Нико као ја - Емир Кустурица

Golub · Новембар 29, 2013

Ћераћемо се још... захваљујући интерћету!

Raymond Red Reddington · Новембар 29, 2013

Андрићград: Откривен споменик Његошу

ФОТО ГАЛЕРИЈА:

http://www.rtrs.tv/foto/foto.php?id=30107&glry=2436

Golub · Децембар 5, 2013

Кустурица: Гаврило Принцип бранио идеју слободе!

Прослављени српски режисер Емир Кустурица рекао је да је Гаврило Принцип бранио идеју слободе, те да је то једина историјска чињеница, а све остало је фалсификат Сарајева.

Гаврило Принцип није убио Франца Фердинанда у Бечу, него у анектираној БиХ, а при томе та анексија никада нигдје није верификована. Гаврило Принцип је убио поробљивача и окупатора, нагласио је Кустурица.

Он је синоћ за Радио-телевизију Републике Српске рекао да је до Првог свјетског рата, који је био планиран и наметнут, довела тадашња Њемачка.

Говорећи о уклањању стопа Гаврила Принципа у Сарајеву, Кустурица је рекао да се због тога тада осјећао биједно, али да га није изненадило, јер је то друго уклањање нечега што је идентитет једног народа који се борио за слободу.

Он је истакао да су престолонасљедник Франц Фердинанд и Аустро-Угарска били окупатори и да је иза њих стајала тадашња Њемачка, те да се свугдје у свијету људи боре против окупатора и за своју слободу.

Кустурица је истакао да је Гаврило Принцип, кога сад у Сарајеву називају терористом, бранио свој народ исто као што је и владика Петар Други Петровић Његош бранио себе и свој народ својом поезијом.

Говорећи о Његошу, Кустурица је рекао да је он, исто као и Принцип, само бранио свој народ, а "произведен" је у геноцидног пјесника, као што је и Принцип у терористу.

"Његош је био на трагу цивилизовања људи, а производен је у геноцидног пјесника, што је ултимативна глупост, јер он није дошао у Стамбол да се тамо туче с неким, него је бранио оно што је било његово. Није ишао по туђе, него је на своме бранио себе и свој народ", истакао је Кустурица.

Он је рекао да не постоји лик у српској историји који је с толико смисла одредио праву мјеру и праву позицију српског народа.

"Његоша је разна сила, која је тутњала овим просторима, седам пута сахрањивала, рушила му гроб, премјештала га и од њега правила све што он није", подсјетио је прослављени српски режисер и идејни творац Андрићграда, у којем је 29. новембра откривен споменик Његошу, поводом 200 година од пјесниковог рођења.

Он је навео да је споменик смјештен на Његошевом тргу, испред цркве посвећене Светом цару Лазару и косовским мученицима, а иза леђа Иве Андрића.

"Тамо гдје је Његош - ту је и црква, а ту је мјесто и великом броју српских великана које смо дали свијету, а заузврат нисмо добили ништа", рекао је Кустурица.

Милан Ракић · Децембар 31, 2013

Мост који је везивао обалу НИКО са обалом НЕКО за мене је био Венецијански фестивал. Ја сам ходајући свечаном салом „Волпе” хитао ка Златном лаву и прешао тај мост. Иако је тада новинар „Тајма” написао „Ове године је у Венецији побједио НИКО, који долази НИОДАКЛЕ”

Један близак човјек, који је у Сарајеву покушао да извади мој родни лист како би ми направио боравак у Вишеграду легалним, већ на капији ме у повјерењу пита:

– Да ли знате да су вас у сарајевској општини Центар избрисали са списка грађана Босне и Херцеговине?!

– Како сад то? – помислих.

– Је л’ то значи да ме тамо нема ни живог ни мртвог?

– Баш тако!

Фото:Танјуг

Често мислим на писца Чарлса Буковског. Он је много пио и много писао, али је увијек знао да погоди тему. Ја мало пијем и не пишем много. И, што је горе, свашта радим. Није баш да сваштарим, али претјерујем, па, ваљда, због тога моје мисли лете према некоме ко је гајио аристократски однос према животу и избјегавао да ради.

Ситуације у причама Буковског постављене су тако да их човјек чита као да гледа како сјечиво ножа пресјеца јабуку напола. Најмилији ми је онај лик пијанца који нема долар у џепу, али одбија да ради послове које му нуде пријатељи. Не жели да чини бесмислене ствари. ’Ладно одбија понуду једног занатлије који му нуди десет долара да држи мердевине док овај поправља олуке у неком америчком градићу. Какве то везе има са мном? Има, јер презирем савремене интелектуалце, али зато волим аристократске појаве. У животу и још више у литератури. Моји хероји су умјетници који знају како од обичних ствари могу да направе велика умјетничка дјела. Како се и ја бавим истим послом и због тога што ми то не полази увијек за руком, радујем се када то неко мајсторски изведе. Буковски се правилно односи према баналностима.

Када он пише о томе како би желио да попије пиво а нема пара, он се прво сјети етикете која роси у у фрижидеру. Зна како да изрази своју љубав према алкохолу. Зато послије не троши ријечи о томе како пије. Уз то умије да постави озбиљна питања.

Једном се питао: „Зашто СВАКО мора да буде НЕКО?!”

Ту је погодио у „сриду” мога проблема.

Као да је, ко сињски коњаник, копљем у трку покупио алку са жице. Ја сам се читавог живота трудио да постанем НЕКО и када је другима било јасно да то јесте тако, већ тада сам повјеровао да то и није најважнија ствар. Ту је најважнија животна искра љубави према орошеној етикети. Која само што није спала са пива. Тако се рјечником Буковског изговара I love you. Дакле, НЕКО се постаје када знаш да сањаш о томе како роси етикета на жељеном пиву! Сигуран сам у то.

Најбоља потврда је сам Буковски. Када нешто волиш онда те није брига како ће ствар завршити и бити плаћена. Наћи ће се већ НЕКО да покрије трошкове. Све остало око испијања пива је досада. И ја сам то знао, само што ствар није у техници савладавања животних тешкоћа. Дођу буре, олује а ти си насред мора и онда пожелиш да се вратиш на копно и да будеш НИКО.

И ја сам био један од оних који су чинили све да постану НЕКО. Када се то десило, послије свега, нерјетко сам желио да будем НИКО. Превелика цијена се плаћа када други мисле па и ти повјерујеш да си НЕКО. Штета што ми Буковски раније није допао шака. Чак ми се дешавало да послије животних драма жалим што нисам НИКО. Као да ми је измицало из руку оно што претходи задовољству када нешто постижеш. Као да нисам више могао да прије него што ми се пије пиво сањам његову орошену етикету. Мост који је везивао обалу НИКО са обалом НЕКО за мене је био Венецијански фестивал. Ја сам ходајући свечаном салом Волпе хитао ка Златном лаву и прешао тај мост. Није било сумње. Тада је у мојој близини био један трезвени Американац, новинар магазина „Тајм”. Он је на крају написао текст, сумирао Венецијански фестивал 1981. и у то укључио побједу филма „Dolly Bell”.

У свом извјештају је написао: „Ове године је у Венецији побједио НИКО, који долази НИОДАКЛЕ...!”

Ако је то написао новинар магазина „Тајм”, онда у то није требало сумњати. То је давно одлучено. Само што је судбина друкчије водила причу о путу између НИКО И НЕКО.

Када постанеш НЕКО нема натраг, брале. Пожелиш да никада ништа ниси направио, скврчиш се на кревету и само ти још треба кажипрст у устима да побјегнеш у мајчину утробу. Да ти НИКО буде одбрана од невоља у које те уваљује НЕКО.

Путујући тако друмом са Мећавника и опхрван мислима о Буковском, стигнем у Андрићград.

Један близак човјек, који је у Сарајеву покушао да извади мој родни лист како би ми направио боравак у Вишеграду легалним, већ на капији ме у повјерењу пита:

– Да ли знате да су вас у сарајевској општини Центар избрисали са списка грађана Босне и Херцеговине?!

– Како сад то? – помислих.

– Је л’ то значи да ме тамо нема ни живог ни мртвог?

– Баш тако!

– То је нечувено!

– То ти је тако! Ево ти потврда – рече човјек и показа папир на којем је све о томе како ја тамо не постојим.

– Човјек изгуби грађанска права када неког убије или када је осуђен на смрт. Онда га сахране изван гробља, не зна му се траг, то знам из филмова које сам волио!

– Не може то тако!

– Могу они све! – каже ми човјек.

– То ни фашисти нису радили!

Човјек се унезгодио, племенитог рода, па изгледа као да му је жао што ми у ствари рече како сам тамо гдје сам рођен сада НИКО. И да ми је џаба што сам ономад у Венецији прешао онај мост!

– Све би било друкчије да сам раније прочитао Буковског и да сам остао НИКО!

– Како?

– Баш тако...

– Ти најбоље знаш ко си, а знају и они!

– Шта ти мислиш?

– Ја сам НИКО па не могу да судим о другим људима! – рече ми овај човјек и оде кући.

Неколико недјеља послије сусрета са документом по којем ја не постојим у папирима града у којем сам рођен и гдје сам живио трећину живота, на моју мејл адресу стигао је позив тешањске компаније „Плањаx гроуп Тешањ”. Они кажу да спремају обимну едицију „Ко је ко у Босни и Херцеговини”! Сјећам се да је мој отац био један од уредника таквог издања давне 1972. Била је част свакоме ко је тада добио упитник да испуни све што траже уредници. Да тако уђе у књигу важних људи. Мој отац је био човјек задатка. Заједно са уређивачким одбором успио је да направи ту књигу, а ја сам се потајно надао да ћу се једнога дана, када нарастем, и сам уписати у књигу „КО ЈЕ КО”. Тада је, вјероватно, почела моја нада да ћу постати НЕКО. С тим што је то била моја скривена жеља. Ко је растао у Сарајеву зна да пјесма „Нико као ја” није била најпопуларнија. Тамо је рајетинска руља уживала да понижава оне којима се чинило да су НЕКО, чак је и Андрићиспред „Парккафане” био прозиван од трбухозбораца:

„Хало, писац, напише ли се шта”... Мене је судбина водила сигурном руком, колико је то било могуће у животу умјетника и било ми је јасно да се не треба разметати идејом да си НЕКО. Посебно у мом случају гдје је постојала искрена сумња у властиту важност. Али то је већ давна прошлост и у њој само сјећања повремено угрију душу. Баш као и она идеја Буковског о етикети која роси на хладном пиву.

Како сада послије свега да одговорим на питање „Ко је ко у Босни и Херцеговини”. Вјероватно ови људи не знају да ме нема у списку грађана Босне и Херцеговине. Јер да знају, не би ми слали ово писмо.

Не сумњам да су то добронамјерни енциклопедисти, нити да се ствари у Босни и Херцеговини дешавају по неком писаном правилу. Не вјерујем да је тамо зацртан општи интерес и да неко ко ме је збрисао из књиге рођених у БиХ има везе са овима из Тешња. Такве идеје су могле настати из главе онога ко ми је упао у стан и срушио кућу, па му је неко преко везе средио да се ја нисам у Сарајеву родио. Да би био сигуран како нећу стићи до своје имовине. Шта знају у Тешњу шта раде ови у Сарајеву. Сигурно не знају како је мене један Бранко Црногорац 1986. из сарајевске поште, као поштовалац који је вјеровао да сам ја НЕКО, позвао у своју канцеларију. Тада сам страсно говорио јавно оно што је прижељкивао да каже мој отац. Нису могли ништа да ми учине због тога јер нисам био НИКО. Иначе би ме спаковали иза решетака. Највише сам млатио по Бранку Микулићу, шефу ЦК Босне и Херцеговине, и његовој кћерци Планинки. Заузврат, они ми нису дали телефонски број. Црногорац је знао за јадац са телефоном и шапатом ми рекао: „Ко им јебе матер” Извукао је неку велику књигу која ме подсјећала на дневник из гимназије, отворио је и прелистао. Тамо су стајале хиљаде и хиљаде телефонских нумеричких комбинација. Збуњен од толике количине бројева, једва сам изабрао један од њих.

„Ти си, јуначе, НЕКО, ти си, бре, светски човек, не може тебе ова комунистичка трања држати без телефонске линије! Буразеру, ти си НЕКО!” Он је хтио да каже да не поштује босанске комунисте.

Можда и ови из Тешња не воле ове који сада тамо у Сарајеву владају умјесто комуниста. Можда и није тако, али претпостављам да им није познато како мене у списку грађана Босне и Херцеговине нема. Тако и није могуће да испуним њихов упитник. Једино да преименују своју едицију и да се умјесто „Ко је ко у Босни и Херцеговини” изда књига под насловом „КО је НИКО у Босни и Херцеговини”. То не би могло да се обави без Буковског.

Емир Кустурица, Политика ONLINE

Таша · Јануар 1, 2014

Lep tekst, steta sto nije na temi

https://www.pouke.org/forum/topic/23629-emir-kusturica/

Raymond Red Reddington · Јануар 1, 2014

Скоро сам био у Вишеграду...у сред оног расула милиони државних пара скрцани...на једном месту..

а народ..бос...глада и жедан..

избеглица без коре леба...

Милан Ракић · Јануар 1, 2014

Lep tekst, steta sto nije na temi

https://www.pouke.org/forum/topic/23629-emir-kusturica/

Ко каже? )

Милан Ракић · Јануар 1, 2014

Нико као ја