Boga najbolje vidimo jedni kroz druge

[JESSY]

 

protojerej dr Ljubivoje Stojanović
 

Biblijsko-otačka mudrost nas uči: „Kad vidiš lice drugoga čoveka (bližnjeg svog) kao da vidiš lice Božje“. Zbog toga stoji zapisano i sledeće svedočenje: „Moje spasenje je u rukama (mog bližnjeg) drugoga čoveka“.

Napominjem, namerno sam poistovetio izraze „moj bližnji“ i „drugi čovek“ - zapravo svaki čovek, shodno Hristovim jevanđelskim rečima da je njegov bližnji svaki koji „tvori volju Očevu“(up. Mt 12,50). Znajući da je spasonosna volja Božja „da se svi ljudi spasu i dođu do poznanja istine“ (up. 1Tim. 2,4), kao i to da „Bog ne gleda ko je ko, nego mu je u svakom narodu drag (bližnji) koji čini pravdu“ (up. Dap 10,35). Znači, samo dobro delo nas približava Bogu i jedne drugima, i u tom smislu pravilo svih pravila u hrišćanskom životu je: Svagda činiti dobro, ne očekujući za to pohvale i uzvraćanje. Sebe staviti u drugi plan, i silom samoodrečne i samožrtvene ljubavi osmišljavati i preobražavati nabolje sve naše odnose. Naravno, to nije nimalo lako, zahteva budnost i trezveno promišljanje, kao i dobro postupanje u konkretnim situacijama. Nažalost, događa se često da nepromišljeno istupimo, ali i da previdimo drugoga i njegove potrebe.

 

[JESSY]

DOGAĐAJ U KOSOVSKOJ
Jedan skorašnji događaj ispred knjižare u Kosovskoj ulici opominje sve nas da smo, pod pritiskom sopstvenih potreba, zaboravili jedni druge. Dugačak red u kome uglavnom roditelji ili bake i deke čekaju da kupe udžbenike za svoju decu i unuke. Skoro svi su umorni od višesatnog čekanja, što donekle opravdava nervozu pojedinaca, ali je u svemu tome strašno to što svako svakoga gleda kao opasnost, smetnju i suparnika. Zapravo, ovde niko nikoga ne vidi. To je nelogičnost svakoga čekanja, koju retko kad želimo da razmatramo, bar u sebi. Malo je onih koji su spremni da se naoružaju strpljenjem i, čekajući u redu, ne gube vreme buntujući i osuđujući, budući pod stalnim pritiskom sopstvenog interesa i potrebe. Više je onih koji se odmah uplaše mnoštva i osete se ugroženim od prisutnih, ne žele da traže sagovornika ispred ili iza sebe, jer su zatvoreni u sopstveno nezadovoljstvo. Taj drugi mu je na smetnji, ugrožava ga svojim prisustvom, doživljava ga kao nekog suvišnog i nepotrebnog.Otuda ona hladna konstatacija u ovakvim situacijama: „Neću ga više nikad videti!“, znači nemanje dobre želje da se oseti radost susreta sa drugim čovekom, ako od toga nema neke koristi. A ovde očito ne da nema koristi, nego taj drugi, ili još bolje ti drugi, su se isprečili ispred mene, zbog njih gubim vreme. Neki to rešavaju tako što nađu „vezu“ izbegavajući čekanje u dugim redovima, ali i suočenje sa sobom i svojom prirodom. Ne uspevaju da upoznaju sebe i svoje čovekoljublje, ili ono što je tome suprotno. Jednostavno, ne žele takvu vrstu susreta sa drugim, sve dok ne budu primorani na tako nešto. Čini mi se da ovo stajanje u redu za đačke knjige retko ko može da izbegne, i nije mali broj onih koji pokušavaju da se naoružaju strpljenjem, ali to čine zatvarajući se u sebe.
Događaj kada jedan gospodin, inače profesor u penziji, pada u nesvest a da to niko od prisutnih ne želi da primeti, iako se to dogodilo na očigled mnogih, sve nas opominje da se upitamo: zašto tako? Čemu tolika nebriga čoveka o čoveku? I to nemoćnom čoveku kome može pomoći najmanji pokret i samo jedna čaša vode. Ali, izgubiću red, pa opet čekaj iznova, na to nisam spreman, razmišlja sebični čovek. Zapravo, reč je o nesigurnosti koja ugrožava ličnost i zajednicu negujući neumesnu i razornu sebičnost. To je onaj neisceljeni Kainov kompleks, kao strah od drugoga, koji tinja u nama, a da ga mi ne uočavamo i ne pokušavamo da ga iskorenimo. Smatramo za sitnice i nebitne stvari pojedine naše postupke, tako da ovaj događaj u kome ljudi gledaju čoveka u nevolji, a ne vide potrebu da mu pomognu, jeste slika mnogih od nas. I nije dovoljno to da osudimo tamo neke ljude koji su postupili loše prema čoveku. Potrebno je da svako od nas upita sebe, koliko je imao sličnih situacija nedelatnog posmatranja kako se muči neki „nepoznat čovek“, a mi prolazimo pored njega idući svojim putem. Sigurno je da je to stranputica suprotna ljubavi Božjoj, ali mi, pod pritiskom životne nesigurnosti, idemo dalje svojim bespućem izgubljene nade.
Najveći problem je, zapravo, to što previđamo „male“ stvari čekajući da nam se dogodi nešto „veliko“, i u tom previdu gubimo stvaralačku dinamiku. Sveživotno stvaralaštvo na taj način pretvaramo u čekanje „srećnog dobitka“, bez imalo stvarne životne radosti. Izgubljena stvaralačka radost čini nas uvek nezadovoljnim i nespremnim na istrajnost u delu. Jednostavno, želimo sad pa sad da nam se nešto dogodi, pa nas čekanje u dugim redovima onespokojava, uspavljuje i čini nespremnim da činimo dobro. Nije nimalo lako ovo breme kojim se nesmotreno i brzopleto tovarimo, posebno onda kad mu dodajemo nesnosni strah od drugoga, koji neminovno dovodi do nepotrebne i ubitačne mržnje. Početak toga je stanje u kome svako vodi svoju brigu, ne želeći da primeti i prihvati drugoga. Taj drugi je tu, sa svojim ineteresom kojim ugrožava mene i moj interes, zbog njega gubim svoje dragoceno vreme; mi smo suparnici, što isključuje svaku mogućnost moje solidarnosti prema njemu. Pa kad je u nemoći, ja to ne želim da vidim, gledam „svoja posla“, a on nek se već nekako snađe. Da, tako su verovatno razmišljali neki posmatrači čina padanja u nesvest jednog čoveka, na dohvat njihove ruke i pogleda, ali ne i srca.

[JESSY]

ČOVEKOLjUBLjE
I tako, dok su pošteni ljudi gledali svoja posla čekajući da dođu na red da kupe knjige, sa druge strane, neki drugi ljudi, trgovci polovnim knjigama, postupili su mnogo ljudskije, jevanđeljski. Pomogli su nemoćnom čoveku i spasli mu život, jer za njih u tom trenutku nije bio primaran njihov problem koji strpljivo nose u sebi, njima je bio najvažniji ljudski život. Sigurno je da oni imaju mnogo veće životne probleme, njihovo breme je veće od bremena onih u redu, jer ovi u redu znaju šta hoće da kupe i obezbedili su sredstva da plate, a ovi prodavci polovnih knjiga strepe šta će sutra jesti, i da li će uopšte jesti, da li će biti kažnjeni zbog svog posla. Međutim, njih nije ova neizvesnost, kojom gori njihovo srce, obezljudila do sebičnosti, oni veruju u ljudsku dobrotu i raduju se dobrim ljudima, trudeći se da i sami budu dobri. Za njih ne postoje sitnice, sve je za njih život. Svojim postupkom su pokazali da su kroz sve životne događaje stvarno sazreli u čovekoljublju. Razumeli su da je dobar čovek najveća sreća, i u potrazi za dobrim čovekom trude se da uvek i sami budu dobronamerni prema drugima. Spasli su život čoveku koga mnoštvo ljudi nije primetilo da je u nevolji, jer veoma dobro znaju nemerivu vrednost svakoga čoveka. Njih obraduje svaka sitnica, male stvari ih čine velikima, i ovim postupkom su nas uverili da znaju više nego što nam se to može učiniti na prvi pogled, i da vrede mnogo.

[JESSY]

OTVORIMO SE JEDNI ZA DRUGE
Izvucimo pouku iz ovog događaja, ne osuđujući olako i ne preterujući u pohvalama. Setimo se onoga što smo učinili, ili nismo učinili, ali ne da bismo se samoopravdavali ili samoosuđivali, nego da se za ubuduće utvrdimo u dobrodelatnosti i dobronamernosti. Da život ne prolazi pored nas dok mi čekamo nešto veliko, neki preokret spolja, nego da kroz male stvari, kroz svakodnevnu delatnost činimo dobro. Da naš život ne bude sveden na zbirku lepih izreka, jedno beživotno sedenje u senci velikih događaja tako što samo čitamo i slušamo o onome šta neko drugi radi. Pa se sad u tu našu posmatračku ulogu uklapa i razmišljanje o ljudima koji su pomogli, ili nisu pomogli nemoćnom čoveku. Normalno je to da pohvalimo dobro delo onih koji su pomogli, ali je nedovoljno samo to, a opasno, veoma opasno, je ako mislimo da ćemo osuđivanjem postupka onih koji nisu učinili dobro delo bilo šta postići. Umesto nedelatnog razmatranja postupaka drugih, otvorimo se jedni za druge i uočimo šta se događa ovde i sada. Šta možemo učiniti, a da to bude na sveopšti boljitak i dobrobit? Kako da se svako od nas u nekom svom redu, gde stojimo sa drugima i čekamo nešto ili nekoga, ponaša delatno i kreativno? Da bi se sve ovo na pravi način ostvarilo, potrebno je da svako pobedi svoje unutrašnje teskobe i prevaziđe sve formalizme, uvek gledajući ono što je stvarno najbolje, a ne trenutno najkorisnije. Da se iskreno radujemo u dobru, a ne da bilo šta činimo pod pritiskom moranja, jer samo ono što je učinjeno bez prisile ima dubinu, uzvišenost i dugotrajnost.
Vidimo čoveka ispred sebe, da bismo mogli dobro videti Boga u sebi, i u tom drugom, i onda ćemo biti stvarno pobožni i dobrodelatni. Razumećemo da je svaki čovek onoliko „veliki“, koliko može da bude stvarno „mali“ i neopterećen sobom. Prepoznajmo da je sve ono što činimo, bilo kad i bilo gde, javni događaj, bitna radnja koja pokreće ili zaustavlja život. Pobedimo sve strahove i sve nesigurnosti, deleći život jedni sa drugima, ne zatvarajući se u sebe svođenjem svega na zaradu i trošenje. Pokušajmo da se uverimo da je davanje najbolje primanje, i da je naše samo ono što podelimo jedni sa drugima, a ne uzmemo samo za sebe. Na svakom koraku čeka nas neko sa svojim potrebama i očekivanjima, i to ne sme da nas uplaši, zato dobro posmatrajmo život i trezveno uočavajmo šta je potrebno drugome. Ne samo onome koga poznajemo, ili od koga možemo imati korist ili pohvalu, nego svima, bez obzira na poreklo i pripadnost. Svaki čovek je dragocen, i u ljudskim relacijama ne postoje nebitne stvari. Jedna reč, samo jedna reč, ponekad je dovoljna da pokrene napred, ili sve zaustavi, pa razmišljajmo o onome što govorimo jedni sa drugima kako bi svaka reč bila životvorna i lekovita. Ne čekajmo da neko dođe u nevolju da bismo mu nešto učinili, a kad činimo dobro, znajmo da je to radost velika i na nebu i na zemlji. Neka ta radost bude iznad pohvala i pokuda, nagrada i kazni, kao dobra mera života u ljubavi Božjoj i istinskom čovekoljublju.          

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/996/tekst/boga-najbolje-vidimo-jedni-kroz-druge/print/lat

[Милан Ракић]

Одличан текст. Браво Џеси.

[JESSY]

Одличан текст.

сваки текст, свако предавање о.Љубе је заиста одлично...увек говори о суштинским стварима наше варе и то на веома приступачан начин...јако волим да га слушам....