Епархија шумадијска

[И.стојковић]

У спомен Краља Петра Првог Карађорђевића

13. август 2009 - 17:30

Поводом 88-годишњице од упокојења Краља Петра I Карађорђевића, у недељу 16. августа 2009. године са почетком 12 часова, у главној улици Младеновца, обавиће се чин освећења и постављање две спомен плоче у част краља Петра I Kарађорђевића - Ослободиоца. Спомен плоча израђена је на иницијативу др Снежане Трипковић, директора ЈП Дирекција за изградњу и планирање "ДИП МЛАДЕНОВАЦ", а аутор спомен плоче је академски вајар Љубиша Манчић из Београда.

Овим поводом није сувишно подсетити се живота и дела Краља Петра I Карађорђевића - Ослободиоца. Као пето дете кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде родио се уочи Петровдана, 11. јула 1844. године. Основну школу и Гимназију завршио је у Београду, а даље школовање наставио је у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861. године уписао је париски Колеџ Сен- Барб, а годину дана доцније 1862. чувену војну Академију Сен-Сир коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио сликарством и фотографијом, а усавршио је и своје војничко и политичко образовање. Почетком 1868. године у Бечу кнежевић Петар штампао је свој превод књиге енглеског политичара и философа Џона Стјуарта Мила "О слободи", са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

Кнежевић Петар придружио се Легији странаца француске војске 1870, и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован Орденом Легије части. Радио је на организовању и активно је учествовао у босанско-херцеговачком устанку 1875. године. После неуспеле Тополске буне 1877., водио је живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио најстаријом кћерком црногорског књаза Николе, кнегињом Љубицом-Зорком са којом је имао петоро деце. После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је боравила око десет година. Кнежевић Петар 1894, продао је кућу у Паризу и настанио се са породицом у Женеви. Контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке.

Године 1897, посетио је Русију и сусрео се са царем Николајем II Романовим, а 1900. покушао је да се споразуме са краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине 1868, али без успеха.

После Мајског преврата 1903, Народна Скупштина потврдила је кнежевића Петра 2. јуна за Краља Србије, тако да је после 45 година Карађорђево потомство дошло на чело српске државе.

Од самог почетка своје владавине краљ Петар I, суочио се са озбиљним препрекама којима је Србија била растрзана, Аустроугарска, која је била наклоњена новом српском краљу, постала је убрзо непријатељ Србије због анексије Босне и Херцеговине 1908.

Под врховном командом краља Петра I, Први балкански рат против Турске 1912, и Други против Бугарске 1913, окончан је тријумфом Српске војске и ослобађањем и пропајањем Рашке области, Косова и Метохије и Македоније Краљевини Србији.

Услед учешћа у Балканским ратовима, здравствено стање краља Петра I се погоршало, тако да је 24. јуна 1914. Пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Месец дана касније Аустроугарска објавила је рат Србији, чиме је отпочео Први светски рат. После првих победа на Церу и Колубари 1914, после уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, Српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог краља.

Умро је 16. августа 1921. године у Београду, а сахрањен је у својој задужбини Светог Великомученика Георгија на Опленцу.

Х.М.Вујичић

Извор: Епархија шумадијска

[И.стојковић]

Предпразнство Изношења часног Крста у Старој Цркви

14. август 2009 - 9:03

У четвртак 13. августа, на Госпојинске покладе, Епископ Шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Цркви уз саслужење братства овог храма.

Владика Јован је проповедајући o данашњеm одломку Јеванђеље по Матеју, поучио верни народ управо ономе о чему је својевремено апостол Павле говорио Цркви у Коринту: да је улога појединца у процесу самопознања и узрастања Христовом мером раста, заправо процес који увек делује у правцу нас самих, али у контексту заједнице, тј. пре свега у односу хришћана једних према другима и у односу свих према Богу, заокружујући овиме став да је пуноћа и смисао хришћанског живота, живот у Цркви. Зато је Владика Јован посебно аргумантовао и додатно разрадио став апостола Павла о потреби праштања, љубави и узајамној помоћи једних другима у Цркви Христовој.

После Литургије, Владика Јован је са братством оваог храма договорио детаље у вези са сутрашњом прославом славе крстионице која је посвећена Часноме Крсту.

Извор: Епархија шумадијска - ђакон Мирослав Василијевић

[Guest Alefshin]

ТРЕЗВЕНА И ОБЈЕДИЊУЈУЋА УЛОГА СРПСКЕ ЦРКВЕ У ПРАВОСЛАВНОМ СВЕТУ

ИНТЕРВЈУ ГОСПОДИНА ДР АМФИЛОХИЈА,  МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ И ЗАМЕНИКА ОБОЛЕЛОГ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ГОСПОДИНА ПАВЛА ИНФОРМАТИВНОЈ СЛУЖБИ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ

ПИТАЊЕ: Ваше Високопреосвештенство, пре неколико дана предводили сте молитвено прослављање петстогодишњице заснивања фрушкогорског манастира Крушедола, прошле године обележавање шестогодишњице постојања манастира Каленића, а припрема се светковање још неких великих црквених јубилеја наше Цркве, на пример прослава седамстогодишњице од градње космајског манастира Тресија.Реците, колико овакви скупови доприносе унапређењу нашег верског и црквеног живота, да ли се на тај начин међу савременим генерацијама учвршћује свест о важности црквеног предања?

ОДГОВОР: Сигурно је да доприносе буђењу духовности и узејамности међу људима, нарочито у Цркви. Доприносе саборнизовању, тако да кажем, Цркве, црквеног живота, а кроз то јединство самог друштва као таквог. Кроз такве саборе долази до израза оно што је најдубље у души народној и природно је та духовна дубина зрачи, одржава, и то не само оне који су се сабрали око светиње, око свете Чаше, око манастира, око обитељи, него и оне који су на ширим просторима. Тако се буди то памћење саборно у народу, сећање на свете Божије људе, на оне који су стварали културу, на градитеље, на оне који су уграђивали своје кости у те светиње, било градећи их и обнављајући их, било жртвујући себе кроз вијкове, као што је то обично било код нас увјек.

ПИТАЊЕ: Недавно је објављена књига „Катихезе“ светог Кирила Јерусалимског у Вашем преводу. Како стижете, имајући у виду многоструке обавезе, да се бавите научним радом, јер знамо да тако компликован текст као што су Кирилове „Катихезе“ није лако превести?

ОДГОВОР: Срећа моја да сам ја то преводио док сам био наставник на факултету и тако сам сад, уз помоћ умировљеног Владике херцеговачког др Атанасија, успео да приредим тај превод за штампу. И надам се да ће још понешто из ове области ускоро угледати светлост дана. А ево, када о томе говоримо, у последњих годину дана сам превео све Девтероканонске књиге Старог завета, књиге ширег канона Старог завета. Хвала Богу, успео сам да ове Девтероканонске књиге преведем са јелинског изворника, према преводу Седамдесеторице. А како је Владика Атанасије већ превео Књиге о Макавејима, ето, надам се да ћемо ове јесени коначно имати комплетну Библију Старог завета на српском језику, Иначе, ми смо били једини европски народ који није имао на свом језику потпуни Стари завет.

ПИТАЊЕ: Видимо да се врло често сусрећете са представницима сестринских православних Цркава, познати су ваши блиски односи са руским Патријархом Кирилом. Које су теме о којима разговарате?

ОДГОВОР: С обзиром да у последње вријеме замењујем Његову светост Патријарха Павла, по службеној дужности сам у прилици, хвала Богу, да будем на тим свеправославним сабрањима. Иначе, и раније сам учествовао на таквим скуповима, на овај или онај начин. Ево прошле јесени је био скуп свих патријараха у Цариграду, што је било значајно. На свим тим састанцима разговара се о  општеправославним питањима, као и  кроз општење са предстојатељима других помјесних Цркава. Посебно честе и плодне сусрете имамо са Цариградском и Московском патријаршијом, а обе су нама подједнако блиске и сродне. А наша Црква је увек играла једну трезвену улогу, обједињавајућу, никад се није сврставала у никакве блокове што се тиче овосвјетских проблема, а посебно, не дај Боже, ни у какве блокове који би постојали међу помјесним Црквама. Ми смо увек били за уравнотежене односе, јер је наше историјско искуство такво. Ето, и сада смо на тим позицијама, и у односима са Цариградом и са Московском патријаршијом. Били смо нарочито блиски са досадашњим предстојатељом Московске патријаршије, блажене успомене Патријархом Алексијем II, који је био наш велики молитељ пред Богом, тако да кажемо, бринуо је хришћански за наш народ и за нашу Цркву у овим распетим вријеменима. А и његов наследник, патријарх Кирил, који је као митрополит долазио толико пута овде код нас, поима све наше проблеме и зна све наше муке. Он се заиста максимално труди да нам помогне, као што се уосталом и ми трудимо, на свој начин, да помогнемо Руској помјесној Цркви, јер и Руска Црква има сличне проблеме по много чему као и наша Црква. После пада комунизма, дошло је до тих поларизација у поступку стварања нових држава, па се ту јавља изражен национализам, боље рећи етнофилетизам који је једна бољака савременог Православља, нарочито у овим преломним временима. И ту нам треба узејамне помоћи и сарадње, да би то пребродили и да би Црква могла да остане оно што је била кроз вијекове, уједињујућа и обједињујућа снага - и за појединце, и за породице и за заједнице народа и за све народе у свијету. Тако да је ту улога наше Цркве веома значајна.

ПИТАЊЕ: Учествовали сте у Крагујевцу у разговору о будућности средњег богословског школовања у нашој Цркви. Каква је судбина наших богословија, колико ће у њима остати традиционалног, а колико ће бити унето савременог и модерног?

ОДГОВОР: Наша Црква уопште, а сходно томе и наша просвијета, држе се оног јеванђељског начела – ново вино у мјехове нове. Ако сипамо ново вино у мјехове старе, онда ће се они подерати и вино ће се просути. Ето, то је управо и жеља наше Цркве, нашег Синода и Сабора, да вјечно ново вино Свјетлости Христове, која просвјећује све и свгда, увек сипамо у нове мјехове. Наравно, када кажемо нове, то не значи да ми сада измишљамо неке новотарије, него сипамо у оне мјехове у које је Црква кроз вијекове сипала, на начелима Живога передања свога у прошлости. Није то некаква мртва прича и неки костур прошлости. Мора се живјети Живи Живот Цркве Божије. И не само да се живи, него да се не умире, томе треба да буде подређено све што се догађа у Цркви. Све оно што се дотакло Живога Бога у било ком времену – то је живо. Бог није Бог мртвих, него је Бог живих. То сипање новог вина у нове мјехове, то је откривање тог Живог предања вијековне црквене просвијете, уз сагледавање, наравно, и токова у времену и простору. Токова који се тичу живота људске заједнице и савремених потреба човјекових. Треба да дође до крстоносног јединства вертикале и хоризонтале, предања Цркве и свакидашњег људског живљења и искуства и да се добијају права рјешења, надамо и прави програми и планови за наставу у нашој црквеној просвијети.

ПИТАЊЕ: Врло често сте у Шумадијској епархији и у врло блиском односу сте са нашим Епископом, Господином Јованом. Како живи Црква Божија у Шумадији?

ОДГОВОР: Шумадија је Шумадија, тајанствена и шумовита, и, што је најважније, жива! То је оно што је њено својство и онда кад изгледа да Шумадија спава, у њој буја живот, као што бива у свим шумовитим и каменитим пределима. Тако је, хвала Богу и сада, види се да буја црквени живот. Не само што се граде многе цркве и што се умножава број посленика на њиви Господњој и што Епархија има и просвијетни завод, па сада и радио. Дакле, не само због тога, него због тога што се на једном ширем плану осјећају ритмови новога живота и народног повртака Цркви, народног повратка богослужењу, оном што је одувек било жила куцавица црквеног живота. У једном историјском тренутку, на општем црквеном плану, та чињеница је била занемарена, нажалост била је занемарена и Света Литургија, богослужење, па се на мала врата уселио један тип морализма који није само морализам Јеванђеља него морализам овога света, природни неки морализам. Али, ако Црква спадне на такав ниво, онда црквена мисија губи своју дубину, јер ту дубину нам увјек открива, чува и преноси на нас Божанствена Литургија и богослужење као такво. Тако и молитва, тај живи додир са Живим Богом, који онда осветљава и наш свакидашњи живот и наше понашање, али и живот средине у којој живимо, та Свјетлост која просвјећује свје и свја. Кроз ту Свјетлост богослужења и молитве, данас, хвала Богу, видимо Цркву Божију у Шумадији.

Разговарао јереј Горан Мићић

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1251&Itemid=1

[И.стојковић]

Уздизање Часног Крста у Старој цркви

16. август 2009 - 13:28

Сва крштења која се обављају у Старој Цркви, врше се у недавно потпуно обновљеној крстионици која је посвећена Часном Крсту. С тога је Владика Јован на славу ове капеле служио у петак 14. августа на први дан Госпојинског поста Свету Архијерејску литургију у Старој Цркви уз саслужење братства овога светога храма, али и гостију: протонамесника Дејана Лукића сабрата Светоуспенског храма у Крагујевцу и протонамесника Срђана Тешића, пароха Грошничког.

У својој беседи на 60. зачало Јеванђеља по Јовану које говори и страдању Господа Исуса Христа, Владика Јован је поучио верни народ о смислу ношења Крста у нашим животима. Уздизање Крста по речима Владика Јована за нас обичне људе у нашим животима треба заправо да буде уздизање Христа у нама самима. Указујући на вертикалу Крста као на Спаситеља Христа, Владика верном народу напомиње да је хоризонтала неодржива сама по себи већ само ако се постави на Вертикалу, тј. да наше постојања има самисла само онда када се увежемо за Христа као хоризонтала на Крсту која се ставља на Вертикалу и тиме добија знамење Крста.

Владика Јован је још рекао да наша вера треба да буде изражена сведочењем нашег начина живота, који неће агресивно бити наметнут другима, већ да то сведочанство треба бити такво, за друге, само по себи довољно убедљиво да и ти други (иноверни) прихвате Христа као истинитог Спаситеља.

На крају, беседећи о посту Владика је подцртао његову суштинску страну указујући да је свакако изостављање масне хране из свакодневног менија обеваза за све, прописана канонима Цркве, али да је још важније чињење добрих дела те идући у сусрет долазећем празнику Преображења, заправо сусштина у преображавању сопствене личности у Прволик Христов.

Након сечења славског колача, домаћица данашње славе је припремила трпезу љубави у просторијама Старе Цркве.

ђакон Мирослав Василијевић

Извор: Епархија шумадијска

[И.стојковић]

У Младеновцу откривено спомен обележје краљу Петру I Карађорђевићу

17. август 2009 - 9:24

Поводом постављања спомен плоча краљу Петру I Карађорђевићу, у свечаној сали Скупштине Општине Младеновац 16. августа 2009. године је приређен пријем на коме су уручена висока признања Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.

У име председника Друштва, г. Драгана Јуришића, председник надзорног Одбора Друштва г. Предраг Нинковић уручио је председнику Општине Младеновац г. Браниславу Јовановићу, златну медаљу Регента Александра I Карађорђевића, г. Драгану Чокићу, сребрну медаљу Регента Александра I Карађорђевића и гђи. др Снежани Трипковић, директору ЈП Дирекција за изградњу и планирање „ДИП МЛАДЕНОВАЦ", сребрну медаљу краља Петра I Карађорђевића. Истом приликом, председник Општине Младеновац Бранислав Јовановић је аутору спомен обележја краља Петра I Карађорђевића академском вајару Љубиши Манчићу из Београда,уручио плакету града Младеновца.

Чин освећења спомен плоча, у улици Краља Петра I обавили су свештеници Архијерејског намесништва младеновачког протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереји Милорад Лазић и Слободан Кеџић и јереј Ратко Аврамовић.

Извор: Епархија шумадијска - Х.М.Вујичић

[И.стојковић]

Пренос моштију Светог архиђакона Стефана – слава капеле манастира Никоље

17. август 2009 - 9:44

На дан преноса моштију Св. првомученика и архиђакона Стефана 15. августа 2009. године, а поводом славе капеле у манастиру Никољу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију, у летњиковцу поред Цркве. Епископу су саслуживали Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, синђел отац Сава, игуман манастира Брезовца код Аранђеловца, свештенство опленачког намесништва.

Обративши се верном народу Епископ је рекао:"Благо оним који су чиста срца". То је божанска и хришћанска врлина, која човека преноси на небо да види Бога. Видети Бога, имати га у срцу, живети,мислити, разговарати о Богу, бити Боговидац, бити Богоносац, то је циљ и назначење човека. Човек који није чиста срца, нема Бога у себи,нема страха Божијега,ништа је. Господ нам је дао слободу да бирамо, ако имамо чисто срце онда смо са Богом, а ако смо нечиста срца онда смо без Бога, на нама је да одлучимо.

На крају своје беседе Епископ је казао да се угледамо на Св.архиђакона Стефана који је имао чисто срце,који је Бога видео и Њега ради страдао.

Извор: Епархија шумадијска - ђакон Остоја Пешић

[И.стојковић]

Парастос Краљу Петру I Карађорђевићу поводом 88 година од упокојења

17. август 2009 - 10:08

Поводом 88 осамдесет и осам година од упокојења Краља Петра I  Kaрађорђевића, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је 16. августа 2009. године Свету Архијерејску Литургију, а  потом и парастос Краљу Петру, у храму Светог Великомученика Георгија на Опленцу.

Епископу је саслуживало свештенство опленачког намесништва на челу са  архијерејским намесником опленачким протојерејем - ставрофором Миладином Михаиловићем.

Светој  Литургији и парастосу присуствовао је  Његово Височанство Принц Владимир Карађорђевић са породицом.

Присутнима се пригодном беседом обратио Епископ шумадијски. - Бог је дао човеку слободу, а на човеку је како ће да је искористи и употреби. Када човек злоупотреби своју слободу, он чини грех и удаљава се од Бога. Лек за то је вера, истакао је Владика.

- Само вера у Бога може нас спасти и помоћи. Св. Апостол Павле је рекао да све можемо у Христу. Човек који нема вере у Бога, лута као човек који нема светиљку у мраку, удаљује се од Бога и иде у пропаст. Вера је живи однос са Богом. Ако имамо веру у Бога имамо све, ако немамо веру у Бога немамо ништа. Ако подаримо Богу своју душу, вољу, ум и срце, ето нам и вере. Бог је тај који верује у човека и у његов преображај, али све је на човеку, јер је човек слободно биће. Праву веру имао је и Краљ Петар I јер је служио своме народу, истакао је Првојерарх шумадијски, који је верном народу представио новог ђакона тополског Остоју Пешића.

После Свете Литургије приређена је трпеза љубави у вили Карађорђевића на Опленцу.

Kраљ Петар је умро 16.августа 1921.године у Београду, а 22. августа је његово тело положено у крипту на Опленцу. Тек по завршетку гробне Цркве Карађорђевића 1930. године, његове земне остатке је Краљ Александар пренео у горњи ниво задужбине, где почивају наспрам његовог деде Вожда Карађорђа.

Извор: Епархија шумадијска

[И.стојковић]

Литургија у крагујевачком Саборном храму на дан Преображења Господњег

20. август 2009 - 12:50

У Саборном храму у Крагујевцу на дан Преображења Господа Исуса Христа 19. августа 2009. г. Свету Литургију је служило братство светоуспењског храма. У препуном храму верни народ се сабрао на заједничкој молитви - Литургији, где се на најдивотнији и најчудеснији начин спајају небо и земља, где се уз молитвену симфонију приноси најсветија бескрвна жртва којом се прославља Бог у Тројици. Окупљени на заједничкој служби, народ са свештенством је прославио дан Христовог Преображења, дан када је пре 2000. година Господ Исус Христос својим ученицима показао своју Божанску славу, показао им да је он заиста прави Бог.

После прочитаног Jеванђеља у својој предивној празничној беседи протојереј - ставрофор др Зоран Крстић је између осталог рекао:''Све оно што Бог чини, чини ради нас људи и ради нашега спасења. То ми хрићшани никада не треба да  изгубимо из вида, јер самому Богу у Светој Тројици није ништа потребно. Сам Бог, сама Света Тројица има пуноћу живота у себи. Све оно што Бог чини стварајући свет, а затим кроз људску историју, чини ради нас и ради нашега спасења. Према томе, и све оно што се десило у историји, сви догађаји спасења имају важност, пресудну важност за нас и за наше спасење. Тако исто и овај данашњи догађај . Чули смо мало пре у Јевнђељу како овај догађај описује апостол Матеј. И остали јеванђелисти имају овај догађај записан, дакле, да је Господ повео на високу гору, на гору Тавор, по предању, три своја ученика, Петра, Јована и Јакова и пред њима се преобразио показавши Славу своју.

Шта тај догађај значи, браћо и сестре, за наше спасење? Врло често хришћани последњих векова, и на Истоку и на Западу, занемарују неке суштинске ствари које се тичу наше вере, па кажу: није потребно да знамо много о нашој вери. Вера, то је некакво стање срца; вера, то је да се ја лепо осећам у цркви, рецимо, кад уђем у свети храм. Али, човек се не осећа лепо само у цркви, осећа се лепо и на другим местима које не доживљава као простор нашег спасења. Дакле, није ствар наше вере да ли се осећамо овако или онако, да ли ћемо веру да сведемо на врло једноставне ствари, психолошке пре свега, већ шта је оно што Бог нама жели да каже. Па онда хришћани кажу да је то тешко. Ко ће да се бави таквим крупним стварима које обично називамо догматским. Али, да су то тако тешке ствари, Бог их онда не би чинио. Јер, ако је све ради нас и ради нашега спасења, зашто би онда Бог радио нешто што ми нећемо да разумемо? Дакле, потребно је ипак мало труда. Наравно, не може се у нашу веру ни ући а не може се у њој ни обитавати без труда. Потребан је труд да разумемо шта то Господ жели да нам каже кроз историјске догађаје''.

На позив свештеника: „Са страхом Божијим и вером приступите", мноштво деце и верног народа, пришло је Чаши причесној, да би себе обожило и охристовило живоносним и животодајним Телом и Крвљу Преображеног, Распетог и Васкрслог Сина Божијег, и на тај начин поново постали учасници Тајне вечере његове. После Заамвоне молитве освећено је грожђе које је подељено народу уз благослов да у нашим душама влада мир и радост и да благослов Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светог буде на свима нама до свршетка века.

Јереј Срећко Зечевић

Извор: Епархија шумадијска

[И.стојковић]

Преображење Господње у манастиру Благовештењу

20. август 2009 - 12:50

Уочи празника Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је  у уторак 18. августа 2009. године празнично бденије, а сутрадан и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Благовештењу Рудничком. Колики углед ова светиња ужива у Шумадији сведочи нам велики број благочестивог народа на Светој Литургији сабраног око свог Епископа, чиме се потврђује да је Преображење предокус, предокушање Царства Небескога.

Дирљиво је било видети колико снага и моћ једног тако великог Господњег Празника преображава целокупну творевину јер је Света Литургија служена на отвореном, а вредне и трудољубиве сестре на челу са преподобном игуманијом Михаилом, учиниле су да ова светиња никога не остави равнодушним. Као што је Христос Преображењем дао снагу Својим ученицима, уверио их да је Он заиста Христос, Син Божји и Спаситељ, тако се и у Благовештенском преображењском дану могла видети не само обична радост на лицима честитих и побожних шумадијских сељака и оних који су дошли са стране, него Литургијска  радост остварена у живим личностима.

Епископ шумадијски у својој беседи позвао је на преображај свакога од нас. - Да би било преображења нашега мора да се преобрази срце наше, мора да се преобрази ум наш. Господ нам често говори о чистоти срца нашег и каже, да из срца нашег излазе и благе вести, и добре вести, али и зле, рекао је Владика и позвао да и ми изађемо  на Гору  нашег Преображења, да порадимо на нашем спасењу, да  би кроз труд и подвиг преобразили и другога.

После заамвоне молитве освештано је грожђе, да би се на крају литургијска радост продужила заједничком трпезом љубави.

Извор: Епархија шумадијска   

[чтец Филип]

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је на дан пророка Михеја Свету Aрхијерејску Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу. Епископу су саслуживали протојереј - ставрофор Драгослав Степковић и старешина храма протојереј Милић Марковић.

У надахнутој беседи Владика је упозорио народ Божији на неопходност поста,  молитве, опраштања ближњем, и на радост живота у Христу коју нам нико не може одузети. После одслужене Литургије Архијереј је благословио народ који се у великом броју окупио у нашем храму да би се у светој тајни Цркве сјединио са Господом.

[И.стојковић]

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА СЛАВА САБОРНЕ ЦРКВЕ У КРАГУЈЕВЦУ

Саборни храм у Крагујевцу је 28. августа прославио своју храмовну славу Успења Пресвете Богородице.

То је празник, у којем Православна црква празнује крај земаљског живота Дјеве Марије, Њену смрт, коју назива „Успењем“, речју која има значење: сна, блаженства, уснућа, спокојства. Вековима је Црква промишљала о смрти Марије Дјеве, удубљивала се у смрт Оне која је била мајка Спаситеља света. Сагледавајући Њену смрт, никада није осетила ни страх, ни ужас, него само блештаву и истинску васкршњу радост. Суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље је изражена на икони Успења Пресвете Богородице. На тој икони Мајка Божија лежи на самртном одру. Око Ње су апостоли, а Господ Исус Христос изнад Ње, држи на рукама своју мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми на тој икони видимо смрт, али не као растанак, већ као сједињење; не као жалост, већ радост и у крајњем исходу – не смрт, већ живот.

Славска радост почела је свечаним бденијем које је служило братство Саборног храма. Предивне речи тропара празника, испуњавале су простор храма, душе и срца верног народа: «Родивши, дјевство си сачувала, уснувши свет ниси оставила Богородице; прешла си у живот, будући Мати Живота и молитвама Твојим избављаш од смрти душе наше.»

На дан славе, звона Светоуспењског храма су огласила сабрање верног народа око Крви и Тела Господњег у Евхаристији. Свечану Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, уз саслужење свештенства града Крагујевца. У својој празничној беседи јереј Горан Мићић је нагласио да се Црква сећа Оне чије Син победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.

Радост евхаристијског сабрања у препуном Саборном храму употпунила су и два велика догађаја значајна за Цркву Божију у Шумадији. Правом ношења напрсног крста Епископ шумадијски одликовао је Архијерејског намесника крагујевачког протојереја мр Рајка Стефановића, а пароха Свето Успењског Драгослава Милована чином протојереја.Владика је похвалио њихову ревност у служби свештеничкој. После великог входа на очиглед присутне заједнице Првојерарх шумадијски рукоположио је ђакона Александра Ресимића у чин презвитера. У поздравном слову Преосвећени Владика Јован је очински, и са пуно топлине и љубави, посаветовао новорукоположеног јереја Александра.Христос нас је позвао да узмемо крст свој и да пођемо за Њим. Иако свештеничка служба није ни мало лака Божанска Благодат крепи нас и оснажује да издржимо и сачувамо поверено нам стадо.

Радост празника употпуњена је приступањем великог броја верног народа Светој Чаши.

После свечане литије око Саборног храма коју је предводио Преосвећени Владика са свештенством и верним народом, пререзан је славски колач и освећено жито. Празнично славље је настављено послужењем за верни народ. Све ово је уприличено захваљујући домаћину ове храмовне славе господину Слободану Милутиновићу и његовој супрузи Милици са породицом.

јереј Срећко Зечевић

[И.стојковић]

ПРОСЛАВЉЕН ПРАЗНИК УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У САРАНОВУ

 

И ове године свечано је прослављена храмовна слава храма Успенија Пресвете Богородице у Саранову. Свету Литургију су служили Архијерејски намесник рачански протојереј Љубиша Ђураш, протонамесник Велибор Јовановић и јереј Горан Живковић уз саслужење ђакона Дејана Шишковића.

Надахнуту беседу је одржао протојереј Љубиша Ђураш говорећи о великом значају Пресвете Богородице која се удостојила да роди Спаситеља свих људи, Господа Исуса Христа. Цео њен живот је био сведочење јединог и истинитог Бога, а Пресвета Богоматер је помогла свакоме ономе ко јој се усрдно помолио за помоћ-милиони људи у историји човечанства су осетили њену помоћ и заступање. Цео њен овоземаљски живот је био изузетан, па је такво било и њено упокојење. Наиме, апостоли су три дана после њеног сахрањивања у Гетсиманији отворили гроб не нашавши њено тело јер се она у међувремену вазнела. Протојереј Љубиша је говорио и о значају Свете Литургије као најважније службе у православљу нагласивши верном народу да треба да се окупљају у храму кад год се она служи тј. сваке недеље и празника.

Литургији је масовно присуствовао верни народ из Саранова и околних села, тако да је после возгласа “Са страхом божијим и вером приступите” уследило свето Причешће. После заамвоне молитве вршена је свечана литија око храма, пререзан је славски колач да би на крају уследила трпеза љубави.

Јереј Горан Живковић

[И.стојковић]

УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – СЛАВА МАНАСТИРА ДЕНКОВАЦ 

 

Празновање Успенија Пресвете Богородице у манастиру Денковац, започело је свечаним празничним бденијем, које је служио Епископ шумадијски Г. Јован уз саслужење монаштва и свештенства Епархије шумадијске.

Пре почетка бденија, Владика Јован је осветио новоосликани живопис у потпуно обновљеној и реновираној трпезарији манастирског конака. Честитајући храмовну славу, братству манастира и верном народу, Владика Јован у својој беседи говорио је о Мајци Божијој као мајци свега рода људског. Род људски има велики Дар Божији који се огледа свагдa и на сваком месту, и то човек може да види ако иоле мисли о Богу. Велики је дар што поред Бога у Тројици имамо Пресвету Богородицу, да Она буде наша заштитница и посредница пред Богом.

После веома садржајне и поучне беседе Владике Јована, молитвено славље наставило се уз трпезу љубави. Уз читање Житија Светих, трпеза коју је припремио вископреподобни јеромонах Серафим игуман манастира, заиста је личила на праве хришћанске Агапе. За време трпезе, Владика Јован је заслужним приложницима поделио Архијерејске грамате захвалности за свесрдну и несебичну помоћ према овој светињи.

Најстарији писани запис говори да се манастир Денковац првобитно звао Северин, и помиње се у турском попису из 1530. године, као манастир у селу Денковцу у Крушевачкој нахији. Његова обнова је трајала од 1965. до 1987. године, када је окончана обнова Светоуспенског храма.

Сретко Петковић, протонамесник

[И.стојковић]

ПРОСЛАВА ХРАМОВНЕ СЛАВЕ СВЕТОУСПЕНСКОГ ХРАМА У ВАРВАРИНУ 

Храмовна слава Светоуспенског храма у Варварину прослављена је онако како се једино и прославља у православљу, Светом Литургијом коју је служио Архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира Светог Луке уз саслуживање Архијерејског намесника темнићког протојереја-ставрофора Љубисава Ковачевића и свештенства овог намесништва.

Архијерејски намесник, протојереј-ставрофор Љубисав Ковачевић, у својој беседи указао је на величину Пресвете Богородице и на њен значај за наше спасење као и на значај празника њеног успенија.

Након Свете Литургије пререзан је славски колач а потом су сви верни узели учешће у трпези љубави коју су овогодишњи колачари богато припремили.

јереј Срђан Миленковић

[И.стојковић]

УРУЧЕНА ВИСОКА ОДЛИКОВАЊА ВЛАДИЦИ ЈОВАНУ И СТАРЕШИНИ САБОРНЕ ЦРКВЕ У КРАГУЈЕВЦУ    

Поводом храмовне славе Саборне цркве у Крагујевцу, Успенија Пресвете Богородице, братсво Саборног храма заједно са Културно-историјским Центром „Српска Круна“ организовало је 28.08.2009.године славско сабрање у порти храма.

Након вечерње службе, вероучитељ Предраг Обровић поздравио је све присутне у име Саборне цркве и Његовог Преосвештенства епископа шумадијског Г. Јована и у име „Српске Круне“, најавивши да ће ово сабрање на дан крсне славе, како и приличи Шумадији, бити уз богато музичко наслеђе нашег народа на које ће нас подсетити Српски културно-уметнички ансамбл „Смиље“ извођењем концерта српских игара и песама.

Радост овог сабрања употпунио је и нарочити догађај, чланови Управног одбора „Српске Круне“ председник г-дин Александар Пријић и извршни секретар г-ђа Мирјана Раденковић уручили су Његовом Преосвештенству епископу шумадијском Г. Јовану највише одликовање „Српске Круне“ Орден „Круна“ за заслуге у свом Архипастирском раду у Шумадији у подизању нових и обнављању старих цркава и манастира и духовном обнављању нашег народа. Такође додељено је одликовање и старешини Саборне цркве пројереју-ставрофору Зарију Божовићу Орден „Пресвете Богородице“ за изузетну вишедеценијску пастирску делатност у граду Крагујевцу. Прота Зарије, се видно изненађен због указане части, захвалио свима присутнима, нарочито „Српској Круни“ истакнувши да му је за непуних тридесет година служења Богу и народу у Крагујевцу нарочита част да прими ово одликовање, пожелевши свим присутнима да им Господ Бог и Мајка Божија узврате сваким добром и да им помогну да приме јеванђелске врлине у срца своја и да живећи по њима, живе достојно имена хришћанског и српског.

Ово славско сабрање завршило се по древном српском обичају свенародним колом које се исплело у порти Саборне цркве, која је ове вечери била препуна насмејаних лица озарених празничном радошћу.

Зоран Врбашки, свеш