Како победити сопствену себичност...?

[JESSY]

Autor: Protojerej dr Ljubivoje Stojanović

 

Pobediti sopstvenu sebičnost, težak je zadatak i dugotrajan proces. Zapravo, to je nešto
što traje kroz sve životne tokove, sa manje ili više žara, a uvek sa teškim posledicama po
mnoge.
To je nešto što mi ponekad i ne primećujemo, tinja u nama neprimetno, vrebajući prvu
pogodnu priliku da se projavi. Mi to često imenujemo kao „nešto jače“ od nas samih, ne
znajući da tako prihvatamo život s naličja, jer očigledno ne želimo da se mešamo u svoj
život. Prepuštamo ga da teče mimo nas, dok mi očekujemo neki spektakularni događaj u
kome će se svi naši snovi ostvariti. Tako polako postajemo žrtva sopstvene mašte, da
bismo u daljem toku postali bezlične brojke neke mase, pristalice ove ili one ideje ili
ideologije. Neretko čoveku ceo život protekne u ovom i ovakvom bekstvu od sebe, a sve
u potrazi za idejom, maštom ili prividom. Ne vidimo se, ni u sebi ni među sobom, od
slika lidera, pretećih parola i nekih drugih znakova i znamenja. Kao da je mera uspešnosti
to da budemo deo neke mase, posebno mase koja je u trendu. Sve osim toga je neuspeh,
poraz i sramota. Otuda sve one nedaće i nesreće, koje samo konstatujemo brojčanim
izrazima bez želje da ih dublje razmotrimo.

[JESSY]

PREOBRAŽAJ SVEGA NA BOLjE
Međutim, ima nešto obećavajuće u vezi sa mogućim preobražajem svega na bolje. Što
je jošinteresantnije, i što daje jošveći garant nadi u boljitak, na poslednjim izborima za
predsednika Amerike se pojavio taj dobri zračak nade. Pobednik Barak Obama je svojim
pristalicama rekao: Vi ste pobedili! Drugi kandidat, Džon Mekejn, koji nije uspeo, rekao
je svojim pristalicama: Niste vi izgubili! Poraz je moj! Ovo prihvatanje pobede drugoga i
priznanje sopstvene neuspešnosti veliki je uspeh. Može neko reći da je to samo vešto
kazano, ali zar nije to dovoljno da se vidi ljudska zrelost i odgovornost? Zašto tako ne
postupaju i drugi? Sami znamo koliko je života nestalo u nekim drugim situacijama
neprihvatanja pobede drugoga i sopstvenog poraza. Što je joštragičnije, obično se za to
optuživao neko sa Zapada kao podstrekač, što je, realno rečeno, loši neuspešan izgovor.
Ovaj događaj jasno obelodanjuje da tamo gde postoji lična odgovornost, nema mesta bilo
kakvom nagovoru sa strane. Dok tamo gde toga nema, sve je moguće, jer se želi pobeći
od stvarnosti u svet iluzija i fantazija.
Razmislimo dobro o gore navedenim izjavama, novoizabranog predsednika Amerike i
njegovog protivkandidata, koji prihvata pobedu pobednika i svoj neuspeh. Ne izaziva
bunt kod pristalica, čestita pobedniku i spreman je da sarađuje u cilju zajedničkog
boljitka. Naučimo se kroz ovaj primer, i upitajmo se koliko puta smo mi drugačije
postupili. Sigurno je da nismo bili svi u prilici da budemo birani na nekim izborima, ali
imali smo druge vidove konkurencije u životu. Konkurisali smo za radno mesto, u vezi sa
udajom i ženidbom smo možda imali slične situacije, ili oko neke prodaje i kupovine,
nasledstva i tome slično. Kako smo tada postupali? Da li smo imali snage da prihvatimo
uspeh drugoga, ili smo jošuvek opterećeni mržnjom prema uspešnijem od nas, u koju
smo uvukli i mnoge druge? To pitanje postavimo sebi, i počnimo da živimo svoj život
odgovorno i bez opterećenja sebičnom samoživošću.
Zaista, nije nimalo lako čoveku da prihvati sopstveni neuspeh, ali što pre to učini, veća
je mogućnost je da će uspešnije prevazići i promeniti stanje na bolje. Mudrost je u
prihvatanju stvarnosti, dok je neprihvatanje skoro uvek odustajanje od stvaralačke
progresije. Treba znati da prihvatanje u ovom slučaju nije nestvaralački čin, to je živi
proces u kome krotost i neustrašivost temelje pobedu čoveka nad samim sobom, posle
koje on trezveno istupa iz sebe i komunicira sa drugima. Neprihvatanje iz razloga lične
sujete je nestvaralački čin u kome svi lutamo između bunta i podaništva, uvek budući
neostvareni. To ćemo najbolje razumeti ako budemo pošteni prema sebi i rasudimo svoje
postupke kojima smo često obesmislili i uspeh i neuspeh. Koliko je zavađene braće,
prijatelja, kumova, samo zbog neprihvatanja pobede drugoga i nespremnosti da
prepoznamo stvarnost? A sve je moglo bolje! Samo niko ne želi da pobedi sebe, svi žele
da poraze drugoga, imajući pogrešno mišljenje da je prihvatanje onoga što nam nije po
volji znak nemoći i slabosti. Ne, to nije slabost, za to treba mnogo snage, i zbog toga opet
apel svima da pokušamo da, umesto nezadovoljstva i bunta, počnemo sa prihvatanjem.
Na taj način počinjemo sa promenom na bolje u sebi, ne vidimo drugog kao protivnika
koji nas ugrožava, nego ga doživljavamo kao zajedničara u dobrom delu. Ali, ako on ne
radi dobro, nego loše? Nastavimo i dalje u dobrodetelji i ne odustajmo od toga, uspećemo
sigurno. Neko će reći da je ovo suviše idealistički stav i naivno razmišljanje. Nije tako,
ovo je jedini mogući put dobrodetelji, dok bi sve drugo bilo pristajanje na saučestvovanje
u zlodejstvu koje kritikujemo. Zapravo, smisao svega je to da nije dovoljno samo
kritikovati zlo, potrebno je „čineći dobro pobeđivati zlo“, i to najpre u sebi samom.

[JESSY]

STRAŽITI NAD SOBOM
Uvek treba biti u sebi, neprestano silaziti u dubine svoga bića i ispravljati sve loše
navike. Stražiti nad sobom, a ne nadobudno posmatrati šta drugi čini i jedva čekati grešku
i promašaj drugoga. Nije ni malo lako boriti se sa sobom, mnogo je lakše trčati za drugim
i njegovim gresima i greškama, ali treba stići sebe i poznati sebe. Ne biti opterećen
sobom i sopstvenim nagonima, ne stavljati sebe u centar sveta, znati da postoji i drugi sa
svojim potrebama. Taj drugi mene ne ugrožava, bez obzira na to šta čini, samo ja mogu
sebe da ugrozim. Uverimo se u to razmišljajući o sebi i svojim postupcima prema onima
koje smo označili kao svoje neprijatelje. Počnimo najpre od naših razloga, i upitajmo se
ko nas je prisilio da nekoga mrzimo? Niko! Mi sami tako hoćemo! Dalje, upitajmo se,
zašto nam je drugi čovek manje važan od neke stvari ili nekog našeg stava? Zašto tako
surovo sudimo drugima? Pokušajmo da se stavimo u njihov položaj, kako bi ih razumeli.
Da, ali on je mene uvredio – buni se nešto u nama. Opet ne vidimo koliko sami sebe
ovakvim razmišljanjem vređamo, a mržnja se umnožava. Vreme prolazi, broj onih koje
mrzimo se umnožava, a mi ne vidimo da smo sami sebi najveći neprijatelji. Sve više i
više posrćemo pod teretom mržnje koju nosimo, bolesti se umnožavaju, nemoćje sve
veća, života sve manje. Mi nemoćno posmatramo svoj život i ne vidimo njegovu bolju
stranu, živimo s naličja. Izgovaramo se umišljenom ugroženošću, pretrpljenim uvredama,
ne uviđajući da nepraštanjem sami sebe najviše vređamo.
Vratimo se događaju sa početka, i dobrom primeru iz daleke Amerike, gde imamo na
delu pokazanu odgovornost čoveka prema životu. Kako svom, tako i životima mnogih.
Za njega pristalice nisu taoci, svojina kojom samovoljno raspolaže. On ima sabornu svest
i odgovorno postupa. Nije uspeo, ali ne želi da uvećava taj neuspeh buntom i
nezadovoljstvom. Naučimo se i u svojoj svakodnevici postupajmo tako, a mnogo sličnih
situacija će biti. Bilo na radnom mestu, u kući, na ulici, sportskim terenima i mnogim
drugim mestima. Podelimo pobedu jedni sa drugima, i život će nam biti mnogo lepši.
Pomozimo jedni drugima i u slučaju neuspeha. Ne budimo samo publika koja navija,
budimo stvaroci koji znaju šta rade. Preuzmimo odgovornost za svoj život i živote
drugih, i čuvajmo druge od sebe, tako ćemo sebe sačuvati. Uspećemo sigurno, samo je
potrebno da to i želimo stvarno. A ovaj primer za ugled, iz daleke nam Amerike,
pokušajmo da približimo sami sebi i jedni drugima, počnimo da prihvatamo stvarnost,
promišljajući o svemu bez predrasuda, ne buntujući nepotrebno i bezuspešno. Sve može
da bude bolje, samo treba činiti dobro, a ne čekati samo da se dobro dogodi....
Preuzeto sa www.pravoslavlje.rs

[Саша од Москве]

Jessy па ја не могу да верујем - ти мени читаш мисли - признај (ја о овим стварима читав дан размишљам)

Још једном хвала за то што делиш са нама

8086.gif

[JESSY]

Jessy па ја не могу да верујем - ти мени читаш мисли - признај