Епархија шумадијска

[Зоран]

ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Г. ЈОВАН ПОСЕТИО 54 САЈАМ КЊИГА У БЕОГРАДУ

Овогодишњи Међународни сајам књига, који се сваке године одржава у Београду, под сводовима београдског Сајма, трајаће од 26. октобра до 1. новембра 2009. године.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован посетио је 29. октобра сајам писане речи и у топлом и срдачном разговору упозанао се са излагачима, Епархија Српске православне цркве.

Владика Јован као домаћин издавачке установе Каленић, имао је прилику да посетиоцима нашег штанда, представи богату издавачку делатност ове установе, и да похвали труд и рад људи који су највише заслужни за завидну посећеност и интересовање поштовалаца књиге.

Издавачака установа Каленић, поред ранијих издања, ове године се представила са своје три нове књиге. Реч је о три значајне иконографске студије, Ричарда Темпла, „Иконе и тајновити извори Хришћанства“ (Richard Temple, “Icons and the Mystical Origins of Christianity”, Јоргоса Кордиса, „Фајумски портрети и византијска икона“, и „У ритму: етос линије у византијском иконопису“.

Ричард Темпл је основао „Темпл галерију“ у Лондону шездесетих година XX века као место за проучавање, рестаурацију, излагање и сакупљање икона. Објавио је низ књига, каталога и чланака о иконама и одржао бројна предавања. Књига „Икона и тајновити извори хришћанства“ представља зенит његовог бављења и проучавања хришћанске тајновитости. Сам Ричард Темпл истиче да је „Запад начелно био ненаклоњен тајновитости (mysticism) и настојао је да је спусти на маргине културе или да је напада као јерес. Порекло иконе је по својој суштини тајновито и управо то питање покушавам да истражим у овој књизи“.

Др Јоргос Кордис је познати иконописац и предавач на Богословском факултету у Атини. Излагао је на преко двадесет самосталних изложби у Грчкој и шире, као и на више групних изложби. Насликао је многе иконе и фреске у црквама и светим местима у Грчкој, Либану, Светој Гори... Написао је више значајних студија и чланака о византијском сликарству, теологији иконе и њеној естетици.

Ј. Кордис питања којима се бави у књизи „Фајумски портрети и византијска икона“ види на следећи начин:

„У наше време све више се говори о фајумским портретима и многи се диве овим ликовним споменицима касне антике, који представљају сву величину и висок ниво јелинског сликарства. Међутим, веома често се примећује одређено преувеличавања њихове повезаности са византијским иконописом. До погрешног разумевања овог односа долази због тога што се врши сједињење, односно изједначавање јелинистичких и византијских живописаца, и укида разлика између особености ова два ликовна предања. У сваком случају, таква теорија има позитивне стране у оном степену у којем заступа и подржава схватање да јелинска уметност наставља да траје и у византијском свету од самог њеног почетка. Међутим, та теорија у исто време ствара и пуно проблема, јер често води у преувеличавање или укидање посебности и аутономног постојања уметности сваког од ових периода. На тај начин настаје збрка која доводи до губљења разумевања смисла постојања византијских икона, али и фајумских портрета.“

Друга књига Ј. Кордиса, покушава да одговори на следећа питања: Да ли се може учити византијски живопис? Да ли је то уметност која у себи садржи ликовне законе и уметничка начела која би, даље, могла да се саопште некоме ко би имао жељу да научи ову свештену уметност сликања икона? И још више од тога: одакле би требало да започне неко ко би желео да разуме принцип (λογος) византијског живописа, да ли од његовог цртежа или колорита?

Заиста, на крају можемо рећи да је овогодишњи Међународни сајам књига, својеврсни празник и рођендан књиге.

[Зоран]

ПИСМО АРХИМАНДРИТА МОЈСИЈА ИГУМАНА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА

Високопреподобни оче Архимандрите,

Примили смо Ваше писмо и обрадоавали се чињеници да је долазак копије иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице у Вашу свету Обитељ донео тако велику духовну радост.

Пред овом иконом, чији се оргинал налази у Посници Светог Саве у Кареји, молиле су се генерације хиландарских испосника. Сама представа Пресвете Богородице која доји Богомладенца, показује оно о чему је писао Свети апостол Павле: ,, ...заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу ...'' (1. Тим. 3,16).

Надамо се да ће молитвено поклоњење овој икони помоћи да се у душама верних дубоко уреже ова велика истина наше вере. Ми ћемо се молити да Пресвета Богородица стави под молитвени свој покров Вашу обитељ, верни народ, а поготово сестре Мироносице, најзаслужније да се ово богоугодно дело оствари.

Мислимо да је сам Свети апостол Лука, који је први насликао лик Пресвете Богородице, ставио у њихова срца побожну жељу да се у њиховом манастиру нађе копија једне од њених чудотворних икона. Такође њима се посебно захваљујемо на поклону за наш манастир, филигранском крсту, који ће украшавати свештенослужитеље на хиландарским богослужењима.

Жеља нам је да икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице помогне да се још потпуније утврди молитвена веза наше две свештене обитељи.

Игуман манастира Хиландара, архимандрит Мојсије,

са својим у Христу братством

[Зоран]

НОВО РУКОПОЛОЖЕЊЕ У ЕПАРХИЈИ ШУМАДИЈСКОЈ

У недељу, 1. новембра 2009. године, када Српска православна црква молитвено прославља светог пророка Јоила, преподобног Прохора Пчињског и преподобног Јована Рилског Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци служио Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење Епископа браничевског др Игнатија (Мидића), и многобројног свштенства шумадијске и браничевске епархије.

Након прочитаног Јеванђеља, окупљеном народу обратио се Епископ Игнатије и између осталог рекао:

„Сведоци смо данас да је савремени човек све мање заинтересован за Цркву, све мање има времена за Цркву и све мање је у Цркви. То можемо приметити пре свега у западном свету, али то нажалост не одсуствује ни код нас. Шта је то што чини да савремени човек нема више времена за Цркву, за Бога? Да ли је то неинтересовање и незаинтересованост човека за Бога? Корене за ово треба тражити у једном предању, које није баш хришћанско, које није пре свега нама православнима блиско, а то је пре свега предање које је поделило свет на онај који је Божији и на онај који није Божији. Поделило је у ствари Цркву и свет, и послало је човека да се опредељује и да бира између овога света и Цркве, између духовнога и материјалног света. Човек је постао биће расцепљено, почео је да мало иде у Цркву, али мало и да ради у свету, и тако кријући створио је дволични начин живота и морала, односно мало с Богом, а мало против Бога. Из ових подела проистекле су друге поделе, које су се пренеле и у Цркву, где су једни већи, а други мањи хришћани.

Као што је већ речено то је нешто што је са запада дошло, и није својствено нашем православном предању. Захваљујући управо том предању, Литургијском предању ми смо колико-толико сачували неку другу слику о свету. У суштини Црква и јесте Литургија. Литургија посматра свет као Божији. Све оно што је Господ створио је потребно и треба да уђе у Царство Божије. Литургија прима свет онакав какав је. Ми се у Литургији молимо за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских, за времена мирна; дакле, за све оно што је материјално и што нам је потребно. У нашем предању православни човек на Литургију никада није долазио тек овако, само психолошки, са затвореним очима, да се сам помоли Богу. Он је долазио у Цркву и носио свет са собом, бриге је носио са собом, али је носио и плодове овога света. То је оно што и данас имамо, носимо хлеб, вино и друге дарове. Некад смо и све плодове кад год су на род стигли носили у Цркву да се све то преда у руке епископу, свештенослужитељу да он то принесе пред Господом као Његов свет, да Господ благослови тај свет. Управо тај улазак света у Литургију значи његов преображај и његово освећење. Дакле, то и јесте наше предање, да све оно што је Господ дао, унесемо и спојимо са Литургијом.

“На Светој Литургији чином протојереја-ставрофора са правом ношења напрсног крста одликован је свештеник Велибор Ранђић. У чин јереја рукоположен је ђакон Слободан Сенић, који ће на парохијским дужностима заменити умировљеног протојереја-ставрофора Драгослава Сенића. У поуци коју је Владика Јован упутио новом посленику на њиви Господњој, између осталог је рекао да буде пример другима, да најпре васпитава своју породицу, јер породица је Црква у малом. Затим му је упутио јевађелске речи, којима је Христос позвао своје ученике, да буде ловац људи. Окренувши се према народу Епископ је замолио све присутне да помогну новом јереју, како би и он њима помогао. У чин чтеца рукопроизведен је Лазар Коларевић.

Након завршене Свете Литургије, Њихова Преосвештенства, присутни свештеници и верни народ, узели су учешће у трпези љубави коју је припремио Архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Драгослав Сенић.

[Зоран]

ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ДИМИТРИЈА – СУШИЦА

Владика Јован – Ко шкрто сеје шкрто ће и жњети

Епископ Јован шумадијски дана 3. новенбра 2009. године, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу, уз саслужење презвитера протојереја – ставрофора Радомира Ракића, протојереја Милана Беговића и ђакона Саборног храма Ивана Гашића.

Тумачећи прочитано зачало из Јеванђеља и Христове речи “Ко шкрто сеје шкрто ће и жњети”, Владика је нагласио да уколико будемо шкрти милостињом, милосрђем, добрим делима и вером, тако ћемо и шкрто пожњети од будућих добара.Ове Владикине речи поготово се односе на данашњег човека, човека који живи у савременом свету, који је се понаша на основу сасвим других начела супротним православљу, те Цркву најчешће разуме као “религиозни сервис” заборављајући при томе да једино у Цркви можемо наћи решење за наше проблеме, која зато и постоји у овоме свету да га чува, изграђује и спасава.У том контексту и Христове речи из Јеванђеља позивају нас да будемо активни учесници у животу Цркве, јер Бог хоће да се сви људи спасу и сједине са Њим.

протонамесник Небојша Ракић

[Зоран]

САДРЖАЈ НОВОГ БРОЈА (5/2009) КАЛЕНИЋА, ЧАСОПИСА ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ

На насловној страни овог броја Каленића, пригодним илустрацијама, најављује се извештај са најважнијег молитвеног сабрања у Шумадијској епархији друге половине ове године, када је Црква Божија прослављала велики јубилеј – седам векова трајања Светоархангелског манастира Тресија. У извештају на првим странама се истиче да су три значајна јубилеја – седам векова од подизања, три стотине година од прве и седамдесет година од започњања последње обнове овог манастира прослављени 13. септембра 2009. године светом Литургијом коју је служио Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење Епископа липљанског и игумана манастира Високих дечана Господина Теодосија, уз сабрање више хиљада верника Шумадијске епархије и гостију из Београда и других крајева. Говорећи о улози овог манастира и других светиња у историји нашег народа, академик професор Момчило Спремић рекао је да су Тресије увек делиле судбину свога народа – у ратним временима, када се народ расељавао, запустео је и рушен је, када се народ досељавао, обнављан је и насељаван. Владика липљански Господин Теодосије поручио да међу нашим народом на Косову и Метохији влада хришћански оптимизам и да ће Господ уз наше смирење, стрпљење и љубав сачувати светиње и народ који се у њима окупља. Пренесена је и беседа на Литургији Господина Јована, епископа шумадијског. Игуману тресијском схи-архимандриту Јовану (Маричићу), житељу манастира више од шест деценија, уручен је Орден Светог Саве.

Још један важан црквени догађају у Шумадијској епархији има приоритет у овом броју: припремљена је репортажа о освећењу од стране епископа шумадијског Господина Јована ноподигнуте цркве Светог архангела Михаила у селу Корману код Крагујевца.

Из уводног богословско-теолошког текста „Људска права и Православна Црква“ Христа Јанараса (предавање одржано 2002. године на Православној академији Светог Крста) читаоцима скрећемо пажњу на драгоцену Јанаросову дефиницију о суштинској разлици Цркве и религије: „Црква је догађај и начин заједничарења међу личностима, начин љубави, то јест слобода постојања независно од природе, слобода од природних ограничења времена, пропадљивости и смрти. Насупрот томе, религија је индивидуални додгађај, подређен природној потреби сваког човека да поштује и одобровољи непознато и онострано – то је индивидуални напор у сврху индивидуалне вере, индивидуалних врлина, индивидуалног оправдања, индивидуалног спасења. У првом случају (у случају Цркве) појединачни идентитет се остварује и открива кроз превазилажење себе (само-превазилажење) и приношење себе (само-приношење). Ово је идентитет онога што ми називамо личношћу, то јест постојање са делатном стваралачком другошћу, које је плод односа заједничарења, љубави и слободе од ега. У другом случају (у случају природне религије и религиозног облика хришћанства и на Западу и на Истоку), индивидуа тражи своје оправдање и спасење, очување своје самољубиве метафизичке бебедности, кроз врлине, добра дела“.

Рад „Црква између јавног и приватног друштвеног сектора“ протојереја ставрофора професора др Зорана Крстића са међународне конференције „Положај цркава и вјерских заједница у савременој Црној Гори“, а који Каленић преноси, представља покушај и предлог дефинисања појмова индивидуално, приватно, јавно, државно, друштвено, слободна воља који се најчешће користе приликом разматрања односа државе и Цркве и места Цркве у савременом цивилном друштву, око чијег садржаја постоји неразумевање и неслагање.

Уредништво Каленића определило се да у овом броју читаоцима понуди и разјашњење једне актуелне теме која се често, нажалост и у Цркви, тумачи са пуно контраверзи. О библијском креационизму у Православној Цркви пише Срећко Петровић који закључује да библијски креационизам одувек постоји у Православној Цркви, али не онакав каквим га представљају мисионари фундаментализма, већ у следећем облику: Бог је стварио свет (Пост 1, 1), и толико га је заволео да је Сина Свог Јединородног дао (Јн 3, 16) за живот света, да се свет спасе Његовим посредовањем (Јн 3, 17). „Верујемо, дакле, у Бога као Творца неба и земље, Поету који је свет створио из љубави, који свет љуби и који неће дозволити да свет пропадне.“

Под насловом „Кроз упознавање других ми се обогаћујемо“ у Каленићу се објављује интервју са протојерејом Николом Црнокраком, деканом Православног богословског института Светог Сергија у Паризу, који је недавно, са групом студената и професора овог угледног високошколског училишта посети Шумадијску епархију.

Ка врло драгоцен текст препоручујемо и разматрање једног интереснтног питања из историје црквеног живота у Шумадији и рудничком крају у XVI и XVII веку. Историчар Владан Миливојевић пише врло документовано о црквеној јурисдикцији у то доба, односно о постојању Рудничко-венчачке митрополије након обнове Пећке патријаршије.

У славу Богородичиних празника (Успења и Рођења) пренесено је једно инспиративно објашњење Догматика седмог гласа из књиге „Тумачење свеноћног бденија“ (Москва, 1901) које је на наш језик превела угледна песникиња Злата Коцић.

Знатан простор и у овом броју Каленића припада извештајима о архипастирској активности Господина Јована, епископа шумадијског, у манастирима и парохијама Епархије из којих се види, да Црква Божија у Шумадији пре свега живи кроз литургијска сабрања, али и да се одвија изузетно жива грађевинска делатност у готово свакој парохији и манастиру.

[Зоран]

ДАН СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈАКОВА У СТАРОЈ КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЦРКВИ

У четвртак, 5. новембра, на дан Светог апостола Јакова, епископ шумадијски Г. Јован служио је Литургију у Старој Цркви крагујевачкој уз саслужење бртства овог храма.

У предању наше Цркве које се тиче Божанствене Литургије, наводи се међу онима који су установили обреде савршавања Светих Тајни и писмено их предали Цркви и апостол Јаков, који је у удео добио јерусалимску Цркву и постао њен први Епископ.

Имајући у виду начин на који су састављене Литургије Светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, наша црква зна за Литургију Светог Јакова као древну Литургију и зна да је ова Литургија у старини била распрострањена на истоку и то приближно до IX века. Она се сачувала у Палестини, на Кипру, Закинту, на Синајској Гори и у јужној Италији. Ипак, постепено је почела да излази из употребе, јер је Литургија светог Јована Златоустог, захваљујући уздизању Константинополиса, временом постала опште прихваћена. Овиме је редукована литургијска свест источних хришћана, те је сва прилика да у пракси наше Цркве ова Литугија заузме место које јој природно припада, тј. да буде служена на дан Светог апостола Јакова, брата Господњег, као и у недељу по Божићу (Богоотаца).

Беседећи верном народу Владика Јован је говорио о страдањима у животу, како грешника, тако и праведника, покушавајући да помогне да лакше разумемо смисао свих недаћа које нас сналазе и да свагда на уму имамо да се ништа не дешава без Божијег присуства.

„Ко каже за страдање другога: То је и заслужио! Tај је далеко од хришћанског живота, јер једино Бог зна ко и како живи. Да ли то треба да значи да би Бог требало да суди спрам њихових, људских расуђивања? Бог суди по Премудрости, зато страдање води у живот вечни“, поука је Владике вернима.

Још Владика каже:“Свето Писмо наводи »Ко је тебе поставио за судију над људима«. Ми незнамо како ко подноси страдање, било да је праведник или грешник“, алудирајући да се не упуштамо у вредновање туђих страдања да ли су она заслужена или не.

Владика Јован је навео пример из житија светог Евстатија Плакиде, који када је примио крштење са свом својом породицом, најпре захвалио Господу, предавши себе на служење. Бог је рекао Евстатију:“Потребно је да покажеш усрђе, праву љубав и веру“. Будући да то није могуће показати када човек изобилује у благодатима живота, било је неопходно Евстатијево страдање да би се његова спремност на служење Господу, пројавила. Знајући да Бог све чини с милошћу као Отац, Евстатије подноси личну трагедију, губитак породице, жене и своје двојице синова, не одустајући од вере у Бога, али инсистирајући само на једноме: да га Бог не остави без своје благодати.

Након времена патње, Бог на чудесан начин Евстатију враћа све чланове његове породице и њему лично компензује статисфакцију за сва страдања која је поднео, показујући као поуку за нас хришћане, да ми нисмо власни да разумемо смисао и потребу страдања, али да она по Божијој милости не значе патњу и казну, већ да су она почетак нашег пута у Цраство Божије, била је мисао водиља Владике Јована у свој беседи вернима Старе Цркве.

Након одслужене Литургије, Владика Јован је обишао фрескописне радове на капели Часног Крста.

ђакон Мирослав Василијевић

[Guest Alefshin]

Уредништво Каленића определило се да у овом броју читаоцима понуди и разјашњење једне актуелне теме која се често, нажалост и у Цркви, тумачи са пуно контраверзи. О библијском креационизму у Православној Цркви пише Срећко Петровић који закључује да библијски креационизам одувек постоји у Православној Цркви, али не онакав каквим га представљају мисионари фундаментализма, већ у следећем облику: Бог је стварио свет (Пост 1, 1), и толико га је заволео да је Сина Свог Јединородног дао (Јн 3, 16) за живот света, да се свет спасе Његовим посредовањем (Јн 3, 17). „Верујемо, дакле, у Бога као Творца неба и земље, Поету који је свет створио из љубави, који свет љуби и који неће дозволити да свет пропадне.“

Не може наш Срећко без креационизма и то ти је 0104_cheesy

[Зоран]

MИТРОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ – ЗАУПОКОЈЕНА ЛИТУРГИЈА У САБОРНОМ ХРАМУ У КРАГУЈЕВЦУ

На дан Митровских задушница 7. новенбра 2009. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је заупокојену Свету Литургију, а затим и парастос уснулим слугама Божијим, у Саборном храму у Крагујевцу. Епископу је саслуживало братство Саборном храма уз присуство великог броја верних крагујевчана који су дошли да се помоле за покој душа својих ближњих. После заамвоне молитве одржан је парастос у којем су споменута имена отаца, браће и сестара који више нису са нама, а за које се Црква моли да их Господ упокоји и прими у своје Небеско Царство.

Митровске задушнице је сећање на умрле хришћане које се обавља у суботу пред Светог Димитрија Мироточивог. Почетак им је из обичаја Руске цркве да се тога дана моли за изгинуле руске војнике, а та пракса настала је после победе Димитрија Јовановића Донског над каном Мамајем на Куликовском пољу 8. септембра 1380. године. Димитрије Донски је отишао преподобном Сергију игуману манастира Живоначалне Тројице у Москви да се изврши помен изгинулих војника. У боју су пала и два монаха из овог манастира Александар Пресвјет и Осљаба. Донски је предложио да се овај помен и убудуће врши у суботу пре Митровдана, што је Црква прихватила и ову суботу прибројала задушницама. Убрзо је ова субота постала задушна јер се уобичајило да се помињу и остали умрли хришћани, а не само војници, и врши прекада гробова.

[Зоран]

ВЕЛИЧАНСТВЕНО ПРОСЛАВЉЕН ПРАЗНИК СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА У КРАГУЈЕВЦУ

Наша помесма Црква, прославила је 8. новембра 2009. године, празник Св. великомученика Димитрија Мироточивог - светитеља који је својом мученичком смрћу посведочио веру у Христа, неустрашивог војника Христовог и најпоштованијег светитеља града Тесалоники.

Црква Божија у Крагујевцу са својим претстојатељем архијерејем Јованом Eпископом шумадијским, презвитерима и ђаконима, окупљена на молитву у цркви посвећеној Св. Димитрију задужбини Г. Новице Јевтића, која се налази у насељима Вашариште и Сушица, служењем празничног бденија отпочела је прославу овог великог светитеља.

Празнично бденије служио је сам Eпископ Јован, претстојатељ Цркве у Крагујевцу, са свештеницима: протојерејем-ставрофором Миланом Боротом, протојерејем-ставрофором Радомиром Ракићем, протојерејем-ставрофором Рајком Стефановићем и протонамесником Драганом Брашанцем, и ђаконима: Небојшом Јаковљевићем и Иваном Гашићем. Појањем за певницом зналачки је руководио наш брат Немања Старовлах.

Свечаност је настављена Литургијским сабрањем хришћана, јединством вере и љубави, али и јединством у Светом причешћу - „заједничкој Чаши".

Свету Aрхијерејску Литургију служио је Eпископ шумадијски Г. Јован, са свештеницима: протојерејем-ставрофором Зораном Крстићем, протојерејем-ставрофором Миланом Боротом, протојерејем-ставрофором Радомиром Ракићем, протојерејем-ставрофором Рајком Стефановићем, протојерејем Миланом Беговићем, синђелом Савом Богдановићем, протонамесником Драганом Брашанцем и протонамесником Небојшом Ракићем и ђаконом Иваном Гашићем. Владика је у току Литургије рукоположио у чин ђакона Дејана Тодоровића из Гараша.

Литургију су улепшала бројна дечица својим певањем. Пригодну проповед је изговорио Владика Јован, тумачећи причу из јеванђеља „о богаташу и Лазару", указајући, притом, да се у овој причи сагледава живот свакога од нас, свакога човека и уопште свакога хришћанина. Свачији живот може бити и живот богаташа и живот убогог Лазара. Међутим, један је спасоносан и води у наручје Аврамово а други не. Сви смо позвани да добро промислимо о дару Божијем - о животу који смо добили од Бога.

После Литургије, су сви били позвани да остану испред храма и да се послуже храном и пићем које су припремили хришћани наше парохије.

Неизмерну захвалност као Црква дугујемо, најпре, нашем ктитору брату Новици, затим, браћи и сестрама у Црквеном Одбору, пекари „Сара", сестри Јулијани овогодишњем колачару, као и свима који су се на било који начин потрудили око организације храмовне славе.

Протонамесник Небојша Ракић

[Зоран]

ДОБРОТВОРНИМ КОНЦЕРТОМ У КРАГУЈЕВЦУ ПОДРЖАН ПРОЈЕКАТ ЗЕМЉА ЖИВИХ  

ДОБРОТВОРНИМ КОНЦЕРТОМ У КРАГУЈЕВЦУ ПОДРЖАН ПРОЈЕКАТ ЗЕМЉА ЖИВИХ У препуној сали Дома синдиката у уторак 10. новембра 2009. године, на трибини посвећеној борби против наркоманије и помоћи центру за психо-социјалну подршку бившим наркоманима, представљен је рад центра Земља живих. Тим поводом одржан је добротворни концерт у организацији Крагујевац концерта, под покровитељством града Крагујевца.

Гост трибине био је Његово Преосвештенство Епископ јегарски Г. Порфирије, са штићеницима центра, из Ченеја и Брајковца. Домаћин и духовни покровитељ овог благочестивог подухвата у шумадијској епархији, Преосвећени владика Јован поздравио је уваженог госта и све присутне, нарочито се захваливши владици Порфирију на труду и љубави, што је поред свих својих бројних обавеза нашао времена да посети и Цркву Божију у Крагујевцу. Разлог за ово окупљање је представљање делатности центра Земља живих, који већ дужи низ година пружа уточиште рањеним богочежњивим душама – бившим наркоманима. Владика Јован је истакао: “постоји оправдани разлог што смо позвали преосвећеног владику Порфирија да вечерас буде са нама. Он је епископ који је врло рано схватио проблеме људског живота, посебно проблеме младих. На основу свог богословског знања и личног опита међу првима је започео душебрижнички подухват, показујући тако делатну бригу и љубав за душе и тела наше омладине. Оно што је владика са својим сарадницима започео пре пар година, а овде је и његов помоћник прота Бранко Ћурчин, о чему ћемо ми вечерас чути, то и ми у Шумадији покушавамо да остваримо, оснивањем центра у Брајковцу”.

Након поздрава домаћина, реч је узео Преосвећени владика Порфирије и на почетку истакао да му је увек благослов долазак у Шумадију и нарочита радост у Христу да се као брат са браћом сусретне. Он је говорио о разлозима због којих би ми као Црква требало да будемо близу оних који имају некакав проблем, или некакву материјалну или телесну потребу. “Ми сви као хришћани знамо да је Бог створио човека по својом слици и прилици, и често се питамо у чему се састоји та слика Божија у нама људима. Такође, знамо да је Бог један, а Тројица, заједница три Личности. И баш то што је Бог један и Тројица, заједница Личности, јесте једна од карактеристика која се осликава у човеку. Дакле, човек је биће које је створено по слици Божијој, створен као заједница, јединство природе, а миријаде и миријаде различитих личности. Створени смо као бића заједнице, али истовремено и задато нам је да ту заједницу одржавамо, да је чинимо актуелном и реалном у нашем животу. Кад год не живимо у складу са тим принципом, ми уствари чинимо грех, а последице греха су катастрофалне за онога који га чини. Онај који не живи у заједници, затвара се у себе и већ сада на најтрагичнији начин доживљава пакао”. На крају је нагласио да је неопходно да Црква испуњава своју мисију и да увек притекне и пружи смисао савременом човеку.

После владике Порфирија, о својим животним искуствима сведочили су штићеници центара у Ченеју и Брајковцу. Њихова потресна сведочанства пропраћена су бурним аплаузима и искреним саосећањем свих присутних. Они су изразили нарочиту захвалност епископима на духовној и материјалној помоћи, коју упућују овим центрима, а такође и свештеницима који о њима брину: проти Бранку Ћурчину из Новог Сада, проти Марку Митићу и јереју Александру Новаковићу из Лазаревца.

О раду центра Земља живих у Брајковцу говорио је прота Марко Митић, старешина цркве светог Димитрија у Лазаревцу. Он је упознао све присутне са свакодневним активностима ове заједнице, која пружа психо-социјалну помоћ бившим овисницима, а темељи се на принципу молитве и рада (ora et labora). На крају захвалио се Преосвећеном владици Јовану, за очинску бригу и старање о овој заједници. Позвао је све присутне да увек кад год могу и како год могу помогну овакву делатност: “јер вечерас ћемо се после ове трибине радовати, па да помогнемо да се са нама заједно радују и они којима је та радост највише потребна”.

Потом је уследио добротворни концерт под називом Земља живих, у коме су учествовали: Небојша Алексић, Радивоје Бишевац, Мирослав Алексић, Милашин Симић, Зорица Недељковић, Синиша Сретеновић, Љубинка Живановић, Душица Јовановић, Јелена Стикић, Милена Лазаревић, Бојана Карић, Милинко Ивановић-Црни, а као специјални гости програма Вера Нешић и прослављени естрадни уметник Мирослав Илић. Учеснике је пратио велики народни оркестар Крагујевац концерта под управом Владе Туцаковића, а програм је водио Влада Божовић.

Јереј Зоран Врбашки

[Зоран]

РУКОПОЛОЖЕЊЕ У ХРАМУ СВЕТОГ САВЕ НА АЕРОДРОМУ

Преосвећени Владика шумадијски Јован је са братством Светосавског храма и протојерејима Зораном Крстићем, Миланом Боротом, Животом Марковићем и јерејем Срђаном Тешићем служио Свету Литургију на дан светог мученика Нестора.

Пред почетак Литургије рукопроизвео је у чин ипођакона Мирко Шиљковића из Ердеча, свршеног богослова наше богословије и студента Богословског факултета у Београду.

Непосредно пред читање исповедног писма уследила је поука нашег архијереја у којој су истакнуте речи апостола Павла (“А ти, о човече Божији, бежи од тога а иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, и кротошћу”. (1 тим. 6,11)); које је управо сам Мирко, по божијем промислу прочитао на својој хиротесији. Ипођакона Мирка привели су ђакони и Преосвећени га је рукоположио за ђакона.

Сви присутни на Литургији су осетили и величину и тежину благог дара којег је постао носилац и отац Мирко. Неопходно потребно је на тај дар гледати са крајњим смирењем, да би речи “Примивши божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне страшне Христове Тајне, достојно заблагодаримо Господу” произвеле у нама истински вапај за Божјом заштитом и помоћу.

Јереј Немања Младенови

[Зоран]

Празник Светих српских краљева Драгутина и Милутина у Старој крагујевачкој Цркви 

 

Празник Светих Српских краљева Драгутина и Милутина у Старој крагујевачкој ЦрквиУ четвртак 12. новембра Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој крагујевачкој Цркви уз саслужење старешине овога светога храма протојереја Милића Марковића, архијерејског намесника лепеничког протојереја – ставрофора Саве Арсенијевића и двојице новорукоположених ђакона Мирка Шиљковића и Дејана Тодоровића.

Беседећи верноме народу, Владика Јован је указао на какав начин и какавим духом, се живело на српском средњевековном двору. Да је Јеванђеље, чистота срца и једноставност живота било нешто што је одликовало српске краљеве. Да су српски краљеви бринули пре свега о изградњи Тела Христовог, те да су само Драгутин и Милутин подигли више од стотину храмова, манастира, болница, училишта... и показали како се на одговоран начин води држава, не само кроз земаљску историју цивилизација, већ и у незалазно Царство будуће. Владика је показао да су краљеви Драгутин и Милутин принели себе на жртву, те будући да су сами били владари, можемо да видимо узвишеност њиховог труда, рада и жртвовања за српски народ и државу, прволиком: бригом и старањем Господњим за своју Цркву.

[Зоран]

Манастир РАКОВИЦА код Београда

Манастир Раковица 11 километара од центра Београда, на кружном путу, који уз Раковички поток скреће према Авали, стотинак метара од некадашњег фабричког сервиса Фабрике мотора 21. мај Београд.

Настанак манастира са црквом посвећеном Св. архангелу Михаилу и Гаврилу, народно предање смешта у време владавине српских краљева Драгутина и Милутина. Међутим, савремена истраживања наводе на другачије закључке. Најстарији писани документ, у коме се помиње манастир Раковица, под именом Racauicense monasterium, налазимо у путопису Феликса Петанчића из 1502. године, а који је штампан у Бечу 1522. године. И турски извори га помињу у попису из 1560. године међу осталим црквама и манастирима у околини Београда. У многоме помаже решавању питања настанка манастира повеља влашког војводе Константина Бранковеана - Бесарабе издата манастиру Раковици, за који каже да је „сазидан и из темеља подигнут од стране доброг хришћанина, почившег Радула војводе, који је протеклих година био господар ове земље (влашке)“. Током историје је постојало више влашких војвода са овим именом, тако да је дискутабилно ко је ктитор. Узевши у обзир историјске прилике и односе између Срба и Румуна, вероватно да је у питању био влашки војвода Радул 1. Црни (око 1377-1385), зет кнеза Лазара. Дакле, на основу овог податка можемо да изведемо закључак да је манастир настао током Лазареве владавине.

Манастир је крајем 16. века премештен на садашње место са првобитне локације изнад села Раковице. Неповољан положај манастира (поред насеља, у близини важне саобраћајнице) учинио га је лаком метом за турска пљачкања, тако да је пресељен на скровитије место, дубље у шуму.

Манастир се не помиње у црквеним изворима све до краја XVI века, када се јавља као активни учесник црквено-историјских дешавања. Ратне страхоте које су задесиле земљу уз сеобу Срба нису заобишле ни овај манастир. Монаштво га је напустило крећући се ка северу и носећи са собом црквене драгоцености и богослужбене књиге. Њихово кретање можемо пратити на основу записа на појединим књигама.

Ангажовање раковичког калуђера Григорија, који се истакао као врсни дипломата у аустријско-турском рату, омогућило је манастиру повољнији положај у наредном периоду. Наиме, отац Григорије је посредовао при склапању Карловачког мира (1699), чињећи значајне услуге руској дипломатији. Руси су узвратили дарујући Григорију лично, али и манастиру новац, богослужбене књиге, одејања, сасуде и четири иконе које су биле намењене манастиру Ватопед. Захваљујући томе, манастир се економски опоравио до те мере да је финансирао обнову манастира Тресије (испод Космаја), који је у то време имао заједничку управу са Раковицом.

Нова страдања манастир је претрпео избијањем Аустријско-турског рата (1737-1739). Монаштво је са турским надирањем страховало од одмазде, јер је помагало Аустријанце, тако да су спашавајући животе, побегли заједно са многобројним српским живљем и аустријском војском. Уточиште су нашли у Срему, у манастиру Велика Ремета, поневши са собом највредније црквене ствари. Упркос томе, манастир Раковица није дуго остао пуст, јер су Турци дозволили једној мањој групи калуђера да се врати у свој манастир. Са падом Београда у турске руке (6. августа 1730) и губитком наде за скори повратак, сачињен је 14. септембра 1739. године уговор о спајњу ова два манастира под једну управу. Тешко одржавање везе са Реметом, која се налазила у другој држави, неминовно је условило осамостаљивање Раковице.

Манастир поново страда током великог Аустријско-турског рата (1788-1790), и бива сурово кажњен због активности монаха на страни Аустрије. Био је опљачкан, спаљен, а игуман Софроније, који је Србе окупљао и подстицао на борбу, обешен је о брест пред манастиром.

По завршетку рата и потписивању Свиштовског мира (1791.), приступило се обнови Раковице уз велику подршку кнеза Милоша Обреновића, који је посебно ценио улогу манастира у народном животу. Његово нарочито старање о овој светињи је било подстакнуто и тиме што је његов син Тодор био сахрањен овде. Током 1822. године финансирао је изградњу троспратних манастирских келија са великом трпезаријом и кнежевим конаком.

За положај манастира је било од изузетне важности везивање и осталих чланова породице Обреновић за њега. Осим Милоша и кнегиње Љубице (по којој се један манастирски део зове „Љубичин конак“), о манастиру су се касније усрдно старали кнез Михаило и Томанија Обреновић, супруга Јефрема Обреновића.

Она је заједно са мужем и децом и сахрањена у припрати цркве, а насупрот њихове породичне гробнице почива Миливоје Блазнавац, муж Јефремове унуке Катарине. Осим чланова породице Обреновић, у манастиру је сахрањен и јунак Првог српског устанка Васа Чарапић.

Црква је обновљена тек 1861-1862. године када је дозидана у горњем делу, изнад кордонског венца. Кровни покривач је замењен, постављањем плеха уместо црепа.

Црква је пројектована као једнобродна триконхална грађевина, са видљивим карактеристикама Моравске школе. Има два кубета. Спољне фасаде су покривене дебелим слојем малтера, тако да се не може судити о оригиналном изгледу фасада.

Првобитан иконостас је био сачињен од зидне преграде са две престоне иконе Христа и Богородице, док су на осталим деловима биле обешене или причвршћене различите иконе рађене на дрвету или платну. Нови дрвени иконостас мањих димензија постављен је 1862. године, а његову израду је финансирао кнез Михаило Обреновић. На њему уочавамо дуборезне украсне елементе који су рађени у духу барокног дубореза са елементима класицизма. Почетком XX века старе иконе су замењене новим, које је израдио Рафаило Момчиловић. До 1737. године, иконостас манастирске цркве красиле су четири иконе које је цар Петар Велики даровао Раковици 1701. године. Под најездом Турака, пренешене су у Валику Ремету, затим су их усташе током рата однеле у Загреб заједно са осталим српским драгоценостима, да би напослетку завршиле у Галерији Матице Српске.

Отварањем прве монашке школе у Србији при манастиру Раковици, почело је ново поглавље у животу манастира. Њен рад је на кратко прекинут Првим светским ратом али је убрзо обновљен. За потребе школе и црквене штампарије изграђена је нова зграда, такозвани „Платонов конак“, а залагањем руског Епископа Митрофана, новог старешине манастира, покренуто је издавање „Раковичког народног листића“ који је садржао популарне чланке намењене ширењу православне духовности.

Школа је функционисала до 1932. године, када је премештена у Манастир Дечане. Просветитељска делатност манастира није прекинута ни у наредним годинама, јер је у периоду од 1949. до 1958. године у Раковици била смештена Београдска богословија.

Манастир Раковица је одлуком Патријарха Германа 1959. године  претворен у женски манастир.

У време посете у лето 2008. у току су били обнова улазне куле-звонаре и  радови на конаку.

Преко улице и потока је извор - чесма Св. Петке.

[Зоран]

КАНОНСКА ПОСЕТА ЦРКВИ У ЛАЗАРЕВЦУ 

ЛАЗАРЕВАЦЊегово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован је 23. новембра 2009. године, када Црква Христова молитвено прославља свете апостоле Олимпа, Ераста, Сосипатра и остале сњима, уз саслуживање свештенства и монаштва Шумадијске епархије, служио Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу.

Током свете Литургије Његово Преосвештенство је чином протојереја одликовао пароха другог вреочког, протонамесника Мирка Тешића и пароха трећег лазаревачког презвитера Александра Новаковића. Том приликом преосвећени им је упутио неколико духовних савета, наглашавајући да то што су данас добили јесте благодат и дар Божији, који истовремено подразумева не само већу привилегију него и већу одговорност. Подсетио је њих а и све нас да смо од Бога призвани да непрестано себе дајемо Богу и ближњима, и да само оно што у том односу будемо губили и чега се будемо одрицали, то ће једино бити спасено и сачувано у вечности. На крају овог обраћања Владика је посебно нагласио да је у времену у коме живимо јако тешко бити хришћанин а још теже православни свештеник, али то не треба да нас обесхрабри јер је Бог са онима који га љубе и који га желе, и таквима ће дати снаге да издрже до краја.

У својој беседи Преосвећени нас је опоменуо речима Светог апостола Павла да Бога не можемо преварити и обманути. Када човек огрезне у греху он не види светлост и присуство Божије, те чинећи зло мисли да чини добро, а то је самообмана која човека води у духовну смрт, нагласио је Владика. Човеков живот је њива Божија коју стално морамо плевити и окопавати да не би зарасла у коров, рекао је преосвећени завршавајући своју беседу.

Након свете Литургије братсво храма Светог великомученика Димитрија је припремило трпезу љубави за све присутне.

јереј Жељко Ивковић

[Зоран]

Свети Јован Златоусти – слава Богословије у Крагујевцу

Свети Јован Златоусти – слава Богословије у КрагујевцуКРОЗ ЗЛАТОУСТОВУ ЛИТУРГИЈУ И ЉУБАВ ПРОСВЕТЉУЈЕМО СВОЈЕ ВРЕМЕ ВЕЧНОШЋУ

Ученици и професори Златоустове богословије у Крагујевцу, уз учешће гостију из сестринских богословских училишта, људи добре воље који помажу црквену просвету, представника Министарства вера Републике Србије и бивших ученика, окупљени око свога архијереја, Епископа шумадијског Господина Јована, евхаристијски сједињењем са Господом кроз Литургију свога патрона, 26. новембра, на дан када Црква прославља и сећа се великог васељенског учитеља и оца, прославили су школску славу.

Спомен на светог Јована Златоустог био је узнесенији, јер је током Литургије Владика Јован крстио малу Анђелију, кћерку бившег ученика ове школе Слободана Савковића и у чин презвитера рукоположио ђакона Мирка Шиљковића, такође некадашњег полазника ове Богословије. Након читања јеванђељских зачала која су продубљивала спознају о узвишености сабрања у школском храму, беседио је протојереј Љубивоје Стојановић, помоћник министра вера у Влади Србије. Поука се односила на одговорност и озбиљност свештеничке службе, теми која је и данас актуелна, као и у време светог Јована Златоустог који је шест књига посветио указивању на узвишеност ове службе:

„Сматрајте да сте мртви греху а живи Богу у Христу Исусу, учи нас апостол Павле. Данас, сабрани око свог архијереја, у овом светом училишту, промислимо добро ове речи и разумимо шта је смисао хришћанског живљења и просвећења у свету за време и вечност. Одмах на почетку може свако рећи – па сви ми избегавамо грех, сви се ми згражавамо када чујемо нешто лоше о другоме, када читамо и слушамо шта други раде, али упитајмо се колико често улазимо у себе и колико дуго остајемо у себи? Некако одлажемо сусрет са собом – те дете сам, младић сам, па кад ја постанем свештеник, онда ћу ја да се борим са собом, а у међувремену бар двојицу-тројицу из генерације и школе сам сместио на своју црну листу, нисам му опростио, па ништа, није ни заслужио да му опростим, а спремам се да учим друге да праштају.

Не смемо никад заборавити ону апостолску реч – да свакога дана се сарапињемо и умиремо са Христом да бисмо и живели са Њим. Свакога тренутка, свакога дана треба испитивати себе, нема ситница у духовном животу, нема малих ствари, небитних ствари, наљутио сам се што ми није шапнуо или ми је погрешно шапнуо. У вашим годинама изграђује се личност која прашта или не прашта. Увек треба разликовати радост од злурадости, радост од празнословља и неозбиљности. Управо Христос каже да је дошао да имамо живот у изобиљу и да тај живот сведочимо другима.

На дан славе овог училишта, свако треба да се огледа у себи и сви једни са другима окупљени око свога архијереја и да разумемо да наша служба није нека будућа служба која ће доћи него већ је почела. Већ мала, новокрштена Анђелија је ушла у службу Цркве, а тек колико је важна наша служба нас, одавно крштених, који смо саучесници литургијског сабрања и сапричасници радости, посебно вас који се припремате да будете саслужитељи Доброг пастира и просветитељи овога света, вас који ће учити човека да живи?

Управо логика Хришћанства јесте живети побеђујући страх од умирања и стално се сећати смрти и стално у том сећању побеђивати несигурност. Јер, како рече свети Василије Велики - која је најбоља дефиниција Хришћанства – Хришћанство је стално сећање на смрт. И додао бих, али не страх од умирања, не застрашивање смрћу, него реално сагледавање живота – да, смрт је ту, али је последњи непријатељ који ће се укинути и кога свако од нас треба да укине у себи! Када мрзимо, када празнословимо, када оговарамо, ми умиремо, али без Христа, умиремо у себи, у својој мржњи, одвајајући се од љубави Божије. Зато свака Литургија јесте нова шанса да се саберемо у љубави Божијој, да се кроз Христа и у Христу гледамо, као што и говоримо – Христос је међу нама, јесте и биће.

Заиста се и потрудимо да ово буде не лепа парола, него да буде истински живот и да заиста пред новим изазовима времена које је пред нама сви покажемо спремност да служимо спасењу овога света. Како лепо рече свети Атанасије Велики – не служимо времену него Господу, али служимо Господу у времену за вечност. И нека то буде руководно начело нашег будућег суочавања једних са другима, јер сваки нови дан је нова шанса да будемо бољи, али, не дај Боже, и оно друго...

Зато, веселимо се у свечарском расположењу, у светој Литургији, у радости великог добитка Цркве, јер сваки нови члан је богаћење Цркве, у радости новога крштења, у спремности да се са овим светом суочавамо са љубављу и да љубављу побеђујемо све страхове и недоумице, јер живимо у времену када су људи много запитани. И то је добро. Не бих рекао у времену несигурности, беде, безнађа и кризе. Ми не стварамо кризу и зато ћемо говорити о ономе што ми стварамо. Ми живимо у времену велике упитаности која ствара и пометње. Али, ми смо ту да просветимо савременике својом живом вером, својим добрим примером, а у исто време да будемо свесни да смо богати великим бројем примера, како апостол Павле каже – преобиљем сведока, међу којима је и заштитник ове школе свети Јован Златости чијом Литургијом Богу служимо вековима, кроз коју видмо да никада не пролази оно што је вредно. То највредније је и у времену вечно, а тако и вечност долази у време. И зато, потрудимо се да будемо просветитељи свога времена тако што ћемо своје време просвећивати вечношћу. Да просветимо своје време вечношћу, али за то је потребно да и сами будемо просвећени у тој радости слављења Оца и Сина и Светога Духа, амин.“

За ученике Богословије нарочито је било инспиративно обраћање Господина Јована, Епископа шумадијског, новорукоположеном свештенику, јер је Владика веома емотивно, уз показивање са колико одговорности се шаљу посленици да народ Божији воде у спасење, говорио о самопрегору, суздржању, одрицању, смирењу па и страху са којима је скопчана ова служба.

Током трпезе љубави, на здравицу протојереја Љубивоја Стојановића и изасланика богословија наше помесне Цркве, одговорио је протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ректор, захваливши свима који донеше љубав у саборно прослављање заштитника крагујевачке Богословије и још једном поменувши као пример за истицање бригу свештенства и манастира Шумадијске епархије о богословској школи у Крагујевцу.