„Криза савремене породице“

[marija]

Основа на којој се рађа породица јесте љубав двоје људи који постају муж и жена; на њиховој љубави и слози гради се читава породична грађевина. Резултат те љубави су родитељска љубав, љубав деце према родитељима и љубав између деце. Љубав је стална спремност да себе даш другоме, да се бринеш о њему, да га чуваш, да се радујеш због његове радости, као због своје сопствене и да се жалостиш због његове туге исто онако као и због своје. У породици човек мора да дели туђу радост и тугу не само због осећања која владају међу њеним члановима, већ и због самог заједничког живота. У браку и радост и туга постају заједнички. Рођење детета, његова болест, или чак и смрт - све су то догађаји који зближавају супружнике, појачавају њихову љубав и чине је дубљом.

У браку човек преноси центар интересовања и доживљаја света са себе на другога, спасава себе од сопственог егоизма и егоцентризма и зарања у живот, улазећи у њега преко друге личности: у извесној мери, он почиње да гледа на свет очима две особе. Љубав коју добијамо од супружника и деце даје нам пуноћу живота и чини нас мудријима и богатијима. Љубав према своме супружнику и својој деци шири се, у нешто измењеном облику, и на друге људе, па нам и они, кроз оне који су нам драги, постају дражи и разумљивији.

Монаштво је корисно за оне који су богати љубављу, а обичан човек се у браку учи љубави. Једна девојка је хтела да иде у манастир, али јој је старац рекао: ' Ти не умеш да волиш, удај се'. Када ступа у брак човек треба да буде спреман за свакодневни подвиг љубави - из сата у сат. Човек воли не онога ко њега воли, већ онога о коме се брине и та брига о другоме увећава љубав према њему. Љубав у оквиру породице расте захваљујући заједничкој бризи. Узајамна психолошка и физиолошка компатибилност мужа и жене и њихове различите способности и могућности стварају сталну неопходност активне и брижне љубави коју они треба да пруже једно другоме.

[marija]

Супружничка љубав је веома сложен и богат комплекс осећања, односа и проживљавања. Према апостолу Павлу, човек се састоји од тела, душе и духа (1. Сол. 5:23). Снажна узајамна веза сва три дела човековог бића са другим бићем могућа је тек у Хришћанском браку, који односима између мужа и жене даје посебан карактер, неупоредив са било којим другим односом који се може срести међу људима. Само овај специфични однос ап.Павле упоређује са односима између Христа и Цркве (Еф. 5:2324). Са пријатељем човек успоставља духовне, душевне и пословне контакте, са блудницом и блудником - само телесне. Да ли се може назвати духовним такав однос између људи којим се одбацује постојање духа и душе и којим се тврди да се човек састоји само од тела? Може, јер дух постоји независно од тога да ли га ми прихватамо, или не, али такви односи ће бити неразвијени, несвесни, а понекад и изразито изопачени. Хришћански однос између мужа и жене је тројичан: он је телесни, душевни и духовни, што тај однос и чини трајним и нераскидивим.

'Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једио тијело' (1. Мојс. 2:24, као и Мт. 19:5).

'А што је Бог саставио човјек да не раставља' (Мт. 19:6). Апостол Павле је писао: 'Мужеви! Волите своје жене као што и Христос воли Цркву...' И још се каже: 'Тако су дужни и мужеви да воле своје жене као своја тијела; јер који воли своју жену, себе самога воли. Јер нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује...' (Ефес. 5:25, 2829).

[marija]

Апостол Петар је саветовао: ' Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част (...) као сунасљедницама благодати живота' (1. Петр. 3:7).

Антоан Сент-Егзипери је говорио да у сваком човеку треба видети Божијег посланика на земљи. То се посебно односи на мужа.

Одавде потиче и она позната фраза 'жена да се боји својега мужа' (Ефес. 5:33), са поруком да треба да се боји да га увреди, или да укаља његову част. Човек може да се боји из љубави и поштовања, а може и од мржње и страха.

У савременом руском језику глагол 'бојати се' обично се употребљава у овом последњем значењу, а у црквенословенском језику тај глагол се употребљава у првом значењу. Због неправилног схватања изворног значења ове речи нецрквени и псеудоцрквени људи понекад се буне против текста посланице упућене Ефесцима, који се чита за време венчања и у којем се помињу горе наведене речи.[1]

Добра бојазан и благодатни 'страх' требало би да живе у срцима супружника, јер такав 'страх' рађа пажњу према ономе ко се са љубављу опходи и чува брачне односе. Требало би да се бојимо да чинимо оно што може да увреди, или разочара онога другог и не би требало да чинимо ништа што не бисмо могли да кажемо својој жени, односно своме мужу. То је тај 'страх' који чува и одржава брак.

Према телу жене Хришћанке треба се односити с љубављу и поштовањем, као према Божијој творевини, као према храму у којем треба да живи Дух Свети. 'Не знате лида сте ви храм Божији' - писао је апостол Павле (1. Кор. 3:16), 'или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа Који је у вама' (1. Кор. 6:19).

Чак и ако тело тек 'треба', или 'можда може' да постане храм Божији, и онда се према њему морамо односити са поштовањем. Женино, као и мужевљево, тело треба да буде храм Духа Светога, али оно је, осим тога, и место где се ствара и развија онај којег родитељи тек треба да васпитавају да буде члан њихове домаће цркве, као чланице Христове Саборне Цркве.

[marija]

Трудноћа, порођај и дојење детета - то су фазе породичног живота, у којима се нарочито показује мужевљев однос према жени: или се покаже његова брижна и пажљива љубав, или његов егоистичко-страсни однос према њој. За све то време муж би требало да у односима са женом буде разуман и изузетно пажљив, да се према њој понаша с љубављу јер је она ' слабији женски сасуд' (1. Петр. 3:7).

Трудноћа, пороћај, дојење, васпитавање деце и стална брига једно о другоме - све су то степеници на трновитој стази школе љубави. То су они догађаји унутар породице који доприносе појачавању молитве и уласку мужа у унутрашњи свет жене.

Нажалост, људи се обично не задржавају на мисли да је брак школа љубави: они у браку траже сопствену потврду и задовољење своје страсти, или - што је још горе - своје похоте.

Када брак из љубави бива замењен браком из страсти, неминовно се чује крик:

'Само, чуј,

Склони ми ону проклетницу

Од које сам начинио своју вољену'.

(В. В. Мајаковски)

Када човек у 'љубави' и браку тражи да доживи нешто пријатно и егзотично, тада долази до профанације љубави и брака и тако се припрема пут за његову неминовну пропаст.

[marija]

Када човек у 'љубави' и браку тражи да доживи нешто пријатно и егзотично, тада долази до профанације љубави и брака и тако се припрема пут за његову неминовну пропаст.

На арапском Истоку жена је само сенка мушкарца. Њој обично припадају само две улоге: да буде предмет насладе и да буде произвођач. У оба случаја жена је сведена на статус предмета. 'Женина улога се своди на то да мужу пружа насладу, на коју она сама не сме да претендује'.

Уместо жене која је у старо доба и на Истоку била искључиво предмет насладе и наложница, Хришћанство проповеда жену која је - сестра у Христу (1. Кор. 9:5) и 'сунасљедница благодати живота' (1. Петр. 3:7). Брак може да постоји, па чак и да продубљује свој садржај, и без физичких односа, јер они нису основна суштина брака. Људи који живе ван Цркве обично не могу то да разумеју.

Однос према жени или на мушкарцу (ван брака, па чак и у браку) само као према извору телесне насладе, са Хришћанске тачке гледишта представља грех, пошто је у том случају очигледно рашчлањавање тријединог људског бића, при којем се један његов део претвара у ствар за себе. Такав однос нам сведочи о томе да нисмо у стању да управљамо собом. Жена је бременита и муж је оставља, пошто она више није у могућности да на најбољи начин задовољи пориве његове страсти. Жена доји дете и муж одлази, јер она не може да му посвети довољно пажње. Грех је чак и ако муж нема жеље ни воље да иде кући где га чека трудна, или уморна, или безразложно (да ли баш безразложно?) уплакана жена. Где је ту љубав?

Брак је свет онда када га је осветила Црква и када он обухвата све три стране људског бића: тело, душу и дух; онда када узајамна љубав помаже супружницима да духовно узрастају и када се њихова љубав не завршава на њима, него се преображава и шири на децу и људе који их окружују.

Свакоме ко жели да ступи у брак, или је то већ учинио, искрено желим школу такве љубави. Она чини да људи постају чистији и душевно и духовно богатији.

[marija]

Иако има веома строг однос према полним везама изван црквеног брака и сматра их недопустивим, Црква ипак са поштовањем гледа на частан и веран грађански брак код некрштених људи и оних који не верују у Бога.

На њих се односе речи апостола Павла: 'Јер кад незнабошци немајући закона сами од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто сведочи савест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају' (Римљ. 2:14-15).

Онима који су већ у браку, а у међувремену су постали верници, Црква препоручује да се крсте (пошто се у Цркву може ући само крштењем), а када се крсте - да се венчају, па ма колико година да су већ провели у нецрквеном браку. Уколико се читава породица обраћа у веру, деца овај догађај доживљавају са великом радошћу и свешћу о великом значају који има црквено венчање њихових родитеља.

Има људи који су раније били крштени, међутим одрасли су без вере па су тек касније поверовали у Бога и сјединили се са Црквом, а њихове супруге су и даље остале неверујуће. Уколико се таква жена, према речима апостола Павла, 'приволи живјети с њим', дужност супруга је 'нека је не оставља. И ако нека жена има мужа невјерујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се невјерујући муж посвети женом, и жена невјерујућа посвети се мужем'(...) Ако ли се невјерујући раздваја, нека се раздвоји' (1. Кор. 7:12-15). Наравно, такав брак верника са неверујућом женом не може да изгради домаћу цркву, нити може да пружи сву пуноту супружничких односа

[marija]

Између човека и жене који ступају у брак требало би да буде више онога што их суштински спаја, а не само телесна привлачност.

Раније се са унутрашње стране прстена који младожења даје невести урезивало његово име, а на невестин прстен, који она даје младожењи - име његове изабранице. Тако је жена после венчања носила прстен са именом свога мужа, а муж - са жениним именом. На прстењу источних владара налазио се урезан њихов печат - прстен је био символ власти и права. 'Јосифу је прстеном дата власт у Египту'.[5] Прстен символизује власт и искључиво право једнога супружника на онога другога ('Жена није господар свога тијела, него муж; тако и муж није господар од свога тијела, него жена' (1. Кор. 7:4). Између мужа и жене мора да влада апсолутно поверење (размена прстења) и морају стално да имају на уму једно друго (урезана имена на прстењу).[6] Од тога тренутка он и она су дужни да размењују своје мисли и осећања онако као што су у цркви разменили прстење.

Над прстењем се не читају посебне молитве, пошто се оно, пре заручења, уноси у олтар и ставља на Часну Трпезу, чиме се и врши њихово освећење: од Часне Трпезе

[Lion]

Игуман Евменије

О ОДГОВОРНОСТИ У ПОРОДИЧНОМ ЖИВОТУ

Ми се данас веома ретко осећамо одговорнима за оне који су крај нас...

    Обратимо мало већу пажњу на питање одговорности у браку.

    Улазећи у брак човек узима на себе одговорност пред Богом, супругом, пред блиским људима и рођацима, децом која ће се тек родити. То је одговорност за здравље, целовитост, срећу и на крају спасење друге, брачне „половине". Неодговорно ступање у брак је несрећа нашег доба. Не прође ни пола године, а супруг (или супруга) досаде, досади и породични живот. А за очување осећања потребно је улагати снаге, стално додавати суве гранчице у ватру домаћег огњишта, неопходна је сталност.

    Муж је одговоран за жену, а жена за мужа. Ако они са љубављу и искрено изражавају своје недоумице, међусобно неслагање - то је одговорно. Накупљена и неизражена у добронамерној форми незадовољства доводе у крајњем случају до распада породице.

    Ублажавати гнев, незадовољства, немире супруга, правити уступке његовим или њеним захтевима - представљају напоран и одговоран труд на очувању љубави у браку. Из љубави према супругу понуди му да се супротстави злу које кидише на вашу љубав. Само тако ћеш моћи стварно да докажеш да волиш свог супруга и тако ћеш ојачати породични бродић коме прете многе буре. Није искључено да је овакво одговорно понашање најтеже за неодговорног човека.

    Исто ово се односи и на одговорност за нашу децу. Ако наркомане, блуднице, злочинце замолите да испричају о својим дечјим и дечачким или девојачким годинама, испоставиће се да су то у највећем броју случајева људи којима је у детињству недостајала мајчинска или очинска љубав. У њиховим породицама није било топлих односа пуних поверења, или су им њихови родитељи дали негативан пример понашања потпуно заборавивши на то да деца, нарочито у раном узрасту, памте сваки поступак, сваку реч...

    Чланови породице могу да сачувају породичну равнотежу само ако су у подједнакој мери заступљена три степена одговорности:

    1. Одговорност родитеља за развој и благостање детета, развој његове самосталности, и одговорност детета када одрасте за благостање болесних или престарелих родитеља.

    2. Супружанска одговорност за трајање и развој брачних односа, укључујући овде и бригу за потребе и интересе супруге (или супруга).

    3. Одговорност за сопствене потребе и развој себе као посебне личности.

    Прекомерна одговорност у било којој од ових области и услед тога - занемаривање других доводи до смањења гипкости и повећава могућност појаве унутрашњих породичних проблема.

Многе жене које су се недавно обратиле у Цркву и које имају неверујуће мужеве се жале својим духовницима на своје породичне проблеме. Да су оне постале свесне и да су прихватиле одговорност за своју породичну ситуацију, одмах би откриле застрашујућу чињеницу властите конфликтности која је, такође, узрок настале ситуације.

Преузето из књиге: Игуман Еуменије, Духовност као одговорност, Светигора, Цетиње, 2001, стр.37-8.

[Зосима]

Ваљевац,нађи си жену,прави децу,примени ове поуке,па нас извести,како иде... klapklap

[мирођија]

www.pravoslavlje.org.yu

Akademik prof.Vladeta Jerotić

Vera i nacija

Slavica Lazić

Na koji način etičke ideale Pravoslavlja, i u njemu Svetosavlja, ponovo oživeti kroz pedagogiju, psihologiju i antropologiju, kako bi postali ponovo karakterologija srpskog naroda, harmonično usklađeni sa pozitivnim vrednostima savremene svetske psihologije i pedagogije, pitali smo prof. Vladetu Jerotića.

Koliko su pojmovi nacije i vere isključivi ili bliski u srpskom narodu danas, koji je prošao davne vekove kada su ovi pojmovi bili potpuno izjednačeni, drugi je segment našeg interesovanja. U kojoj meri očuvanje vere danas doprinosi očuvanju nacionalnog identiteta srpskog naroda u započetoj novoj eri država u svetu, pitamo našeg sagovornika, ne želeći da ispitujemo odnose države i crkve u Srbiji u celokupnoj njihovoj složenosti.I koliko su, naposletku, jasni i izdiferencirani pojmovi nacije, nacionalizma, patriotizma i duhovnosti danas kod prosečnog čoveka koji je, tokom mutnih devedesetih godina, prošlog veka prošao kroz nacionalni vihor bez vere koji je vodio sigurnom samorazaranju nacije i došao danas pred lažnu dilemu da je za ulazak u novu evropsku zajednicu naroda potrebno zaboraviti svoju nacionalnu i religijsku pripadnost. Istorija srpskog naroda i njegovog Pravoslavlja (Svetosavlja) nalazi se, dakle, pred novim izazovom u kome prosečan srpski čovek traga za skladom između Pravoslavlja i svog srpstva.

Kao posledica višedecenijskog nasilnog potiskivanja vere i tradicije, u vrtlogu građanskog rata koji je zahvatio narode bivše Jugoslavije, provalila je divlja agresivnost paganskog bića i u delu Srba. Ona je kao masku imala retoriku koja je nacionalizam pretvorila u šovinizam, a religioznost u fanatizam. Kakav je odnos vere i nacije u srpskom narodu danas, i kakav bi on trebalo da bude?

– Najpre da kažemo da sve što se danas zove pagansko, ne mora uvek da bude divlje i agresivno. Stare politeističke civilizacije veoma dugo vremena bile su paganske, što je onda značilo: slavljenje prirode i Boga (bogova) koji je nju stvorio, kao i vera u besmrtnost duše. Posle dolaska u svet Isusa Hrista (a pre Hrista, u jevrejskom narodu Mojsija), panteizam (i paganstvo u njemu) zamenjeno je daleko uzvišenijim oblikom religije, monoteizmom. Od toga vremena, dobar deo nekadašnjeg paganstva postao je anahronizam i zato, često, opasan (sujeverje je zamenilo veru).

Vera i nacija su uvek bili u složenom, često u protivrečnom odnosu. „Simfonijski odnosi“ vere i nacije, povremeno su postojali u pravoslavnom svetu Vizantije i nemanjićke Srbije. Ovaj odnos vere i nacije davno je poremećen zbog nerazlikovanja patriotizma, nacionalizma, šovinizma i hrišćanske vere.

PATRIOTIZAM, NACIONALIZAM, PRAVOSLAVLjE

Posle relativno dugih nezdravih, i nasilnih (nametnutih) odnosa između Crkve i države, vere i znanja u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, značajni pojmovi kao što su „patriotizam, nacionalizam, Svetosavlje“, ne čini mi se da su se dovoljno iskristalisali u mladoj generaciji. To ne znači da ne verujem da će se ovi pojmovi, već u bližoj budućnosti, naravno ako spoljašnji uslovi ovo dozvole, sve bolje uobličavati u svesnoj i nesvesnoj psihi mladih generacija koje dolaze.

I VERA I NACIJA

Kako prosečan srpski čovek da postigne sklad između Pravoslavlja i srpstva?

– Jedino negujući obe podjednako značajne suštine: veru (hrišćansku pravoslavnu veru, kada je reč o Srbima) i naciju (srpstvo), razlikujući šta je iz zajedničke tradicije (pravoslavne i srpske) i danas potrebno negovati da bi se, po mogućnosti, uspostavio relativan sklad između vere i nacije.

Da li je SPC uspela da izbegne manipulaciju od strane bučnih šovinista koji su etnofiletizam i etnocentrizam širili kao požar poslednje decenije prošlog veka?

– Srpska Pravoslavna Crkva (do početka 20. veka ona se zvala Pravoslavna Srpska Crkva) je hrišćanska Crkva. Ne zaboravimo da se Hrišćanstvo definiše kao: „mističko telo Hristovo, eshatološka zajednica u istoriji i institucija“. Dokle god u jednoj hrišćanskoj Crkvi preovlađuju prva dva stava iz pomenute definicije, ona traje i kao takva trajaće „do kraja sveta i veka“. Institucija Crkve nije bezgrešna, pa ni naša srpska Crkva nije mogla takva uvek biti. Od svega je uvek bilo najvažnije uvideti svoje (lične i narodne) greške i pokušati ih ispraviti.

Da li su se u sistemu vrednosti mlade generacije iskristalisali pojmovi patriotizma, nacionalizma i Svetosavlja? Stiče se utisak da je aktuelna politika zaboravila da se bez skladnog prožimanja, prirodne sraslosti naroda sa svojom Crkvom, ne može nikuda, pa ni u Evropu?

– Posle relativno dugih nezdravih, i nasilnih (nametnutih) odnosa između Crkve i države, vere i znanja u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, značajni pojmovi kao što su „patriotizam, nacionalizam, Svetosavlje“, ne čini mi se da su se dovoljno iskristalisali u mladoj generaciji. To ne znači da ne verujem da će se ovi pojmovi, već u bližoj budućnosti, naravno ako spoljašnji uslovi ovo dozvole, sve bolje uobličavati u svesnoj i nesvesnoj psihi mladih generacija koje dolaze. Ovakvu nadu podržavaju današnji procesi desekularizacije i traženje novog pristupa religiji u zapadnom svetu.

Kako pravoslavnog srpskog hrišćanina dovesti do spoznaje da samo preobražavanjem sebe samog, uz Božju blagodat, ima nade u preobražaj i njegovog naroda?

– Pod pretpostavkom tačnosti, u koju ja verujem od moje mladosti, da samo unutarnje pozitivne promene mogu dovesti do popravljanja verskog, moralnog i etičkog stanja naroda, uloga naše Crkve, ali i neprekidan trud svakog pojedinačnog čoveka na popravljanju svoga karaktera – najpre shvatiti šta je grešno i pogrešno u sebi, pa onda kajanje i postepeno ispravljanje – jedini su sigurni načini relativnog usklađivanja dobrog ponašanja pojedinaca i čitavog naroda. Ne gubimo nadu da je ovo moguće, iako je to sigurno dug i mučan proces.

Kako da prevaziđemo duhovnu izlolaciju od ostatka sveta koja nas čini arhaičnim – raslabile su nas istorijske predrasude, nacionalna sujeta i sunovrat državotvorne ideje, a da i dalje svedočimo svoje Pravoslavlje?

– Više nas može zabrinuti materijalna izolacija (siromaštvo koje raste u narodu) nego duhovna. „Duhovi“ svuda u svetu koji znaju, veruju i doživljavaju jedinstvo svih u Bogu (mikrokosmos je samo deo makrokosmosa) nikada nisu izolovani, i kada ne znaju jedni za druge. Ujedinjuje ih zajednička molitva jednome Bogu za dobrobit svih ljudi na Zemlji.

„Nacionalna sujeta“ Srba (nacionalna u rđavom smislu te reči) potiče iz naše slabosti (sujeta uvek kompenzuje slabost, i kod pojedinaca i kod naroda), kao posledica teške istorije balkanskih naroda. Uprkos svih prepreka (najpre onih u nama samima) „svedočenje Pravoslavlja“ danas je neophodno za oporavak i pojedinaca i čitavog našeg naroda. Ali – ovo svedočenje, treba da potekne od čoveka, psihološki zdravog i relativno zrelog, lišenog svakog fanatizma (fanatična klica leži skrivena u dubinama bića svakog čoveka), a onda i relativno usklađenog odnosa vere i nacije u njemu. Ovo svedočenje treba s poverenjem poveriti i našoj pravoslavnoj Crkvi.

VERA I NACIJA- SADA I OVDE

– Pod pretpostavkom tačnosti, u koju ja verujem od moje mladosti, da samo unutarnje pozitivne promene mogu dovesti do popravljanja verskog, moralnog i etičkog stanja naroda, uloga naše Crkve, ali i neprekidan trud svakog pojedinačnog čoveka na popravljanju svoga karaktera – najpre shvatiti šta je grešno i pogrešno u sebi, pa onda kajanje i postepeno ispravljanje – jedini su sigurni načini relativnog usklađivanja dobrog ponašanja pojedinaca i čitavog naroda.

KLjUČ JE U PORODICI

Može li se srpski narod u novom milenijumu skupiti oko jednog stožera – Bogočoveka Isusa Hrista i hrišćanske vere?

– Ne znam. Nikada se ni u hrišćanskoj prošlosti, dve hiljade godina staroj, nije jedan ceo narod okupio i svedočio Bogočoveka Isusa Hrista. Malo poznat, a veliki ruski religiozni filosof Maksim Tarejev (umro 1934. godine) s pravom je pisao da postoje samo hrišćani-pojedinci, ali da je njihovo svedočenje dovoljno jako (a takvo će biti po mome mišljenju, i jače u budućnosti) da održi Hristovu Crkvu „do kraja sveta i veka“ („Ni vrata pakla je neće razoriti“ – hrabri nas Isus Hristos).

Premda se tokom prošlog veka mnogo šta izmenilo u psihičkom, pa i karakternom ustrojstvu srpskog čoveka, pa samim tim i srpskog naroda, a time i njegove Crkve, da li je unutar srpskog Pravoslavlja došlo do pojave fanatizovanih, fundamentalističkih težnji za koje nas optužuju proameričke strukture?

– Agresija, kao elementarni nagon u svakom čoveku, uvek je postojala u njemu; kao energija, agresija ne mora da bude destruktivna. Naprotiv.

Mnogo šta pozitivno i vredno (ali i dosta negativnog i rđavog) iščezlo je i iščezava sa slabljenjem, pa i nestajanjem patrijarhata, prvenstveno u zapadnoevropskom svetu (dokle će trajati i kakav stav da kao hrišćani zauzmemo prema i dalje postojećem patrijarhatu u muslimanskom svetu i u čitavoj Aziji?). O budućnosti porodice – ne samo srpske, već i one većine zapadnih zemalja, pisao sam sa naslovom: „Od patrijarhata prema nepoznatom“. Ključ budućih zbivanja na Zapadu (i kod nas), nalazi se u načinu budućeg vaspitavanja dece u porodici (ukoliko ona bude relativno sačuvana).

O agresiji u savremenoj porodici, koja je nastala raspadom patrijarhalne hrišćanske porodice, mnogo se piše. Kakva je vizija budućnosti srpske porodice u odnosu na vaspitanje u našoj pravoslavnoj veroispovesti, i na koji način utiče na dalje uobličavanje karakterologije srpskog naroda u budućnosti?

– Ovo je bitno pitanje koje ste postavili. Odgovori, i to samo delimično zadovoljavajući, mogu da stignu tek sa ozbiljnih naučnih sastanaka (seminara), na kojima treba najpre utvrditi postojeći odnos muškarca i žene, u braku i van braka, pa tek onda preporučivati lek (prvo je dijagnoza u medicini, pa onda terapija).

O ljubavi je lako pričati, pogotovo kada je ne poznajemo. Pa ipak, samo ljubav između muškarca i žene i to: emotivna, intelektualna, fizička, duhovna (da li je moguće da sve ove komponente budu prisutne u braku?) može odgovoriti na Božji poziv muškarcu i ženi da budu „jedno tijelo“ (naravno i jedna duša i jedan duh).

Umesto hrišćanske ljubavi između muža i žene, koji se dopunjuju, a ne suprotstavljaju svojim prirodnim ulogama, došli smo do pobune žena koje odbacuju potčinjenost i uprošćenu svedenost na čuvarku ognjišta i braka. Kako da žive zajedno raslabljeni muškarac i osvešćena žena u ljubavi, koju nazivaju borba za ličnost?

– Bez ljubavi među polovima nema ni zdravog odgoja dece. Bez ljubavi porodica se može dalje rastakati, a moguće je (po nekim predviđanjima) i doba novog matrijarhata.

Ne zaboravimo da je žena češće, u toku hrišćanske istorije, naročito u 20. veku, u vreme diktatura, bila postojanija u veri. I najnovija istraživanja u Americi i kod nas potvrđuju jaču veru u žene. Vredno je zbog toga čitati knjigu protođakona, magistra Ljubomira Rankovića: „Žena – ikona crkve, blago sveta“ (Glas crkve, Šabac, 2008).   

© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/1015/tekst/vera-i-nacija/

[мирођија]

ČETVRTAK, 28. MAJ

„O porodici i nasilju danas“

U svim hronikama i letopisima ariljskim ostaće zapisano da je 28. maja, leta gospodnjeg, na našu grdadsku i crkvenu slavu, Arilje pohodio Vladeta Jerotić, cenjeni psiholog, profesor filozofskog fakulteta u Beogradu, stalni član Akademije nauka. Tema itekako interesantna, „O porodici i nasilju danas“. U ova vremena kada se svakodnevno susrećemo sa problemima nasilja i rasturenih porodica, jedna tribina gde nam mogu biti ponuđeni neki od razloga koji dovode do toga, ali i predočeni načini kako bi oni mogli biti prevaziđeni svakako da bi zainteresovala našu pažnju.Stoga je valjda i broj gostiju u Sokolskom domu bio veliki. Nakon uvodne reči gđice Ivane Novaković i pozdravnog govora direktora Narodne biblioteke Miloša Vukovića, u skoro dva sata zanimljive i poučne priče Vladeta Jerotić, nam je fragmentalno govorio o značaju porodice, njenom mestu u istoriji civilizacije, istočne i zapadne, današnjem položaju patrijarhata i i uzrocima nasilja.

Stručnjaci za porodicu, naglašava Jerotić, kažu da je istorija braka i porodice stara kao i čovek i predstavlja osnovu ljudske zajednice kojom počinje civilizacija. Traje milenijumima i daleko je od toga da je uvek i svima jasna i logički shvatljiva i objašnjiva. Sve stare civilizacije su imale patrijarhat. Imala ga je i Rimska imperija, u Islamu, Kini, Indiji ima ga i danas. U zapadnoevropskoj civilizaciji on slabi, a krah njegov počinje krajem 19. veka. O tome je govorio i vladika Nikolaj Velimirović koji kaže da „ako ima nekih promena, ima ih kod intelektualnog staleža i sve su negativne – izbegavanje rađanja, trovanje začete dece, razvodi, zločini, poveravanje dece sluškinjama, nepoštovanje dece prema roditeljima i obratno“. Svega toga još u to vreme ima i u Rusiji i mnogim evropskim zemljama. Jedino se čast, po vladiki Nikolaju Velimiroviću, treba odati Jevrejima, čije porodice uspešno odolevaju savremenim životnim tokovima i opstaju u čvrstom patrijarhatu.

Problemi u porodicama i pojava nasilja uzročno-posledično su povezani. Erih From, veliki psiholog i sociolog, tvrdi da svako ljudsko biće u sebi po ređonju ima i biofilnog i nekrofilnog. Ukoliko se ne stvore pravi uslovi za razvoj biofilnog ponašanja, dete će se razviti u nekrofila. Istraživanja su pokazala da nasilnog ponašanja ima više u zapadnoevropskoj civilizaciji gde je patrijarhat oslabio, dok ga je daleko manje u onom delu sveta gde još uvek vlada. Nasilje dolazi od agresivnog nagona u čoveku. Oko 85% narkomana, ubica, samoubica potiče iz propalih porodica, rasturenih brakova.

Tema je bila inspirativna i za govornika, ali i publiku, s obzirom da je druženje trajalo skoro dva sta. Po završetku izlaganja publika je mogla postaviti i pitanja gostu. Bilo ih je, posle ovakvog izlaganja, svakako.

[Маша]

Друштво за српску духовну и биолошку обнову "Источник" је покренуло акцију прикупљања помоћи угроженим породицама у Књажевцу. Организације и појединци који чине Српску мрежу (http://www.srpskamreza.net/Home.aspx) учиниће то исто у својим срединама. Помоћ ће бити уручена изабраним породицама 15. маја на светски Дан породице.

Позивамо све заинтересоване да пријаве породице за које сматрају да би требало да приме помоћ као и да се укључе у прикупљању помоћи.

Предлоге и сугестије можете постављати на овој локацији на Фејсбуку, послати на мејл: [email protected].

Средства за помоћ породици можете уплатити на рачун Источника: 205-122247-07 (сврха: Помоћ породици), код активиста на улици или у Књажевакој гимназији.

Позивамо и цве вас који до сада нисте били обавештени, да у својим градовима организујете сличну акцију јер ...

ЗАЈЕДНО МОЖЕМО СВЕ - ПОМОЗИМО ПОРОДИЦИ

СВИ ЗАЈЕДНО КАО ЈЕДНА ПОРОДИЦА

http://www.facebook.com/event.php?eid=115320515171509

[Маша]

Велика социјална акција Двери „Ми заједно можемо све“ 15. маја

http://www.dverisrpske.com/tekst/1818781

пс е баш сам се обрадовала што се венчавамо на Светски дан породице  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='1312_womens' />

У суботу, 15. маја 2010. године, на Светски дан породице, Српски сабор Двери, у сарадњи са многобројним другим родољубивим организацијама-чланицама Српске мреже, уприличиће у више десетина градова у Србији и Републици Српској посете и помоћ угроженим вишедетним породицима. Разлога за ову велику социјалну акцију је безброј: после нашег манифеста ЗА СОЦИЈАЛНИ ПАТРИОТИЗАМ, Породичне шетње и новог темата часописа о савременој српској породици решили смо да и у конкретној друштвеној акцији посведочимо најмање неколико важних ствари: да је потребно делатно подржати социјално угрожене категорије становништва, да је посебно важно помоћи вишедетне породице које су главни практични носиоци борбе против беле куге у српском народу, и да Срби могу јединствено и координирано у истом дану у више десетина градова у Србији и Републици Српској да изађу на ову социјалну мобу. Која год српска родољубива организација, парохијска заједница, приватни предузетник или појединац желе да нам се придруже у овој акцији и помогну најугроженије вишедетне породице у свом селу или граду – добро дошли су!

[Зоран]

Дан породице у граду љубави

8.07.2010, 20:59

© Flickr.com/eisenbahner/cc-by

Дан породице, љубави и верности данас се прославља скоро у свим регионима Русије. Ипак посебне свечаности се одвијају у Москви. Јер становници управо овог руског града пре неколико година су иступили са идејом да се прогласи овај сада већ савезни празник.

Празнично одевени и са цвећем у рукама грађани од раног јутра журе ка Свето-Тројицком женском манастиру. Управо овде се чувају мошти благоверних супружника Петра и Февроније. Хришћанско предање о њиховом дугом и срећном браку управо је постало основа данашњег празника. Главне црквене свечаности у Мурому предводи сам поглавар РПЦ. Патријарх Кирил одслужио је литургију и литију над посмртним остацима светих супружника.

Грађанка Мурома Вера Иванова сваке године очекује овај дан посебно нестрпљиво. Признала је да је овај празник за њу вероватно најважнији међу свим календарским свечаностима године.

Уверена сам да је то врло добар празник, који ће обавезно препородити вредности породице и брака. Ја чим посетим овај празник, целе недеље осећам доброту, нежност и све ми иде од руке. Летим као лептир, смеје се жена.

А 17-годишња Марија за сада само сања о великој и сложној породици. Она се нада да ће празник променити однос младих према браку, и да ће се они одговорније односити према њему.

Сматрам да је породица основа свега. За мене је врло важно да муж и жена поштују једни друге, да међу њима влада добро и љубав. Нажалост, данас омладина не схвата ове ствари. И мени је врло жао. Надам се да ће захваљујући овом празнику они променити своје приоритете у животу.

Код градског матичара у Мурому много је парова који се венчавају. Будући супружници су специјално одабрали за дан свадбе овај празник, сматрајући да ако се венчају на Дан породице, љубави и верности, њихов брак ће бити успешан у дуг. Истина, по православним канонима сада се не сме венчавати: у току су последњи дани Петровског поста. Ипак у администрацији града пронађено је успешно решење да се не пада у грех, али да се да нада у јаку породицу, говори градоначелник Мурома Валентин Качеван.

Пре неколико година смо увели обред веридбе. У суштини то је увод у предају молбе матичару. Ова иницијатива се врло допала младима, и постала је уобичајена појава у граду на тај дан. При чему, пре две године смо сами бирали парове међу онима који се спремају да предају молбу за венчање, и извели смо овај леп обред по свим класичним руским канонима, као што је од давнина уобичајено у Русији. То не само да је лепа традиција, већ и врло одговорна ствар.

А људи чији брак траје деценијама у граду се поштују посебно. Сваке године 8. јула жена председника Русије Светлана Медведева, организатор и попечитељ Дана породице, љубави и верности, уручује највернијим супружницима медаљу, на којој су са једне стране представљени Петар и Февронија, а на другој  камилица - симбол данашњег празника. И ако су некада цветом камилице гатали - да ли драги воли или не воли, и да ли ће бити јак овај брак, сада у многоме захваљујући Мурому и његовим становницима, цвет је постао симбол срећног породичног живота.

http://serbian.ruvr.ru/2010/07/08/11833250.html

[Guest ага пије млеко]

ЈУРИ МАКСИМОВ

ТРЕБА ЛИ УБИЈАТИ КРТИЦЕ,

ИЛИ КАКО НЕ ИСПАСТИ БУДАЛА

ПРИЛИКОМ ЧИТАЊА САВРЕМЕНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЛИТЕРАТУРЕ

Да напишем овај чланак понукао ме је следећи случај. Једном сам, провјеравајући студентске радове на једну те исту тему, примијетио да су петорица аутора, у свим осталим дијеловима рада самостални и независни један од другог, на једном мјесту, као потврду своје мисли, навели један те исти цитат из Светог Писма. При чему је код све петорице цитат био одсјечен на исти начин - тако да је цитат у "осакаћеном" виду био лишен свог првобитног смисла и више је служио као потврда ауторове мисли. Ја не мислим да је било ко од њих намјерно искривио свештени текст. Не, то се највјероватније десило махинално, и то је тужније од свега. Кривица овоме је навика да се на библијски текст гледа као на материјал за потврду властитих идеја, а не као на Ријеч Божију, коју ми морамо смирено да слиједимо, одбацивши све "своје идеје" које њој противрјече.

То је болест којом је заражена, у већој или мањој мјери, већина нас савремених православаца, васпитаних на традицијама западне културе. Име те болести је модернизам.

Постављање свог мишљења у главу угла - то је карактеристична црта свијести, чак и религиозне, која је заражена овом болешћу. Одатле потиче и неповјерење према светоотачком предању, из којег се пробира само оно што погодује потврди властитих идеја; одатле и настојање да се Свето Писмо тумачи "вјетром из своје главе", апсолутно пренебрегавајући његово светоотачко поимање. Одатле, напокон, и жеља да се "обнови", "побољша", "модернизује" Црква Христова, то наметљиво стремљење, ти покушаји да се у Цркву лична мњења насилно унесу, оправдају и догматизују.

Данас је популарно да се под модернизмом подразумијева један уски круг лица и идеја, али у стварности је ова појава много распрострањенија. Они који долазе у Цркву доносе га из свог предцрквеног живота. То негирање ауторитета и презир према древности и традицији јесу општа карактеристика секуларног погледа на свијет, који је почео да се шири од 17. вијека, али који је свој врхунац достигао тек у нашим данима. Тако да није зачуђујуће што се зараза модернизма код нас примила баш данас. Људе тако учи школа, масовна, исто као и елитна, култура...

Сама појава заслужује посебно разматрање. Овдје желим да покажем којим се све методама - некада чак и не сасвим намјерно - аутори-модернисти служе да би убиједили читаоца да њихове идеје, заправо, представљају учење Православне Цркве.

Пошто сваки православни хришћанин зна да се учење Православне Цркве познаје из два извора - Светог Писма и предања, управо на манипулацију тим изворима и јесу усмјерени напори оваквих аутора.

Погледајмо онда како "раде" те методе, на примјеру неке очиледно несувисле идеје: претпоставимо да неки човјек сматра да неопходност убијања кртица представља обавезу сваког православног хришћанина, у шта и настоји да убиједи своје читаоце.

Метода прва: тврдње без доказа

Чини нам се да је тврдња без доказа очигледно непоуздано средство за убјеђивање; међутим - оно "пали" прекрасно. Довољно је написати: "Многи свети оци Православне Цркве су говорили да је неопходно истребљивати кртице", - и значајни дио читаоца ће "прогутати" ту тврдњу са апсолутним повјерењем. Аутор неће навести ни један цитат, ни једну референцу, а читалац се чак ни замислити неће над тим, али ће то похранити у своју меморију, како би у одговарајућој прилици поновио ту "тврдњу", мада се више неће сјећати ни имена аутора, ни назива чланка из које је она извучена.

Такве магловите референце су веома раширене. При чему у већини случајева аутори немају намјеру да свјесно уведу читаоца у заблуду. Једноставно - човјек је нешто слично негдје некада читао о кртицама, или је чуо од некога: тачан цитат, наравно, он не зна, али је осјећај остао. А шта конкретно стоји иза тог осјећаја - да ли стварне ријечи светих отаца, да ли нечије препричавање или пак властите мисли које су нам пале на памет приликом читања дјела отаца Цркве - то је већ десета ствар.

Одавде проистиче савјет: према таквим недоказаним тврдњама и анонимним референцама треба имати крајње неповјерење. Требамо да будемо веома опрезни према ономе што читамо, и према ономе што пишемо, јер у огромној већини случајева такве референце не потичу од зле воље, него од ауторове љености, којом се окориштава ђаво да нас наведе да властите мисли прогласимо светоотачким.

Разумије се, има много тема о којима су се оци Цркве изјашњавали савршено сагласно, и приликом излагања таквих тема овдје описани метод се намеће сам по себи; међутим, ипак, моје је мишљење да не би требало подлијегати искушењу љености: јер, што је више светих отаца писало на ову или ону тему, тим ће лакше бити наћи у њиховим дјелима конкретну потврду разматране мисли. Благочестивом аутору више приличи да се смирено склони у страну и да дозволи самим светим оцима да говоре, не дрзавајући "сумирање" и препричавање њихових мисли по мјери свог разумијевања.

Као варијанте горепоменутог метода могу се навести и конкретније, али исто тако недоказане тврдње, као када напримјер аутор без икаквог навођења изворника (тј. дјела светог оца) напише овакву реченицу: "Светитељ Јован Златоусти је тврдио да је неопходно истребљивати кртице", или чак: "Светитељ Јован Златоуст је више пута писао: "Истријебите кртице!". Ако аутор не укаже на оригинал и конкретно мјесто светоотачког дјела, његову главу или страницу, одакле је узео ту мисао, пред нама је и даље гола фраза и тврдња непоткријепљена доказима.

Метода друга: искривљавање цитата

Зна да буде и овако: аутор, наводећи цитат и дајући тачну референцу, али истргнуто из контекста, отвара простор за нимало мање злоупотребе и искривљења. Овакво увођење у заблуду је још опасније, пошто присуство референце улива повјерење огромном броју читалаца који, по правилу, не провјеравају цитате.

Познат је примјер тврдња: "Чак се и у Библији отворено каже како "Нема Бога" (Пс. 13:1). Ако се окренемо теми коју смо изабрали, ми ћемо да тврдимо: "Још је свети Јован Кронштатски упорно позивао "да се истјерају те црне кртице, које поткопавају цјеловитост наше душе" ("Мој живот у Христу" 1,2)". У оба случаја ријечи су наведене тачно, али им је смисао суштински изопачен зато што су извађене из контекста.

Због тога, након прве појаве сумње, читалац треба да провјери цитате које наводи аутор, да би се видјело на који су начин оне употријебљене у оргиналном тексту. Ако нам не буде лијено да то учинимо, увидјећемо да се у првом стиху тринаестог псалама говори: "Рече безумник у срцу свом: "Нема Бога"", а да код светог Јована Кронштатског пише: "Прати себе, своје страсти, уочавај их, нарочито у свакодневном животу, код куће, гдје оне слободно извирују, као кртице на сигурном мјесту; изван куће неке наше страсти бивају прикривене другим, наизглед пријтнијим страстима, а тамо немамо могућности да истјерамо те црне кртице које поткопавају цјеловитост наше душе".

Према томе, свети Јован Кронштатски уопште не говори о кртицама, него о страстима, он позива на њихово истребљење, а не на истребљење звјерчица које се укопавају у земљу, и које су овдје употребљене искучиво у својству метафоре.

Умјесно је овдје подсјетити се како су оци VI Васељенског Сабора опомињали човјека који се служи оваквом методом: "Ево, ти си и ово свједочанство светога оца ишчупао из својих веза; не приличи, пак, православним људима да на тај начин унаказују изреке светих отаца, вадећи их из контекста; то је, прије свега, посао јеретика"[1].

Једна од варијанти овог метода је и састављање колажа од ријечи Светог Писма, захваљујући чему постаје могуће да се у очима лаковјерног читаоца ауторитетом Ријечи Божије оправда било каква мисао, између осталог и кртицо-борачка: "Сам Господ у Писму каже: "Ево шта је нечисто за вас од животиња које пузе о земљи: кртица" (Лев. 11:29); према томе, "убијте је, не бојте се; то вам наређујем, будите смјели и одважни" (2 Цар. 13:2.

Многи читаоци "гутају" овакве колаже са искреним повјерењем, иако је некоректност механичког спајања разних реченица, од којих ни једна чак ни сама за себе не потврђује ту мисао, прилично очигледна. А не треба ни говорити да обраћање правом тексту Светог Писма разобличава изопачење смисла самих цитата.

Тако, нпр., у првом фрагменту, осим кртица, набрајају се у својству нечистих животиња још и мишеви, гуштери, камелеони и друге, и ништа се не казује о неопходности да се оне убијају. Напротив, забрањује се приближавање њима: "Оне су нечисте за вас од оних које пузе: свако ко их мртве дотакне биће нечист до вечери" (Лев. 11:31), а само набрајање је дато "да би разликовали нечисто од чистог, и животиње које се могу јести од животиња које се не смију јести" (Лев. 11:47).

Други, пак, фрагмент не представља ријечи Божије о кртицама, него ријечи царевића Авесалома о свом брату: "А Авесалом нареди дјеци својој рекавши им: Гледајте да чим се развесели срце Амноново од вина и кад вам ја кажем "Поразите Амнона", тада га убијете, не бојте се; то вам ја наређујем, будите смјели и одважни" (2 Цар. 13:2.

Вриједи овдје навести ријечи светитеља Иринеја Лионског, којима он описује како се овом методом "колажа" служе јеретици-гностици, који "сабирајући на разним мјестима расијане ријечи и имена, преносе из природне везе у неприродну, поступајући као они који, размишљајући о нечему, покушавају да своје мисли изложе Хомеровим ријечима, тако да неупућени добију утисак да је Хомер сам сложио стихове на ту тему, тако да многи, опчињени складношћу стихова, бивају запитани - да то заиста можда није писао сам Хомер. Тако је поступио један који је описивао Хомеровим стиховима Херакла којег је Еуристеј послао у потрагу за адским псом, а неће шкодити да ради примјера наведемо те стихове, пошто су методе и код једних и код других исте.

То рече и, стењући жалосно, посла из дома

Мужа Херакла, извршитеља подвига чудесних,

Муж Еуристеј, Персеја Стенела потомак,

Да пса из Ерева изведе од страшног бога Аида.

Пође он на пут, попут горштака, као лав, горд снагом,

Брзо кроз град; пратише га сви којима је мио,

Дјеве младе, и младићи, и престрадали старци,

Плачући за њим неутјешно, као да у смрт одлази.

Пружише помоћ и Хермес, и свијетлог погледа Атина,

Знајући љубљенога брата и како је у души он забринут.[2]

И ко од наивних не би повјеровао и помислио да је ове стихове спјевао Хомер баш на ту тему? Али онај који познаје Хомерове пјесме признаће да су ти стихови његови, али садржину пјесме неће, јер он зна да је један казан о Одисеју, други о самом Хераклу, трећи о Пријаму, четврти о Менелају и Агамемнону; пресложивши ове стихове и вративши сваки на своје мјесто, он ће разрушити ову стихотворину. Тако и онај који се непоколебљиво држи правила истине које је примио кроз крштење признаје имена, ријечи и приче узете из Писма, али не признаје богохулне текстове које од њих могу да сачине злонамјерни. Јер иако и препознаје камење, ипак лисицу неће прихватити за цара и, сваку изреку вративши у своје мјесто и привезавши је за тијело истине, обнажиће злу замисао њихову и показати њену неодрживост" (Против јереси, 1, 4).

Не мање изопачења се дешава приликом препричавања ријечи отаца Цркве. Напримјер, на овај начин: "Светитељ Епифаније Кипарски свједочи о томе да кртице доводе до погибије човјека (види: Панарион, 64, 72)". А шта ћемо то видјети ако завиримо у 64.-у, Оригену посвећену главу чувене енциклопедије јереси коју је саставио светитељ Епифаније? Ево шта: "Упућени у природне науке кажу да кртица живи у рупи и да рађа много младих одједном: до пет и више, а змије их лове. Ако змија пронађе пун кртичњак младунчади, она, пошто не може да их поједе све одједном, да би се заситила, прождере једно или двоје, а осталим, ископавши им очи, доноси храну и отхрањује их све дотле док их све не поједе, када и како хоће. А ако се задеси ту неко ко то не зна и поједе такву младунчад, тај у себе прима отров, будући да су младунци натопљени змијским отровом. Тако си и ти, Оригене, ослијепивши свој ум горепоменутим јелинским учењем, изригао отров и на оне који су ти вјеровали и претворио се за њих у отровну храну, наудивши многима оним истим од чега си и сам пострадао".

Оставимо по страни некоректност уопштавања опасности од једења кртица које су се насисале змијског отрова на све кртице уопште. Али из самог текста се види да се овдје уопште не ради о кртицама, него о значењу лажеучења Оригеновог, које свети отац објашњава помоћу метафоре изграђене на представама важећим у његово доба.

Дакле, довољно смо показали да према цитатима из Светог Писма или светих отаца морамо да се односимо крајње пажљиво и да их у случају било какве сумње - провјеравамо. То треба радити из још једног разлога: мада је то и ријетко, ипак се дешава да неки аутори дрзавају не само да изваде из контекста, него да искриве и сам текст цитата, како би он боље одговарао њиховим властитим мислима.

Осим тога, некада се дешава да аутори, наводећи цитат, покушавају да њиме потврде мисао која је директно супротна оној која је изражена у самом цитату. Уз данашње прелетавајуће читање некада може да се деси да не буде тако важно шта тачно је написано: "треба убијати кртице" или "не треба убијати кртице"; довољно је да ријечи "убити" и "кртица" стоје у близини једна друге: на сцену ступа "потребно" поимање, о којем ће ниже бити говорено.

Метода трећа: произвољно тумачење

Аутор-модерниста, цитирајући или препричавајући ријечи Светог Писма, практично их увијек излаже у свом поимању. Сва остала тумачења, чак и светоотачка, за њега су, у поређењу са његовим сопственим мњењем, од другостепене важности. Као правило, такав аутор чак и не провјерава, нити пореди, протестантски претпостављајући да његово поимање Библије и јесте најистинитије и потпуно довољно.

У пракси ово може да доведе, напримјер, до следећих херменеутичких говоранција: "У Светом Писму имају и ове ријечи: узми са земље таквог! јер он не смије да живи (Дј. Ап. 22:22). О чему су оне казане? Ко их је рекао? Коме? Наравно, не смијемо их поимати искључиво као ријечи јудејаца о апостолу Павлу. Зар можемо да мислимо да су у Светом Писму, као у неки фабрички досије, записане епизоде из нечије личне биографије, које немају никаквог значења ни за кога од нас? Не. То је позив. И заједно са њим јасно указање: "са земље". Сви ми прекрасно схватамо о коме се овдје говори, ко је тај који живи и поткопава се под земљу, коју ми, према зову Ријечи Божије, морамо очистити од тих створења, јер она не смију да живе".

Ово се нон-стоп и свуда дешава, и ако пажљиви читалац покуша да укаже аутору (или његовим истомишљеницима) на вапијућу бесмислицу и апсурд таквог тумачења, овај ће, ни минуту се не замисливши, изјавити: "А ја тако то видим!"; "А ја сматрам да се управо о томе говори у Писму!".

Како онда поступити када два човјека заступају принципијелно различито поимање Ријечи Божије? Постоји ли уопште у Православној Цркви начин да се одвоји истинито поимање Писма од неистинитог? Слава Богу - постоји! То је - традиција светоотачких тумачења. Према 19. правилу VI Васељенског Сабора, "ако се истражује ријеч Писма, никако онда да се она разјашњава, него како су је изложили светионици и учитељи Цркве у својим писаним дјелима, њима да се боље задовољавамо, него ли сачињавањем сопствених ријечи".

Веома прост и конкретан начин. Због тога, да би се разобличио горепоменути метод тумачења, довољно је погледати како то мјесто објашњавају свети оци.

Светитељ Јован Златоусти: "Овдје их он (апостол Павле) подсјећа на најнељудскије убиство. То они нису отрпјели, послије таквог њиховог разобличавања и испуњења пророчанства. Велика ревност, силно разобличење, одважна ријеч свједока Христове истине! А јудеји не могадоше да одслушају до краја сав говор, него су, распламсавши се гнијевом, громогласно заурлали... говорећи: "Узми са земље таквог! јер он не треба да живи". О, дрскости! Прије ви не бисте требали живјети, него он, који се у свему повинује Богу. О, нечастиви, човјекоубице!.. И гледај: они не указују на његову кривицу, зато што нису могли ни да је нађу, него мисле да то ријеше крицима, иако би требало питати тужиоце... (Апостол) добровољно трпи све то што трпи... А ми ћемо се од њега учити његовој кроткости" (Бесједе на Дјела Апостолска, 48:2-3).

Светитељ Атанасије Велики: "Јер заградише се уста оних који говораху неправду. А ко су ти, ако не они који дрзнуше да кажу: Узми са земље таквог! јер он не треба да живи? И управо њихова уста бијаху заграђена када је Господ сатро смрт и тридневно васкрсао" (Тумачења на Псалме, 62:2). И још: "У род и род је истина Твоја. Двије су врсте рода који су примили истину Божију: јудејски народ, који има Закон и пророке, и Црква. Због тога истина Божија није у родовима, него у род први и у род други. Остали народи пребивају у заблуди. Али када је род први одбацио истину и рекао: узми са земље таквог, тад је истина од рода првога прешла ка роду другом (исто, 118:90).

Као што видимо, "кртицоборачко" тумачење које је понуђено на почетку ипак није светоотачко, па је према томе и неправославно. Свједочанства два или три Света Оца сасвим су довољна, према ријечи апостола: на устима два или три свједока утврђује се свака ријеч (2 Кор. 13:1).

Метода четврта: распоређивање у "потребном" контексту

Постоји још једна, сложенија група метода убјеђивања читалаца да ауторска мисао јесте учење Цркве освештано Писмом и предањем.

Тако, напримјер, аутор-модерниста може у изобиљу да потврђује цитатима - тачним и неискривљеним! - за његову тему другостепене тезе, утрпавајући његову властиту мисао у букет светоотачких. Као напримјер: "Преподобни Јован Дамаскин пише: "Нама није довољно да се зовемо вјерници; не, ми морамо показати вјеру нашу дјелима" (Бесједа на осушену смокву). Значи - треба се трудити. Ми морамо дејствовати, и дјелима показивати нашу вјеру. Да, то може бити непопуларно у очима дјеце свијета овога, али - сјетимо се опомене преподобног Симеона Новог Богослова: "Онај који љуби славу човјечију није истински хришћанин, него војник Ђаволов" (Слова, 16, 2). " Према томе, сјети се тог дана у који ћемо сви ми дати одговор за дјела своја" (светитељ Јован Златоуст. О статуама, 21, 3)".

Управо тако и несавјесни трговци на пијаци, када продају млади кромпир, у џак трпају и стари, али ако је купац пажљив, лако ће прозрети превару. И овдје ће непажљиви читалац, клизећи погледом по тексту, доживјети тај текст као нафилован светоотачким цитатима и наоко сав изграђен на предању, не примјећујући да се међу стварним светоотачким мислима протура апсолутно ни на чему незасновано "кртицоубилаштво".

Други, овоме близак метод, који је, узгред буди речено, и најсложенији за распознати, састоји се у томе да се из ријечи Светог Писма и отаца Цркве покушава извући "потребна" идеја, напримјер овако: "Преподобни Симеон Нови Богослов са кртицама пореди недуховне људе: "Ко у свијету још није достигао такву љубав... тај се још под земљом сакрива, као кртица: јер, попут те кртице, и он је слијеп, и само слухом може да чује оне који говоре на површини земље" (Слова, 54, 2). Не чуди стога што је светитељ Николај Српски писао: "Заиста је прежалосна једнакост човека са... кртицама" (Молитве на језеру, 7). Свете оце кртице су асоцирале на најтамније појаве и силе, од којих је човјек требао да се избавља.

Сјетимо се и како свети Јован Кронштатски пореди кртице са страстима, а преподобни Теодор Студит пише о томе како ми морамо да живимо "умртвљујући страсти" (Огласитељније поученија, 73), а и светитељ Теофан Затворник такође говори: "Убијати страсти и потицати брзо према чистоти" (Пут ка спасењу, 3, 11). Према томе, види се строга усмјереност светоотачке мисли: страсти - кртице - убијати.

И у Писму пророк Исаија говори: "У тај дан човјек ће бацити кртицама... своје идоле" (Ис. 2:20), а пророк Језекиље подјећа на њихову судбину: "Да буду скршени и уништени идоли ваши" (Јез. 6:6). И овдје иста та логичка доследност: идоли - кртице - уништавати."

Одвојено, свака тврдња за себе може бити тачна, и цитати неповријеђени, али помоћу лажног логичког ланца аутор подводи читаоца на мисао која наизглед природно проистиче из више реченог, иако у стварности не припада ни једном од светих отаца на које се овај аутор позива.

Овдје може помоћи само, као и у осталим случајевима, пажња приликом читања, способност да се анализира материјал који аутор предлаже, и то конкретно: након прочитаног чланка, самом себи треба поставити и одговорити на питања: "Која је основна мисао/мисли аутора, како их он конкретно образлаже и на чему темељи?". Приликом вишеструког читања сумњивог чланка чак и најсложеније лукавштине не могу да сакрију од читаочевог погледа све те неосноване, на голим ријечима засноване тврдње које се потурају као православно учење.

Метода пета: напад је најбоља одбрана

Многи аутори који покушавају да властите измишљотине прикажу као учење Цркве преферирају да здраве мисли које противрјече њиховим нападају као јереси. Они претпостављају да, ако им успије да убиједе читаоца да је идеја супротна њиховој неправославна, то ће ваљда само по себи да се подразумијева да је доказана православност њихових измишљотина. И веома често то раде у веома агресивној форми.

Ево, напримјер: "У наше вријеме појавило се много људи који се не стиде да се супротстављају Писму и светим оцима, да газе сво хришћанско учење, тврдећи да је наводно могуће и не убијати кртице! Такви људи су заражени духом вијека овога, полудјелог од екологије, и повезани су са заштитом неопаганских идеја! Ето шта они покушавају нама да наметну под маском црквеног учења!" итд. итд.

То је такође веома стара замка јеретика. Ево како је о томе писао светитељ Григорије Палама: "То што зломудрујући Варлаам говори да смо ми двојебожници - непосредно доказује наше благочешће и његово злочашће. Јер је и велики Василије био оптуживан за тритеизам од стране хулитеља Сина и Светога Духа... А Григорија Богослова Аполинаријева трчкарала су и каменовала, и на суд доводила, оптужујући га за двојебожије, због тога што је он о Логосу - Богочовјеку мислио као о савршеном у обје природе. А Максиму, пак, мудром у Божанственом, присталице Сергија и Пира нису се либили да одрежу и руку и језик, подижући на њега оптужбе за двојебожије и многобожије, зато што је он проповиједао у Христу двије воље и два дејства - тварне и нетварне, у складу са природама; јер, сагласно са његовим учењем, не само да је Божанствена природа нетварна, него су то и Божанствена воља и све природне енергије Божанственог јестаства, које у суштини нису природа, него Богоприлично кретање, како он често тврди у својим дјелима. Исто то сада клевећу и на нас" (Писмо Акиндину, 1).

За такву врсту метода веома су популарни покушаји изједначавања супротне тачке гледиша са неком некада или сада постојећом јереси: "Свима је познато да католици не убијају кртице. Према томе слична схватања која, нажалост, постоје и код неких православних, представљају последице католичког утицаја". Овдје дјелује лажна схема: ако се нешто код нас православних подудара са оним што чине католици, то само по себи значи да је то настало под утицајем католика. Да бисмо показали некоректност таквог размишљања, подјсетимо се да исти ти католици и Библију читају, - и зар је због тога читање Библије код православних - плод католичког утицаја и јерес? Разумије се да није. У случају стварног, а не измишљеног утицаја, подударати се мора не "нешто", него сама суштина јереси. И у односу на Католицизам, и у односу на Протестантизам основне заблуде које их одвајају од Православне Цркве су описане и добро познате. Све што је изван тога (у нашем случају - нежељење убијања кртица) не представља ни последицу католичког утицаја, ни јерес.

Веома су популарна и "историјска објашњења": "Након што је већи дио православног свијета потпао под муслимански јарам, у новим, стијешњеним условима православни више нису могли слободно да испуњавају све прописе своје религије, нарочито оне које се тичу истребљивања кртица, а уз све то појачана католичка пропаганда је обављала свој дио посла. Многи су били присиљени да се уче у латинским школама, из којих су излазили већ добрано заражени одговарајућим схватањима".

У обрт се као правило пушта довођење супротне тачке гледишта до апсурда и приписивање опонентима идеја које они очигледно не заступају: "Данашњи кртицољупци нас позивају да чувамо кртице као зјенице ока свог, да их мазимо и пазимо, да их доносимо у куће, стављамо у наше кревете! Они тврде да је љубав и штовање кртица једна од најглавнијих заповијести у хришћанству. Ето до каквог је безумља и хуле довело њихово отпадништво од истине! У суштини, ми се овдје сусрећемо са препородом древног паганског поклоњења животињама. Према томе, вјерна чеда Цркве морају да буду на опрезу, разоткривајући међу свештеницима следбенике кртицопоклоничке јереси и упућујући свештеноначалству умилне молбе да према јеретицима примјене канонске мјере. Свим силама се треба борити, чак и са најпрефињенијим пројављивањима ове гнусне јереси!"

После овакве "обраде" неће сваки човјек "стиснути петљу" и отворено рећи да, упркос свему, истребљење кртица, ипак, није религиозна обавеза хришћанина. А они који се усуде, биће присиљени да почињу од негирања било какве везе са католицизмом, јересима, паганству, плодовима турског јарма и тд. Захваљујући оваквом нападу аутор ће засигурно своје опоненте поставити у положај оних који се оправдавају, јер ниједан од горепоменутих метода, толико раширених у православној полемичкој публицистици, ни на који начин не доказује истинитост позиције самог аутора.

Некоректност оваквих метода је много теже разоткрити када се разговор не води о убијању кртица, него о стварима много префињенијим и духовним.

Сложеност представља још и то што готово ни један од горе набројаних метода не представља формални симптом модернизма. Могуће је цитирати са одсијецањем, а да при томе основна мисао цитата остане неповријеђена. Могуће је препричавати својим ријечима, а при томе не искривљавати оригиналне мисли, него их тачно пресликати. И тако даље. Једини начин да се сазна гдје се текст изопачује а гдје не јесте - да се самостално провјеравају сви цитати.

Умјесто поговора

Горе наведене методе биле су познате још древним светим оцима. Ево шта у II вијеку пише о њима светитељ Иринеј Лионски: "Неки, одбацујући истину, уводе лажна учења... Лукаво накинђуреном пријатношћу они заводе умове неискусних и заробљавају их, изопачујући ријечи Господа и лоше тумачећи оно што је добро речено... Јер заблуда се не показује сама за себе, да не би, јавивши се у својој наготи, саму себе разобличила, него, лукаво се дотјеравши у привлачну одежду, достиже оно што по вањском изгледу неопитнима личи истинитије и од саме истине. О таквим људима један бољи од мене је казао да се код њих стакло које је вјешто избрушено као смарагд више цијени од самог смарагда... Кад ће човјек истражити и на који начин разоткрити подвалу? или, када се помијеша мјед са сребром, ко ће од простих људи моћи лако то да препозна?" (Против јереси, 1, 1-2).

Наравно, пажљиви и марљиви читалац неће се препасти да проникне дубље у текст, да поразмисли о њему и провјери цитате, како не би дозволио да се аутор-модерниста исмијава над њим. Али ако знамо у перспективи колики је труд који нас чека приликом читања чланка или књиге савременог аутора, и ако то упоредимо са перспективом једења гргеча, многи се могу запитати: а вриједи ли он тога? Ако је опасност да се под маском Православља може поткрасти некаква заблуда толико велика, колико су велике и неопходне мјере предострожности, није ли онда боље читати нешто што је провјерено временом и о чему је Црква већ посвједочила да се ту налази само корист?

Ево шта о томе говори преподобни Амвросије Оптински: "Читајући духовне књиге без препоруке, ви се прибојавате да не упаднете у неке неправилне мисли и неправилна мњења. Бојазан је ваша веома основана. Због тога, ако не желите да пострадате од такве несреће душевне, не читајте без расуђивања свакојака новоизашла дјела, чак и ако су духовног садржаја али од твораца који своје учење нису потврдили светошћу живота, него читајте дјела оних отаца које је Православна Црква признала као тврдо позната и без сумњи надзиђавајућа и душеспаситељна.[3]

И, наравно, требамо настојати да у себи самима надвладавамо модернистичке погледе на свијет, које смо усвојили живећи у секуларној средини. Основни принцип и противотров од заблуда састоји се у потчињавању свога ума Цркви, у постављању себе не изнад и не у исту раван, него ниже од светих отаца, у вјеровању њима више него самоме себи; - јер, такав човјек, ако му се и деси да згријеши незнањем о Православљу, након што сазна истину, одмах ће да одбаци од себе своју заблуду, како би слиједио за истином. А модерниста неће, он ће у таквој ситуацији почети да се изврће, увија и грчи, само да би наставио - не само да се придржава своје заблуде, него и да ту заблуду наметне у Цркви.

Ево шта о томе пише светитељ Теофан Затворник: "Вјера искрена представља негацију свог ума. Треба ум оголити и као чисту даску поставити пред вјеру, како би она себе исцртала на њој каква јесте, без икаквих примјеса туђинских изрека и тврдњи. Када пак у уму остану његове поставке, тада, након што вјера испише своје, у њему ће се појавити мјешавина: свијест ће бити збуњена, налазећи се између дејства вјере и мудровања ума. Такав је био Симон врач - слика свих јеретика; такви су и сви они који са својим мудровањем ступају у област вјере, како ономад, тако и сад. Они се губе у вјери, и ништа из њих не излази, осим штете: за себе, када ћуте, за друге - када се та збрка не задржава у њима него излази напоље због њихове пожуде за учитељевањем. Одатле увијек излазе људи који више или мање гријеше у вјери, са несрећном увјереношћу у своју непогрешивост и са јадним позивима да се сви прилагоде њима" (Мисли на сваки дан у години, 11.04).

Човјек који има истините, здраве оријентире, по мјери свог оцрковљења и укорјењивања у вјери, и унутрашње ће осјећати, и умно поимати, када се пред њим појаве људи и текстови са модернистичким идејама да се сви промијене и прилагоде њима.

А ту ће замку он избјећи ако се сјети "да наш дуг није да водимо религију куда бисмо ми хтјели, него да слиједимо онамо куда она поведе, и да хришћанској скромности и достојанству није својствено да своје предаје потомцима, него да чува оно што је примљено од предака", те да је управо због тога "у Цркви увијек цвјетао обичај да, што је неко благочестивији, тим прије он иступа против нових измишљотина".[4]

У Православној Цркви нама је дата пуноћа истине, и све што се од нас тражи јесте - да припаднемо ка њој, да је усвојимо и предамо другима без изобличавања - нити умањујући, нити додавајући од себе никакве "новитете". Једино што можемо и морамо да обнављамо у Цркви - то смо ми сами. Да се обнављамо од гријеха, страсти, да свлачимо са себе старог човјека и облачимо се у новог, о чему је говорио апостол Павле: "Ако ли га чусте и у Њему научени бисте, као што и јесте истина у Исусу, да ви одбаците ранији начин живота старога човјека, који пропада у жељама варљивим, а да се обнављате духом ума својега, и обуците се у новога човјека, сазданога по Богу у праведности и светости истине (Еф. 4:21-24).