Lazar Ispovednik - Srpski Forest Gump

[emilija]

srce malo, nasmejano..... ekstra

[gloria west]

slava3 slava3 slava3 slava3 slava3 slava3 slava3 slava3 slava3 slava3 slava3 slava3

klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap

0212_rolleyes :bla: :cheesy2: :cheesy2: :cheesy2: :cheesy2: 1000000001010

bendoff bendoff bendoff bendoff bendoff bendoff bendoff bendoff bendoff

Na pitanje kako je uspeo da istrči ovu kilometražu, Lazar kaže: "Bog mi je dao snage".

[Danijela]

Лазар Ришар - већи од живота

Лазар из Сомбора је у поцепаним фармеркама и поцепаним ципелам истрчао маратаон као од шале. Објаснио је својим примером... Све!

http://www.b92.net/video/videos.php?nav_category=1353&yyyy=2011&mm=11&dd=01&nav_id=554033

[Милан Меденица :)]

објаснио.

[anajrim]

divno! slava Gospodu!

[Дејан]

Humanost na delu: Izbeglica iz Hrvatske ustupa kuću maratoncu i šampionu iz šupe

Mladom maratoncu iz Sombora Lazaru Rišaru koji živi u šupi za drva konačno se osmehnula sreća jer mu je Jovica Nonković (30) iz Doroslova ponudio kuću u kojoj može da živi sa svojom porodicom.

Lazar Rišar sa odličjima, u svojoj "kući"

Akcija prikupljanja pomoći za Lazara traje već nekoliko dana nakon što je u medijima osvanula priča o surovim uslovima u kojima ovaj mladić (19) živi. Jovica Nonković rekao je za "Novi magazin" da se ni sekund nije predomišljao da li da svoju kuću u selu Bogojevu ustupi Lazaru i njegovoj porodici.

 

 

 

- Čim sam na internetu video priču za Lazara odmah sam ga pozvao i ponudio mu da se preseli u moju kuću. Ja inače ne živim tu. Kuću sam kupio i preuredio, ali sam sa porodicom pre tri godine morao da se preselim u drugo selo jer u tom nije bilo posla. Sada sa ženom i dva sina od tri i četiri godine živim kao podstanar u Doroslovu. Ne radimo ni žena ni ja - kaže on.

 

Jovica dodaje da je sa ljudima iz Beograda, koji su organizovali prikupljanje pomoći za Lazara, dogovoreno da oni dođu za vikend sa odećom koju su ljudi donirali i da Lazara već u nedelju presele. Dogovorili smo se da oni dođu u subotu kod mene i da odemo u kuću da je malo pospremimo i sve sredimo kako bismo Lazara preselili već u nedelju posle podne, ističe on.

 

- Da imam auto, sad bih ga sam preselio tamo - kaže ovaj tridesetogodišnjak koji danas inače slavi rođendan i koji dodaje da mu je želja bila da Lazara baš danas, na svoj rođendan, smesti u kuću, na toplo.

 

- Ja sam inače izbeglica, iz Hrvatske. Znam šta je tuga, siromaštvo i glad. Nemam puno ali nisam ni gladan ni žedan. Video sam da mogu da pomognem i pomogao sam - kaže Jovica.

 

Lazareva osmočlana porodica i dalje živi u oronuloj jednosobnoj kućici (jedna soba, predsoblje i kuhinjica, bez kupatila) na Malom katoličkom groblju u Somboru, a Lazar, kao najstariji od dece, spava u šupi za drva, bez grejanja, na temperaturi koja se noću već uveliko spušta ispod nule. Jovica kaže da je ponudio Lazaru da se sa celom porodicom preseli u kuću jer ima mesta za sve i da je odluka sada na njima.

 

"Želeo bih topliju postelju"

 

Lazarev telefon je +381 64 543 73 10, pa ko god može na bilo koji način da mu pomogne – toplom odećom, posteljinom i slično, može da mu se javi. Sada je neophodan smeštaj u Somboru do nedelje. Grupa za pomoć Lazi Rišaru i sve informacije mogu se naći na Fejsbuku. Sledeće nedelje biće otvoren račun na koji ljudi mogu da uplate novac, a biće objavljena i tačna adresa na koju mu lično mogu slati stvari.

 

Priča o mladom polumaratoncu Lazaru Rišaru (20), koji sa svojom mnogočlanom porodicom živi na somborskom katoličkom groblju, u oronuloj kućici bez kupatila, potresla je mnoge kada je vest o njemu prvi put objavljena pre dve godine. Iako je tada izgledalo da će bar nešto u njegovom životu krenuti nabolje, Lazar je do dan-danas živeo u istoj kućici, a jedina plata njegovog oca hrani osmoro usta.

 

Promenilo se samo to što je u međuvremenu istrčao još 30 maratonskih trka i osvojio isto toliko medalja, bilo za plasman, bilo za učešće u takmičenju.

- Želeo bih topliju postelju. Pošto sam najstariji, dobio sam zasebnu prostoriju, ali je mnogo hladna. U mojoj sobici temperatura je već duže vreme ispod nule. Svaki put kad zaspim, plašim se da se više neću probuditi - ispričao je za „Alo!“ ovaj hrabri momak i dodaje da drugih želja za sada nema.

 

Blic

[Gordana .]

И тако. напишем па обришем. Нема правих речи. Велик је Господ, Слава Му

[Ненад Р.]

Хвала Господу да има још овако племенити људи.

[Ромејац]

О Лазару смо писали и 2013:
https://www.pouke.org/forum/topic/31471-%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D0%BB-%D0%B7%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%9B/page-61

 

https://www.pouke.org/forum/topic/15820-%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80-%D1%80%D0%B8%D1%88%D0%B0%D1%80-%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B8-%D0%BE%D0%B4-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0/

[Ромејац]

Милан Степановић је поново на свом фејсбук профилу објавио причу о Лазару (и шта је овај момак у међувремену све преживео):

 

I treći put za par godina pišem o Lazaru Rišaru. Siromašnom somborskom dečaku, koji je sa 17 godina, u starim poderanim cipelama i pantalonama, bez sata treninga, pretrčao svoj prvi polumaraton (21 km). I počeo je Lazar, kao Forest Gamp, da trči... Trčao je polumaratone, maratone, pa i ultramaratone. Već 2011. g. postao je poznat. O njemu su pisale novine, snimane su o njemu TV-emisije na velikim televizijama (Prva TV, B92, Pink), obećana mu je bila pomoć od grada Sombora (koja nikada nije stigla), počela je da pristiže i druga pomoć raznih znanih i neznanih dobročinitelja. Pa je to lagano splasnulo... Krajem 2013. g. pisao sam ponovo o Lazaru, kako, sa već pregrštom osvojenih medalja, spava u šupi, na Malom katoličkom groblju. I ponovo su se pokrenuli darežljivi i humani ljudi, ponovo su o Lazaru pisale najtiražnije srpske novine, dobio je i posao na benzinskoj pumpi, završio je, u međuvremenu, i specijalnu osnovnu školu. I sve je izgledalo bolje, znatno bolje nego ranije. Ali... Mnogočlana porodica u kojoj je živeo obilato se koristila njegovom popularnošću, i obilato je primala svaku vrstu pomoći koja je stizala za Lazara. I živeli su bolje nego ranije. A onda, kada je pomoć splasla, početkom ove godine, Lazar je na najneverovatniji način bio udaljen iz te porodice. Pod monstruoznom optužbom da je pokušao da napastvuje jednu devojčicu iz porodice, Lazar je dva meseca (od kraja januara do kraja marta) proveo u zatvoru i zatvorskoj psihijatrijskoj ustanovi, gde je bio vezivan, kljukan lekovima, živeći između nevinosti svoga sna i pakla sopstvene jave. Posle dva meseca, kada se otkrilo da je sve bilo laž, Lazar je, nalogom nadležnog tužioca, po hitnom postupku oslobođen. Nadoknadu za paklena dva meseca svog života, od države, do sada nije dobio. Za vreme boravka u zatvoru izgubio je posao na pumpi i ostao bez bilo kakvih sredstava za život, a nije više imao ni gde da ode. Ali je nastavio da trči... Dobrotom jednog Somborca, skoro pola godine je proveo u njegovom praznom stanu. Radio je gde god su ga zvali, bilo za hranu, bilo za neku sitnu paru. I nastavio je da trči... Maratoni, medalje i pehari su se ređali (ima ih već na desetine). Kada je, početkom jeseni, morao da se iseli iz stana u kome je privremeno živeo, našao je skromnu sobicu u staroj kući na somborskoj periferiji, u kojoj prespava pod tankim jorgančićem (ostao je bez svih svojih stvari posle zatvora, jer sve mu je razvučeno, a mnogo toga što je dobio još je ranije razdelio onima koji nemaju). Grejanja u stančiću nema. Tople vode nema. Kupatila nema. Ali Lazar trči... Pre neki dan je pretrčao ultramaraton Osijek-Apatin (55 km). U starim pokidanim patikama. I odlazi, kad god može, na Ostrog, gde ostaje i po nekoliko sedmica, služeći i pomažući manastirskom bratstvu. Kaže – tamo mu je najlepše. I slušam njegove priče o Ostrogu, o Bogu i ljudima, o njegovom životu, slušam ovog skoro nepismenog momka, koji nikada nije naučio sasvim pravilno da govori. Slušam i ostajem naježen njegovim rečima. Provociram njegovu veru i pitam ga: „Kako to, Lazare, Bog dopušta da ti, koji toliko veruješ u Njega, tako surovo stradavaš?“, a on mi odgovara: „Da, ali On je učinio da sve to meni ne bude teško!“. I ja ostajem postiđen njegovim odgovorom. Za koji dan prostodušni, dobri Lazar napuniće 22 godine (na pravoslavni Badnji dan). Neće se za rođendan počastiti ni kockom čokolade. Biće dobro ako tog dana bude nešto pojeo. Ali će i tog dana trčati.

 

https://www.facebook.com/milan.stepanovic.9/media_set?set=a.946533692094281.1073741846.100002129770351&type=3

[Баба]

Васкресење Лазарево – Прича о сиромашном дечаку из Сомбора, његовој борби, вери, искушењима и победама

 

И трећи пут за пар година пишем о Лазару Ришару. Сиромашном сомборском дечаку, који је са 17 година, у старим подераним ципелама и панталонама, без сата тренинга, претрчао свој први полумаратон (21 км). И почео је Лазар, као Форест Гамп, да трчи…

Трчао је полумаратоне, маратоне, па и ултрамаратоне. Већ 2011. г. постао је познат. О њему су писале новине, снимане су о њему ТВ-емисије на великим телевизијама (Прва ТВ, Б92, Пинк), обећана му је била помоћ од града Сомбора (која никада није стигла), почела је да пристиже и друга помоћ разних знаних и незнаних доброчинитеља. Па је то лагано спласнуло…

Kрајем 2013. г. писао сам поново о Лазару, како, са већ прегрштом освојених медаља, спава у шупи, на Малом католичком гробљу. И поново су се покренули дарежљиви и хумани људи, поново су о Лазару писале најтиражније српске новине, добио је и посао на бензинској пумпи, завршио је, у међувремену, и специјалну основну школу. И све је изгледало боље, знатно боље него раније. Али… Многочлана породица у којој је живео обилато се користила његовом популарношћу, и обилато је примала сваку врсту помоћи која је стизала за Лазара. И живели су боље него раније.

А онда, када је помоћ спласла, почетком ове године, Лазар је на најневероватнији начин био удаљен из те породице. Под монструозном оптужбом да је покушао да напаствује једну девојчицу из породице, Лазар је два месеца (од краја јануара до краја марта) провео у затвору и затворској психијатријској установи, где је био везиван, кљукан лековима, живећи између невиности свога сна и пакла сопствене јаве. После два месеца, када се открило да је све било лаж, Лазар је, налогом надлежног тужиоца, по хитном поступку ослобођен.

Надокнаду за паклена два месеца свог живота, од државе, до сада није добио. За време боравка у затвору изгубио је посао на пумпи и остао без било каквих средстава за живот, а није више имао ни где да оде. Али је наставио да трчи… Добротом једног Сомборца, скоро пола године је провео у његовом празном стану. Радио је где год су га звали, било за храну, било за неку ситну пару. И наставио је да трчи… Маратони, медаље и пехари су се ређали (има их већ на десетине). Kада је, почетком јесени, морао да се исели из стана у коме је привремено живео, нашао је скромну собицу у старој кући на сомборској периферији, у којој преспава под танким јорганчићем (остао је без свих својих ствари после затвора, јер све му је развучено, а много тога што је добио још је раније разделио онима који немају). Грејања у станчићу нема. Топле воде нема. Kупатила нема. Али Лазар трчи…

Пре неки дан је претрчао ултрамаратон Осијек-Апатин (55 км). У старим покиданим патикама. И одлази, кад год може, на Острог, где остаје и по неколико седмица, служећи и помажући манастирском братству. Kаже – тамо му је најлепше. И слушам његове приче о Острогу, о Богу и људима, о његовом животу, слушам овог скоро неписменог момка, који никада није научио сасвим правилно да говори. Слушам и остајем најежен његовим речима. Провоцирам његову веру и питам га: „Kако то, Лазаре, Бог допушта да ти, који толико верујеш у Њега, тако сурово страдаваш?“, а он ми одговара: „Да, али Он је учинио да све то мени не буде тешко!“. И ја остајем постиђен његовим одговором. За који дан простодушни, добри Лазар напуниће 22 године (на православни Бадњи дан). Неће се за рођендан почастити ни коцком чоколаде. Биће добро ако тог дана буде нешто појео. Али ће и тог дана трчати.

Аутор: Милан Степановић

Извор: ФБ профил Милан Степановић

 

[Баба]

[Баба]

[Ромејац]

Prilog o Lazarevom životu napravila je malopre ekipa Drugog dnevnika RTS, a biće emitovan sutra uveče (subota), u udarnom terminu Drugog dnevnika u 19:30, koji gleda preko dva miliona ljudi u Srbiji. Kada bi samo to bio rezultat akcije koju sam pokrenuo preko FB mreže, bio bih zadovoljan. Ali pomoć Lazaru zaista stiže sa svih strana, mediji bruje o njemu,a na srpskim društvenim mrežama moj prilog o njemu bio je među „najšerovanijim“ u prethodna dva dana (skoro 14.000 deljenja). Prethodna dva puta (2011. i 2013) pokretao sam priču o Lazaru i uklanjao se posle toga, ostavljajući institucijama da reše problem. Oba puta problem je ostao nerešen. Sada se neću povući i ostaću uz Lazara dok njegov problem ne bude rešen, mimo institucija, uz pomoć dobrih ljudi, ne obazirući se na potencijalne zajedljivce, pametare, spletkaroše i slične njima. Staviću u službu rešenja Lazarevog problema i poslednju trunku svog autoriteta stečenog na drugim poljima. Pa ako ne uspem, onda nisam vredan spomena. A ako uspemo, onda smo rešili sudbinu jednog mladog čoveka i sportiste ogromnog potencijala. A za to se vredi boriti.

 

Извор

 

[Ромејац]

Кроз цео живот трчи сам, али му сада треба помоћ

 

Лазар Ришар постао је без ичије помоћи маратонац и освојио десетине медаља. Нажалост, живот овом двадесетдвогодишњем младићу из Сомбора није био наклоњен, али су сада, коначно, уродили апели добрих људи.

 

Лазар Ришар постао је без ичије помоћи маратонац и освојио десетине медаља. Нажалост, живот овом двадесетдвогодишњем младићу из Сомбора није био наклоњен, али су сада, коначно, уродили апели добрих људи.

 

Сваког јутра устаје у пет часова, обува старе патике и почиње да трчи. Најмање 10 километара. Одлази и до Апатина и назад. И тако од 2010. године када је без сата тренинга, претрчао први полумаратон. Од тада је учествовао на скоро свим маратонима у Србији. Трчао је и у Италији, а број освојених медаља не зна.

 

„Жеља ми је да трчим у Паризу и Лондону и да покажем да у мом Сомбору имају најбоље тркаче. Волео би да имам свог тренера, да тренирам сваки дан“, каже Лазар.

 

За њега трчање није само спорт већ и бег од свакодневице. Без мајке је остао као дечак, а касније у великој породици је занемарен.

 

„Било је обећање да ћемо добити стан, знате како је то, нас 11 у породици. Нема места. Нису они криви. Морао сам ја негде да одем“, објашњава млади спортиста.

 

И одлазио је у шупу на католичком гробљу. У напуштене куће. Због, како се испоставило, неоснованих оптужби провео је и два месеца у затвору, остао без посла и опет на улици. Данас живи на периферији Сомбора, без топле воде, грејања, купатила.

 

Сомборци му често помажу да плати кирију, купи храну, патике за трчање. Милан Степановић један је од њих. На друштвеним мрежама покренуо је акцију за помоћ Лазару.

 

„Свака помоћ која иде на овај начин је краткорочна, њему ће бити добро, месец, два или три, после тога опет наступа беда, опет наступа хладноћа, опет наступа безнађе, глад. Ми Лазара треба да решимо системски. Да има посао јер је вредан момак“, истиче Степановић.

 

Лазар објашњава да му није важно шта ради, само да има посла од ког може да живи и понекад отпутује.

 

После апела на друштвеним мрежама да се помогне овом талентованом Сомборцу, Лазару је јуче стигао и позив да пошаље биографију и списак освојених медаља надлежнима у Влади Србије.