Епархија шумадијска

[Guest]

НЕ БОЈ СЕ - САМО ВЕРУЈ!

У недељу 24. по Духовима (на дан св. апостола Филипа, св. Григорија Паламе архиепископа солунског) Епископ шумадијски Господин Јован служио, је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Виноградима. Уз саслужење протојереја ставрофора Драгослава Сенића, протојереја ставрофора мр Рајка Стефановића – архијерејског намесника крагујевачког, протонамесника Драгана Брашанца, јереја Николе Симића, и два ђакона: Небојше Јаковљевића и Ивана Антонијевића.

Преосвећени нам је у беседи на јеванђеље указао на дивне благодатне дарове Божије које користимо узрастајући на пољу науке и технике посебно нагласивши да живот и смрт остају тајна за науку.

Али вера нам помаже да схватимо све тајне неба и земље, да их прихватимо и по искуству вере живимо. Вером да позовемо у живот наш, животодавца Христа.

Господ долази на сваку молбу и вапај наш не-гледајући да ли смо добри или не, праведни или неправедни, мање или више грешни.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Крагујевцу

Даље нам Преосвећени посебно наглашава да имамо веру којом ћемо кроз патње и невоље открити да је пут спасења једино у Христу и да не очајавамо. Небојмо се само верујмо јер из те вере која изгони страх напоље рађа се радост, Живот побеђује смрт. Он-животодавац дарује нам благодат и силу која нашу веру чини делатном. Вером која исцељује, васкрсава и преображава.

Да ослонац живота нашег буде у Богу живоме и у радостима Њему благодарећи а у невољама и страдањима не очајавајући већ се на Њега и тада ослањајући.

Јер смрт није крај већ само лаки сан-пролазак из овог живота у пуноту живота вечног у Христу.

Нису нам потребне нове потврде о победи живота над смрћу. “Не бој се само веруј” – вера наша –Христос дела у нама и у свету и чини да устајемо и устаћемо. А онима који не верују да можемо само рећи дођи и види да Црква живо сведочи. Да заиста, благодаћу Духа Светога увек се у Светој Литургији кроз епископа окруженог свештенством и верним народом конституише Црква Христова. Благочестиви народ за хором који је руководио проф. Марко Нешић је учинио величанственим данашње благољепије. Тако практично потврдивши увек непоновљивим јеванђељски позив “дођи и види …”

Јереј Мирољуб Миладиновић

[Guest]

ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ - АЕРОДРОМ

Владика Јован – “Црква нас кроз пост подстиче на труд, да би омолитвенили себе, своје срце ...”

У храму Светога Саве на Аеродрому, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску литургију у понедељак, 28. новембра 2011. године.

Преосвећеног је дочекало братство овог светог храма. После прочитаног зачала јевађеља по Луки, Владика је у беседи која је следила поучавао присутне верне о посту и његовом значају у освећењу, односно о преображају читаве наше стварности. Сви хришћани су се трудили да време свога живота испуне Богом, тако да је пост прилика за интензивнији унутрашњи духовни подвиг. Кренемо ли тим путем све око нас постаје преображено, охристовљено и лик ближњега и природа која их окружује јер се све радује надолазећем празнику Рођења Христовог.

[Guest]

УПОКОЈИО СЕ СВЕШТЕНИК ВАСИЛИЈЕ СПАСОЈЕВИЋ

Изненада и у раним јутарњим часовима, на дан светог Јована Милостивог 25. децембра 2011. године, уснуо је у Господу парох други конатички протонамесник Василије Спасојевић.

Отац Василије је рођен у Лопарамa на планини Мајевици (Република Српска) на Срђевдан 1957. године. После основне школе коју је завршио у родном месту уписао је богословију Светог Саве у Београду.

Након завршене богословије постаје свештеник у банатској епархији где службује до 2002. године. Од тада до свог упокојења скоро десет година био je на парохији у шумадијском селу Дражевац где је подигао храм светом Николају Мирликијском чудотворцу који је и његова крсна слава. Нажалост, није дочекао његово освећење али чеврсто верујући у Васкрслог Господа, надамо се да када се храм буде осветио, да ће и наш отац Васа певати небеску Литургију.

Иза себе је отац Василије оставио честиту попадију Стану и предивне синове Славишу и Срђана који су данас свештеници у Словенији. Отац Василије је сахрањен на гробљу Пуцилима у Бјељини, а опело је служио Његово Преосвештенство Епископ зворничко – тузлански Господин Василије уз саслужење великог броја свештеника.

Вечни покој оцу Василију!

свештеник Владимир Димић

[Guest]

СВЕТИ АПОСТОЛ МАТЕЈ У ЦРКВИ СВ. ДИМИТРИЈА У КРАГУЈЕВЦУ

Свету Архијерејску Литургију, Епископ Јован Шумадијски је служио, дана 29. новембра 2011. године, на дан Светог апостола и јеванђелисте Матеја, у цркви Светог великомученика ДИМИТРИЈА у Крагујевцу, уз саслужење презвитера: протојереја-ставрофора Драгослава Сенића и протојереја Милана Беговића и ђакона Александра Сенића.

После прочитаног јеванђеља, Епископ се бираним речима обратио вернима истакавши огроман значај личности Светог апостола и јеванђелисте Матеја кога данас прослављамо. Апостол Матеј је био по занимању био цариник, занимање не тако цењено и поштовано у поробљеној Јудеји, али када га је Христос позвао све је оставио и пошао за Њим. Током посете Христове апостолу Матеју било је ту и других цариника и сви су вапили за спасењем, међутим, у том догађају фарисеји су препознали саблазан и питали ученике Христове: “Зашто ваш Учитељ једе и пије са цариницима..”. Христов одговор је био “не требају здрави лекара него болесни”. Христос им јасно ставља до знања да није дошао као судија него као Спаситељ, и дошао је да спасе људе од греха, а фарисеје прекорева речима да треба да се науче шта значе речи “милости хоћу а не жртвоприношење.”

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Коме не треба Спаситељ? Само уму гордом и сујетном. Човеку смиреном је потребан и Спаситељ и покајање, а доба поста је управо такав период у животу Цркве.

Прелепим појањем, хор богослова је допринео да радост празника буде још потпунија.

После литургије, у краћем разговору, Епископ се упознао са плановима Црквене општине усмерених у правцу решавање проблема обједињавања катастарске парцеле црквене порте.

Протонамесник Небојша Ракић

[Guest]

БОГОЧОВЕЧАНСКЕ ВЕРЕ

У четвртак 01. децембра 2011. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу.

Беседећи окупљенима, Владика је говорио о значају покајања као главне теме данашњег зачала Јеванђеља по Луки. Нагласивши позив Господњи на покајање, о њему говори као о преумљењу, као о ономе што чак и физички осећамо као бол у стомаку и бол у срцу, јер је то одраз човековог тренутка преображаја од лошег ка добром.

То је онај тренутак када покајање показује делатне резултате. Овај преображај човека није могућ без Божије силе и без Божијег благослова, али исто тако и без човекове жртве. „Шта да радимо са бићем човековим, које је намењено да служи Богу творећи добро, а које нема покајања?“, запитао је Владика верне.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Покајања нема без смирења, поста, молитве и вере. Зато је таквоме човеку за спасање потребна молитва која долази из Богочовечанске вере. Прича из Јеванђеља о смокви која три године не доноси рода, нас заправо упућује да преиспитамо себе, као што је виноградар решио да је најпре нађубри, пре него ли одлучи да је заувек посече. Сваки човек има Богом дани циљ и Богом дано назначење. Ако свако биће и твар испуњава дато назначење, спашће се. У противном осушиће се као смоква, јер све што се од Бога одваја, то и отпада. Зато је служење Богу смисао нашег живота, била је поука Владике Јована.

протођакон Мирослав Василијевић

[Guest]

ЕПИСКОП ЈОВАН СЛУЖИО ПОМЕН У ФАБРИЦИ АУТОМОБИЛА

У четвртак 01. децембра 2011 године, епископ шумадијски Господин Јован са свештенством Епархије шумадијске, служио је помен настрадалим хришћанима у Фабрици аутомобила у Крагујевцу. На месту где су радници откопали скелете људи, покопане у необележеној гробници, Владика Јован узнео је молитве Господу за све невино пострадале у току и после Другог светског рата. Посмртни остаци су пронађени на дубини од једног метра, у близини реке Ждраљице, у делу фабрике у коме су масовно стрељани припадници различитих војних формација.

Менаџер генералног сервиса Зоран Богдановић, указао је на обимност радова на реконструкцији постојеће фабрике и изградњу нових постројења.

Епископа и свештенство примио је Кристиано Франкино, Директор за људске ресурсе ФАС-а. Господин Франкино се захвалио Његовом Преосвештенству на молитви и пажњи, указујући да ФАС као друштвено одговорно предузеће мора водити рачуна о свим аспектима друштвеног живота. ''Све људске жртве су пред Господом једнаке и ми их подједнако поштујемо без обзира на њихово политичко опредељење.''

Епископ Јован је уз речи благодарења за могућност одржавања хришћанске молитве у кругу фабрике, указао да морамо на прави начин сагледавати трагичну прошлост из које ћемо задобити и поуке за будућност. Владика је истакао да је за хришћане сваки човек икона Господа Исуса Христа и да је једна душа вреднија од читавог Универзума.

Директор је детаљно упознао госте са циљевима и намерама руководства фабрике у наредном периоду у производњи новог модела аутомобила и запошљавању већег броја радника у производњи. Господин Франкино је позвао све присутне да буду његови гости у наредном периоду када све радне јединице буду у потпуности завршене.

Епископ шумадијски се захвалио и изразио наду да ће сарадња бити настављена у духу хришћанске љубави и разумевања.

Милић Марковић, протојереј

[Guest]

ПРАШТАЊЕ ЈЕ ИЗНАД ПОСТА

Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: “Опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!” На то Епифаније: “А ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!” Удивљен Иларион рече: “Твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!” - Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога.

Свети Николај Жички

Извор: Митрополија црногорско-приморска

[Guest]

ЛИТУРГИЈА ЈЕ НАЈЗНАЧАЈНИЈА МОЛИТВА, НАЈБОЉА ВЕРОНАУКА

У петак, 2. децембра / 19. новембра (на дан св. пророка Авдије, св. мученика Варлаама, преподобног Јоасафа ), Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Виноградима. Уз саслужење јереја Милана Петровића, јереја Мирољуба Миладиновића и протођакона Мирослава Василијевића.

Владика је прочитано јеванђеље сликовито објаснио, тумачећи Господње речи којима се Господ користио у причама. Господ се својим ученицима обраћао у причама јер још не беху просвећени и освећени Духом Светим.

Зато Господ Царство Небеско упоређује са појмовима из свакодневног живота. Царство Небеско пореди са благом скривеним у пољу, трговцем који тражи добра бисера,мрежом која доноси добар улов.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Али најсликовитији и пророчки приказ Царства Небеског ми хришћани доживљавамо у Светој Литургији. Литургија представља предокус Царства Небеског. У њој себе освећујемо и заједничаримо Богу кроз Духа Светога. Она је најзначајнија молитва, најбоља веронаука, најбоља учионица.

протонамесник Драган Брашанац

[Guest]

ИЗЛОЖБА СЛИКА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА

На празника Ваведења 4. децембра 2011. године у парохијском дому светосавског храма у Барајеву, а у сарадњи са културним центром који обележава педесет година свог постојања, приређена је изложба фотографија на платну манастира Хиландара. Фотографије и сама изложба су дело руку нашег истакнутог уметника господина Миодрага Мише Бранковића. То је била његова сто трећа изложба и посебна част нам је била што је приређена на дан када манастир Хиландар прославља своју славу.

У парохијском дому око 18 часова окупило се неколико десетина хришћана са својим свештеницима и децом да присуствују отварању изложбе. Поводом својеврсног духовног доживљаја о изложби су говорили сам излагач господин Миодраг Бранковић, председник културног центра у барајеву господин Драгослав Јовичић, председник црквене општине Барајево господин Драгиша Дамњановић и парох барајевски јереј Владимир Димић. Окупљени народ је заиста уживао у разгледању фотографија које су направљене пре пожара у манастиру али и у духовним разговорима и нади да ће манастир после обнове засијати пуним сјајем каквим смо га доживели предивним фотографијама на платну.

[Guest]

СЛАВА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА

На дан празника Ваведења Пресвете Владичице Богородице, који наша Света Православна Црква прославља 21. новембра по јулијанском календару а 4. децембра по грегоријанском календару, Света српска царска лавра манастир Хиландар свечано je прославиo своју манастирску славу. Уочи манастирске славе, служeнo jе свеноћно бденије уз учешће монаха из других светогорских манастира и присутних гостију. Сва служба је величанствена и у свему царска. У манастиру се поводом славе спрема свечана трпеза и кољиво са изображеном иконом Ваведења и друго кољиво за парастос свим ктиторима и приложницима обитељи који се служи истога дана али увече.

У складу са древним обичајем сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места. Ове године, као представник Српске Православне Цркве гост хиландарског братства је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован.

Поздравно слово игумана хиландарског Методија

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у манастиру Хиландар

Извор: hilandar.org

[Guest]

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ ЈЕ ТУ У НАМА!

Храм Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром и овог понедељка, на дан светог мученика Парамона (12. децембар /29. новембар), био је место на коме се верни народ окупио око свог Архипастира, Епископа шумадијског Јована, који је, уз саслуживање братства овог светог храма, предводио литургијске сабрање. Опширније...

[Guest]

УМЕТНИЧКА ОМИЛИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

Уметничка омилија јавља сеу четвртом веку а њен изумитељ је – Свети Јован Златоусти. Оваква проповед има особине омилије и тематске проповеди; строго се ослања на Свето писмо, користи мноштво цитата; но читав садржај обрађен је на начин узвишен и поетски. Златоусти из дневног зачала (Јеванђеља или Апостола) узима један стих и обрађује у проповеди, повезујући га са упоредним местима из Старога и Новога завета (нико се пре, а ни после Златоустога није у тој мери држао Светога писма). Али, непревазиђеног егзегета и ненадмашног беседника у највећој мери одређује други дар – ако су Григорија Богослова називали проповедником ума, Јована Златоустог ваља назвати проповедником срца. Изузетно познавање људске душе и неизмерна љубав, којом одише свака изговорена реч његова, не остављају нити један сегмент људског живота неразјашњеним и недотакнутим у проповедима.

Златоустове догматске проповеди мање су познате од моралних (што је и разумњиво, ако се имају у виду приоритетне потребе у вези са моралним проблемима грађана византијске престонице четвртога века); но Златоусти као догматичар не сме нипошто бити у сенци Златоустога као филозофа морала; његова догматска учења могу бити једино мање позната. Сачувани су његови списи и проповеди о Богу Оцу и Пресветој Тројици, о једносушности Сина Божијег са Богом Оцем, о Духу Светоме, учење о исхођењу Духа Светога од Бога Оца, потом ретка мистична учења у вези са ангелологијом (о бестелесној природи анђела, о времену њиховог стварања, чиновима и броју, о служби њиховој и љубави према људима; учење и проповеди о злим анђелима, о њиховим чиновима и мржњи према људима); о Пресветој Дјеви Марији, о првородном греху; учење о благодати, сотириолошко учење, еклисиолошко учење, учење о Тајнама (крштења, миропомазања, Евхаристије, покајања, свештенства, брака, јелеосвећења), те есхатолошко учење.(1) Златоустог, као највећег егзегета већ смо помеули, као и његово апологетско делање (осим познатих серија проповеди Против Јудеја и Против многобожаца, Златоусти доказује Васкрсење Христово, бесмртност душе човечије, појаву и значај чудеса у хришћанском свету, док о Златоустоме као литургичару нисмо говорили, будући да је то општепозната чињеница (суштинска реформа Литургије од Златоустог, молитве Литургије које припадају Златоустом, трајање Литургије... ). Но, у вези са овим, ми ћемо се бавити Златоустовим проповедима у време Литургије. А оне су, у великом броју случајева, биле састављене и интерпретиране као уметничке омлије, ако не најважнији, а оно најлепши рад Златоустов на њиви Господњој.

Чудесно познавање дубине људске душе, као и изразито висок уметнички домет, чини Златоустове омилије лако појмљивим и узорима ваљаног проповедништва свима нараштајима и верописповестима. Не само источни већ и западни хришћански свет признаје Златоустово првенство на пољу проповедништва,(2) мада постоје и аутори који критикују стил његових проповеди, особито преобиље тропа и фигура, које су толико заступљене, да изазивају „морску болест“.(3) Посматрајући пажљиво Златоустове омилије запажамо уистину обиље стилских фигура, али нипошто пренатрпаност или нефункционалност. Изразита поетска надареност Златоустога, као и укус тадашњег доба коме је азијански стил омиљен, оповргавају критике бенедиктинца Монтфокона. Такође, савременици замерају Златоустоме преопширан увод проповеди (ми смо, преводећи, запазили да то није случај у свим проповедима). Златоусти, у своју одбрану поводом овакве оптужбе, износи практичан аргумент: вели да је то због оних који нередовно долазе на Службу Божију, те да у оквиру само једне проповеди није могуће довршити доказе неких тематских проблема, него се морају поновити у уводу наредне омилије, а често и продужити и појаснити, да не би омилија остала недовољно схваћена.(4)

Неки аутори пореде Златоустог као проповедника са проповедником Римокатоличке Цркве – Блаженим Августином: „древна Источна Црква има само једног јединог Златоуста, а од проповедника древне Западне Цркве са њим сравњује се Августин.“(5) Но, многи аутори, а међу њима и угледни српски теолози и реторичари, поредећи их, запажају изразите разлике у стиловима. Августин се строго придржава одређене теме, без функционалних дигресија и говорних украса, излагање је кратко и апстрактно, тако да слушаоци често са напором прате проповед; напосе, Августин се више обраћа разуму својих слушалаца. Златоустове проповеди су дуге; под дејством душевног заноса, Златоусти напушта главни предмет излагања, прави функционалну дигресију, неопходну за план излагања, да би на крају проповеди, величанственим даром, свако одступање привео главној мисли; уместо апстрактних појмова често користи параболу и поређење, те тако, осим што поучава он и забавља слушаоца. Златоустова μακρολογια оштро одудара од Августиновог breviloquium-а.(6)

Друга два Јерарха и велика беседника (Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов) у својим проповедима вазда дају превагу умном елементу над душевним. Златоусти, премда дубокога философскога ума и огромног знања, даје превагу срцу над умом, то јест, своје умне силе подређује срцу, те одатле потиче необуздана горљивост његових омилија и његова присна веза са духовним чедима – Златоусти је изгарао у пламену те љубави. Светога Григорија Назијанзина богослови називају човеком ума – γρηγοριος ο νους (тако о њему говори и Василије Кесаријски),(7) истичући да његове проповеди представљају Божанска учења чистога ума. Но, ако имамо у виду учење Светог писма да је срце руководилац душе и ума, да се „помисли у срцу зачињу“, осим што ћемо се душевно наслађивати Златоустовим омилијама, оправдаћемо и њихову огромну емотивност. Колика је и каква била истинита љубав Златоустог према духовним чедима, која је морала владати и речима упућеним њима, можемо видети у једној укорној омилији Златоустовој: ... ја сам отац, и то отац који нежно љуби. О, када бисте ви могли видети огањ душе моје, разумели би да ја сагоревам више од било које жене која је прерано допала удовиштва. Не оплакује тако ни супруга мужа својега, ни отац сина, као ја велико мноштво око себе, када не видим код вас никаквога напредка.(8)

Снажна емотивност Златоустова, дугачки говори раскошно украшени зналачки одабраним тропима и фигурама само су златни оквир за суштаствене и непролазне истине Божије са медоточних усана његових, а нипошто сами себи циљ. Истина је да су се, у то доба, многи хришћански проповедници почели старати много више за спољашњу страну проповеди неголи за унутрашњи садржај и циљ, подражавајући знамените хеленске реторе, стога што су многи Хелени, примивши хришћанство, очекивали и од својих нових хришаћанских беседника једнаку раскош и сјај изговоренога. Златоусти, премда успешнији од свих хришћанских проповедника у спајању хеленске форме са хришћанском суштином, оштро устаје противу лажнога правца хришћанске проповеди (формалне), те у XXX омилији на Дела апостолска вели: многи се силно истјазавају, да, ставши на амвон, држе дугачки говор, и ако од мноштва добију тапшања руку, чини им се као да су царство добили... Црквама је нашкодило то што ви не тражите да чујете реч која изазива покајање, већ која засићује звуком и синтезом речи, као што слушате певаче и свираче на цитри, а ми поступамо равнодушно и кукавички, што удовољавамо вашим прохтевима, док би их требало искорењивати... Ми исто то радимо док се такмичимо у лепоти речи, саставу и хармонији – како бисмо вам се допали, а не како бисмо вам користили, како би нам се дивили, а не како бисмо поучили, како бисмо заслужили рукопљескање, а не како бисмо пробудили раскајаност; како бисмо отишли уз тапшања руку и похвале, а не како бисмо исправили обичаје.(9)

Према Златоустовом схватању, проповед има сврху да подучава вери и моралу хришћанскоме, да побуди гнушање на грех и изазове преумљење и покајање, те се није либио да о истој теми више пута проповеда (на други начин, наравно). За такву борбу речима против укорењенога греха била је потребна велика снага воље, велики рад на припремању разноврсних беседа (како би се број присутних увећавао а не смањивао), те велико познавање психологије људске и самога живота. Златоусти је, чини се, био свестан квалитета неопходних за делотворно проповедништво, јер и сам пише и говори о особинама и способностима које хришћански проповедник мора поседовати. Изричито захтева реторско образовање и вештину лепога казивања, као и сва потребна знања да би се могло служити тако да се постигне циљ – да се Христова истина утврди, сачува и одбрани када је то потребно. У другој беседи на Посланицу Титу, вели: Ко не зна да се бори са непријатељима и да потчини све мисли њихове послушности Христу... и ко не зна шта треба учити о науци хришћанској, нека се далеко удаљи од учитељског трона.(10) У вези са тим, у XXXI омилији на Прву посланицу Коринћанима, захтева реторске квалитете од хришћанских свештеника, јер ако неко (од хришћана) блиста својим красноречјем, не само да га славе (назнабошци и јеретици), већ и читава Церква, јер не кажу само: он је диван, већ шта? Хришћани имају дивног учитеља.(11)

Златоусти изузетно цени значај хришћанске проповеди, те препоручује проповедницима, чак и оним даровитијим од осталих, да непрестано вежбају писање и усмено произношење омилија стога што је то, како каже, „једини начин усавршавања“. Брижљиво је припремао своје проповеди, не допуштајући импровизацију. У вези са тим, вели: Кад би неко имао и велику силу говора (а код мало њих би се нашла), ни тај није слободан од непрестанога рада. Јер пошто говорништво није није од природе, већ од учења, то ако је неко до врхунца усавршен, може га изгубити, ако ту силу не развија непрестаном ревношћу и вежбањем. Образованији треба да се више труде него неуки, јер није једнака штета ако су и једни и други немарни, већ је ова толико већа, уколико је већа разлика између њихових способности. Онима (необразованима) неће нико пребацивати, ако не кажу ништа достојно беседе, али ови други (образовани) ако не буду произносили беседе које надмашују мишљење које о њима сви имају, пратиће од стране свих мноштво пребацивања. Ако је неко у говорништву све наткрилио, тада му треба више него свима – ревносног труда.(12)

Осим што, ауторитетом патријарха, на основу личног примера, тражи од младих хришћанских отаца широко образовање и вештину речи, Златоусти, превсходно, захтева висок морал, веру у оно што проповедају, те сведочење проповеданог властитим животом. У трећој беседи на Прву посланицу Коринћанима, вели: ...најпре се ти сам подчини својим речима, па онда то тражи од других... Ништа није равно души, па ни васцели свет. Ако и безбројна блага даш сиротињи, ниси учини ништа тако (велико) као онај, који је једну душу обратио.(13) Колико је Златоусти сам искрено веровао у силу богонадахнуте речи, видимо из следећега његовога исказа: Ако ли гвозденога мача не имадем, а оно имадем реч од мача оштрију; и ако не могу огња зажизати, учење моје од огња је врелије и силније може палити.(14)

Хелен по мајци, Златоусти, што се стила и језика тиче, то остаје до краја живота. Његово хеленство можемо поредити са Демостеном, Ксенофонтом, Платоном – кроз стил Златоустов поново оживљује снага и блистање класичне антике.(15) Јован Златоусти поседује граматичко-историјску културу Мале Азије, што је општа карактеристика антиохијског културног типа. Она се осећа у његовим моралним проповедима – морализам је био нека врста природне истине античкога света. Но, преображавање те истине до благодатних висина хришћанске етике, њено оваплоћење у откривеном евангелском идеалу, Златоустово је примарно деловање. Флоровски вели: „Није тачно да Златоусти није био мистик. Морализам не искључује мистицизам. И мистицизам Златоуста имао је, пре свега, морални смисао. То је – мистика савести, мистика добра, мистика доброделанија и врлине.“(16)

Весна О. Марковић

(Из књиге: Плетенице стилских фигура у омилијама Светог Јована Златоустог,

Матица српска, Нови Сад 2011)

НАПОМЕНЕ:

1. Прот. др Душан Н. Јакшић, Живот и учење Св. Јована Златоуста, Сремски Карловци 1934, 117-254.
   
2. L. Baur, Johannes Chrysostomus und seine Zeit, I Bd. München, II, 212.
   
3. Bernardus de Montfaucon, Joannis Chrysostomi opera amnia, I-XIII, Paris 1718-1738 (1834-9) ; t I, p 3 (Praefatio).
   
4. PG 51, 131-136.
   
5. Otto Bardenchewer, Geschichte der altkirchlichen Literatur, III Bd. Darmstadt 1962, 353-254.
   
6. Д. Јакшић, Живот и учење..., 49; Бранко А. Цисарж и Живан М. Маринковић, Омилитика, Београд 1969, 43; Др Чедомир С. Драшковић, Златни век хришћанске проповеди, Зборник Православног богословског факултета II, Београд 1951, 205; Otto Bardenchewer, Patrologie, Freiburg im Breisgau 1910, 311.
   
7. PG 46, 1077.
   
8. PG 63, 753; Д. Јакшић, Живот и учење..., 53.
   
9. PG 60, 225, 226; Д. Јакшић, Живот и учење..., 71.
   
10. PG 62, 673.
    
11. PG 61, 262; Д. јакшић, Живот и учење..., 70.
    
12. PG 48, 674, 675, Д. Јакшић, Живот и учење..., 74-75.
    
13. PG 61, 28-29, Д. Јакшић, Живот и учење..., 77.
    
14. PG 56, 269; исп. Д. јакшић, Живот и учење..., 77-78.
    
15. Георгије В. Флоровски, Источни оци четвртога века (превод са руског Дејан Ј. Лучић), Врњачка Бања 1997, 318-319.
    
16. Ibid., 319.
    

[Guest]

ЛИТУРГИЈСКА РАДОСТ УЧЕНИКА ОШ “ЂУРА ЈАКШИЋ” У САБОРНОЈ ЦРКВИ

У недељу, 11. децембра / 28. новембра, на дан св. преподобног мученика Стефана, а друге недеље Божићног поста, у препуном Саборном Светоуспенском храму, Свету Литургију служило је свештенство Саборне цркве. Беседу и тумачење на прочитано јеванђеље (Лк. 12, 16-21) изнео је отац Дејан Лукић, који је окупљене подсетио да треба да се богатимо Богом, а не као неразумни богаташ из Христове приче да грабимо пропадљиво благо.

[Guest]

СЛАВА КРАЉЕВСКЕ ПОРОДИЦЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина јуче су у Краљевском двору у Београду прославили крсну славу - Светог Андреја Првозваног.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, у Дворској капели Светог Андреја Првозваног Светом Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Лаврентије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, протојереја-ставрофора др Владана Перишића, доцента богословског факултета СПЦ, презвитера Небојше Тополића, службеник Кабинета Његове Светости Патријарха српског, протођакона Стевана Рапајића, секретара Црквеног суда, ђакона Ивана Гашића, као и ђакона Николе Јаничића. На Светој Архијерејској Литургији је певао хор Мојсије Петровић којим је руководио г. Никола Поп-Михајлов. Опширније...

[Guest]

ВЕРА ЈЕ БЛАГОЧЕСТИВИ ЖИВОТ

На дан Св. цара Уроша и Св. Јоаникија Девичког, 15. децембра 2011. године, Епископ шумадијски Г. Јован, служио је у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу Свету Архијерејску литургију уз саслужење братства Светотројичког храма.

Владика је подсетио верне да ми припадамо роду ове двојице Светитеља Срба које Црква прославља, али да треба да знамо да Бог не гледа ко је ко по имену или боји коже, те да чуда на гробу Св. Јоаникија Девичког доносе излечења чак и Шиптарима, чиме их Бог призива познању да зло добра донети не може. Црква се моли и за незнабошце и за безбожнике, а литургију служи само за Православне. Код нас Православних вера је неодвојиви део литургије, а побожност народа нешто што из ње извире. Опширније...