Епархија шумадијска

[Зоран]

Преполовљење Педесетнице

с једне стране, својом божанском красотом осветљава га света Пасха,

а са друге стране – сија благодат Утешитеља.

(Канон, Шеста песма, глас четврти)

Када су Јевреји замерили Исусу што је у суботу излечио раслабљенога, Исус је одговорио: „Отац мој досада дела, и ја делам“ (Јован 5, 17). Бог је господар суботе. Његов одмор након стварања не значи да се Он окренуо од свога дела, нити да Он више не управља творевином. Напротив, Божија моћна рука помаже створеном свету и непрекидно га држи у битију над ништавилом. Исцеливши тако болеснога човека у суботу, Исус се открива као Божији Син, кога је Отац послао, Кога је Отац послао да спасе род људски који је на путу пропасти и који не може да опстане без сталне подршке Владике и Творца.

Према Цркви, смисао празника средине, преополовљења Педесетнице, јесте истицање везе између Оца, Сина и Светог Духа. У среду, четврте недеље од Пасхе (тачно између Пасхе и Духова), прослављамо Христа Посредника. Њега је послао Отац, а Он даје обећање о ниспослању Светог Духа.

Јеванђеље које се чита на преполовљење (Јован, 14, 30) почиње следећим речима: „А већ у половини празника дође Исус у храм и учаше“. Празник о коме је реч јесте празник Шатора, који су Јевреји прослављали као Сукот (септембар-октобар). Састојао се од благосиљања плодова и благодарења Богу због тога што их је заштитио у пустињи.

Осмог дана празника, упућују се посебне молитве за кишу. Овог дана, последњег дана празника, Исус је узвикнуо: „Ко је жедан нека дође к мени и пије“. Јер, као што свети апостол Јован наводи: „… Из утробе Његове ће потећи реке воде живе“ (Јован 7, 37-38). Жива вода је знак Педесетнице. Празник Преполовљења пада у среду пре Недеље жене Самарјанке. Сада живимо у ишчекивању Светог Духа, а наша жеђ за богом продубљује наша осеђања и подстиче нас да примимо Божији дар:

Као што чезне јелен за изворима воде,

Тако чезне моја душа за тобом Боже,

Жедна је душа моја Бога живога,

Када ћу доћи и јавити се лицу Божијем?

(Псалам, 41, 2-3)

Од детињства до страдања Исус је поучавао у храму, месту присуства Божијег. У томе можемо видети јединств Његовог учења и испуњења Старог завета у Његовој личности јер је Он – „Храм који није начињен људским рукама“ (Марко 14, 58) а долази час када ће сви верни бити сабрани у Телу Христовом.

Учитељ и Спаситељ никада не говори о себи, већ се увек обраћа Небеском Оцу, избегавајући тако егоцентризам својствен многим тобожним учитељима који манипулишу раслабљеним умовима и траже само своју сопствену славу, а не Божије откривење свету. „Откривење Имена Очевог присутно је у свеколиком Христовом учењу“ (Б. Бобрински).

Моја наука није моја, него онога који ме је послао. Ако хоће ко вољу његову да твори, познаће да ли је ова наука од Бога, или ја сам од себе говорим. Који говори сам од себе, славу своју тражи, а ко тражи славу онога који га је послао, тај је истинит и нема у њему неправде.

Јован (7, 16-18)

+ + +

У среду четврте седмице после Васкрса празнује се Преполовљење Педесетнице. То је дан који сједињује два велика празника – Васкрс и Педесетницу. Тога дана спомиње се како је Господ “у половини“ јеврејског празника Сеница ушао у Јерусалимски храм (Јован 7) и открио учење о Себи као Месији, након чега је позвао: “Ко је жедан нека дође Мени и пије“. У песмама Преполовљења час је реч о Васкрсењу Христовом, час нас подсећају на приближавање празника Педесетнице, када је Васкрсли Господ послао Својим ученицима Духа Светога, обилно напајајући и утољавајући духовну жеђ оних који су поверовали у Христа као у Месију и Искупитеља света. На дан Преполовљења служи се Велико вечерње са читањима из Старог Завета – паримејима, но катизма је редовна, а не „Блажен муж“. Пева се тропар: „Преполовившусја празднику, жаждушчују душу моју благочестија напој водами, јако всјем, Спасе возопил јеси: жаждај да грјадет ко мње и да ищет, Источниче жизњи нашеја, Христе Боже, слава Тебје“.

На јутрењу није одређен полијелеј, него само Велико славословље. Катавасија на сам дан празника и дан оданија није пасхална, него „Море огустил јеси“. На јутрењу и Литургији, уместо „Честњејшују“ и „Достоино јест“ пева се ирмос: “Лужде матерем дјевство…“ На сам празник иде литија на изворе и обавља се мало освећење воде. Преполовљење се празнује осам дана и одаје се у среду пете седмице после Васкрса. На оданију се уместо „Достојно јест“ такође пева “Лужде матерем дјевство“. Претпразништва нема. (Архиепископ Авркије Таушев)

Тропар, глас 8.

Преполовивши празник, ожеднелу моју душу напој водама побожности, као што си Спаситељу све позивао: Дођите сви који сте ожеднели ка Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби!

Кондак, глас 4.

Преполовљавајући законити празник, Створитељу свих и Владико, окупљенима си говорио, Христе Боже: Ходите и захватите воду бесмртности! Зато Ти припадамо и верно кличемо: Милости нам Твоје даруј, јер си Ти Извор нашега живота!

Икона Преполовљења Педесетнице

Хришћанска иконографија приказује на икони Преполовљења Исуса како учи у храму, као што пише у Јеванђељу. Исус седи усред јеврејских научника и мудраца. На икони се види њихова зачуђеност Његовим знањем: “Како овај човек зна књиге (учење), када никада није учио?“ (Јован, 7, 15). Одговарајући на питање, Исус говори о својој вези са Оцем, о свом Божанском пореклу.

Најчешће икона Преполовљења приказује Исусов први сусрет у храму са књижевницима, када је имао само дванаест година – догађај који описује свети апостол Лука (2, 41-50). “Зар не знате да мени треба бити у ономе што је Оца мојега?“ – Христос одговара забринутим родитељима, отворено објављујући да је Син Божији и да мора испунити свој задатак. Тог дана Исус објављује да је Син Божији и да мора да испуни свој задатак. Тог дана Исус објављује своју Божанску независност од Јосифа и Марије и говори им о својој јединственој вези са Богом Оцем. Истовремено, Он прихвата синовску послушност своме Оцу до краја, послушност која Га је одвела све до Крста: “Не моја воља, него Твоја нека буде“ (Лука, 22, 42).

Божанска Премудрост се открива књижевницима који се диве мудрости Детета, откривајући Исуса-Емануила, кога су најавили пророци (Исаија 7, 14). Ауторитет Његовог учења је, дакле, потврђен већ у Његовом детињству, јер: “Он је пре свега и све у Њему постоји“, јер Он претходи стварању (Колошанима 1, 17 и Приче Соломонове 8, 22-30), јер је “рођен а не створен, једносушан Оцу“ (Символ вере). Исус-Емануил је “Премудрост, Логос и Сила Божија“ (Пасхално јутрење).

[Зоран]

ВЛАДИКА ЈОВАН НА ЂУРЂЕВДАН СЛУЖИО НА ОПЛЕНЦУ   

УСвечаном Архијерејском Литургијом у велелепном храму Светог великомученика Георгија на Опленцу, задужбини династије Карађорђевића, прослављена је слава овога храма. На Литургији је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, а саслуживали су архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михајловић и пензионисани свештеник протојереј – ставрофор Тихомир Анђелковић, заједно са још два ђакона.

У својој Архипастирској беседи Владика Јован је указао на живот и дело Светог Георгија. Свети Георгије је својом јаком вером посведочио Христа. Пут којим је ходио јесте пут вере, који води у сусрет са живим и бесмртним Богом. Једини начин да се и ми нађемо на том путу јесте да прослављамо Бога као што Га је и Свети Георгије прослављао. А вера је та која нам помаже да не поклекне у овом животу који је пун искушења, невоља и страдања, речи су Владике Јована.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована на Опленцу

После одслужене Свете Архијерејске Литургије пререзан је славски колач, а потом је уследила заједничка трпеза љубави.

[Зоран]

Литургија у Жабарима код Тополе

Владика Јован – Господ је страдао за нас да би смо живели вечно

На дан Св. Апостола и евангелиста Марка, 8. маја 2010. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Жабарима код Тополе. Епископу су саслуживали архијерејски намесник опленачки протојереј - ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник космајски Љубиша Смиљковић, са свештеницима и ђаконима епархије шумадијске.

Лепота богослужења увеличана је слаткопјенијем монахиња из манастира Никоља Рудничког. Васкрсли Господ је наш пут и циљ, рекао је Епископ обративши народу у препуној Цркви. Господ је страдао за нас, да би смо живели вечно.

Завршетак овог живота није крај, већ почетак новог вечног живота којег нам је дао Господ, само ако смо уз Њега, истакао је Владика Јован у својој беседи.

После одслужене Свете Литургије у парохијском дому за све присутне приређена је заједничка трпеза љубави.

[Зоран]

Света тајна Јелеосвећења у Манастиру Кленићу

Кроз историју манастир Каленић је био и остао духовно светило српског народа, место на ком је верни народ Левча, Шумадије и целог отачаства, смерно и у тишини долазио да се поклони овој светињи, која је не само трајала, већ и опстајала у најтежим временима наше историје.

Засађен у најлепшем врту Пресвете Богородице којој је и Црква посвећена, манастир Каленић нас својом неописивом лепотом и једноставношћу и данас не оставља равнодушним. Утисак који нас на то наводи јесте и овогодишње обележавање празника Светог Василија Острошког, који је по већ устаљеној пракси прослављен предходним чином Свете тајне Јелеосвећења, коју је за све присутне служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, уз саслужење свештенства Шумадијске епрхије. Пракса Свете тајне Јелеосвећења, о овом празнику, је дуга, и датира од 1969. године.

Након Свете тајне Јелеосвећења, на отвореном поред манастира служена је и Света Архијерејска Литургија, којом је началстовао Првојерарх шумадијски. Обраћајући се верном народу Владика Јован указао на силу и моћ коју има Света тајна Јелеосвећења, не само на наше телесно, него и на духовно здравље. Такву силу и моћ имао је Свети Василије, кога је Господ прославио, прибројавши га у стадо светитеља својих, рекао је Владика Јован.

Након што је у склопу Литургије крстио малог Данила, Епископ шумадијски је за исказану љубав и помоћ према манастиру Каленићу на крају одликовао господу Радета Танића из Горњег Видова и Горана Симића из Варварина, орденом Вожда Карађорђа.

Извор: Епархија шумадијска

[Зоран]

КОНЦЕРТ ДУХОВНЕ МУЗИКЕ У МЛАДЕНОВЦУ

Дана 14. маја 2010. године, када наша света Црква прославља светог пророка Јеремију, у вечерњим часовима након завршеног акатиста Пресветој Богородици Тројеручици у храму Успенија Пресвете Богородице одржан је концерт духовне музике. У присуству великог броја верника наступала су два хора: мешовити хор Опленац из Тополе и женски хор Благовести из Рајковца.

Хор Опленац, под вођством диригенткиње госпође Марије Ракоњац извео је неколико композиција: Оче наш, Иже Херувими, Благослови душе моја Господа, Свети Боже и прелепу песму Играле се делије.

Хор Благовести који води госпођа Љиљана Миловић представио се композицијама: Достојно јест, Тебе појем, Возбраној Војеводје, Јелици во Христа и прелепом васкршњом песмом Људи ликујте.

Присутни верници су са великом пажњом и одушевљењем одслушали несвакидашња извођења ова два хора и испуњени духовном радошћу напустили храм.

По завршетку концерта за извођаче и присутне госте припремљено је пригодно послужење у сали Црквене Општине у Младеновцу.

јереј Ратко Аврамовић

[antipa]

УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ МОНАХ САВА САБРАТ МАНАСТИРА ТРЕСИЈЕ ПОД КОСМАЈОМ    Штампај    Е-пошта

УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ МОНАХ САВА САБРАТ МАНАСТИРА ТРЕСИЈЕ ПОД КОСМАЈОМ Након дуге и тешке болести и времена проведеног у болници у раним јутарњим сатима 15 маја 2010. године упокојио се у Господу монах Сава, сабрат манастира Тресије. Отац Сава рођен је давне 1921. године у малом шумадијском селу Дубона надомак Младеновца од оца Милосава и мајке Лепосаве добивши на крштењу име Властимир.

Млади Властимир пред почетак другог светског рата ступа у брак са Драгославом Митровић из Велике Крсне са којом је изродио троје деце: сина Живорада и ћерке Живадинку и Браниславу.

Пуних двадесет година Властимир је био благајник Ц.О. у свом родном селу у Дубони. Када је већ у поодмаклим годинама тешко оболео заветовао се Господу да ће ако га оздрави остатак свог живота провести у манастиру. И заиста Господ га је подигао са болесничке постеље, а он је испунио свој завет отишавши у манастир Каленић 1989. године.

Након што је неко време провео као искушеник, замонашен је од стране блаженопочившег Епископа шумадијског др. Саве (Вуковића), добивши на монашењу име Сава. У манастиру Каленићу провео је пуних десет година у разним послушањима, после чега одлази у манастир Сибницу, а након тога у чувени космајски манастир Тресије.

Будући да је манастир Павловац који се налази у подножју планине Космај у то време био упражњен, монах Сава добија послушање да се привремено стара о њему. Захваљујући труду и напорима монаха Саве манастир Павловац је заблистао како духовном тако и физичком лепотом.

После пуне две деценије проведене у манастиру, а у својој 89 години монах Сава је предао душу своју Господу коме је верно служио, да од Њега добије плату и награду за све своје трудове и подвиге.

У великом присуству верника опело новопрестављеног монаха Саве служио је у манастиру Павловац изасланик Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована синђел Сава Богдановић настојатељ манастира Венчац, уз саслужење архијерејског намесника младеновачког протојереја-ставрофора Драгољуба Ракића, архијерејског намесника космајског протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, протојереја-ставрофора Живорада Марића, протојереја Милорада Лазића, протонамесника Владана Јовановића, јереја Душка Жујевића, Ратка Аврамовића, Зорана Алексића, Горана Лукића, Марка Стевановића и ђакона Петра Лесковца.

Од блаженоупокојеног монаха Саве топлим и Богонадахнутим речима опростио се синђел Сава потсећајући све присутне вернике о величини монашког позива, о послушањима, трудовима и подвизима која прате монашки позив. Синђел Сава је нагласио још и то да је монах Сава предао душу своју Њеном Творцу, Господу нашем од кога ће примити награду за сва своја добра дела и врлине које је задобио у овоземаљском животу.

Такође нам је пренео поздраве Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Јована и потсетио нас је да и ако је наш Првојерарх био спречен да физички буде са нама, Он је са нама био духовно, молећи се Господу за покој душе новопрестављеног.

Након завршеног опела тело оца Саве је положено у порти манастира Павловац где ће остати да чека Васкрсење мртвих и живот будућег века.

У манастирском конаку за покој његове душе припремљена је трпеза и послужење за све присутне.

јереј Ратко Аврамовић

[Зоран]

Освећење Светотројичног Храма у Церовцу код Крагујевца

Још једна од велелепних светиња које су у задње време никле у Шумадијској епархији, јесте храм посвећен Силаску Светог Духа на апостоле у селу Церовац надомак Крагујевца. Идеја за подизање овог храма датира још од 1994. године, када је на иницијативу грађевинског одбора месне заједнице Церовац и потпреседника десимировачке црквене општине Живомира Милановића, затражен и добијен благослов блаженопочившег Епископа шумадијског др Саве (Вуковића), да се отпочне са изградњом новога храма који ће бити посвећен Светој Тројици.

Радови су започели већ у пролеће 1994. године и након изливања темеља, освећење је 5. јуна исте године извршио тадашњи Епископ шумадијски Сава. Већина грађевинских радова је обављена за време тадашњег пароха десимировачког Петра Манића, а храм је довршио садашњи парох протојереј-ставрофор Живота Марковић.

На трећи дан Духова, Епископ шумадијски Г. Јован је освештао Церовачки храм. Епископу Јовану саслуживали су:архијерејски намесник крагујевачки протојереј – ставрофор мр Рајко Стефановић, пензионисани свештеник протојереј – ставрофор Драгослав Сенић, парох буковички протојереј – ставрофор Драгомир Кеџић, парох први виноградски Драган Брашанац, парох младеновачки Ненад Марковић, и парох лужнички Гојко Марковић. На литургији је појао хор богослова крагујевачке богословије Свети Јован Златоусти, предвођен професором Немањом Старовлахом. Владику је на доласку дочекао верни народ Церовца, а ученице Веронауке из овог места, уручиле су цвеће Владики Јовану и зажелеле топлу добродошлицу. Поздравном беседом испред храма обратио се протојереј – ставрофор Живота Марковић, изражавајући радост због завршетка радова и доласка Владике Јована.

Приликом освећења храма Епископ шумадијски положио је у Часну Трпезу мошти Светог великомученика кнеза Лазара Косовског, након чега је у новоосвећеном храму одслужена и прва Света Литургија. За уложени труд и предану пастирску службу, Владика Јован је надлежног пароха Животу Марковића одликовао орденом Вожда Карађорђа. Првојерарх шумадијски у својој беседи упућеној верном народу рекао је да изградња храма није ничија приватна ствар, већ да се она тиче целе Цркве Божије, уз очекивање да ће Церовчани у свом новом храму творити вољу Божију, не би ли на тај начин постали чланови живе Цркве Христове. Због заслуга приликом изградње храма Архијерејским граматама одликовани су Живомир Миловановић, Славољуб Срећковић, Нада Вучковић, Томислав Максимовић, Драган Јовановић, Синиша Богдановић, Љубиша Веселиновић, сви из Церовца, и Тинтор Милан из Трнаве. Иконостас је рад Јована Вејновића из Трстеника (дуборез) и Марселе Марковић из Крагујевца (иконе). Звона за храм подарила је Нада Вучковић из Церовца. На крају Његово Препсвештенство Епископ шумадијски Г. Јован освештао је чесму, дар Радета Богдановића из Церовца. Заслуга што Церовчани имају данас свој храм припада и свештеницима који су некада опслуживали ову парохију. Дубоку духовну бразду заорали су прота Војин Ђорђевић, за чије време је подигнута Црква у Десимировцу коју је осветио Свети Владика Николај Велимировић, затим прота Богосав Јовановић,Мирослав Марковић, и дугогодишњи парох десимировачки прота Петар Манић. Семе које су они посејали и данас даје слатке плодове.

[Зоран]

Фестивал хорова Епархије Шумадијске у Вреоцима код Ваљева - 31. мај 2010.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у Недељу Свих светих, 30. маја 2010. године, у предивном амбијенту парохијске цркве села Вреоци, надомак Лазаревца, уз саслуживање свештенства Шумадијске епархије, служио Свету Архијерејску Литургију. Циљ посете Његовог Преосвештенства, поред Литургијског сабрања са својом духовном паством, био је и Фестивал хорова Епархије шумадијске који се традиционално одржава већ више година.

Владика је у својој беседи говорио о догађају силаска Духа Светог на апостоле као источнику светости уопште. Да су свети које данас и свакога дана славимо, свети Духом Светим, да су свети тиме што исповедају веру у Свету Тројицу пре свега светотројичним начином живота, љубављу, непрекидним узајамним даривањем и послушањем израженим Христовим речима: “Нисам дошао да творим вољу своју него вољу Оца који је на небесима”. Преосвећени је нагласио да је сваки хришћанин намењен за светост, јер нас је Господ на крштењу снабдео Духом Светим, како би били носиоци науке Христове. Владика је скренуо пажњу на опасност, веома у нас присутну, декларативног и формалног исповедања вере, које неће донети никакве резултате, већ ће нас још више спречити да на прави начин узмемо учешће у животу Свете Тројице. На крају нас је охрабрио рекавши да свој крст животни морамо носити, јер једино преко њега можемо партиципирати у Васкрсењу Христовом.

После Литургијског сабрања одржана је смотра хорова Епархије шумадијске на којој су учествовали: Дечији хор при храму Светих бесребреника Козме и Дамјана из Азање, Хор младих Саборне Цркве у Крагујевцу, Црквени хор Опленац из Тополе, Хор при храму Светог Димитрија у Лазаревцу и Хор Светих апостола Петра и Павла из Јагодине. Због оправданих разлога изостала су два већ најављена хора дечији хор “Свети Симеон Мироточиви” из Крагујевца и женски хор “Свети Архангел Михаило” из Јагодине.

У продужетку програма домаћин је за све присутне приредио трпезу љубави и пригодан културно уметнички програм.

[Зоран]

ЗАВРШЕТАК ЧЕТВРТОГ ЦИКЛУСА НАСТАВЕ ИЗ ВЕРОНАУКЕ У ВРТИЋИМА

На крају смо, ево већ четвртог циклуса наставе из веронауке, за претшколце у вртићима, по програму “Упознајмо нашу веру, обичаје, традицију”.

Захваљујући Божијој милости и благослову његовог преосвештенства господина Јована, као и великој помоћи запослених у установи за децу претшколског узраста “Нада Наумовић”, већ четврти пут заредом одржана је припремна настава из веронауке, за претшколце у крагујевачким вртићима Лане и Цицибан.

Полазници програма била су деца претшколског узраста ових вртића, чији су се родитељи о томе изјаснили након претстављања програма веронауке на почетку школске године. Наставу је, као и у претходном периоду, одржала проф. раз. наставе, вероучитељица у Основној школи Светозар Марковић, Јелена Ракић.

Деведесеторо малишана ових вртића учествовало је у програму из веронауке. Формиране су 3 групе. Малишани су требали да усвоје основно правило понашања у групи (вртићу, породици), а то је Љ У Б А В као и да је Христос љубав. Програм је водио децу кроз четири тематске целине (дете – једна јединствена непоновљива личност, заједница којој припадам, славски обичаји, породични празници, Васкрс).

Деца су се упознала са основама наше православне вере. посетила Саборни храм пред Васкрс, сусрела се са његовим преосвештенством владиком Јованом и добила благослов.

Настава је реализована кроз причице, радионице и креативан рад на стварању честитки и поклона за њихове најдраже као и путем драматизације појединих догађаја.

Посебном граматом Његовог преосвештенства епископа шумадијског Г. Јована награђен је вртић “Цицибан” као вртић у коме су сви предшколци, без изузетака, учествовали у настави из веронауке.

На крају програма деца су награђена дипломама и пригодним пакетићима које је обезбедила Српска Православна Црква Епархија Шумадијска.

Јелена Ракић, вероучитељица

[Зоран]

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ ПОЛАЗНИКА ВЕРОНАУКЕ АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА БЕЉАНИЧКОГ 

 

У сарадњи свештеника и вероучитеља архијерејског намесништва бељаничког, а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, и ове године организована је екскурзија за учеченике верске наставе овог намесништва.

Прва група сатављена од ученика осмих разреда и полазника веронауке, обишла је заједно са свештеницима и вероучитељима у суботу 29. Маја 2010. године, спомен парк Шумарице, манастире Шумадијске епархије Дивостин и Драчу, а у поподневним часовима манастир Јошаницу.

Дружење је настављено обиласком Золошког врта и музеја Воштаних фигура у Јагодини.Већ наредне суботе 5. јуна, ученици четвртих разреда походили су светиње Ваљевске епархије, храм Вазнесења Господњег на Убу, манастире Каону, Лелић и Ћелије. Иако је све време падала киша, сви су били срећни што су целивали мошти Светог Владике Николаја, и помолили се на гробу преподобног Јустина Ћелијског.

Захваљујући доброј сарадњи између свештеника и вероучитеља, око 500 деце у кратком временском периоду од два дана,  успело је да обиће и да се поклони светињама наше Цркве.

јереј Владимир Димић

[Зоран]

Празник Трећег обретења часне главе Св. Јована Крситетља у храму Св. Саве - Аеродором

ПРАЗНИК ТРЕЋЕГ ОБРЕТЕЊА ЧАСНЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У ХРАМУ СВЕТОГ САВЕ – АЕРОДРОМ Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у понедељак 7. јуна на празник трећег обретења часне главе Светог Јована Крститеља, уз саслуживање свештеника Рајка Стефановића и Милана Бороте, Животе Марковића, Бранислава Матића, Драгана Поповића и уз присуство одређеног броја верника, служио Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому.

После прочитаног Светог Јеванђеља Епископ Јован се обратио својој духовној деци, говорећи прво о односу пастира и његовог стада јер је то било поменуто у прочитаном одломку, а потом је говорио и о замкама и прелестима које прете свим људима који се труде да живе по Богу.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у цркви Светог Саве у Крагујевцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2010/aerodrom07062010.wma

Након литургијског сабрања Епископ Јован је са свештенством заједничарио у трпези љубави, као продуженој Светој Литургији, користећи прилику да о многим тешким питањима и актуелним недоумицама поучи своју духовну децу.

[мирођија]

  Хвала  пуно   на  овом  прилогу   из   Храма  Светог   Саве   на  Аеродрому!

    hvala hvala hvala

  Какав  говор!

  Нека  Бог  чува  +владику  Јована!

[Зоран]

Љубав Божија себе жртвује за онога кога воли

Епископ шумадијски Г. Јован служио је у четвртак 10. јуна 2010. године у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу, Свету Архијерејску Литургију. Беседећи верноме народу Владика је позвао верне на духовну будност и опрезност, уз поуку како да живимо у овоме свету.

Будући да је свет пун зла, када се човек нађе у злу, ако му се не одупире и сам постаје зао. Зато нам је по речима Владике неопходна мудрост, која ће нам помоћи да трезвеније савладамо све препреке и искушења која нас у овоме животу сналазе.

Директну поруку налазимо у Светом Јеванђељу , а то је да на зло не одговарамо злим . По речима Владике, Господ каже да ће људи једни другима чинити зло, јер неће моћи да поднесу реч Господњу коју апостоли произносе свету, а та реч јесте и сведочанство вере наше данас.    

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Старој цркви у Крагујевцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2010/staracrkva10062010.wma

Литургији у Старој Цркви присуствовали су и ђаци ОШ Милутин и Драгиња Тодоровић, који су се на дан пред почетак школског распуста са својом вероучитељицом г-ђом Јеленом Ракић причестили, а после Литургије од Владике узели Архијерејски благослов.

[Зоран]

БОГОУГОДНО САБРАЊЕ У ХРАМУ СВЕТЕ ПЕТКЕ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ 

У недељу 13. јуна 2010. године, када Српска Православна Црква молитвено прославља Светог апостола Јерму и Светог мученика Ермију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци.

Повод за ово литургијско сабрање било је освећење темеља, на којим почиње изградња црквено-парохијског дома при поменутом храму. Епископу су салуживали протојереј-ставрофор Никола Гвоздић, архијерејски намесник јасенички, пензионисани свештеник протојереј-ставрофор Драгослав Сенић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, архијерејски намесник младеновачки, протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, парох паланачки, протонамесник Драган Милутиновић, парох селевачки и јереј Срђан Ковачевић, јереј азањски.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Смедеревској Паланци

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2010/palanka13062010.wma

У надахнутој беседи Епископ Јован је подсетио на значај јеванђељске науке за свакога човека. Христове речи записане у Светом Јеванђељу најбоља су храна за душу човекову, и зато онај који живи по речима Господњим, онај који, дакле, живи по јеванђељу већ сада започиње да задобија Царство небеско.

Након Свете Литургије уследила је Трпеза љубави коју је уприличило братсво овога храма.

јереј Ненад Петровић

[Зоран]

ДЕВЕТОГОДИШЊИЦА УПОКОЈЕЊА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ САВЕ 

 

БЛАЖЕН ЈЕ ОНАЈ КОГА СИ ИЗАБРАО ГОСПОДЕ!

СКРОМНИМ ОВОСВЕТОВНИМ СРЕДСТВИМА ПОДСЕЋАМО ДА СЕ 17. ЈУНА 2010. ГОДИНЕ НАВРШАВА ДЕВЕТ ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА У ГОСПОДУ БЛАЖЕНЕ УСПОМЕНЕ ВЛАДИКЕ ШУМАДИЈСКОГ ДР САВЕ (ВУКОВИЋА), СА УВЕРЕЊЕМ ДА СЕ ЊЕГОВО СТАРАЊЕ ЗА СПАСЕЊЕ У ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ СВИХ ЉУДИ ЈЕДИНО МОЖЕ ВРЕДНОВАТИ ПРЕД ЛИЦЕМ БОГА ЖИВОГА КОГА ЈЕ ТАКО РЕВНОСНО СВЕДОЧИО.

КОГА СМО ИМАЛИ И ШТА СМО ИЗГУБИЛИ

(Текст проф. др Данице Петровић о владици Сави, Споменица о четрдесетогодишњици архијерејскe службе)

Одлазак овако плодотворног делатеља на њиви Господњој оставља несагледиве последице у средини у којој је живео и стварао, а владика Сава је много дела на различитим странама завршио, започео, подстицао, помагао. У његовом животу и раду не остаје да сведочи само број и обим, већ и разноврсност деловања:

    * ревносни богослужитељ, који се више од свега радовао складном и лепом богослужењу;

    * монах, који је имао најдубље поштовање за сваког монаха и монахињу, за сваког оданог Божијег ревнитеља;

    * архијереј кога ће се његова браћа архијереји тек сећати по знању и доследности, по улози коју је имао у Светом архијерејском синоду и на Саборима Српске православне цркве;

    * духовни отац, који је рукополжио око две стотине свештеника и јеромонаха, а потом будно пратио њихов живот и рад;

    * доброчинитељ, који је своју оданост Господу исказивао  не само у молитвеном ревновању, већ и у богатом харитативном раду; био је пожртвовани, нежни отац многима који су остали сами и незбринути;

    * стрпљиви пастир, спреман да саслуша и добро и зло, не штедећи никада ни време ни снагу;

    * учитељ који се неизмерно радовао сваком новом човеку заинтересованом за богослужење, литургику, историју, отварајући му несебично своје велико знање, искуство, библиотеку, архивске исписе;

    * литургичар од знања и праксе, која је стицао не само кроз студије, већ превасходно кроз редовниу, деценијама  дугу богослужбену и певничку праксу;

    * појац, један од последњих сјајних зналаца карловачког појања и небројених финеса које је читавог живота учио и сакупљао;

    * научник који је са искром истраживачке страсти и са великом радошћу прилазио питањима из историје Српске цркве, литургике, химнографије, црквене уметности, појања;

    * дипломата и историчар, који је своја широка знања у многобројним мисијама стављао на располагање Српској цркви и своме народу;

    * неуморни градитељ и обновитељ храмова, које је освећивао у свим епархијама у којима је деловао, али најплодотворније у Шумадији коју је свим срцем волео и духовно подизао пуме двадесет четири године;

    * изванредан организатор који је у сваком човеку умео да види оно најбоље и да га упути на посао у којем је најкориснији;

    * нежан брат, рођак, ученик, пријатељ, брижан подједнако за упокојене ближње, као и за оне који су га окруживали;

    * колега и сарадник који је дискретном, увек присутном пажњом даривао све који су са њим радили;

    * заљубљеник и књиге и знања, издавач који је умео и да напише, али и да нађе, преведе и објави корисну књигу;

    * домаћин старинског српског кова, који је у своме дому срдачно и топло, суптилно и достојанствено, свакоме по мери указивао пажњу и част;

    * човек отвореног духа, уман и радан, ведар и увек спреман да прихвати и одговори на духовиту шалу.

Епископ шумадијски др СаваБлаженопочивши епископ шумадијски Сава је своју посвећеност Богу открио у раној младости, а током живота је остваривао кроз истрајно богослужбено ревновање и посвећеност људима. Увек је истицао и кроз своја изванредна литургичка знања показивао, да се глас Господњи „најпотпуније доживљава у богослужењу, кроз које Црква открива богатство  свога богословља“. Црквене празнике је доживљавао као стално присуство Господа „које у наш живот уноси радост, и то ону радост коју овај свет нити може дати, нити је може одузети“ (Беседа на устоличењу за епископа шумадијског, Крагујевац, 18. септембар 1977).

Био је достојанствен, смирен, присан и добронамеран човек, изузетан по својој радној енергији. Таланте  којима га је Бог даровао није трошио узалуд. Био је стваралац са визијом, коју је изградио на богољубљу израженом и оствареном кроз човекољубље.

Они који су имали привилегију да од њега уче и да са њим сарађују носиће дубоко у срцу благодат доживљену на богослужењима којима је чинодејствовао, захвалност Богу што су могли да се радују, уче и раде са његовим благословом, и обавезу да наставе оно што су уз његову подршку  започели овде у овом свету.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА МОРАВИЧКОГ ДР САВЕ, НА ХОРОТОНИЈИ У САБОРНОЈ ЦРКВИ У БЕОГРАДУ, 23. ЈУЛА 1961. ГОДИНЕ

Ваша светости, ваша високопреосвештенства, пречасна у Христу браћо, браћо и сестре!

Примајући из Ваших патријаршких руку овај жезал, символ снаге коју Господ даје посленицима својим, символ заштите од разних искушење и видљив знак архијерејске власти над разумним стадом Христовим, ја осећам како моје слабе и нејаке руке дршћу. А како да не дршћу када ова власт долази од престола Спаситеља нашег који нам каже: „Шта год свежете на земљи, биће свезано (и) на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено (и) на небу“ (Мт 18, 18). То велико благо које досеже до небеса носићу ја у „земаљском суду“ (2 Кор 4, 7) свом.

У овом светом и благодатном тренутку мога живота прва моја мисао лети са овог светог места Пастироначелнику нашем Господу Исусу Христу који изли данас на мене благодат свога светог, Животворног и Божанственог Духа. Стојим, ево, пред Тобом, Господе, укрепљен „силом одозго“ са страхом и трепетом. Смирено Ти приносим благодарност за сва добра којима си ме обасипао у досадашњем животу мом. Скрушено Те молим: Ти који управљаш корацима људским, управљај и даље животом мојим. Води ме путем Твојим, путем који води свакој истини. „Немој ме одбацити под старост, кад ме издаје снага моја, немој ме оставити“ (Пс 71, 9).

Милост Божија подигла ме је на високо достојанство архијереја и ја постадох члан велике продице апостолских прејемника. Богу је било угодно да будем одвојен од школе у којој се васпитава богословска омладина наша, од које зависи будућност наше Српске православне цркве, и од својих милих и драгих колега, на нову, тешку и велику дужност. Са овим новим достојанством скопчано је ношење крста који није од сребра, злата или драгог камења. То је крст терета апостолске службе, јер је епископско сужење у својој суштини апостолска служба. Бити епископ значи – не живети својим личним, сопственим животом, већ животом пастве која је поверена. Спасавање пастве је циљ епископовог живота. На моја млада плећа положено је данас тешко бреме. Дубоко сам свестан да ме у новом раду не очекује тих, миран и безбрижан живот, већ тешка и одговорна служба пред Богом и Црквом.

Примивши данас дар Светог Духа, примих дар да будем весник добрих вести, да проповедам прекрасну личност Господа нашег и Његово свето Еванђеље о Царству Божјем у „добро време и невреме“. Из историје пастирске науке, познато је да се Царство Божје у срцима људским може ширити само примером, самоодрицањем, многим подвизима и молитвама. Тврдо се уздам да ме на овом путу Господ, коме сам привржен од рођења свога, неће оставити без своје помоћи, јер сам Његову десницу штедро осећао и досад и да Дух Свети, који ме данас постави за епископа, неће напустити свог изабраника. Уздам се и у помоћ српских светитеља на челу са мојим заштитником, српским светим Савом.

Свесрдно се захваљујем Вама, Ваша светости, што ме предложисте за свог викарног епископа и Светом архијерејском сабору Српске православне цркве који је прихватио Ваш предлог и мене, најмлађег међу бражом својим, архијерејског достојанства. Стараћу се да својим скромним моћима које ми је Господ дао, оправдам то поверење.

Посебну благодарност дугујем Вама, Ваша светости, и Вама, Високопреосвећена господо архијереји, што призвасте данас на мене благодат Светога Духа и посветисте ме у чин епископа. Захваљујем се и свештенству и ђаконству, што се данас помоли Богу за мене.

Нека ми буде дозвољено да се у овом најсветијем тренутку мога живота захвалим својим добрим родитељима који су моју душу васпитали у верском и националном духу и чија је жеља била да се посветим свештеничком позиву. Захвално се сећам свих својих учитеља и професора у школама кроз које сам пролазио. Захваљујем се и Вама, браћо и сестре, што у овако великом броју дођосте да увеличате овај свети чин и да се са мном заједно помолите Богу. Нарочито се радујем и захваљујем многима од Вас мојим драгим пријатељима, познаницима и земљацима, што дођосте са стране да ме укрепите у овим узбудљивим тренуцима.

Нека искрене молитве свију Вас буду пред престолом Свевишњега услишене, да би ме милост Божја удостојила да увек најдостојније могу благослов Божји призвати на Вас и себе, од сад и до века. Амин.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ДР САВЕ, НА УСТОЛИЧЕЊУ ЗА ДРУГОГ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ У САБОРНОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ, 18. СЕПТЕМБАР 1977. ГОДИНЕ

Дух Свети који надахњује Цркву, показе ме (Дап 1, 24), а освећени Сабор српских архијереја, на челу с Његовом светошћу патријархом српским господином Германом, изабра ме за новог епископа шумадијског, да одсад овде „напасам Цркву Божју коју је Господ стекао својом крвљу“ (Дап 20, 28).

Улазећи у овај свештени трон, у име Оца и Сина и Духа Светога, осећам на себи Господњу десницу, као што ју је у васкрсни дан на малом острву Патмосу осетио свети Јован Богослов (Отк 1, 17) и чујем глас: „С тобом ћу бити ... нећу те оставити“ (ИНав 1, 5).

Тај тихи глас чули су свети апостоли пре Вазнесења Господњег (Мт 28, 20), а сви њихови прејемници га слушају, ево, скоро двадесет векова. Сви ми осећамо и знамо и сведочимо, да је Господ с нама „у све дане“ и да зато Његову Цркву „ни врата адова неће надвладати“ Мт 16, 18).

Православна Црква, као мистично Тело Христово, слуша стално Његов глас и дођивљава Га сваки дан. Њен живот је у Христу и она, обухватајући све векове, живот свога Женика чини потпуно савременим за нас. То се најпотпуније доживљава у богослужењу, кроз које Црква открива богатство свога богословља. „Данас се Христос рађа у Витлејему“ – објављујемо ми сваког Божића. „Данас Творац неба и земље долази телом на Јордан“ – певамо ми о Богојављењу. „Данас виси на крсту“ – тугујемо на Велики петак. „Данас се испуни пророчка реч“ – учимо на Крстовдан. Сва ова празновања за нас су стварност, доживљавање сталног присуства нашег Господа, које у наш живот уноси радост и то ону радост коју овај свет нити може дати, нити је може одузети.

Господ ми данас поверава вечност и спасење многих душа, које су плаћене „драгоценом крвљу Христа као невиног Јагњета“ (1 Пет 1, 19). Уздам се „у Бога живога који је Спаситељ свих људи“ (1 Тим 4, 10) и молим Му се „за оне које ми је дао (Јн 17, 9) да их сачува за себе, а то значи и за своју Цркву, јер Господ идентификује себе са Црквом (Дап 8, 3; 9, 4). У Цркви се, дакле, решава како наш вечни живот, исто тако и наша вечна смрт.

Као ваш нови владика, објављиваћу вам, браћо и сестре „само Христа Исуса Господа, а себе сматрати вашим слугом Христа ради“ (2 Кор 4, 5). Његова Божанска наука је увек актуелна и нова, јер Господ непрестано „чини све ново“ (Отк 21, 5). Ту науку су проповедали многи пре нас и нису се уморили, зато што једино она садржи „речи вечног живота“ (Јн 6, 68).

Епископ, као и свечтеник, шаље се народу Божјем да га духовно храни, да га чува и да га предводи. Све се то чини с разумевањем, да народ Божји жели да буде храњен „Хлебом живота“ (Јн 6, 35), да жели да буде чуван од неправославних учења, да жели да буде вођен поклоничким путем који води у обећану земљу, у Небески Јерусалим.

Пут у Небески Јерусалим сам ја изабрао за цео свој живот. Ако је исто тако и са свима вама, мојим епархиотима, свештенством, конаштвом и световњацима, онда ја полажем право на ваћу пуну подрђку у моме раду на спасењу вашем и своме. Тај поклонички пут је врло добро познат нашем народу, јер је наставник тога пута, који у живот води, наш свети Сава. Он је на дивљину рода нашега народа утиснуо пречисти лик Спаситељев и од наше народне душе начинио „икону неизрециве славе“ Божје. Он је нама Србимаомогућио да с Богом „насамо будемо“. Нека нам помогне да с Богом и останемо и кроз своје животе идемо заједно с Богом, јер је Он једини наш „пут и истина и живот“ (Јн 14, 6).

Поздрављам са овог светог места места сву браћу и сестре славом овенчане Шумадије, овог нашег Пијемонта, као потомке оних наших славних предака у чији је живот Господ ушао, те Његовом помоћи и вером у Њега „победише царства, затворише уста лавовима, угасише силу огњену... туђинске војске нагнаше у бекство“ (Јев 11, 34).

Поздрављам све становнике овог знаменитог, историјског и мученичког града. Града који је био престоница ослобођене Србије, седиште српских митрополита, прве високе школе, прве модерне српске штампарије, града више хиљада невиних српских жртава. верујем да Крагујевачани никада неће изгубити из вида, да је њихов, а од данас и мој град, религиозни центар Шумадије, град који на брду наше епархије лежи и који по побожности и црквености треба да даје тон свим осталим градовима и местима у епархији. Верујем да ћу све оне који су данас дошли у овај храм Христа ради, видети у овом храму и идуће недеље, а оне који су дошли мене ради нећу никада више видети.

Епископ шумадијски др СаваО овим светим моментима захвално се сећам родољубивог митрополита Мелентија, енергичног митрополита Петра који су деловали овде и мога претходника, блажене успомене епископа Валеријана, који је скоро тридесет година управљао овом епархијом великом ревношћу и неизмерном љубављу. Пошто је доживео да види плодове свога дугогодишњег напорног рада, дођоше му „времена одмарања“ (Дап 3, 20). Сећамо га се увек по љубави коју гајим према његовој личности и тако ђемо испунити заповест светог апостола Павла који каже: „сећајте се старешина својих који вам проповедаше реч Божју“ (јев 12, 7). Као што никада не можемо заборавити благодат коју је с неба светога низводио на своје свештенство и свој народ, тако исто не можемо заборавити њега, свога првога архијереја који је узидао себе у ову епархију.

Посебно изражавам своју радост што ме је данас устоличио Преосвећени епископ жички Господин Василије, намесник престола светога Саве. Захвалан сам му, што је и поред чланства у Светом синоду и послова у својој епархији, управљао скоро годину дана пословима ове епархије и зацелио у њој ране изазване пресељењем њеног првог архијереја у онај бољи живот.

Благодарим присутној господи архијерејима на учествовању у данашњем слављу. Уверен сам да ће ме њихове молитве и даље пратити у овој служби коју ми Црква повери, заједно с молитвама свега народа Божијег, свештенства и монаштва окупљеног у овом Светоуспенском храму.

Сава, епископ шумадијски

ОСНИВАЊЕ И ПРВИ ДАНИ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ

(Поводом педесотогодишњице оснивања Српске православне епархије шумадијске)

Територија данашње Епархије шумадијске у далекој прошлости припадала је Београдској и Топличкој епархији, а поједини делови, од 1557. до прве половине XVII века, Рудничкој, а потом Веначкој епархији чији је митрополит Серафим, са титулом веначки и руднички резидирао, 1632, у манастиру Благовештењу. Не зна се да ли је та област у то доба сачињавала засебну епископију, или је била само део Ваљевске или Ужичке епископије. Познато је да су делови Шумадије припадали Ваљевској или Ужичкој епархији (у XVIII веку) да би на крају припали Београдској архиепископији у чијем су саставу остали све до краја Првог светског рата.

После васпостављања Српске патријаршије, 1920. године, патријарх српски Димитрије управљао је не само својом архиепископијом, у чијем су саставу били Шумадија и Браничево, већ и Сремско-карловачком архидијецезом. Наредне године Свети архијерејски сабор, издвојивши из Београдске архиепископије Пожаревачки и стари Ћупријски округ до реке Мораве, васпоставио је стару Браничевску епархију.

Доношењем црквеног устава, 1931. године, спојене су Београдска архиепископија и Сремско-карловачка архидијецеза у Београдско-карловачку архиепископију, с тим што је ова архиепископија добила од Вршачке епархије град Панчево. Тако је Београдско-карловачка архиепископија обухватала територију од 27 срезова, односно од Варварина и Београда до Осјека. Није онда никакво чудо што су при оваквој подели трпели и Шумадија и Срем. Патријарси, због послова у целој Српској православној цркви, нису стигли да посвете одговарајућу пажњу својој пространој архидијецези и да је редовно обилазе. Шумадијски део епархије посетили су неколико пута у току двадесет година, а викарне епископе слали су да освете новоподигнуте храмове. Сремским делом епархије патријарси су управљали уз помоћ својих викарних епископа, који су се опет често мењали.

Идеја о оснивању Шумадијске епархије рођена је, изгледа, за време прве посете новоизабраног патријарха Гаврила Крагујевцу, о Духовима 1938. године. Наиме, после те посете Крагујевчани траже дозволу да подигну зграду за митрополију. Убрзо потом почиње рат и тако није подигнута ни зграда за Шумадијску епархију, нити је она основана.

После повратка патријарха српског Гаврила из заточеништва, 1946. године, Свети архијерејски сабор састао се први пут у своје редовно заседање у Патријаршијском двору у Београду 11/24. априла 1947. године. Заседање је трајало све до 8/21. маја. У раду овог заседања узели су учешћа сви епархијски архијереји који су преживели Други светски рат: Патријарх српски Гаврило, митрополит скопски Јосиф, епископи: будимски Георгије, бачки Иринеј, тимочки Емилијан, нишки Јован, зворничко-тузлански Нектарије, браничевски Венијамин, банатски Дамаскин, шабачки Симеон, злетовско-струмички Викентије и администратор Рашко-призренске епархије Владимир. У раду овог Сабора нису узели учешћа епископи: жички Николај, далматински Иринеј, и америчко-канадски Дионисије, који су у то време били ван земље.

На предлог Патријарха српског Гаврила, Свети архијерејски сабор, на својој седници одржаној 24. априла / 7. маја 1947. године донео је следећу одлуку:

"Оснива се самостална Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу. Овој епархији припадају намесништва: крагујевачко, лепеничко, темнићко, левачко, беличко, јасеничко, космајско, опленичко, колубарско-посавско, Архиепископији београдско-карловачкој остају град Београд, парохије ван Београда које спадају под архијерејско намесништво београдско и врачарско-грочанско намесништво, град Земун и Панчевачки рит."

За првог Епископа шумадијског Свети архијерејски сабор изабрао је 7/20. маја 1947. године викарног Епископа будимљанског Валеријана. Свети архијерејски синод је, у смислу одлуке Светог архијерејског сабора (АС Бр. 28/зап.102/1947), Епархију жичку поверио у администрацију Епископу шумадијском Валеријану, с тим што ће Жичка епархија исплаћивати епископске принадлежности у пуном износу.

Први архијереј Шумадијске епархије устоличен је у Новој цркви Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу 20. јула 1947. године. Устоличење је извршио викарни Епископ моравички Хризостом.

Патријарх српски Гаврило из Патријаршијске ризнице дао је Епархији шумадијској један архијерејски окрут, жезал и митру (дар последњег руског цара Николаја митрополиту српском Димитрију) и архијерејски чиновник. Патријарх Гаврило се такође постарао и за издржавање Епархије шумадијске у њеним првим данима. Наиме, Епархијски управни одбор Архиепископије београдско-карловачке донео је одлуку у којој се, између осталог, каже:

''Да би се могла отпочети организација ове ново-креиране епархије, одлучујемо:

Из благајне Епархијског управног одбора А. Е. Београд.-карловачке исплатити на име помоћи Епархији шумадијској Дин. 10.000 (десет хиљада) на терет парт. поз. 6 расхода (непредвиђени издаци) епархијског буџета за 1947. годину. О овој одлуци обавестити Његово Преосвештенство Епископа шумадијског Господина Валеријана и епархијску благајну знања и исплате ради. А.Е.М. Патријарх српски Гаврило.''

Већ другог дана после устоличења, епископ Валеријан је, да би обезбедио основна средства за нормалан живот и рад новоосновне епархије, упутио распис свим архијерејским намесништвима и управама манастира у коме је рекао:

''1. Епархијски управни одбор А. Е. Београдско-карловачке у почетку ове године учино је епархијски разрез на црквене општине и манастире, и о томе обавестио црквене и манастирске управе, да би оне предвиделе у својим буџетима, и да новац шаљу одбору у Београд. Већи број црквених општина и манастира, овај разрез до сада нису уплатили ЕУ Одбору Архиепископије.

Како је одлуком Св. Арх. Сабора бр. 1704/зап. 102 од 24. априла / 7. маја 1947. године основана нова Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу, у чији је састав ушло и ваше намесништво, односно манастир, те се позивате, да обавестите све црквене општине да убудуће своје материјалне обавезе према Епархији/епарх. разрез за 1947. г. и дужни за 1946, као и добровољне прилоге, које свештенство прикупља за издржавање Епархије шаљу Епархијском управном одбору у Крагујевцу. Новац доносити лично или слати за сада поштанском упутницом, док се не одштампају чековне уплатнице.

Пошто је ово нова Епархија, која сада има и веће потребе, то се позивају црквене општине и свештенство, да у испуњавању својих обавеза буду ревноснији.

2. Св. арх. синод пов. бр. 1786/зап.398 од 16/29. маја 1947. г. донео је одлуку, да се сви његови расписи штампају у Гласнику и да се више не достављају канцеларијским путем.

Пошто ови расписи у будуће неће бити на до сада уобичајен начин саопштавани, то упозорите све свештенство и црквене општине, да читају Гласник и да се стриктно придржавају расписа, који ће се тамо штампати, и ако се тражи неки извештај, да по распису одмах поступе, јер се некакве ургенције неће чинити."

Нова епархија је за потребе епископа изнајмила једну грађанску кућу близу Нове цркве и свој живот отпочела скромно.

Крајем 1947. године Епископ Валеријан је, у сагласности са Црквеним судом и Епархијским управним одбором, а на молбу свештенства Младеновачког среза основао ново Архијерејско намесништво младеновачко. Касније су основана још два архијерејска намесништва: бељаничко и орашачко, тако да Шумадијска епархија и данас (1997. године, прим. преређивача) има дванест архијерејских намесништава.

У Шумадији затечено је 158 парохија и 109 црквених општина. Само 9 парохија било је без свог редовног парохијског свештеника. У епархији било је укупно 111 парохијских храмова.

Приликом оснивања Епархије шумадијске, Крагујевац се, као седиште епархије, нашао не само на периферији епархије, већ је и један његов део припадао Жичкој епархији, а такође и сва његова залеђина. До нове арондације дошло је, споразумно, између новог Епископа жичког Германа и епископа шумадијског Валеријана, 1956. године. Тада је Свети архијерејски сабор донео следећу одлуку: "Прихватити предлог Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Господина Валеријана и извршити арондацију и ново разграничење Епархије шумадијске и Жичке на тај начин што се од Епархије жичке одузимају и Епархији шумадијској припајају манастир Драча и парохије: баљковачка, грбичка, грошничка, прва и друга забојничка и дивостинска."

У току минулог пола века повећавао се број парохија, црквених општина, манастира, парохијских храмова, капела, а такође и број парохијског свештенства, јер је рукоположено преко 200 свештеничких кандидата. Нагло се повећао број нових парохијских домова, с обзиром да их је 1947. године било свега 39.

Сви успеси постигнути су захваљујући вредном свештенству и народу који су своје дарове давали у радној снази, материјалним добрима и новцу.

Побожност и црквеност народа Шумадије за све време трајања ове младе епархије биле су присутне у најтежим послератним временима, временима прогона, застрашивања и затварања свештеника и верника због јавног исповедања вере, подизања црквених објеката или ношења литија. Али највећу радост причињавали су дуги и дуги редови причесника за време Великог ускршњег поста у свим годинама постојања наше епархије. И што је врло важно, ти редови су још гушћи, јер  Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху (Дап 2, 47).

Сава, епископ шумадијски

АРОНДАЦИЈА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Приликом оснивања Епархије шумадијске, 24. априла/7. маја 1947. године, Крагујевац се, као седиште Епархије, нашао не само на њеној периферији, већ је један његов део припадао Жичкој епархији, а такође и сва његова залеђина. Зато је епископ шумадијски Валеријан већ у јануару 1948. године предложио Светом архијерејском синоду СПЦ ''да се изврши арондација Епархије шумадијске на тај начин што би се од Епархије жичке одузеле и припојиле Епархији шумадијској парохије: грошничка, баљковачка, прва и друга забојничка, грбичка, рамаћска и дивостинска са манастиром Драчом''. У предлогу епископа Валеријана не помиње се манастир Дивостин јер је, у то време, био парохијски храм за села која су припадала дивостинској парохији.

Након разматрања, Свети архијерејски синод одлучује:

''Передлог Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Валеријана да се изврши арондација Епархије шумадијске на тај начин што би се од Епархије жичке одузеле и припојиле Епархији шумадијској парохије: грошничка, баљковачка, прва и друга забојничка, грбичка, рамаћска и дивостинска са манастиром Драчом придружити предмету арондацији епархија па га у своје време изнети пред Свети Архијерејски сабор'' (СинБр. 879/зап. 200 од 1. марта/17. фебруара 1948).

Очевидно да Свети архијерејски сабор није хтео и није могао да се упушта у ово питање без знања, одобрења и сагласности епископа жичког Николаја који је у то време живео у Америци.

До арондације је дошло споразумно између епископа жичког и шумадијског 1956. године, после смрти епископа Николаја. тада је Свети архијерејски сабор донео следећу одлуку:

''Прихватити предлог Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Валеријана и извршити арондацију и ново разграничење Епархије шумадијске и жичке на тај начин што се од Епархије жичке одузимају и Епархији шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, прва и друга забојничка и дивостинска'' (Асбр. 21/зап. 29 од 2. јуна 1956).

Овом одлуком Светог архијерејског сабора усвојен је предлог епископа шумадијског Валеријана из 1948. године, с тим што је парохија у Рамаћи остала и даље у саставу Епархије жичке.