Život piše priče

[Jelena 76]

Te davne 1988. godine prvi put sam poželela da odem pod Ostrog. Trebalo je krenuti na put 12.05. na dan praznovanja Sv.Vasilija Ostroškog. Ali 11. maja su mi javili da mi je otac ranjen pod čudnim okolnostima i da se nalazi u vojnoj bolnici u Meljinama. Naravno, kako smo bili u šoku ( moja porodica i ja), put za Ostrog smo otkazali. Nakon 3 dana moj otac se upokojio. Naravno, bio je to veliki gubitak za mene.

Sledeće godine 12. maja sam otišla pod Ostrog. Tamo sam se srela sa Ocem Joilom, što je bilo retkost u to vreme, jer nije silazio među vernike u te dane, već je bio u maloj keliji, iznad manastira. Taj dan sam ga srela i podrobno razgovarala sa njim. Najviše me mučilo, što mi je lokalni sveštenik rekao, da sam mnogo pogrešila što nisam otišla pod Ostrog, tačnije da sam otišla otac bi mi još bio živ. Mene je to proganjalo. Ali kad sam se srela sa Joilom, kazao mi je sledeće:" Ono što je od Boga, Božije je. Niko ne može sprečiti to što se desilo. tačno je da ne valja reći da ćeš na poklonjenje svecu, pa da mu ne odeš, ali nije svetac kriv što je sudbina tvoga oca takva, a nije ni Gospod." Još malo sam sa njim razgovarala, i rekao mi, da dođem kad god mi srce poželi i da to ne mora biti samo na praznik Sv.Vasilija.Naravno, kako sam tada imala svega 12 godina, meni su se te reči urezale duboko. Nisam čak ni znala ko je taj monah, ali sam tek kasnije saznala da je to Otac Joilo.

Nakon toga, svake godine redovno odlazim pod Ostrog, nekad i više puta u toku godine. A puno lepog sam doživela pod Ostrogom, i to ću isto podeliti ovde sa vama.

[Jelena 76]

Ovo sam pre nekoliko dana našla na jednoj internet stranici, i poželela da podelim ovde sa vama...Tako istinito, životno.

 

 

Sreća

 

Dosla sam k vama da vas pozdravim. Moje je ime Sreca i sastavni sam deo zivota, zivota onih koji veruju u snagu ljubavi i zivota, onih koji veruju da je ljubav beskonacna. A znate da sam u braku? Davno sam se vencala za Vreme i ono vam je odgovorno za resenje mnogih problema koji vam na pocetku izgledaju veliki i bezizlazni. Ono izgradjuje srca i licnost, leci rane i pobedjuje tugu. Vreme i ja zajedno imamo troje dece. Nasa su deca Prijateljstvo, Mudrost i Ljubav. Prijateljstvo je najstarije dete lepo, iskreno, veslo i nasmejano. Zblizava ljude, a da pri tome nikoga ne ranjava vec utesi svakoga kome se priblizi drzeci ga za ruku. Mudrost je nase drugo dete. Ona je pametna, sa cvrstim principima i neprekidno uci i sve je zanima. Najslicnija je svom ocu Vremenu. Mozete zamisliti kako je to kad njih dvoje koracaju zajedno – Mudrost i Vreme. Najmladja je Ljubav. Koliko posla s njom!!! Tvrdoglava je, uporna i prevrtljiva tako ponekad zeli ziveti na samo jednom mjestu a onda se nakon nekog vremena seti i kaze da je stvorena da bi zivela u dva srca, a ne samo u jednom. Ah, moja je Ljubav vrlo slozena i zapletena osoba, tako da zna i pokoju nesmotrenost pociniti i to samo kakvu!Kada do toga dodje na scenu moram pozvati njenoga oca. Vreme dodje i pokusa pokrpiti rane koje je njegova kci Ljubav izazvala, a cesto u pomoc priskoci i Mudrost, mada nije u svim slucajevima od velike koristi sa svom svojom pamecu. Jednom mi je jedna osoba rekla: - " Na kraju sve dodje na svoje, na ovaj ili na onaj nacin. Ako se stvari jos nisu sredile i poslozile znaci da jos nismo na nasem pravom putu." Zato, kazem vam, verujte mojoj porodici, mom suprugu Vremenu i mojoj deci Prijateljstvu, Mudrosti i Ljubavi. Budete li imali poverenja u njih, znajte, da cu i ja, Sreca jednog dana svakako pokucati na vasa vrata. I nikad se ne zaboravite smesiti!

[Jelena 76]

Jedna lepa pričica...

 

 

Drаguljаr je sjedio zа stolom i kroz izlog svoje raskošne trgovine posmаtrаo prolаznike. Nekа se djevojčicа odjednom približilа trgovini i prislonilа nosić uz staklo izloga. Kаo nebo plаve oči rаdosno zаsijаše kаd ugledа jedаn od izloženih predmetа. Ušlа je odlučno i prstom pokаzаlа tirkiznu ogrlicu.
“To je zа moju sestru. Možete li mi je zаpаkovаti kаo poklon?”

Trgovаc s nevjericom pogledа djevojčicu i upitа:
“A koliko novcа imаš?”

Onа se podiže nа prste, stаvi nа pult limenu kutiju, otvori je i isprаzni. Bilo je tu nekoliko mаnjih novčаnicа, šаkа sitnišа, nekoliko školjki i figuricа.
“Hoće li biti dovoljno?” upitа ponosno.
“Željelа bih stаrijoj sestri kupiti poklon. Otkаdа nemаmo mаme, onа obаvljа sve poslove i nemа ni trenutkа vremenа zа sebe. Dаnаs joj je rođendаn. Mislim dа će je poklon veomа obrаdovаti. Njene su oči iste boje kаo tаj dragi kamen.”

Trgovаc je otišаo u prostoriju iza pulta i u zlаtno-crveni pаpir zаpаkovаo kutijicu.
“Uzmi je i pazi na nju”, reče djevojčici.

Onа uze pаketić kаo pobjednički pehаr i ponosno izаđe iz trgovine. Sаt vremenа kаsnije u trgovinu uđe prekrаsnа djevojkа s kosom boje medа i divnim tirkiznim očimа. Stаvi nа sto kutijicu koju je trgovаc nedavno zаpаkovаo i upitа:
“Je li ova ogrlicа kupljenа u vаšoj trgovini?”
“Dа, gospođice.”
“Koliko je koštаlа?”
“U mojoj trgovini cijene su stvаr povjerenjа, tiču se sаmo mene i mojih kupаcа.”
“Mojа sestrа je imаlа samo nešto sitnišа, sigurno nije moglа plаtiti ovаko vrijednu ogrlicu!”, reče djevojka gurajući kutijicu nazad trgovcu.

Trgovаc zаtvori kutiju, složi omot i vrаti je djevojci.
“Vаšа je sestrа plаtilа nаjvišu cijenu: dаlа je sve što je imаlа”.

[ines]

 ...jedan zanimljiv događaj citiran iz knjige SVETI ANĐELI SVAKODNEVLJA: Mara Visković iz Bugojna na hodočašću u San Giovanni Rotondo i Monte San Angelo je primila jasnu poruku da je s njima, hodočasnicima, 5. hor anđela! Mara, budući teološki neobrazovana, koja doista nije imala pojma o toj i takvoj hijerarhiji anđela, je već prije primila poruku da je s njima neka PETIHORIJA, te je mislila da se radi o nekoj svetici. Istom je tek tamo u Italiji, na hodočašću, shvatila da se radi o anđelima 5. hora. Onaj koji pročita ko su i šta anđeli 5. hora, bit će zapanjen činjenicom koliko je to zapravo logično da su upravo oni sada s nama u našim zemaljskim borbama....

[Jelena 76]

Još jedna interesantna i istinita pričica...

 

 

 

Istina i laž su putovale u jedan grad. Narod koji ih je video govorio je:

“Gledajte, Istina i Laž putuju zajedno!”

Narod ih je razlikovao po odeći. Istina je nosila odeću Istine, a Laž odeću Laži.
Pre nego što su stigle u grad u koji su nameravale da dođu, obe odlučiše da plivaju u jezeru van grada.
Posle plivanja, Laž je izašla prva iz jezera. Umesto da obuče svoju odeću, ona je uzela odeću Istine i obukla je.
Ona je proračunala da će narod misliti da je ona Istina.
Tako je Laž krenula sama prema gradu.
Kasnije, Istina je izašla iz jezera i videla da nema njene odeće. Shvatila je da je Laž zgrabila njenu odeću i obukla se u nju tako da narod poveruje da je ona Istina.
Ali Istina nije htela da obuče odeću Laži jer nije htela da narod misli da je ona Laž. Zbog toga Istina je pošla gola prema gradu.
Kada je ušla u grad, videla je sav gradski svet kako sluša Laž obučenu u odeću Istine.
I Istina je pomislila:

“Narod verovatno misli da sam ja Laž.” pođe među narod da objasni stvar.
Ali narod nije želio ni da čuje Istinu. Naprotiv, narod je bežao od nje, gurao je, omalovažavao...
Istina se onda skloni iz gomile i kaže sama sebi:

“To je jako čudno, ovaj svet će prihvatiti Laž obučenu u odeću istine .. ali nikada neće prihvatiti golu Istinu.”

[Jelena 76]

Ljudi koji me poznaju u životu van interneta, znaju da se bavim različitim vidovima umetnosti. Slikanjem na kamenju, fotografijom,alternativnom medicinom, ali i pisanjem... Često neke životne situacije, ali i neke iz dubine svoje duše prenosim na papir...

Ne bih možda ni načela ovu priču, da mi nije jedan predivan gospodin tražio "melem za dušu"...

Pa sam samim tim rešila da napišem kako isto i doživljavam...

 

Dugo sam se pitala šta je to što čoveka čini jedinstvenim?

Šta je to što treba da ima onaj koji ima preveliku količinu ljubavi u sebi?

Šta je to što dovodi do gole istine, i odakle sve to potiče?

Trebao je da se desi post, ove godine da bih spoznala mnoge stvari.

Možda baš ove prelomne 2013. godine, kada su nastale neke turbulencije u mom životu.

Neke spoznaje duhovnog i realnog, spoznaje dobrog i lošeg, nekih osoba prošlih i budućih.

Sve, ali sve polazi iz unutrašnjosti bića.

Sve lepo, sve loše,

sve znano i sve neznano,

sve shvatljivo i sve neshvatljivo dolazi odatle.

Neko traži bogatstvo, neko zdravlje, neko luksuz, neko ideal,a neko samo ljubav.

Onu čistinu koja dolazi iz dubine svakog bića, kristalno čistu, i bistru kao suza iz oka čoveka; možemo pronaći samo u sebi.

Nalazi se na sredini našeg tela, desno od srca, a zove se Duša.

Ne možete je dodirnuti, ali je možete osetiti.

Ona je uvek tu da vam da znak kad se nesto dobro ili loše događa.

Ona treperi svom svojom snagom, i upozorava. Ponekad ne zelimo da osetimo te treptaje, a ponekad nam baš ti treptaji gode.Nekome je vodilja, a nekome  nepoznanica.

Dobro je što znam da je imaju moji prijatelji, jer oni su mi velika podrška u životu. Imaju je i oni koji su sada u mojoj prošlosti, neke bivše ljubavi, neki bivši prijatelji, rodbina. Ali mi je isto tako bitno da je imaju i oni budući, oni koji će se tek pojaviti, doći....

Suština je da sve od nje i dolazi.

Jer ona je tako prečista, ona dolazi od tvorca nas samih, od Boga.

[Jelena 76]

Malopre sam od drugarice dobila poruku, da pročitam priču koju ću sada i sa vama podeliti.....

 

 

 

 

BILI U BRAKU ILI NE, OVO BI TREBALI PROČITATI...

"Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena servirala večeru, primio sam je za ruku i rekao: Moram ti nešto reći. Sjela je i jela u tišini.Primijetio sam bol u njenim očima. Odjednom nisam znao kako otvoriti usta. Ali morao sam joj dati do znanja što mislim. Želim razvod, rekao sam smireno. Nije izgledala iznervirano mojim riječima, nego me tiho... upitala: Zašto? Izbjegavao sam njezino pitanje. To ju je razljutilo. Odbacila je pribor za jelo i počela vikati na mene, ti nisi čovjek!!

Te noći nismo više razgovarali.Plakala je. Znao sam da je htjela saznati što se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog Ivane. Nisam je više volio. Samo sam je žalio!

S dubokim osjećajem krivnje, napravio sam sporazum za razvod koji je navodio da njoj pripadne naša kuća, naš auto i 30 % uloga u mojoj firmi. Pogledala ga je i onda poderala na komadiće. Žena koja je 10 godina svog života provela samnom za mene je postala stranac. Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije ali nisam mogao povući što sam rekao jer sam jako volio Ivanu. Počela je jako plakati predamnom, što sam i očekivao. To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsjedala nekolikotjedana , činila se sada čvrščom i jasnijom.

Slijedeći dan, došao sam kući jako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao direktno u krevet i odmah zaspao jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom. Kad sam se probudio, ona je još uvijek bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga pa sam se okrenuo i nastavio spavati.

Ujutro mi je prezentirala svoje uvjete za razvod: nije htjela ništa od mene, ali je trebala odgodu od mjesec dana do rastave. Zahtijevala je da se u tih mjesec dana oboje trudimo živjeti normalno koliko god je to moguće.

Njeni razlozi su bili jednostavni: naš sin ima ispite u tih mjesec dana i nije htjela da ga opterećujemo našim propalim brakom. To je za mene bilo prihvatljivo.Ali imala je još jedan zahtjev, htjela je da se prisjetim kako sam je nosio u našu svadbenu sobu na dan našega vjenčanja. Zahtijevala je da je u tih mjesec dana, svako jutro nosim iz naše spavaće sobe do prednjih vratiju. Mislio sam da je totalno poludjela. Ali da nam te zadnje zajedničke dane učinim podnošljivima, pristao sam na njene čudne zahtjeve.

Rekao sam Ivani kakve uvjete mi je žena postavila za razvod... Glasno se smijala i mislila da je to apsurdno. Bez obzira na njene trikove, mora se suočiti sa razvodom, rekla je prezrivo. Moja žena i ja nismo imali nikakav fizički kontakt otkad sam ja izrazio svoju želju za razvodom. Dok sam je nosio prvi dan oboje smo djelovali nespretno. Naš sin je pljeskao iza nas: Tata drži mamu u naručju.

Te riječi su me pogodile.

Od spavaće do dnevne sobe pa do vratiju, hodao sam preko 10 metara s njom u naručju. Zatvorila je oči i tiho rekla;nemoj našem sinu govoriti za razvod. Kimnuo sam glavom, pomalo uzrujan. Spustio sam je pred vratima. Otišla je čekati autobus za posao. A ja sam se odvezao sam do ureda.

Drugi dan bilo nam je puno lakše. Oslonila se na moja prsa. Mogao sam osjetiti miris njezine bluze. Shvatio sam da nisam tu ženu pogledao pažljivo već dugo vremena. Shvatio sam da više nije tako mlada. Imala je nekoliko bora na licu i kosa joj je bila prosijeda. Naš brak je na njoj ostavio danak. Na minutu sam se upitao što sam joj to učinio.

Četvrti dan kad sam je podigao, osjetio sam kako se osjećaj intimnosti vraća. To je bila žena koja je dala 10 godina svog života za mene.

Peti i šesti dan osjetio sam kako osjećaj intimnosti opet raste. Ivani nisam rekao ništa o tome. Kako je tih mjesec dana odmicalo, postajalo je sve lakše nositi je. Možda me svakodnevna vježba učinila jačim. Jedno jutro birala je što će obući. Isprobala je nekoliko haljina ali ni jedna joj nije pristajala. Zatim je uzdahnula: sve su moje haljine postale prevelike. Odjednom sam shvatio koliko je smršavjela i da je to zapravo razlog što mi je postajalo sve lakše nositi je.

Odjednom mi je sinulo... Nosila je toliko tuge i gorčine u srcu. Nesvjesno sam pružio ruku i pogladio je po glavi. Naš sin je došao u tom trenutku i rekao: Tata vrijeme je da nosiš mamu van. Gledajući svaki dan kako njegov otac nosi mamu u naručju, za njega je postalo bitan dio života. Moja žena ga je dozvala da se približi i čvrsto ga zagrlila.

Okrenuo sam glavu na drugu stranu jer sam se bojao da bi se mogao predomisliti u zadnjoj minuti.

Tada sam je primio u naručje, hodajući preko spavaće do dnevne sobe, pa u hodnik. Njezine ruke obgrlile su moj vrat tako prirodno i nježno.

Držao sam je čvrsto, baš kao i na dan našega vjenčanja.

No njezina sve lakša tjelesna težina me činila jako tužnim. Zadnji dan, kad sam je držao u naručju, jedva sam koraka mogao napraviti. Naš sin je otišao u školu. Držao sam je čvrsto i rekao: Nisam primjetio da je u našem životu nedostajalo intimnosti.Odve zao sam se do ureda... Istrčao iz auta bez zaključavanja vrata. Bojao sam se da bi me svaka odgoda natjerala da promijenim mišljenje. Hodao sam gore. Ivana je otvorila vrata a ja sam joj rekao: Žao mi je ali ja više ne želim razvod.

Pogledala me zapanjeno, a zatim dotaknula moje čelo. Imaš li groznicu? Rekla je. Maknuo sam joj ruku s moje glave. Žao mi je, Ivana, rekao sam, neću se razvesti. Moj bračni život je bio dosadan vjerojatno zato što ni ona ni ja nismo cijenili pojedinosti u našim životima, a ne zato što više nismo voljeli jedan drugog. Sada shvaćam da od trenutka kada sam je nosio u naručju na dan našega vjenčanja, sam je trebao tako nositi dok nas smrt ne rastavi.

Ivana kao da se odjednom probudila. Opalila mi je šamarčinu, zalupila vrata i briznula u plač. Otišao sam. U cvjećarnici na putu kući sam naručio buket cvijeća za moju ženu. Prodavačica me pitala što napisati na kartici. Nasmijao sam se i napisao: Nositi ću te svako jutro dok nas smrt ne rastavi.

Te noći sam stigao kući s cvijećem u ruci i osmijehom na licu. Trčao sam gore po stepenicama, da bih našao svoju ženu u krevetu - mrtvu.

Borila se s rakom mjesecima a ja sam bio toliko obuzet Ivanom da nisam ništa primjetio.

Znala je da će ubrzo umrijeti i htjela me spasiti od bilo kakve negativne reakcije našeg sina na razvod. Barem sam u očima našeg sina ispao brižan suprug...

Mali detalji u vašim životima su ono što je stvarno važno u vezi. To nije vikendica, auto, nekretnine, novac u banci. To samo stvara okruženje pogodno za sreću, ali ne može dati sreću u vama.

Dakle, nađite vremena da budete prijatelji i napravite one male stvari jedan za drugoga da izgradite intimnost. Da imate pravi sretan brak!

 

 

 

 

 

[Jelena 76]

I tako reših još jednom neke svoje misli i neke životne stvari staviti na papir....

 

 

Danas sam se po prvi put oglasila na forumu, zbog brisanja nekih postova....

Možda bih ćutala još dugooo, da nisam pre nekoliko dana videla da se neko žalio zbog istih, pa i danas još neko pa na kraju i ja sama....

Mozda mi sve to, kao ni pisanje na forumu ne bi smetalo, da nisam i sama godinama bila administrator...Prvo na forumu od jednog prijatelja, a kasnije i na svom forumu....

Nazalost, moj forum je trajao svega 2 ipo godine, i nisam imala više novca da produžim domen (jer u to vreme 50 eura) nije bilo malo.... Nakon toga sam se potpuno povukla sa foruma, i 3 godine nisam otišla ni na jedan....do sada.

Čak i za Pouke sam mislila u početku da je nešto sasvim drugo, da nije forum kao i svaki drugi, pa sam se odvažila i stavila svoju sliku, što (da sam znala) ne bih ni u ludilu uradila!!!

 

A kad kažem to forum kao i svaki drugi ( da me neko pogešno ne shvati), ne želim da vređam nikog...ali dok je O.Ivan vodio ovaj forum, bio je zaista nešto uzvišeno, i drugačije...Tada nisam bila član, ali sam redovno dolazila, i čitala ono što me interesuje, što i dan danas čitam.

Zahvaljujući Adminu Vaske-tu sa sajta "Ne psuj Boga" koji se nalazi na fb, i toploj preporuci i priči o Ocu Ivanu...došla sam na Pouke, i učlanila se ovde....

Nisam ja ovde dugo kao član , ali kao anonimus, i kao član na fb, gde sam redovno komentarisala vašu pisaniju ovde na forumu, pa mogu slobodno da spominjem Oca Ivana i ono što je bilo i ono što je sada...

 

Konkretno povredile su me mnoge stvari na ovom forumu, konverzacija sa nekim ljudima, itd...Necu ih imenovati jer ne bi imalo smisla, ruzno je pričati loše o drugima, jer ne želim ni o meni neko da loše govori.

Opet sa druge strane upoznala sam neke divne ljude, i baš ti ljudi su učinili da ostanem ovde duže od 15 dana....
jedni u govorili da je to sve samo iskušenje (što i jeste, ali neki ljudi opasno gaze, ali opasno i nemilosrdno,,...), neki su mi rekli da okrenem glavu, i da ne gledam da se pravim luda....jedni su pa opet me podržali u tome da odem, jednima je opet pa žao.....itd....

 

Za sada ću ostati, a do kada ću biti...e to ćemo još videti.....

[Лидија Миленковић]

   Увек ми је жао кад неко оде, без обзира да ли смо имали неку ближу комуникацију. ( Не недостају ми, само они, који су долазили овде са лошим намерама, упорни у троловању и "пљувању" и по Богу и по људима.

   Првих пар година сам, и сама, имала, понекад, жељу да одем. И сад наиђе период кад ми нису блиске и занимљиве теме које су у том трену актуелне. Тих дана бацим поглед, и обично ништа не пишем.

    Али ово је заједница која, итекако, одражава нашу реалност. Овде бар имаш избор да не идеш на теме које те не занимају, да се не укључујеш у дискусије у којима не желиш да учествујеш....Просто, различити смо. Има овде два члана који ме прилично избаце из такта, али ако имам потребу да изнесем свој став који се разликује од њиховог, онда то пристојно, без тешких речи, напишем, а да ли ће ОН да буде пристојан и љубазан, то је његово васпитање, и његов однос, не према мени,него са оним боголиким у мени, јер смо сви ми створени по лику Његовом.

Мада се увек трудим да будем коректна,и не повредим никог, некада то учиним без и најмање намере. Као са Воденим, на статусу. Можда је дечко сад тужан, огорчен, љут, а Бог зна, као што и ви знате да ни Огло, ни ја нисмо неке свађалице, ал' ето, повредисмо дете потпуно несвесно, и сад ми је мнооого жао због тога.

"Набацала" сам речи онако, из срца, како су ми се сливале у мисли, стога не замерите, ако су збркане, или граматички и правописно погрешне.

[Данче*]

Ова прича је јако лепа, може нас научити шта значи несебична и права љубав!

Јован је већ дуго седео за кухињским столом и писао. Домаћи задатак је одавно завршио. “Шта пишеш тако марљиво?”, упита га мајка.

“Нешто за тебе”, одговори Јован, прикривајући лист на којем је писао.

“Да знаш да сам радознала”, узврати мајка.

Јован убрзо заврши и уздахну: “Коначно!”

Оно што је писао, трипут је преписивао. Сваки би пут нешто додавао. Онда брижно сави папирић, стави га у коверат и остави на мамином радном столу. Тог дана је мајка узела писмо и отворила га.

Ево што је у њему писало:

РАЧУН МАЈЧИНИХ ДУГОВА ЈОВАНУ:

1. Шест пута однео смеће…………………………….…..60 динара

2. Три пута донео хлеб……………………………………15 динара

3. Четири пута обрисао судове…………………………20 динара

4. Једанаест пута донео дрва из подрума………………55 динара

5. Прашина, цвеће и друге ситнице……………………..50 динара

___________________________________________

Свега…………………………………………………………200 динара

Мајка је климнула главом, узела новчаник и рекла:

“Да, у праву си сине, одмах ћу ти то исплатити. Заиста си ми много помагао.”

Јован се обрадовао заслуженом новцу. Одмах пожури у парк. Тамо је за једну кружну вожњу електричним аутићем требало платити 5 динара.

С новцем, што га је управо добио од мајке, могао се провозати неколико пута и још мало повећати свој иметак у штедној касици.

Кад се вратио кући, на кревету га је чекало писмо.

Брзо га је отворио и прочитао:

РАЧУН ЈОВАНОВИХ ДУГОВА МАЈЦИ:

1. Девет година за њега кувала…………………………………0,00 динара

2. Девет година за њега прала………………………………….0,00 динара

3. Преко 3000 пута га окупала и очешљала………….…….0,00 динара

4. Преко 300 пута окрпила кошуље и панталоне………….0,00 динара

5. Преко 100 ноћи пробдела кад је био болестан….………0,00 динара

___________________________________________

Свега ………………………………………………………………..0,00 динара

Још исте вечери мајка је на свом радном столу нашла тачно 200 динара. Јованова штедна касица остала је празна.

[Jelena 76]

Bješe to 2002 godine, kada smo majka i ja držale turističku agenciju u Beogradu...

I tako uzesmo blagoslov Patrijarha našeg Pavla, da povedemo jednu grupu ljudi pod Ostrog...

I krenusmo iz Bgd-a 10.maja.

U grupi je bilo dosta vernika, njih 40-tak. Nekoliko mladića, devojaka, starije gospode sa suprugama, sveštenik, majka i ja.

Jedan dečko, koji je krenuo sa roditeljima na put, rekao je da prvi put ide pod Ostrog i da želi da se krsti na praznik Sv. Vasilija ali u Gornjem manastiru. Ime mu je Mihailo.

Putovanje je bilo mirno, svako u svojim mislima, i ranom zorom stigosmo u Donji manastir na službu...

Nakon službe, dogovorismo se sa sveštenikom da se obavi krštenje Mihailovo, i još mnogih ljudi u crkvi Časnog Krsta u Gornjem Manastiru.I popesmo se do Gornjeg manastira da se poklonimo ćivotu Sv.Vasilija. Bila je velika gužva, i čekali smo skoro četiri sata. Jutro sunčano, nigde oblačka. Nakon nekih 2 sata u koloni, pade neki grad, skvasismo se do gole kože-skoro. Pogledam oko sebe, i na sebe i vidim da samo deo gde se nalaze organi za reprodukciju suvo..sve...Ali i to nije bilo čudo, već Mihailo koji je stajao pored mene...Njemu je samo kosa bila mokra, a on potpuno suv...sve na njemu suvo. I kad smo se poklonili ćivotu, otišli smo kod jednog svestenika da ga zamolimo da nam svima očita molitvu za zdravlje. Gledao je u Mihaila, i kaže mu: " ti si se sačuvao od kiše". Mihailo ćuti, pa kaže:" da Oče, ali mi nije jasno kako nisam pokisao, samo mi je kosa mokra, a sve na meni je suvo". Otac ga povede sa strane, nesto je razgovarao sa njim, pa se vratiše kod nas. Kaže otac:" narode, vidite kako naš Sv. Vasilije čuva bolesne, Mihailo je primer za to".Tu sam saznala da Mihailo ima retku bolest, sličnu leukemiji, i sa njom živi godinama. Negde oko 12 časova Otac je obavio krštenje, i Mihailo se krstio sa ostalim vernicima.Tu noć smo ostali pod Ostrogom, konačili, i sutradan se vratili za Beograd. Poslednje što znam o Mihailu, jeste da je mnogo bolje nego ranije, redovno odlazi pod Ostrog, i srećan je.

[Jelena 76]

Ipak , moram samoj sebi priznati ( koliko god to nekome zvučalo narcisoidno), da sam hrabra..I to ne malo, nego mnogo.

Ali moja hrabrost se sastoji iz sledećeg....

 

Hrabra sam jer sam sebi dozvolila da pogazim svoje srce, koje je bilo prepuno ljubavi..Kucalo je punih 5 godina za njega, i svakim otkucajem mu je govorilo koliko ga voli...Ali...morala sam ga pregaziti...jer ja sam zelela više, želela sam nešto naše...a on...on to nije hteo...

Zato sam "zgazila" svoje srce, "progutala" svoju tugu i "stavila" na lice osmeh, masku....i krenula dalje...Jer život...mora dalje....

 

Nisam narcisoidna....i neka me shvati ko kako hoće...mene pokreće ljubav....ona mi jedina daje snagu za sve ( vera naravno...to jedno od drugog ne razdvajam)....

[Jelena 76]

Na ovom forumu sam nepuna 2 meseca, i još uvek se slabo snalazim....to slabo snalaženje se konkretno odnosi na postavljanje nekih novih tema, i podforuma gde bi istu stavila...

Zato sam rešila da sve ono što volim, slušam, čitam stavim u ovu temu...pa koga bude interesovalo, neka čita, komentariše, neću se buniti....

 

Naime, često na Y.tube pogledam besede naših Mati i Otaca, kao i njihova predskaznja....

 

Danas sam slušala Mati Isidoru, i Starca Gavrila, pa reših da to podelim i sa vama....

Što više ljudi vidi i čuje, to bolje....

 

 

 

 

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=Yo5GKhwQF5w

[Jelena 76]

Otac Joil o čudima Sv.Vasilija Ostroškog

 

 

 

[Jelena 76]

Pročitah danas na forumu neki blog, ili šta je već o čudima i iscjeljenjima Sv.Vasilija Ostroškog...Znam mnoge koji u to ne veruju, dok im se samima, ili njima dragima isto ne desi...

Nebitno je dali sam i sama doživela nešto slično pod Ostrogom, ili videla, ali u Ostroška čuda i te kako verujem....