Преподобни Серафим Саровски ( са поукама )

[Иоанна]

Преподобный Серафим – Саровский и всея Руси чудотворец!!!

Наш драги светитељ

[Данче*]

Волим Св.Серафима Саровског,имам његове иконе,чак имам и уље из кандила,из Дивијево моја драга мати Катарина (монахиња моја сестрица у Христу) донела ми из канавке и водице освештане а о књиге скоро све прочитала и волим његове поуке просто су лек за душу а понајвише што је важно буде савест у мени.Ову поуку јако волим...

[obi-wan]

Jedan od meni posebno omiljenih svetitelja...

[Srdjan]

Ja nazalost nisam danas imao gde da idem na liturgiju ali mi je Sv Serafim na scu. Imam najvise njegovih ikona i procitao sam sve o njemu sto sam mogao naci.

Nekako mi je najmiliji od svih svetitelja. Dace Bog pa cu moci jednoga dana u Dvijevo da celivam njegove mosti.

Sto bi on rekao:Hristos Voskrese radosti moja!

 

Део моштију св Серафима се налази и у Београду, на великој икони у малој цркви поред храма св Саве на Врачару! Одмах иза Тројеручице!

 

Срећан празник!

[Zero]

Nažalost, moram da kažem da ne znam skoro ništa o njemu, osim prethodno pomenutog: "Hristos voskrese, radosti moja!" Koliko sam čuo, on je ovim pozdravom dočekivao svakoga

I da - srećan praznik!

[Ромејац]

[JESSY]

„Као гвожђе ковачу, тако сам и ја себе и своју вољу предао Господу Богу: како је Њему угодно, тако и делам, своје воље немам, него што је Богу угодно, то и износим“, рекао је преподобни Серафим одговарајући на питање које му је упутио игуман Антоније о томе како то Старац, чак и не саслушавши човека који му дође са својом духовном потребом, може да одговори правим саветом.

„Он је дошао к мени „, рекао је преподобни, „као и други, као што си и ти дошао, дошао ми је као к слуги Божијем. Ја, грешни Серафим, и мислим да сам грешни слуга Божији. Оно што ми Господ заповеда као слуги Своме, то и преносим ономе који потребује користан савет духовни. Прву мисао која ми се јави у души, сматрам путоказом Божијим и говорим не знајући шта је у души мога саговорника, него само верујући да ми то што говорим открива воља Божија ради његове користи“.

[JESSY]

У животопису светог Серафима Саровског записано је једно од страшних чудеса

Светом Серафиму се јавља Богородица

тога свеца, које се догодило 1932. године.

Михаило Васиљевић Мантуров, велики

добротвор девојачког манастира у

Дивјејеву, разболео се на смрт.

У њега је била сестра монахиња Јелена.

Позове отац Серафим ову Јелену,

па јој рекне:

„Радости моја, хоћу да ти дам једно послушање …

Да ли ћеш га примити, сестро?“

Јелена одговори, да је она увек готова на свако послушање.

„Добро онда, радости моја“, продужи отац Серафим. “Ето

видиш ли, твој брат Михаило лежи код нас болестан, и дошло

је време да он умре, међутим он је потребан мени, потребан је обитељи нашој, сиротама

нашим. Ево ти дакле послушања: Умри ти, сестро, место Михаила!“

Јелена одмах одговори: „Благослови, оче!“

По том је Серафим дуго говорио Јелени о смрти и вечном животу. На једном се Јелена

смути и викне: „Оче, ја се бојим смрти!“ На то ће њој свети човек:

„А зашто ми да се бојимо смрти, радости моја? За мене и за тебе биће само вечна радост“.

Чим се Јелена растала са оцем Серафимом, падне у постељу и – умре, а брат

њен Михаило оздрави. Пред смрт је радосно клицала:“ Ево га иде, ево!… Ево и ангела!

Али ко је то? Ево и две гадне наказе. То су демони! Али они су немоћни према мени;

ништа ми не могу учинити“.

Уочи Тројица умре Јелена. Унесу јој тело у храм. За време литургије на дан Тројице

присутни су видели на лицу њеном како се три пута осмехнула у мртвачком сандуку.

- Свети Серафим је доцније говорио о Јелени, да се посветила.

[Ljubičasta]

Slava Gospodu.

[JESSY]

Излишна брижност за ствари житејске својствена је човеку неверујућем и малодушном. Тешко нама, ако се - бринући се сами о себи - надом својом не утврђујемо у Богу који се о нама стара! Ако ми видљива добра којима се користимо у садашњем веку, не приписујемо Њему, како можемо очекивати од Бога добра која су нам обећана у веку будућем? Не будимо тако маловерни него боље "иштимо пре свега Царство Божије, а све друго придодаће нам се", по речи Спаситељевој (Мт. 6, 22).

Боље нам је да презиремо оно што није наше тј. времено и пролазно, а да желимо оно што јесте наше, тј. непропадљивост (нетљење) и бесмрће. Јер када постанемо непропадљиви и бесмртни, тада ћемо се удостојити видљивог богосазрцања као Апостоли приликом божанственог Преображења Господње, и приопштићемо се надумном сједињењу са Богом, као и небески умови. Јер, бићемо подобни Анђелима, и синови Божији, "будући синовима Васкрсења." (Лк. 20, 36)

[JESSY]

Бог је огањ који згрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца.

Оци су написали, када су их питали: тражи Господа, али не испитуј где живи.

Бога не називај Правичном Судијом, вели Преподобни Исаак, јер на твојим делима не види се Његова правосудност. Нека Га је Давид и називао Правосудним и Праведним, но Син Његов показао нам је да је Бог више - добар и милостив. Где је правичност суда Његовог, када смо ми били грешници а Христос је умро за нас (Исаак Сирин, слово 90).

Где је Бог, тамо нема зла. Све што од Бога потиче, одише миром и корисно је души, и приводи човека смирењу и

самоосуђивању.

Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо - како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара!

Што је човек савршенији пред Богом, то (верније) ходи Његовим трагом, а у светлости Истине Бог му јавља Лице Своје. Јер, праведници, у мери у којој улазе у сазрцање Бога, виде на овом свету Лик Његов као у огледалу, а тамо виде јављење Истине.

Ако не знаш Бога, немогуће је да се у теби пробуди и љубав према Њему, и Бога не можеш љубити, ако Га не видиш. А виђење Бога долази од богопознања, јер сазрцање Бога не претходи богопознању.

О делима Божијим не треба расуђивати пуна стомака, јер при пуном стомаку нема виђења тајни Божијих.

[JESSY]

[JESSY]

Као што се Господ стара за наше спасење, тако се и човекоубица - ђаво пашти да човека доведе до очајања.

Очајање се, по учењу светог Јована Лествичника, рађа или од свести о мноштву грехова, од очајања савести и несносне туге (при којој се душа, покривена мноштвом рана, због неиздржљивог бола погружава у дубину очајања), или од гордости и надмености кад се неко сматра недостојним греха у који је пао. Очајање правог првог облика човека вуче у све пороке без разлике, а при очајању друге врсте човек се још држи свог подвига што, по речима Јована Лествичника, не одговара разуму. Прво се лечи уздржањем и добром надом, а друго смирењем и неосуђивањем ближњег (Лест. 26).

Узвишена и крепка душа не очајава при несрећама, ма какве биле. Јуда издајник је био малодушан и неискусан у борби због чега га је непријатељ, видећи његово очајање, напао и принудио да се удави. Петар, међутим, као тврд камен и као искусан у борби, није пао у очајање, нити је изгубио дух приликом пада у велики грех, него је пролио горке сузе из врелог срца. Видећи их, непријатељ је, због тога што му се чинило да му огањ опаљује очи, побегао далеко.

“Према томе, братијо, - учи преподобни Антиох, - немојмо се покоравати очајању када нас буде нападало, него се крепимо и ограђујмо светлошћу вере, те са великом храброшћу рецимо лукавом духу: “Шта ми имамо са тобом, туђи Богу, бегунче са неба и лукави слуго? Ти не смеш ништа да нам учиниш. Христос, Син Божији, има власт и над нама и над свима. Њему смо сагрешили, Он ће нас и оправдати. А ти, погубни, иди од нас. Оснажени Његовим часним крстом ми сатиремо твоју змијску главу.”

[JESSY]

Преподобни Серафим Саровски

 

“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: „Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити“. Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и „Разговори са Мотовиловим“.

Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије.

• Житије Преподобног и Богоносног оца нашег Серафима Саровског

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера

[JESSY]

Беседа архимандрита Јована (Крестјанкина) на празник преподобног Серафима Саровског


У име Оца и Сина и Светога Духа!

Љубљени моји, пријатељи наши, данас се Православна Црква опомиње дана упокојења прекрасног угодника Божијег, покровитеља и молитеља руске земље, нашег оца Серафима Саровског.

Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама.

Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења.

Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи.

Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех.

„Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив“, говорио је старац пред смрт својим пријатељима.

И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима.

На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. „Стигао сам“, казивао је тај слуга Божији, „у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду… кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: ‘Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!’ Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: ‘Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.’

Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: ‘Још си млад, служи’. ‘Моја служба није добра’, приговорио сам. ‘То је од твоје воље’, одговорио је старац. ‘Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.’

Упитао сам га и ово: ‘Хоће ли се успешно окончати моје дело?’ Старац је одговорио: ‘Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.’ Затим сам га упитао: ‘Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?’ Он је на то одговорио: ‘Зашто је лоше било шта знати?’ Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: ‘Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!’

Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: „Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?’ Старац ми је на то одговорио: ‘Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути’

Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: ‘Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.’

На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: ‘Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају – не прекоревај; ако те прогоне – трпи; ако хуле на тебе – хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи – твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.’

Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој… Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: ‘За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.’ Поново је потврдио: ‘Кад те прекоревају – не прекоревај’, итд.

На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: ‘Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.’

Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: ‘У Еванђељу је речено – Када се молите, не празнословите… зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.’

Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: ‘Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.’

На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: ‘Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо…’

Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: ‘Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако. Међутим, ми сами то нећемо.’

За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу.

Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који ‘нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости’. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: ‘Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам…

Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).’ При том је старац тешко уздахнуо и рекао: ‘Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.’

‘За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.’

‘Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух’, рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: ‘То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.’

Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то.“

Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: „Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће… и врата паклена неће је надвладати.“

Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије.

Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило – света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре.

Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу!

Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих – светих Божијих људи.

Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек.

Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног – Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање.

Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: „Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата.“ Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина.

Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада – за свога живота – изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: „Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити.“

И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице.

Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама.

Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао.

Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву.

Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим.

Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. „Радости моја!“ Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима!

Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници „Серафимовске радости“!

Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног – 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник.

Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: „Радости моја, дођи, дођи код мене!“

Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. „Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом“, говорио је вороњешки архиепископ Антоније.

Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац.

Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: „Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела.“ Амин.

Извор: Радио Светигора