не може да издржи више и да ће следећи пут бити боља.

Када је дошао викенд, позвала сам је да идемо на Свету Литургију и она ми је одговорила речима "Јел си луда ти, доста ми је било оно пре неки дан" и вала лепо ми се исмејала 0102_laugh

И ја отишла у цркву, купила јој бројаницу, и икону Св. Јована, донела јој и рекла да се надам да се неће тако понашати, да ће јој се отворити очи. После 2 недеље, звонио ми је телефон и рекла ми је да ме чека испред Цркве, и да пожурим јер је јако хладно, није хтела да уђе без мене. :smiley:

И од тада иде на Литургију релативно редовно. Али је то другачија особа потпуно.

[sasluzitelj]

lepo svedocenje zaista :smiley:

[Милица]

Браво, Јелена! Сјајно изведено, уз Божију помоћ и твоју искрену молитву!

Почетника одвести на литургију на Богословски факултет у Београду. Какво лепо византијско појање!!! klapklap

[Toma]

????????? ??????? ?? ????????? ?? ??????????? ???????? ? ????????.

????? ???? ??????????? ??????!!

A ako mu (joj) se 'tamo' ne dopadne, oti?i sa njim (njom) u parohijsku Crkvu

gde se on (ona) ose?a prijatno.

klapklap

[Никола Ђоловић]

ненаметљивошћу...

Зависи из кога угла посматрамо проблем. Нису сви људи исти (различитост личности), нити сви имају исте дарове (различитост благодатних дарова и служби). Неки Србин гледа на веру и Цркву резигнирано ("смета ми неморалност, корупција, ово или оно"), неко традиционално ("да испуним неки обичај па да ме Бог види), неко посвећено ("желим да се сјединим са Литургијским Христом"), неко пронационално ("идеја небеске Србије уместо Царства Небеског") а неко затровано ("клир и народ не служе како треба, па ћу узети на себе тај терет да покажем шта и како"). Пошто се Литургија савршава за цео свет а не само за оне са унутрашње стране Цркве, нити само за Србе, као и што се не зна где су границе Цркве јер је Бог свудаприсутан и творевину одржава Својим нествореним енергијама, можда су најцрквенији они који и не знају колико су црквени...

[Саша од Москве]

Помаже Бог!

Ја бих највише волела да људи које волим око мене имају више интересовања за Бога, за веру, али и кад немају ја знам да ми Господ показује где да их нађем, к'о што сам наишла на вас.  0104_cheesy

Е сад постоје и неки људи које много волим, али имају страшан отпор према Богу, неки према Цркви и онима који је представљају. Тако су једном моји релативно редовни одласци у цркву успели да привуку и заинтересују још неког. То ми је баш било драго, али могу вам рећи да није баш уродило плодом, та особа се баш колико сам могла да осетим, јако брани од Бога. И сва моја (и не само моја) радост коју сам понела са литургије, и после кад смо свратили у конак није била довољна да омекша то срце. Хоћу да кажем некад остаје само да се помолите да тај отпор престане и да Истина победи у том срцу. То што је у срцу прелази напоље, и сем молитве ја не знам други начин да срце омекша, а ако се неко већ одлучио да иде ка Богу  klapklap ништа лакше од литургије га неможе учврстити на том путу.

само да напоменем да нисам умела да искључим ово подвлачење, хтедох да нагласим само ово ''брани'', али авај, остаде тако до краја

[Милан Меденица :)]

убити страх од Бога, а да не убијеш човека у поступку, ти си га посадио у шуму спасења. ''проблем'' је што човек мора да пусти страх по слободној вољи, ни мољења нити подстицања неће помоћи ако не покажеш лепшу страну мртве реалности.

не треба ни са ким да се бориш, понајмање са самом собом, само пусти Христа да кроз тебе сведочи људима.

сумња се убија оног тренутка кад се ти сама не избориш са њом, већ кад се утврдиш у знању и вери.

колико сам разумео теби фали муниција, односно знање, према томе питај све што те занима, коментариши да видиш јеси ли у праву, да ли правилно размишљаш ...

није страшно погрешити, страшно је не исправити или остати у заблуди ...

а противљење, па тога свуда има, мора се души дозволити и слобода ОД Бога, то чак и Бог штити човеку.

управо да може да изабере да верује или не, то је слобода коју нам је дао јер Он не жели робље, већ сви да се усиновимо.

Јер не примисте дух ропства, опет да се бојите; него примисте Дух посиначки, којим вичемо: Ава, Оче!

[After forever]

Помаже Бог добри људи.

Ја сам такође нова овде, али могу да испричам како су наши пријатељи утицали на мене. Они су врло побожни млади људи, ревносни и живе потпуно при цркви. Тако подижу и своје двоје мале деце. Познајемо се неколико година и уз њих сам научила да бити верујући и живети у складу са учењима Цркве није и не сме да буде оптерећење, да је то непрестано напредовање у Врлини, Смирењу, и Радости. Тера те да се трудиш да постанеш бољи човек и да будеш на радост другима у својој околини. Шта да вам кажем, они су право благо у људском обличју, смирени, кротки, у њиховом животу нема нервозе, љутње, просто блистају. Деца су им весела и безбрижна, они за разлику од нас немају проблеме са васпитањем, инатом и другим дечијим проблемима. До скоро сам кад имам потребу да се смирим, кад ме неко наљути или се деси нешто лоше, одлазила код њих само да седим и да их " мало гледам", како сам то називала. Толико је смирености у њима и толико се несебично дају другима и као мелем и физички кад је потребна помоћ, то је чудо једно 

Волела бих да једног дана неко може за мене то да помисли, да се сви тако водимо добрим примерима око себе јер то је моје искуство и мислим да је лични пример оно што људе привуче Цркви и да тек онда на ред долази Литургија јер је човек тада спреман да је пусти у своје  srcee

Поздрав свима и свако добро! prst ka gore

[Зорица екс Милева]

Добро дошлаааа! 

Ја сам овдје проналазила утјеху и мир онда када ми је то требало, а временом и сам постајеш неко ко пружа утјеху а и даље бива утјешен. Надам се да ће ти све са овог форума бити на корист! prst ka gore

[Јаков.]

Mislim braćo i sestre da je suština misionarenja to jest širenja vere zapravo u ličnom životu.

Bez neke preke potrebe da se drugome natura mišljenje ili ubeđuje u nešto. To može doneti uglanvom odbijanje.

Najbolji primer nam je za to sam Gospod. Nema savršenijeg čoveka na zemlji na koga bi se ugledali nego na Njega. Svojim trpljenjem, samilošću, dobrotom, ljubavlju i žrtvovanjem za ostale, On je udario neizbrisivi pečat svim drugim misionarima.

Tako da je jedino ispravno misionarenje po meni, činjenje onoga što je Gospod Isus Hristos činio. Ne teološko dogmatska nauka, nego žrtvovanje, milost i ljubav. Kad neko vidi nekog takvog zapitaće se "Ko je taj čovek?". Ako mu ovaj odgovori da je hrišćanin, to je najubedljivije misionarenje.

[И.стојковић]

Помаже Бог браћо и сестре!

Сведоци смо да све више људи, Богу хвала, показује интересовање за цркву, жељом да се крсте, посте, прослављају славу и сл. Та жеља није испровоцирана ничим другим, до Пројављивањем Бога у њима самим. Опет, то дивно Пројављивање Творца, није само због њих самих, већ и због нас, њихових рођака, пријатеља, познаника. Имајући сазнање да ми идемо редовно у цркву, они којима се Жеља јавила, најчешће се обрате прво нама силним питањима, опет не случајно, већ зато што их Бог упућује на нас. Опет, најчешће, ми радо прихватамо изазов, да покажемо сво своје знање, и наравно, најчешће уместо да их призовемо цркви, ми их од цркве удаљимо. Тада гордост, која нас је и гурнула да их импресионирамо собом, наставља свој нечастиви рад, јер, опет најчешће, због неуспеха да их приближимо цркви, наш је коментар да је то њихов избор.

Потпуно превиђамо, да Бог Није Хтео од нас да им ми одговоримо, већ да их упутимо, поведемо код свештеника кога Је Он Рукоположио, Овластио да да у име Његово одговара. Од силне гордости, која нас је прво натерала да глумимо свештенике, па нас даље натерала да судимо људима што позив нису прихватили, ни не примећујемо да смо ми узрок, да смо ми они који су се супротставили Божјој Вољи.Ми чинимо ужасан грех, јер се постављамо између детета и Оца

Зато на свако питање људи који траже одговоре везане за цркву, требало би показати своју љубав према Богу и њима самим, тако што ћемо рећи:"Ја не знам баш најбоље, али ево одмах ћу да позовем свештеника да видим када може да поразговара са Тобом". Наравно, да би овакав одговор био могућ, пре свега сами морамо заиста бити утемељени у својој парохијској заједници, цркви, бити једно са својим свештеником.Најбоље би било договорити, и заједно отићи у њихову парохијску цркву, код њиховог парохијског свештеника, одмах....не чекати ни трена....Јер понављам, кроз то наизглед лако питање, БОГ Позива и њих, а и нас!

0409_feel dada 8086.gif

[И.стојковић]

0409_feel 8086.gif dada https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0442_feel.gif 0110_hahaha

И ево потврде....

Овог часа, ћеркина другарица ме пита у вези крштења, јер хоће да је крсти моја ћерка.Договор је пао! После вечерњег, све ће им објаснити о.Драгослав.....

Он нас Зове, стално и стално.....све нас....

0442_feel 0442_feel 0442_feel

[PD]

Draga Mirodjija,

probala sam tako da kazem mojoj drugarici koja je bila jako potresena, krivila sve i svakoga za svoj bol i bolest svoga muza, predlozih joj da poprica sa svestenikom, kaze kako cu tamo kad je puna crkva, ja joj predlozim samo da ga pozove i zakaze neko vreme van sluzbe, ponudim se da joj ja zakazem, nista nije pomoglo, ide u crkvu jer valja se na veliki svetac a nekad i tad ostane jer mora spremiti rucak...inace jako dobra i dusevna osoba.

Probala sam i tako sto bi kao slucajno stavila neki tekst na sto pa da ona ne bi uzela, ma jok, probala sam da joj direktno predlozim da samo pokusa da sagleda stvari sa druge strane a ne da je neko za sve kriv i ne voli ih itd. opet nista, cak sto vise se i naljutila i otisla govoreci da ako ih svi ostave na miru, oni ce biti OK.

Jos uvek nije ok i ja vise ne insistiram ali se pomolim za nju i rekla sam i svesteniku da se pomoli za nju.

Mozda jednog dana i ona spozna da je On tu i ceka da mu otvori svoje srce.

A sto se tice idenja u crkvu, mislim da je jos uvek vecina tamo da bi istakla svoja patriotska osecanja i da se vidi da je tamo, (posebno na Badnje Vece i Vaskrs),a ne zbog nasusne potrebe ucesca u liturgiji. Sto ce ici svake nedelje, pa bili su prosle ili prosli mesec i sl. a koji idu; ili imaju koristi (naravno oni misle materijalne, ne duhovne), ili da nesto dokazu kako su oni pobozni...kojekakva opravdanja.

[мирођија]

  Драга  PD,  покушај  да  истрајеш  да  се  молиш  за  њу  да  јој  се отворе  духовне  очи,

  буди  ако  можеш  и  даље  саосећајна  са  њом, обзиром  да  кажеш  да  је  добра и

  душевна  особа, то  су  у  њој још  одјеци  туге  и  бола,  када  неће  сама себи  да  призна

  да  није  она  крива ,  нити  је  ико  други  крив,

  него  је  живот  ту  око  нас  са  свом  пуноћом  и  понекад  не  баш  очаравајућим  бојама.

  једноставно,  нико  није  поштеђен  ружних  ствари,  али свако  ко  то  жели  може  наћи

  праву  утеху.

[Милан Меденица :)]

води је на Литургију и причај јој шта се дешава ...