Епархија шумадијска

[Guest]

О ИКОНАМА

Орос вере Седмог васељенског сабора

..Ми се држимо неизмењиво свих црквених нама завестаних писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког живописа, јер је сагласно историји јеванђелске проповеди, ради потврђивања истинитог и не привидног очовечења Бога Логоса ...

Да се паралелно са знаком Часног и Животворног Крста постављају Часне и Свете Иконе, које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала, у светим Божијим Црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; и то: Икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, Пречисте Владичице наше Свете Богородице, Часних Анђела и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у ликовним изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих оригинала. И да се овима одаје целивање и почасно поклоњење, али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђелима и осталим свештеним посветама, тако и у част ових чинимо принос кађења и светлости, као што је то био побожан обичај и у древних Хришћана. Јер, част која се одаје Икони (лику) прелази на Оригинал (прволик), и ко се поклања Икони, поклања се личности онога који је на њој насликан...

Беседа о правој вери Светог Саве из 1221. године

Клањамо се и поштујемо и са љубављу целивамо Свечасну Икону човечанског оваплоћења Бога Слова (Христа), помазаног Божанством и оставсег непромењеног, тако да онај који је помазан вером сматра да на Икони види самога Бога, Који се јавио у телу и са људима поживео. Клањамо се и част одајемо и Икони Пресвете Богородице, и Иконама Свечасних Божијих Светитеља, уздижући очи душе наше ка Првообразном Лику и узносећи ум наш на несхватљиво и неизрециво".

[Guest]

ИСТОРИЈА И БОГОСЛОВЉЕ СВЕТИХ ИКОНА

Епископ Атанасије (Јевтић)

Седми Васељенски сабор сазван je и одржан у Византији, у Цариградској патријаршији, конкретно у митрополији Никејској у Витинији, и трајао je од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Гоњење светих икона и православних иконофила започео је цар Лав III већ 726, а нарочито 730. године, својим едиктима о уклањању и уништавању икона из храмова, што је спровођено не само у Цариграду, него и широм Византијског царства. Прогону икона и иконопоштоватеља успротивио се цариградски патријарх Герман.

Проблем иконоборства у Византији био je, у ствари, дубљи сукоб око трајног и свеобухватног смисла вере, уметности, лепоте, литургије. Jер свете иконе у Цркви оваплоћеног Христа Богочовека јесу и уметничка дела и "споменици културе" и општечовечанско "културно наслеђе", али и много више од тога: оне су документа хришћанске вере, вере у трајни и непролазни смисао и боголикост лика људског, христолике личности светитеља као истинских људи. Први такав истински људски Лик пројавио je сам Христос и зато је кључ читавог спора око икона било питање иконе Христове. . Само за пример спомињемо мученичку смрт преподобномученика Андрије Каливита (761. г.) и нарочито смрт преподобномученика Стефана Новог, свирепо измрцвареног на улицама Цариграда 765. године.

Наиме, по смрти свога мужа Лава IV Хазара (775-780), побожна царица Ирина Атињанка, тајна поштоватељка светих икона још од раније, одлучила je да се престане са државним прогоном икона и иконопоштоватеља. Дотадашњи патријарх Цариградски Павле IV сам је поднео оставку и за патријарха буде изабран Тарасије, до тада лаик, иначе врло учен и побожан теолог. Kao предуслов да се прихвати избора за патријарха, Тарасије je затражио обавезни сазив Васељенског сабора, са циљем да се учини обновљење традиционалне праве вере и живог предања у Цркви на Истоку о поштовању светих икона, као и то да се сабором васпостави нарушено јединство у Цркви. Јер, остале патријаршије на Истоку и у Риму биле су прекинуле однос са Цариградском Црквом и искључиле je из свог општења и заједнице. Тарасију je ово тешко падало и зато је сматрао да само један заједнички Васељенски сабор може излечити ране на телу Цркве Христове и умирити савести и срца верујућег народа. Његов услов био је прихваћен и општи Сабор сазван је, најпре у Цариграду 786, али због побуне војске, у којој je било доста присталица ранијих иконоборачких царева, Сабор буде премештен у удаљенију од престонице Никеју и одржан следеће 787. године, у времену од 24. септембра до 23. октобра.

Јер свете иконе нама на видљив начин пројављују ту боголикост и христоликост, тј. оно што човека управо и чини човеком-дивном и боголиком живом личношћу, вредном и способном за вечну лепоту, за вечни истински живот у љубави са Богом и са другим људима, у заједници богочовечанске Цркве, заједници са Христом и са људима као Христовом и својом боголиком браћом.

"Клањамо се и поштујемо и са љубављу целивамо свечасну икону човечанског оваплоћења Бога Слова (Христа), помазаног Божанством и оставшег непромењеног, тако да онај који je помазан вером сматра да - на икони - види самога Бога Који се јавио у телу и са људима поживео. Клањамо се и част одајемо и икони Пресвете Богородице, и иконама свечасних Божијих Светитеља, уздижући очи душе наше ка Првообразном Лику и узносећи ум наш на несхватљиво и неизрециво."

Светим људима, доводи нас до њиховог целивања, и зато он и преводи "почасно поклоњење" са - "љубавно поштовање", јер то je наш православии став и однос према светим уметничким ликовима. Другим речима, срж православног иконопоштовања јесте љубав Икона видљиво сведочи да je Бог истински постао човек, али и да je човек, као психофизичко биће, способан и достојан да смести у себе и пројави Бога, да се сједини с Њиме у међусобној љубави у бесмртном животу, без губљења свога људског лика и личности.

"Ми не изображавамо лик или слику или облик или неку форму невидљивога Божанства... Али, пошто је Јединородни Син (Божији), који je у наручју Очевом, позивајући натраг (= спасавајући) своје створење из смртне осуде, изволео да постане човек, благовољењем Оца и Светога Духа, ми зато изображавамо слику Његовог људског лика и Његовог по телу љуског изгледа, а не Његовог несхватљивог и невидљивог Божанства, и тиме настојимо да нашу веру (јасно, видљиво) представимо, показујући да Он није по фантазији (= привидно) или као сенку нашу природу Себи присајединио ... него да je самом стварношћу и истински (αυτω το πραγματι και αληθεια) постао савршени човек по свему" (PG 98,157 С)

Свети Герман Цариградски писао је слично и у своме писму другом иконоборцу, Томи епископу Клавдиопољском: "Треба изображавати у иконама црте лика (ηδεας = изгледа) Господњег по телу на изобличење јеретика који клеветају да je Он по фантазији а не истински постао човек, а за извесно руководство (χειραγωγιαν δε τινα) онима који не могу лако да се уздижу на висину духовног сагледавања..., тако да им се кроз гледање уписује (у ум и срце) тајна: да се Бог јавио у телу и да je поверован у свету (1 Тим. 3,16), и (то) ће се наћи (= показати) као веома освећујуће и спасоносно за све нас, тако да оно што je у јеванђелским проповедима написано о Његовом по телу живљењу на земљи са нама људима, да ће се то (кроз иконе) неизбрисиво уписивати у памћење људи да би се поштовање Његове славе, и светиње за нас јасније проповедало и од нас поклањало".

Да наведемо и још један текст светог Германа, из његовог познатог списа О јересима и саборима: "Ми смо примили (кроз свето Предање) да када исписујемо на дасци Господа нашег Исуса Христа по људским цртама, то јест по Његовом видљивом богојављењу (κατα τιν ορατην Αυτου θεοφανειαν), то чинимо ради сталног (= трајног) памћења Његовог живота у телу, Његовог страдања и спасоносне смрти и отуда произашлог искупљења свету, и кроз то схватамо висину смирења Бога Логоса" (PG98,80А).

"Икона жива, природна и истоветна (απαραλλακτος) Невидљивога Бога јесте Син, носећи у Себи свецелога Оца, у свему имајући истоветност (ταντοτητα) сa Њиме, разликујући се једино узрочношћу (το αιτιατω = по ипостаси)" (О Иконама I, 9; PG 94,1240). После овог божанског нивоа иконе, Дамаскин додаје антрополошки ниво: да je и човек такође икона, jep je у почетку створен "по слици (κατ εικονα) и прилици Божијој" (исшо, III, 26). Али, ова боголика икона у човеку, после човековог пада, помрачена je и оштећена, jep je грехопадом прекинут однос и заједница (она прва) човекова са Богом, те је човек постао неспособан да види свој Прототип - Сина Божијег, "по лику" чијем je и створен. Оваплоћење Сина Божијег, природне Иконе Божије и Прволика човековог, уследило je зато да би било омогућено и обезбеђено спасење, тј. васпостављење и коначно обожење створене боголике иконе у човеку и роду људском (О иконама I, 4 и 21; PG 94, 1236,1252-53; ср. и PG 96,552). "Када бисмо ми правили слику (= икону) Бога невидљивога, онда бисмо заиста грешили... Али ми ништа такво не чинимо; него, када се Бог оваплотио и јавио на земљи у телу и са људима поживео из неизрециве доброте (Варух 3, 38) и узео на Себе природу и дебљину и облик и боју тела, ми тада, правећи слику (= икону) Његову, не грешимо, јер жарко желимо да видимо Његово обличје (ΤΟΝ ΧΑΡΑΚΤΗΡΑ = црте лика Његовог)" (исто II, 5 и III, 2).

Свете иконе у православно] Цркви, и пре свега икона Христова као Икона par exellence сведоче о овом новом односу између Бога и створеног света, о новом завету = савезу Бога са родом људским, новој богочовечанској заједници вечног живота пројављеног и доживљеног у заједници позваних и одазваних верника, браће Христове, сабраних у светој Евхаристији Цркве. Отуда су свете иконе у Православљу литургијског карактера. Тако су свете иконе, по речима оца Георгија Флоровског, постале не само дела хришћанске уметности, него истовремено и теолошки документи, факта и сведочанства догматска и литургијска. У право оно што je и само Јеванђеље у Цркви Христовој. По речима светог Теодора Студита, света икона и јесте видљиво Јеванђеље: "И на телесновидном Његовом изгледу (= Христовом лику, икони) на дасци могуће је схватити оно исто што и у богописаним Јеванђељима" (PG 99, 340).

3. Сабор одржан 843. године (у Недељу Православља, 11. марта), у Светој Софији у Цариграду, потврдио je одлуке Седмог Васељенског Сабора у Никеји и коначно афирмисао теолошки и црквени карактер православног иконописања и почасног поштовања (= љубавног поклоњења) одаваног у Цркви светим иконама.

Интересантно је запазити да Саборник Православља све то повезује у једну целину: Цркву као вернике, живе иконе Божије, и Цркву као храм украшен светим иконама, сликама овагогоћеног Бога и Божијих прослављених угодника. То je аутентично литургијско поимање Цркве, јер се сабрање верних, као живе деце Божије, и Христовог и Светитељских Ликова, изображених на светим иконама и фрескама, потпуно православно доживљава тек у склону свете Литургије, на којој се прославља Бог: вером и молитвом, речима и славословљима, делима и сликама и уопште целокупном литургијском стварношћу, литургијским животом и праксом Цркве. Тиме је јасно указано на нераздвојну повезаност светих икона са богослужением, са Евхаристијом (=Литургијом) Цркве, коју служи "пуноћа благочестивих" (το πλήρωμα των εύσεβούντων), како се каже у Синодику, тј. сав црквени клир и народ, са својим Епископом и свештенством на челу. (Подсећамо да реч "литургија" првобитно и значи "свенародну јавну службу").

Неописиви Логос Очев из Тебе се, Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону преобразивши у древну лепоту, присаједини је Божанској лепоти. Стога, исповедајући наше спасење - делом и речју га изображавамо."

(Триод, Недеља Православља, глас 8)

Очигледно je свакоме познаваоцу текстова аката и одлука светог Седмог Васељенског сабора у Никеји да постоји органска веза између поштовања светих икона и поштовања Светитеља - у Цркви Богочовека Христа. Није то било случајно да су иконоборци, одричући поштовање светих икона, врло брзо почели одрицати и поштовање Светих у Цркви. На то су им Свети Оци Седмог Васељенског сабора одговорили врло директно и недвосмислено: ко не поштује иконе, тај не поштује ни саме Светитеље Божије. а тим самим он не поштује ни самога Христа Богочовека, јер не поштује него управо пориче тајну и реалност Његовог оваплоћења и очовечења.

А ево, укратко, библијског есхатолошког значења Иконе: Света православна икона има на себи, и уметнички изражава и открива нам своју литургијску природу, ону другу, есхатолошку стварност, оно на њој и кроз њу присуство небеске и вечне освећујуће и просветљујуће и обожујуће светлосне благодати Духа Светога. О томе нам, између осталих, карактеристично сведочи и свети патријарх Фотије у својој 76. Посланици: "Свете иконе нису више дрво (даске) ... нити само боје, бесприсутне и уобличујуће силе и благодати (Св. Духа), него су оне (тим присуством) свете и часне и достојне поштовања и прослављања". И још додаје свети патријарх: "Јер се ми кроз њих узводима у једно и јединствено, сједињујуће и саборно созерцање и удостојавамо се тиме божанског и натприродног заједништва са Највишим од свега жељенога" (Писмо 6,18; издање Valeta, London 1864).

[Guest]

СВЕТЕ ИКОНЕ У ЖИВОТУ САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА

Свештеник Андреј Давидов се већ тридесет година бави иконописом. Последњих дванаест година изучава и обнавља изгубљену технику иконописања – енкаустику. Обновио је јединствене рецепте за пречишћавање воска и прављење воштаних боја. Насликао је мноштво икона, како методом енкаустике тако и комбинованом техником темпера-енкаустика. Отац Андреј говори о значењу икона у животу савременог човека и о томе како повезати рад иконописца са службом свештеника.

Питање: Оче Андреј, реците нам како схватате значење иконе у животу верујућега човека?

Одговор: Икона је за верника ствар обична и посведневна. Често толико уобичајна да о разлогу због којег је саздана, ми и не размишљамо. На тај се начин односимо према многим стварима из нашег окружења. Ми, једноставно, знамо шта оне треба да буду, и замишљамо да знамо који је разлог њиховог постојања и какав је њихов најдубљи смисао. Ипак, кад би нас упитали да јасније изразимо то „знање“ ми би се збунили и не бисмо могли ништа да кажемо, или бисмо избацили неколико општих фраза.

Због чега је икона присутна у нашој вери? Какво је њено основно назначење? Због чега се она ствара? Ради прикључења човека небеској лепоти? Истина, добро и лепо налазе се у нераздељивом јединству и по речима блаженог Августина, „лепота – то је блистање истине...“ Или, можда, као илустрација „Светога Писма за неписмене“ (како се понекад формулисало црквеним одредбама), ради проповедања хришћанства? Ради саздавања молитвеног расположења човека који долази у храм? Ради подсећања на светитеље и догађаје из црквене историје? Коначно, сви ти захтеви су важни и пресудни за икону.

Питање: Ипак, очигледно, постоји најдубља, коренита разлика измећу иконе и различитих врста религиозног сликарства?

Одговор: Нашој природи је својствена тежња ка реалном односу са светима, и Црква је од самог почетка веровала да је бојама насликана икона Господа Исуса Христа, Богородице или светога способна да у себи сачува и преда њихово присуство сада и овде. Икона, макар и не у пуноћи, „има у себи и предаје енергију Првообраза“. Сусрет са светим кроз његову икону је, по схватању Цркве, управо реалан сусрет, дијалог, лични контакт, а не просто интелектуална, контеплативна конструкција „Ја треба да мислим – представим себи, да то означава то и то...“ Присуство светога у иконописном делу је стваран, личносни контакт. Управо жеља и могућност општења са вечним, горњим светом, лежи у основи појаве иконописа као сакралне, црквене уметности.

Такво узвишено, тајинствено и, једноставно говорећи, застрашујуће у својој смелости схватање иконе може се потврдити огромним бројем светоотачких и богослужбених текстова. Како пише свети Григорије Ниски: „Образ (слика) је исто што и Првообраз, иако је он унеколико различит. Зато што би схватање образа било немогуће утврдити, уколико он не би имао јасно изражене и неизмењиве црте. Онај ко посматра лепоту образа достиже такође познање Првообраза.“

Но пре свега то потврђују саме древне иконе својом потресном изражајношћу која активно призива човека.

Питање: Може ли савремени човек осетити тај призив и може ли му се одазвати?

Одговор: Данас се, авај, често јавља осећај да су савремени људи у многоме изгубили способност за тако озбиљну перцепцију иконе. Наше сазнање је толико ограничено светским вредностима да је једва способно да осети живу везу између символа и онога што он символизује, образа и Првообраза. Но занемаримо ли ту везу, руши се комплетан смисао иконе. Нећемо успети да створимо иконе налик иконама древних иконописаца чија је уметност позивала на дијалог, која нам се обраћала и активно учествовала у нашем животу.

Понекад многим црквеним, верујућим људима, свештеницима, па и професионалним иконописцима икона која је устројена на тим принципима није потребна.

Говорили су ми пријатељи иконописци да су недавно добили посао да хитно направе велики иконостас, а посао су добили од стране ауторитета на високом положају. Нису све иконе биле готове. И у богато украшеном, позлаћеном, резбареном иконостасу требало је оставити празнине и то на централним местима. „Опростите нам, ускоро ћемо вам донети остатак.“ „Зашто, зар је то баш неопходно? Па и овако лепо изгледа.“ Овај трагикомични случај је карактеристична илустрација озбиљног проблема.

Питање: Какве су иконе данас „најпривлачније“ верницима?

Одговор: Од иконе се данас често захтева да буде другостепени део некакве опште „молитвене атмосфере“, на какву смо навикли да наиђемо у Цркви. Та се атмосфера описује речима као што су тишина, мир, благолепије. У њу спадају свечаност и величанственост коју гради тајанствено светлуцање и одблесци кандила и злата, многобројне фигуре светих испреплетане линијама компликованих орнамената. Необичан, чаробан, мистичан простор. Наравно, таква осећања су неопходан део религиозног живота верника. Храм треба за нас да буде очев дом, треба да нам је свој, срдачан, познат, топао и привлачан.

Но, јавља се осећање да се слика која призива, која је оријентисана на жив однос, често веома захтевна, која није једоставна, и која је „испитивачка“ (како се прекрасно изразила византолог Олга Попова), не уводи лако у такав простор и такође је у стању да разруши удобност материнског спокоја описане атмосфере.

Треба признати да то чудо сусрета са дубином и тајном Првообраза, које проживљавамо приликом пажљивог удубљивања док стојимо пред древним иконама, одзвања диссонансом у сложеним и за нас уобичајним околностима. Да ли је у тим околностима прихватљив узнемирујући „испитивачки“, захтеван, призивајући изглед, на пример, кремаљског Спаса Љутито Око из четрнаестог века, који спаљује (претвара у пепео) све наше „одвећ људско“, дремљиво и инертно? Или толико „неспокојан“ у уобичајном смислу образ Спаситеља из манастира Свете Катарине на Синају, најстарија од сачуваних икона Христа, из шестог века.

Шта чинити? Могу ли бити у корелацији у једном архитектонском пространству тежња макар и ка духовном, но комфорном, и ватрено сведочење вере? Желимо ли, јесмо ли спремни да уложимо такав напор и прихватимо, у за нас уобичајној атмосфери савременог храма, образе средњовековних иконописаца, који горе духовним огњем, који нас призивају са зидова древних храмова? А може бити да ми сами стварамо и организујемо атмосферу нашег храма, која исходи из природе наше религиозности? Шта ми, уствари, желимо да обновимо, обнављајући древну уметност иконописања: стилске форме или основни садржај?

На свакодневном плану осећа се огромна разлика између менаталитета савременог човека и тог система схватања света, који је породио молитву и поклоњење икони. Данас су најпотребније иконе са „неутралним“, избалансираним представама. Оне споља подсећају на древне образце, али се у односу на њих веома разликују по задатку који треба да испуне. Њихова сврха је ограничена: створити општу позадину одређеној атмосфери и расположењу.

Најзад, свако је сам одговоран за степен озбиљности свог односа према икони, но уколико ми изнутра нисмо сагласни таквом снижавању задатка иконе, неопходно је да се вратимо његовом изворном црквеном разумевању, у којем видљиво постоји Првообраз.

Питање: Помаже ли вам живо искуство свештенослужења у стварању икона?

Одговор: Када постојано служиш у храму почињеш да на специфичан начин схваташ његов простор, осећаш захтеве задане његовом архитектуром. Стараш се да не нарушиш унутрашњу целовитост тог простора, већ да са њом будеш у складу, да радиш тако да свака икона или зидна композиција изгледају као да су рођени из недара постојећих архитектонских услова, да се налазе на свом месту. Саме иконе ствараш да не буду само део ентеријера, већ активни учесници богослужења које ти сам савршаваш. Зато поживети и послужити на том месту на којем ћеш радити као уметник, осетити га и разумети, веома је корисно за иконописца.

Ево, на пример, у Пскову сам четрнаест година служио у храму из дванаестог века. За то сам време променио три концепције у своме раду, док се нисам утврдио у оној, која највише одговара управо том простору. Кад сам почео да осећам тај простор као „кичму“, схватио сам да су градитељи дванаестог века саздали у тој грађевини веома моћну, јарку и верну интонацију, и мој задатак је био да је не нарушим, већ да је правилно појмим и да на њу одговорим. Интересантно је да је управо тада, када сам почео да перципирам зависну и подчињену улогу мог сликарског рада у односу на задану архитектуру храма, ту и тамо почела да ми долази, не промишљено, не схематизирано, него слободно, идеја како и шта је потребно урадити.

Ипак, много је иконописаца који нису свештеници, а који умеју да створе изванредне иконе. Но, једно је када радиш у храму који одлично познајеш и у којем живиш, служиш, молиш се годинама, а друго је када дођеш по позиву у некакав град ради конкретно погођеног посла, завршиш га и одеш. У овом другом случају посао може бити веома добро и професионално изведен, но ствар није само у томе. Сваки храм, поред захтева које намеће архитектура, које свако не може да осети за неки кратки период, има и своју парохију. А то су конкретни људи, сваки са својим проблемима, радостима и невољама. Управо се за њих сликају иконе у храму! Ниједан свештеник не може да престане да постојано размишља о својој парохији, и када почнеш непосредно да адресираш, да се у свом раду обраћаш живим личностима које познајеш, који су ти драги, који се зову Андреј, Константин, Светлана и тако даље, у твом се раду појављује специфичан квалитет и разумевање. Твоја се икона не уноси у храм извана, него се рађа унутар вашег заједничког живота у вери и Цркви.

Разговор водила Ана Курскаја 25. августа 2008. године

Превео са руског: Дејан Манделц

[Andre Williams]

Епископ шумадијски г.г. Јован служиће у среду 7. марта, у храму Светог Великомученика Димитрија у Лазаревцу, архијерејску литургију пређеосвећених дарова.

Литургија почиње у 9 часова.

У распореду богослужења првобитно је планирано да овог дана буде служена литургија у селу Чибутковица надомак Лазаревца, али је ова одлука промењена.

Распоред богослужења Епископа шумадијског Г. Јована – МАРТ 2012. године

7. март (среда), Црква прославља и празнује: Светог свештеномученика Поликарпа Смирнског.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Светог великомученика Георгија у Чибутковици. Исповест свештенства Архијерејског намесништва колубарско – посавског. Читање реферата на тему: Последице лошег и неодговорног духовништва – духоводитељства (парох чибутковички Жељко Ж. Ивковић).

[Guest]

НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У КРАГУЈЕВЦУ – СВЕЧАНА ЛИТИЈА

Прва недеља Великог-Часног поста у Православној Цркви прославља се и као недеља Православља или победе Православља. Тога дана слави се успомена на васпостављање поштовања икона у IX веку (843. за време царице Теодоре и патријарха Методија). Тим поводом у недељу 04. марта 2012. године Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, уз саслужење братства Саборне цркве, служио је Свету Архијерејску Литургију Светога Василија Великог у Саборном храму Успења Пресвете Богородице. Након прочитаног Јеванђеља верном народу се обратио протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, који је говорио о двострукој природи ове прве недеље Часног поста – недеље Православља. Први, старији ниво, је уобличен ускладу са формирањем Великог поста и он указује на подвиг и поста као саставни део хришћанског живота однодсно нашег позива од Господа и нашег посланства у свет. Други, каснији ниво је настао након IX века после коначне победе Цркве над иконоборцима и он нас подсећа на реалност Христовог оваплоћења и значај који Он има у нашем животу.

Светом Литургијом започето је духовно славље поводом дана победе Православља, које је настављено у поподневним сатима свечаним вечерњем богослужењем у част победе Православља над свим кривоверјима и шизмама.

У наставку богослужења, Преосвећени Владика, свештенство града Крагујевца и верни народ кренули су у свечану литију кроз град Крагујевац, носећи у рукама иконе светих на тај начин символизујући победу Православља. Литија се кретала централним крагујевачким улицама до „Крста“ где је Преосвећени владика Јован са свештенством обавио молитвословље.

Беседа ректора Богословије протојереја - ставрофора др Зорана Крстића

По повратку Литије у храм, Преосвећени Владика одслужио је Молебан и прочитан је Синодикон, који садржи анатему или проклетство свих јеретика, посебно иконобораца, затим, похвалу за све ревнитеље Православне вере. Тај Синодикон донет је 843. године у Цариграду. Црква је кроз своје векове била у борбама, мукама, трудовима и победама. И у време слободе и благостања, поједини чланови Цркве морали су водити борбу против греха и злог духа, против таме и лажи у свом сопственом животу. Морали су улагати труд за одбрану и обогаћење душа својих, тежећи у свему томе да постану учесници оне светле победе, коју је Христос задобио над грехом, смрћу и ђаволом. А то је победа вере Православне, коју данас славимо.

По завршетку свечаног Молебна, братство Саборног храма, традиционално је организовало трпезу љубави за свештенство и монаштво Епархије шумадијске.

јереј Зоран Врбашки

[Guest]

ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА КОЛУБАРСКО-ПОСАВСКОГ НАМЕСНИШТВА У ЛАЗАРЕВЦУ

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у среду друге недеље поста, 07. марта 2012. године, у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, служио свету Литургију Пређеосвећених дарова, уз саслуживање свештенства и монаштва шумадијске епархије.

Непосредно пред свету Литургију свештенство овог намесништва је исповедио игуман манастира Саринац, отац Онуфрије. Опширније...

[Guest]

ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА У АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИШТВУ БЕЉАНИЧКОМ

У петак, 9. марта 2012. године, у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Баћевцу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Пређеосвећену литургију. Епископа је дочекао велики број народа и деце, а саслуживали су му: јеромонах Онуфрије (Вранић) настојатељ манастира Саринца и протојереји–ставрофори Драгољуб Ракић, Видо Милић и Рајко Стефановић. Пре литургије отац Онуфрије исповедио је свештенике бељаничког намесништва. Опширније...

[Guest]

ПРВИ ВАСКРШЊИ САЈАМ - "У СУСРЕТ ВАСКРСУ"

[Anette]

ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА КОСМАЈСКОГ

У среду треће недеље Великог поста, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Литургију пређеосвећених дарова у Вазнесењском храму у Сопоту.

Служењу Свете Литургије претходила је исповест свештенства космајског намесништва, а исповедник је са благословом Епископа био високопреподобни схи-архимандрит Јован, настојатељ Манастира Тресије.

Епископу су саслуживали високопреподобни архимандрит Евтимије, настојатељ манастира Јошанице, протојереј-ставрофор Миленко Дидић, парох сопотски, протонамесник Горан Јеремић, парох сибнички и Јовица Ескић, парох бељински и ђакони Небојша Јаковљевић и Филип Јовановић.

На Светој Литургији приметан је био велики број деце школског узраста која похађају Веронауку, која су заједно са својим вероучитељима Јеленом Четник и оцем Бранком Станишићем активно узели учешћа у Светој Литургији одговарајући на јектеније и појући причастен, причестивши се Телом и Крвљу Христовом.

После причешћа свештенства, Његово Преосвештенство Епископ Јован, надахнутим речима обратио се присутном народу Божијем, говорећи о Великом посту као путу којим путујемо да би се срели са Господом Васкрслим.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

После Свете Литургије приступило се читању реферата на тему “Вера у доба кризе – од чега човек живи”. Реферат је написао и читао протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, парох сопотски, након чега је уследила дискусија.

И ове године Преосвећени Владика је искрено и осећајно замолио све присутне свештенике да Богослужења и своје пастирске дужности савесно врше, дајући савете за различите прилике.

[Anette]

ДЕЦА ИЗ ОШ “17.ОКТОБАР” НА ЛИТУРГИЈИ ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА

“Пустите децу да долазе к Мени и не браните им...”

У току треће недеље Великог поста у среду и петак, 14. и 16. марта, када наша Мајка Црква прославља Свету преподобномученицу Евдокију и Светог мученика Евтропија, деца млађих разреда (од првог до четвртог) ОШ “17. октобар” из Јагодине су заједно са својим учитељима и вероучитељима протођаконом Нинославом Дираком и чтецом Борисом Милосављевићем присуствовали Литургији Пређеосвећених Дарова у храму Светих апостола Петра и Павла. Припремљени постом и молитвом за ову свету тајну сви су се причестили Пречистим и Животворним Тајнама Христовим.

После Литургије за децу су вероучитељи у сарадњи са Црквеном општином јагодинским спремили посне посластице, и са учитељима и децом наставили дружење у порти. Била је је ово једна велика духовна радост за Цркву у Јагодини, и још једна важна потврда изузетне сарадње школе и цркве која се од самог увођења веронауке негује у нашем граду.

[Guest]

ИСПОВЕСТ АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА ЈАСЕНИЧКОГ

У петак, 16. марта 2012. године, у храму Светог архангела Гаврила у Баничини, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, служио је свету Литургију Пређеосвећених дарова. Епископу су саслуживали: високопреподобни архимандрит Евтимије, настојатељ манастира Јошанице, протојереј-ставрофор Никола Гвоздић, јереј Дејан Василијевић и јереј Дејан Ненадовић. Пре Свете Литургије, архимандрит Евтимије је по благослову нашег Архијереја исповедио свештенство јасеничког намесништва.

Опширније...

[Guest]

ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА ЛЕПЕНИЧКОГ НАМЕСНИШТВА

У понедељак, 19. марта, четврте недеље Великог поста, након одслужене вечерње службе у Старој Милошевој Цркви, свештенство Лепеничког намесништва приступило је Светој тајни исповести, а исповедник је по благослову Његовог Преосвештенства био умировљени парох крагујевачки протојереј – ставрофор Драгослав Степковић.

Сутрадан је сабрање настављено у Маршићу, Литургијом Пређеосвећених дарова којој је началствовао Епископ шумадијски Г. Јован. На литургији је беседу одржао протојереј Милован Антонијевић подсећајући верне на Христове речи: „Ко хоће да иде замном, нека узме Крст свој и одрече се себе“, чиме је објаснио да од Адамовог пада до нас данас овај захтев не губи на снази, те да он у исто време човека као биће чини достојанственим, покајањем, исповешћу и чистотом душе. Зато отац Милован позива све да се у њих усели љубав како би на примеран начин дочекали празник Васкрсења Господњег. Опширније...

[Guest]

ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА КРАГУЈЕВАЧКОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА

Исповест свештенства Архијерејског намесништва крагујевачког 21. марта 2012. год. организована је у храму Свете великомученице Недеље у Десимировцу. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са свештенством крагујевачког намесништва служио је Свету Архијерејску Литургију Пређеосвећених дарова. Опширније...

[Guest]

ЦРКВА, ИКОНА, ЕВХАРИСТИЈА

јереј Драган Поповић

Крагујевац, 21. март 2012. године

Православна Црква свој идентитет (биће, постојање) црпи из Свете Евхаристије. Ништа није очиглединије од тога[1]. Од почетка свога постојања Црква је себе пројављивала сабрана на једном месту око једног догађаја, на Светој Литургији (Дап 2, 1; 2, 41-47). Упориште за ову тврдњу можемо наћи у целокупном светоотачком предању. Обраћајући се хришћанима у Коринту Свети Апостол Павле поистовећује њихово сабирање у Цркву са сабрањем ради приношења Свете Евхаристије (1Кор 11, 18-33). На овоме инсистира и целокупна светотајинска, односно Литургијска реалност Цркве. Доктринарно учење (догмати), мисија, етос, проповеди, харитативно и исцелитељско деловање и томе слично, свакако је значајно и одређујуће за Цркву, међутим, ништа од овога нема способност њене идентификације у свој њеној пуноћи и истини. Овим елементима се више мање могу похвалити и друге религијске заједнице, наравно са битним или мање битним међусобним, као и разликама у односу на православну Цркву, међутим, оно што је за њу јединствено и аутентично јесте Света Литургија[2].

Због тога је Свети Никола Кавасила с правом тврдио да се „Црква пројављује у Светим Тајнама. кадаби неко могао да је види онако као је сједињена са Христом...“, наводи светитељ, „ништа друго не би видео него само Тело Господње“, и додаје „Због тога никако није неприлично што се о Цркви говори кроз Свете Тајне“[3]. Под „тајнама“ овде светитељ свакако не подразумева схоластичко средњевековно (римокатоличко) виђење, на жалост и од већине православних прихваћено, набројаних седам Светих Тајни, него Божанствену Евхаристију, која је, како видимо, у његово време у симфонији са светоотачким предањем, доживљавана као једна и јединствена тајна Цркве из које извиру све остале и у коју увире целокупни светотајински црквени живот.

Дакле, од самог почетка свога постојања[4], као народ Божији, сабран на једном месту (έπι το αυτό) и око једног догађаја Трпезе Господње, Црква је своје биће пројављивала и према спољашњој реалности се одређивала најпре као евхаристијска заједница, или, другим речима, у свој својој истини и пуноћи своје биће је реализовала искључиво као заједница верних окупљена око „чаше Господње“, тела и крви Васкрслога Христа.

Есхатолошка реалност Цркве

Слика сабрања расејаног народа Божијег, карактеристична је најпре за есхатолошко ишчекивање Старога Завета, према коме ће у „последње дане“ обећани Месија око себе окупити и сабрати расејани народ Израиља, и на земљи успоставити историјско царство. Ова слика сабрања Божијег народа око Месије (Христа), као природни прејемник Божанског савеза у првоначалном догађају Тајне Вечере[5], у Новом Завету добија сасвим нову димензију и значење, као par exellance догађај Цркве; догађај са којим се Црква на првом месту и поистовећује[6].

Са тим у вези би и насловљена тема Црква, икона, евхаристија, преформулисана у ерминевтичке потребе могла гласити: Црква је икона[7] Царства небеског која се у историји пројављује на Светој Евхаристији. Овим је феноменолошка реалност обухваћена у наслову задатим појмовима нужно проширена појмом Царства небеског, односно есхатолошке стварности, без које, како ћемо надаље видети, наш покушај богословске анализе и разумевања предмета истраживања, у контексту православног богословског предања, неће бити потпун и адекватан.

Наиме, појмови Црква, икона, евхаристија, онако како их православно богословље опитно доживљава, представљају релационе стварности. Поред очигледног узајамног односа и међузависности, дубљом инспекцијом долазимо до спознаје да ови феномени узети сами за себе немају онтолошку потку, већ да своје постојање дугују односу са ванвременскопросторном есхатолошком реалношћу, која нам се кроз црквено предање открива као обећано Царство Божије[8]. Ово надаље подразумева да се Црква у свету, у историјским категоријама времена и простора, (на евхаристијском сабрању), пројављује онаквом каква ће тек бити, и да, у том смислу, њен идентитет није у ономе шта је она сада, већ у ономе шта ће бити у веку који тек долази, или, сажетије, да представља есхатолошку икону будућег времена.

На основу до сада наведеног отварају се следећа питања: најпре, шта представља, односно како се у црквеној богословској традицији „дефинише“ овај будући век и у каквом је односу са историјском Црквом, (односно Евхаристијом) и, друго, шта у овом контексту значи горе постављени исказ Црква као икона будућег века?

Сенка, икона, истина

У покушају да дамо одговор на постављена питања кренућемо од последњег, и од познатог исказа Светог Максима Исповедника који гласи: „догађаји Старог Завета представљају сенку, Новога Завета икону, а истина је стање будућег века.“ (PG 4, 137). На самом почетку опажамо да насупрот божанском откривењу у „сенци“ кроз догађаје које смо имали у Старом Завету, имамо „икону“, која своје постојање дугује такође историјским догађајима који припадају новозаветној историји Божијег промисла о спасењу човека и света. Даље, судећи према исказу Светог Максима, истина творевине не налази се у прошлости, нити у некој паралелно (са)постојећој реалности (као нпр. духовни, идејни свет неоплатонизма[9]) већ да припада будућности која се, следствено, као таква још није догодила, односно будућности која представља стање[10] чије се остварње тек очекује[11].

Будући да се наведени исказ светитеља непосредно односи на тумачење Свете Евхаристије као иконе долазеће реалности[12], јасно је да је овим хтео да укаже на то да Божанска Евхаристија представља икону истинске Евхаристије која је, како смо навели будуће стање. „Радње својствене истини које се врше сада на сабрању бивају у стварности будућег времена, однодно у Будућем Царству“[13]. Ово будуће Царство, дакле, постоји сада и овде, али у икони, као Црква, и то, како смо нагласили у догађају Свете Литургије. На тај начин Црква, као икона Царства Божијег, има истину у себи, међутим, ова истина још увек није остварена, што ће рећи да није потпуна. „Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице“ (1.Кор. 13, 12). Ове речи Светог Апостола Павла представљају својеврсну „дефиницију“ садашњег стања Цркве и света. Црква је, дакле, икона, слика будућег века и живота у њему. Она је истина у икони, или икона као истина, која ће своје пуно остварење добити тек у есхатолошком догађају будућег века (уп. Јевр. 10, 1 и 11, 1).

На основу претходно реченог ствара се нова потреба за додатним појашњењима, као одговором на питање како је могуће да, како смо навели, истина историјске Цркве није потпуна када се на Светој Евхаристији, у Светим Даровима као истина свега, појављује сам Христос?

Христос и икона

Да бисмо појаснили претходну недоумицу, на овом месту неопходна би била једна дубља анализа, која превазилази оквире овог истраживања, те ћемо се, у ту сврху послужити богословљем иконе, која свој врхунац достиже у светоотачкој борби против иконокластичког јеретичког бунтовања. У центру ове борбе, очекивано, налази се личност и догађај Христа[14].

Наиме, теза коју су заступали противници иконе била је да није могуће (односно да није догматски исправно нити дозвољено) сликати икону Христову, јер је Он учествовао у две природе: људској и божанској. Људска христова природа, пошто је чулна и видљива може бити описана и насликана, док Божанска, која је неприступачна и непојмљива чулима, искључује ову могућност. Будући да би свако ко намерава да наслика Христову икону требало да опише обе Његове природе, нужно упада у јерес или раздвајања или сливања природа сједињених у Христовој ипостаси „несливено и нераздељиво“[15]. Једина права Христова икона, за иконоборце, јесте Свето Причешће, Евхаристијско тело и крв Христова.

Свети Оци, на првом месту Свети Никифор, патријарх константинопољски и Свети Теодор Студит, одлучно и аргументовано одбацују последњу тврдњу заступајући становиште да Тело и Крв Христова у Светој Евхаристији, ни у ком случају не могу бити само икона, већ сама истина. У том контексту је и Света Евхаристија, како каже Свети Теодор Студит, „садржај и рекапитулација целокупне икономије спасења“ (PG 99, 340), а Свети патријарх Никифор ће додати да су Христово Тело и Крв на Светој Литургији, „оно само обожено тело Христово,“ јер се „епиклезом од стране свештеника, и силаском Духа Светога, дарови претварају у истинско Тело и Крв Христову“ (PG 100,336).

У основи овог „неспоразума“ који је довео до иконоборачке јереси и великих превирања унутар Хришћанске Цркве, налази се недовољно познавање богословских основа наопходних за исправно разумевање феномена и истине иконе. Наиме, појам икона, онако како га користи Свети Максим Исповедник, има суштински другачије значење од његовог поимања античке философије, које су, очигледно прихватили иконоборци и на њему засновали своје погрешно становиште. За Максима, чија мисао остаје у оквиру Црквеног предања, икона, пре свега има личносну димензију: „појмом икона изражава се и показује виђење есхатолошке истине, пре свега у живом лицу, у реалности откривене личности“[16]. Ова личност, наравно, је Христос, син Божији, који, бивајући Очева „икона“, тиме никако не умањује нити искључује „истину“ сопственог Божанства, већ указује на то да кроз живи и личносни однос (σχέσις) са Очевом личношћу, сада и овде, у историји, чини присутним Бога Оца у истини (уп. 2Кор. 4,4; Кол. 1,1). Према томе „појам иконе не умањује реалност откривења и виђења истине, већ се указује на отворен простор и начин личног односа и општења са јављеним у Христу личним Богом, што већ јесте Царство Божије, већ јављено и присутно, али још не сасвим „у сили“ и „у пуноћи“[17]. (Мт. 16,28; Мр. 9,1; Еф. 1, 23; 4, 13.)

На овом месту ћемо се, због ограничености ове студије, зауставити и вратити питању на који начин је Црква у Евхаристији икона Царства Небеског које је истина? Увођењем у одговор категорије личности налазимо се сасвим близу решења задатог проблема и одговора на питање.

Догађај Христа[18] и испуњавање целокупног домостроја спасења у Његовом ипостасном јединству, који врхуни Васкрсењем из мртвих и силаском Духа Светога на Апостоле, што представља догађај Цркве и долазак самога Царства у историју, „улазак“ есхатолошке реалности. На тај начин остварује се оно што је у Старом Завету постојало као недовољно јасно ишчекивање (или је можда исправније рећи Божанским промислом недовољно откривено), које Свети Максим у наведеном тексту назива сенком. Црква се „када је навршена пуноћа времена“ поистовећена са Христом у Светој Евхаристији, коначно остварује у историји, овде и сада. Све ово се, пак збива „благодарећи есхатолошкој димензији стално присутне у Цркви Педесетнице, тог парекселанс есхатолошког догађаја, то јест: силаска и дејства Светог Духа, који и јесте творац, и одржавалац нераскидиве заједнице (κοινωνία) Цркве и Царства, Цркве земаљске и Цркве небеске“[19]. Овако, у искуству Цркве Царство Божије, није само стање будућег века већ и садашњи доживљај, који нам је доступан у Христу, на Светој Литургији, благодарећи делатности Сверога Духа.

Међутим, као такво ово искуство још увек је „квалитативно“ различито од оног есхатолошког, будућег, када ће се пројавити у истини. Али, то никако не значи да новозаветни догађаји икономије спасења, укључујући и Цркву и Евхаристију, нису истинити, односно да су измишњени или лажни, већ да бивајући историјски „средства за свој израз позајмљују из још увек пропадљиве природе“[20].

Ради бољег разумевања, на овом месту даћемо додатно образложење које, налазимо у даљем развоју теологије иконе. У одбрану светоотачког предања од иконоборачког јеретичког бунтовања, Свети Оци утеловљују сво дотадашње богословско и опитно искуство Цркве. Следећи курс кога су поставили Свети Оци Кападокијци (пре свих Свети Василије Велики и Свети Гргорије Ниски) у правцу разликовања суштине (природе) и личности (ипостаси), Свети Теодор Студит говори о могућности Христовог присуства у личности без нужног и обавезујућег присуства у природи. У том смислу је и икона изображавање нечије (Христове) ипостаси а не природе. По истој аналогији схватамо и однос иконе и истине (у нашем случају Цркве, односно Евхаристије, и есхатолошке стварности, односно Царства будућег): „икона је лично присуство без природе, док је истина лично присуство са природом. Стање између новог завета и есхатона, дозвољава, захваљујући Очовечењу и поготово Васкрсењу, лично присуство, односно очување личности; међутим, само у перспективи васкрсења тела, односно природног присуства. До тада личност позајмљује, на неки начин, још увек пропадљиву природу, и тим начином омогућава своје присуство. Без овог позајмљивања заједница историјске и есхатолошке Цркве остаје немогућа. Ко одриче иконозацију као лично присуство, одриче саму могућност молитве и богослужења на православни начин. Богослужење без иконизације је вежбање у психологији, најистакнутија самообмана и илузија“[21]. Присуством, дакле, Христове личности у истини, у Светим Евхаристијским даровима, Црква себе остварује као есхатолошку реалност, која због своје пребивање у историји живи онај новозаветни парадокс „већ сада, али још не.“

На овај начин посматрамо Цркву као ону која је у свету, али која, по речима Апостола „није од овога света“. Она, како смо навели, пребива и креће се кроз историју, али као што је Света Евхаристија икона Царства Божијег, икона будућег века, јер се у њој појављује Васкрсли Христос, тако и Црква има своје биће, своју истинску реалност, у Царству Божијем у будућем веку, дакле, није само историјска творевина, већ је производ Царства Божијег које се на овај начин одсликава (иконизује) у историји. Идентитет Цркве се налази у реалности будућег времена, у есхатолошком Царству Божијем. Ово, коначно подразумева да све што Црква чини, или што се у њој дешава у историји, треба да има своје усмерење, да добије свој смисао и испуњење, у крајњем циљу ради кога је и створена, а то је будуће Царство Божије. Зато, све оно што Црква чини у историји, да би њена делатност била истинита, треба да извире из будућег Царства Божијег, те је изнад свега потребно да Црква својим деловањем сведочи, пројављује и објављује ово будуће Царство, које се како смо рекли, остварује кроз Литургију, те стога и примарна делатност Цркве треба да је пре свега везана за служење Свете Литургије, а једино се у Литургији и Црква појављује у своме истинитом лику.

Какве су последице по човеков живот? У овом контексту свако одрицање и негирање иконе, тј. Цркве у њеном Литургијском сабрању представља ниподаштавање прототипа, односно Царства Небеског које је прототип Цркве. С друге стране, афирмативни став према Цркви прелази и на Царство небеско, (као и на Христа који се поистовеђује са Црквом). Тако, свако ко на адекватан начин[22] узима учешће у Светој Литургији у историји, сада и овде, (заједичарењем у Тајнама Христовим, што се подудара са спасењем) узима и узеће учешћа и у Будућем Царству (уп. Јн. 6, 53-56)[23], и обратно.

Историја и есхатон

У православној мисли историја никада није било одбацивана, већ је свој циљ и смисао налазила у једном догађају везаном за будућност тзв. Парусији, очекиваном Другом Доласку Господњем[24]. Историја је за Цркву, увек и пре свега, била историја Божанског откровења, међусобних односа Бога и човека и, као таква, никада није доживљавана као прост збир информација о догађајима из прошлости. Историјске догађаје везане за Откровење Божије и Његово дело спасења света и човека Црква је сагледавала у перспективи њиховог будућег испуњења. Одатле и сведочанства живота ране Цркве која налазимо у делима апостолским сведоче о том интензивном ишчекивању обећаног Христовог доласка, које се најбоље огледа у речима богочежњивог поздрава Маран ата!

Због свега овога Света Литургија је, увек и пре свега, доживљавана као служба васкрсног карактера, који означава присуство Царства Божијег у свету. Ово треба да негујемо и сачувамо са великом пажњом, јер ако изгубимо васкрсни и есхатолошки идентитет Свете Евхаристије, у опасности смо да изгубимо и идентитет саме Цркве. Такође, инсистирање на међузависности Цркве и Свете Евхаристије нема за циљ наглашавање једног елемента на штету других (тзв. евхаристијски монизам), како то неки жела да представе. Овде се заправо ради о томе да сви други елементи Цркве[25] свој смисао и пуноћу добијају управо на Светој Литургији. Ако се пак органски издвоје из Свете Литургије, и изгубе суштинску везу са њом, губе есхатолошку вредност те тако престају да буду Црква.

ФУСНОТЕ

[1] „О Цркви можемо говорити само полазећи од живе реалности Цркве, а то значи од видљиве и опипљиве реалности, а то је Црква окупљена на Вечери Господњој, на Вечери Царства, на Евхаристији“. Владика Атанасије, Света Евхаристија као тело Христово и духовски догађај, у Христос, алфа и омега, Братство Св. Симеона Мироточивог, Врњци-Требиње 2000, стр. 101-111.

[2] Разлике које раздвајају појединачне „цркве“ и конфесије представљају разноврсно мноштво специфичности њиховог заједничког удаљавања од егзистенцијалне истине црквеног јединства, а то је заједница која се пројављује на литургијском сабрању; та истина је свеопшта, јер се односи на човека „уопште“ – то је аутентичност човековог постојања и живота, а не спољашњи проблем црквених организација и делатности. Ову егзистенцијалну аутентичност омогућило је (као динамичну могућност нашег историјског живљења) Оваплоћење Бога, односно нови начин постојања остварено у Христовој личности, као ипостасно јединство створеног и нествореног, које, надаље постоји као јединство и заједничарање свих личности у границама тела Цркве. Видети: Јанарас Х, Истина и јединство Цркве, Беседа, Нови Сад 2004, стр. 14.

[3] Свети Никола Кавасила, Тумачење Свете Литургије, Беседа, Нови Сад 2002, стр. 143-144.

[4] Без обзира што се, историјски гледано, као „преегзистенција Цркве“, тј. првобитно постојећа Црква код неких Светих Отаца, као реално јединство Бога и човека, поставља у рај, „Јованов Апокалипсис јасно показује да је рај тек есхатолошка стварност, стање будућег века“. С тим у вези је и наш став да историјска Црква свој почетак налази у догађају Христа, који је парекселанс есхатолошки догађај, а који се у пуноћи људима открио тек у Педесетници. Видети: Епископ Атанасије, Есхатолошки карактер Цркве, у О Цркви и Литургији, Братство Св. Симеона Мироточивог, Врњци-Требиње 2007, стр. 91-109.

[5] На догађаје између васкрсења и Вазнесења: Лука и Клеопа...

[6] „Црква се назива тим именом јер призива све људе и сабира их на једно место“. Св. Кирило Јерусалимски, Катихезе 18, 24.

[7] Тумачећи Псеудоионисија Свети Максим Цркву посматра као вишезначну икону. Тако је она најпре икона и одраз Бога, јер поседује „по подражавању и подобију исту енергију са Њим“ (PG 91, 665А), затим је „слика и прилика човека, који је створен по слици и прилици Бога“ (PG 91, 672В). Такође, она је „знак и слика целокупног света, који се састоји из суштина видљивих и невидљивих, јер се у њој огледа и јединство и разлика, као и у њему (свету),“ (PG 91, 668D), као и да је „сама по себи символ само овог чулног света“ (PG 91, 672А). Даље, Црква је и човек, „имајући олтар као душу, а божански жртвеник као ум, и храм као тело,“ (PG 672В), али и икона саме душе, јер се душа састоји „од разумне силе“, која се креће по сопственој вољи и „животне“, која се креће по природи (PG 91, 681С). Видети: Н. А. Мацукас, Свет, човек, заједница, по светоме Максиму Исповеднику, Беседа, Нови Сад 2007, стр. 250- 259.

[8] Појам Есхатон (τα έσχατα), означава догађаје који ће се догодити на крају историје, и директно се односе на спасење човека и кроз њега читаве творевине. Старозаветна јудејска ишчекивања, рекли смо, односила су се на поновно сабирање расутог народа Божијег око обећаног Месије, који ће у историји успоставити владавину „Царства Божијег“. Својим Оваплоћењем Христос је у историју донео нову реалност са старозаветном основом. И даље је сабрање основни елемент овог есхатолошког ишчекивања, са том разликом што ново обећано Царство не припада историји као таквој, већ је, као преображај читаве творевине, стање будућег века. Ово царство у Новом Завету остварује се иконично („већ сада али још не“) на Евхаристијском сабрању.

[9] Максимов дискурс овде је усмерен против оригенизма, који своје упориште има у платоновом свету идеја, који сапостоји видљивој реалности. Управо је против овог погрешног схватања односа историје и есхатона, које смо, на жалост и ми сведоци у данашњем доминантном поимању реалности, било еклисиолошке, било профане, иступио Свети Максим у наведеном одломку. Ово се по нашем скромном мишљењу дугује недовољном познавању као и незаинтересованости за светоотачко богословско предање. Уп. Митрополит пергамски Јован (Зизиулас), Евхаристија и Царство Божије, Саборност бр. 1-4, Пожаревац 2002, стр. 23-87.

[10] Ово есхатолошко стање (στάσις) према Светом Максиму представља мировање (статичност) у Богу. До њега се долази вером, којом се достиже до Бога, или, како га Свети Максим у овом случају назива Добро: "Последња граница вере јесте Добро, где разум завршавајући своје кретање, налази спокој". Ово стање мировања управо представља оно што бисмо назвали есхатолошким моментом. То је стање будућег века коме човек треба да тежи и да стреми. Међутим, да не би дошло до неспоразума, рецимо да ово стање мировања треба пре свега разумети у контексту максимовске синтаме „вечно-покретно мировање“, и схватити га као динамичан однос личности Божије и личности човека, унутар тог есхатолошког „мировања.“ Видети: О. Никола Лудовикос, Личност умјесто благодати и наметнута другост, у Страхови личности и муке ероса,Манастир Рождества Пресвете Богородице-Свештени Манастир Цетињски, Цетиње 2011, стр. 14-57. Такође видети: Максим Исповедник, Мистагогија, у ΑΡΧΗ ΚΑΙ ΤΕΛΟΣ, Аспекти философске и теолошке мисли Максима Исповједника, ЛУЧА ХХΙ -ХХΙΙ (2004-2005) 1-687, Никшић 2006.

[11] Упоредити са речима Светог Ап. Павла: „Много пута Бог је у старини говорио оцима кроз пророке, а у последње дане говорио нам је кроз Сина, Којега је поставио за Наследника свега, кроз Којега је и векове створио...“ (Јевр. 1, 1-2), и „... Који ће опет доћи на крају историје“ (Јевр. 10, 37). Из овог цитата јасно се, у поступности Божијег откровења, види да се оно у пуноћи очекује у есхатолошкој будућности. Видети: Епископ Атанасије, Есхатолошки карактер Цркве, стр.93. Уп. са литургијском молитвом анамнезе: „Сећајући се, дакле, ... и другог и страшног доласка.“

[12] Видети: Митрополит пергамски Јован (Зизиулас), Евхаристија и Царство Божије, стр. 32.

[13] Исто, стр. 32

[14] O иконоборачкој јереси, као и светоотачком одговору у теологији седмог васељенског сабора, видети опширну и детаљну студију: Giakalis A., Images of the divine, the theology of icons at the seventh ecumenical council, Brill, Leiden - Boston 2005.

[15] Кордис Ј., Икона и њено место у православном религиозном животу, у Теологија иконе и црквено стваралаштво, Каленић, Крагујевац 2012, стр. 47-65.

[16] Епископ Атанасије, Есхатолошки карактер Цркве, стр. 102.

[17] Исто, стр. 103.

[18] Тајна Христова је тајанственија од свих Божијих тајни, она је одрећујућа за свако, у сваком смислу, и у свему постојеће или будуће савршенство“ Свети Максим Исповедник (PG 91, 1332)

[19] Епископ Атанасије, Есхатолошки карактер Цркве, стр. 104.

[20] Митрополит пергамски Јован (Зизиулас), Символизам и реализам, Саборност бр.1-4, Пожаревац 2001, стр. 13-37.

[21] Митрополит пергамски Јован, исто.

[22] Свакако да учествовање у Светој Литургији и причешћивање Христовим Тајнама, не обезбеђује спасење по аутоматизму. Уколико би то било тако улога и делатност Цркве у икономији спасења свела би се на магијско, и свако лично прегнуће било би бесмислено и беспотребно.

[23] Видети: Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије (Мидић), Црква и њен идентитет, у Сећање на будућност (друго, допуњено издање), Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, Пожаревац 2009, стр. 11-26.

[24] Свети Апостол Павле термином „парусија“ означава „долазак Господњи“ (1Сол. 4, 15), када се очекује победа над свим непријатељима, од којих је последња смрт (1. Кор. 15,24-26), и успостављање Царства Божијег у слави, као „новог неба и нове земље“. (2.Петр. 3,13).

[25] Видети фусноту бр. 2.

ЛИТЕРАТУРА

1. Атанасије (Јефтић), Есхатолошки карактер Цркве, у О Цркви и Литургији, Братство Св. Симеона Мироточивог, Врњци-Требиње 2007.
   
2. Атанасије (Јефтић), Света Евхаристија као тело Христово и духовски догађај, у Христос, алфа и омега, Братство Св. Симеона Мироточивог, Врњци-Требиње 2000.
   
3. Јанарас Х, Истина и јединство Цркве, Беседа, Нови Сад 2004.
   
4. Кордис Ј., Икона и њено место у православном религиозном животу, у Теологија иконе и црквено стваралаштво, Каленић, Крагујевац 2012.
   
5. Митрополит пергамски Јован (Зизиулас), Евхаристија и Царство Божије, Саборност бр. 1-4, Пожаревац 2002.
   
6. Митрополит пергамски Јован (Зизиулас), Символизам и реализам, Саборност бр.1-4, Пожаревац 2001.
   
7. Н. А. Мацукас, Свет, човек, заједница, по светоме Максиму Исповеднику, Беседа, Нови Сад 2007.
   
8. Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије (Мидић), Црква и њен идентитет, у Сећање на будућност (друго, допуњено издање), Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, Пожаревац 2009.
   
9. О. Никола Лудовикос, Личност умјесто благодати и наметнута другост, у Страхови личности и муке ероса, Манастир Рождества Пресвете Богородице- Свештени Манастир Цетињски, Цетиње 2011.
   
10. Скутерис Константин НИКАДА КАО БОГОВИ: ИКОНА И ИКОНОПОШТОВАЊЕ, http/www.verujem.com
    
11. Свети Максим Исповедник, Мистагогија, у ΑΡΧΗ ΚΑΙ ΤΕΛΟΣ, Аспекти философске и теолошке мисли Максима Исповједника, ЛУЧА ХХΙ -ХХΙΙ (2004-2005) 1-687, Никшић 2006.
    
12. Свети Никола Кавасила, Тумачење Свете Литургије, Беседа, Нови Сад 2002.
    
13. Giakalis A., Images of the divine, the theology of icons at the seventh ecumenical council, Brill, Leiden - Boston 2005
    

ЦРКВА, ИКОНА ЕВХАРИСТИЈА - јереј Драган Поповић

[Guest]

ИСПОВЕСТ АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА РАЧАНСКОГ

У петак четврте недеље Великог Поста посвећеној Часном Крсту, када наша мајка Црква слави успомену на Светог мученика Кодрата Коринтског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију Пређеосвећених дарова у храму Сабора Светог Архангела Гаврила у Јарушицама. Повод за литургијско сабрање је исповест Архијерејског намесништва рачанског.

Пре почетка Свете Литургије свештенство рачанског намесништва се исповедило, а исповедник је био протојереј – ставрофор Милан Борота. Пре почетка Свете Литургије Епископ Јован је освештао темеље за нове, будуће просторије црквене канцеларије. Опширније...