Епархија шумадијска

[Зоран]

Стодвадесет година Храма Успења Пресвете Богородице у Саранову

Поводом 120-годишњице храма у Саранову Епископ Јован Шумадијски служио је, дана 03. октобра 2009. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви посвећеној Успенију Пресвете Богородице. Саслуживали су му следећи презвитери: пензионисани протојереј-ставрофор Драгослав Степковић, протојереји-ставрофори Миладин Михаиловић и мр Рајко Стефановић, протојереј Љубиша Ђураш, протонамесници Видоје Рајић и Велибор Јовановић, као и ђакони Иван Гашић и Дејан Шишковић. Пре саме Литургије Епископ је освештао новосаграђену палионицу свећа, да би потом одликовао протонамеснике Видоја Рајића, пароха 1. лаповског и Велибора Јовановића, пароха сарановачког чином протојереја.

Храм Успенија Пресвете Богородице у Саранову саграђен је 1886.г. за време службовања пароха Милића Поповића, да би био освештан 3 године касније, тј. 1889 г. Освештао га је српски Митрополит Михаило Јовановић. У Саранову су служили пароси Алекса Исаковић( 1904-1947), Предраг Тимко( 1946-1962), Драгослав Степковић( 1962-1974), Милорад Лазић( 1974-1998) и Велибор Јовановић( 1998) чијим трудом и залагањем је саграђена капела Покрова Пресвете Богородице у порти 2003.г., а 1993. г. постављен нови иконостас, рад академског сликара Мише Младеновића из Београда. Овај иконостас је дар Љубомира Ивановића, који је настањен у Америци, али је родом из Саранова.

У својој богонадахнутој беседи Владика Јован је говорио о важности доласка у храм, нарочито на Свету Литургију тј. на Свето Причешће. Сто двадесет година су се наши преци сабирали у овом храму у заједници светог Хлеба и свете Чаше. Њих је сабирао исти онај Дух Божији који нас је и данас скупио на том светом месту што нас наводи да се запитамо колико је само ту светих Литургија одслужено, колико се верујућих ту исповедило, крстило, причестило или помолило Богу живоме. Владика је нагласио да у храму пребива и бди Дух Свети који освећује и просвећује све оне који у њега долазе, али то се односи само на оне који верују у живога Бога. Историја сваког, па и овог храма је нераскидиво повезана са историјом тог народа, овај храм је дакле био место у коме су верници очвршћавли своје душе и крепили се у вери у тешким животним моментима. Владика је затим нагласио присутном народу да не треба олако да посежу за туђим вредностима, већ да чувају своју веру и нарочито да живе по њој. Свако од нас треба да се преиспита живи ли заиста онако како нам то православна вера налаже, јер ако не живи онда неће одолети свим оним искушењима која свакоме од нас следе у животу. У Цркви се човек учи, обнавља и савладава мноштво тих искушења што нарочито важи за Свету Литургију и наше учешће у њој. Господ нам је оставио Цркву која је Тело Христово и ми треба да будемо удови тог Тела, јер ћемо, следећи Светим Оцима, спасавајући себе спасити и оне који су око нас.

При крају Литургије причестило се мноштво верних Саранова и околних села, нарочито деце. Затим је уследио културно-уметнички програм, и на крају трпеза љубави.

Јереј Горан Живковић

[Зоран]

Прва Архијерејска Литургија на темељима храма Зачећа Светог Јована Крститеља у Поскурицама код Крагујевца

8. октобар 2009 - 9:36

Епископ шумадијски Г. Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију на темељима истоименог храма у селу Поскурицама надомак Крагујевца. Владици су саслуживали свештеници Архијерејског намесништва крагујевачког: протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Милан Томић, протонамесник Драган Брашанац, јереј Петар Бранковић, јереј Мирољуб Миладиновић, као и јереј Гојко Марковић. Ово је прва Архијерејска Литургија од како је Црква у Поскурицама почела да се гради.

Честитајући храмовну славу Првојерарх шумадијски указао је инпозантну личност Светог Јована Крститеља, на његове речи упућене свим нараштајима и свим поколењима, да само покајањем можемо задобити Царство Небеско. Само право и истинско покајање може донети рода .Владика је навео пример праведних и честитих родитеља Јованових Захарија и Јелисавете који су у позним годинама као и родитељи Светог Саве добили свога љубљеног сина. Вера у Бога и то вера која долази из дубине нашег бића, може учинити оно што је за нас људе немогуће могућим . Зато је и то Владика наглашва јака вера а не само молитва итекако битна у животу сваког хришћанина, хоће ли он својом вером право а не лажно посведочити Христа. Ту и такву веру имали су родитељи Светог Јована Крститеља ,и Бог је чуо и одазвао се на њихову молитву. Литургијском сабрању поред верних Поскурична присуствовала су и деца из Основне школе Свети Сава из Винограда.

На крају Свете Литургије је пререзан славски колач а затим је свечар Господин Милован Радојевић из Поскурица приредио Трпезу љубави за све присутне.

Извор: Епархија шумадијска - јереј Милан Петровић

http://www.spc.rs/sr/prva_arhijerejska_liturgija_na_temeljima_hrama_zaceca_svetog_jovana_krstitelja_u_poskuricama_kod_kra

[Зоран]

ЧУДОТВОРНА ИКОНА БОГОРОДИЦЕ МЛЕКОПИТАТЕЉНИЦЕ У САБОРНОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

Чудотворна Икона Пресвете Богородице Млеко-

питатељнице из поснице Светог Саве Освећеног у Кареји, која је иконописана и намењена као дар сестринства манастира Каленић, а нарочитом заслугом хришћана Бранислава Миотровића, Рада Танића, Слободана Симића, Миломира Мајдевца, Драгана Петковића и Десимира Петковића који су материјално помогли сестринство Каленића и игуманију високопреподобну мати Нектарију, донета је у Србију као дар Епископу шумадијском Г. Јовану и Богомспасаваној Епархији шумадијској и изложена верницима на целивање у Саборној цркви у Крагујевцу 8. октобра 2009.године.

Свечани дочек са литијом коју је предводио Његового Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, заједно са свештенством и монаштвом крагујевачког и лепеничког намесништва, праћен је до сада незапамћеним бројем верних крагујевчана. Порта Саборне цркве била је испуњена насмејаним лицима деце која су предвођена својим учитељима, дошла из многих крагујевачких основних и средњих школа да приме благослов од заштитнице мајки и деце, Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Литија се зауставила код Крста, где је уприличен дочек Чудотворне иконе Млекопитатељнице, одакле је настављена до Саборне цркве, где је одслужен акатис у част Пресвете Богородице.

Након акатиста Владика Јован се обратио присутним верницима речима захвалности Богу и Пресветој Мајци Божијој који су нас удостојили овакве милости и благослова, да је за кратко време у Цркви Божијој у Шумадији подарена велика благодат да је посећују две чудотворне иконе Мајке Божије, Богородице Тројеручице, пре неколико месеци у Каленићу и, ево сада Богородице Млекопитатељнице и Богомданом граду Крагујевцу.

„ И не дођоше оне са обичног места, него дођоше из свете земље, Свете горе, која се назива вртом Пресвете Богородице...и сада нас благосиља у овоме Саборном храму чудотворна икона Богородице Млекопитатељнице. Дође да нас нахрани млеком којим је хранила Сина свога и Господа нашега, има ли шта лепше него да нас сада мајка Божија Тројеручица сабира из Каленића сабира и светим млеком задоји, како би тим млеком попунили сву нашу духовну празнину. А њено млеко је њена наука о Сину Њеном и Господу нашем. Имали ишта лепше него да се хранимо са њених светих груди, и да се нађемо у загрљају Царице Небеске, и да нас она храни, руководи, штити, брани, да нас она пита, васпитава у науци Господа нашег Исуса Христа. Дође нам, браћо и сестре, данас ова икона да нас благослови, посвети, сложи и обожи. Дође нам, из светосавске карејске испоснице, пред којом је наш учитељ и просветитељ свети сава, клечао и молио се и сузе лио за род српски. А ово нам све говори да је ова икона Млекопитатељница омолитвена молитвама Светог Саве. Шта нам још треба? Ништа, само вере у Живога Бога, брате и сестро."

После обраћања Архијереја, верници су са страхом и побожношћу сатима приступали икони Млекопитатељници да је целивају.

Извор: Епархија шумадијска - јереј Зоран Врбашки

[Зоран]

СЕДАМДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ОД ПОГИБИЈЕ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА У МАРСЕЉУ

Поводом 75 година од погибије Краља Александра I Карађорђевића у Марсељу, у Храму Светог Ђорђа на Опленцу, 9. октобра 2009. године, на дан Светог Јована Богослова, служена је Света Архијерејска Литургија и парастос.

Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Господин Јован, а саслуживали су: Његово Преосвештенство умировљени Епископ Аљаски Николај, архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михајловић, као и многобројно свештенство опленачког намесништва. На Светој Литургији присуствовали су: Принц Владимир са супругом Бригитом, г. Драган Јовановић, председник Општине Топола, велики број деце из Основне и Средње школе Карађорђе и Краљ Петар I из Тополе. Присутнима се беседом обратио Владика Јован који је позвао на Христове речи да љубимо једни друге. Љубав је наша покретачка сила и снага, а не људска мржња која је Краља Александра осудила на смрт. Ако хоћемо живот вечни још једном је Владика позвао да верујемо у Бога, да имамо љубави једни према другима, као што нам говори и Свети апостол љубави Јован Богослов, да је Бог љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.

После одслужене Свете Литургије и парастоса у Карађорђевом граду Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован је присуствовао отварању 37 Опленачке бербе,после које је уследио културно уметнички програм.Цвеће и венце на крипту положили су преседник Србије Борис Тадић, чланови породице Карађорђевић, представници дипломатског кора, Драган Шутановац, министар одбране. По завршетку комеморације министар Шутановац је отворио изложбу '' Државнички и ратнички пут краља Александра Првог '' у кући краља Петра Првог на Опленцу.

Историја ће краља Александра Карађорђевића упамтити и по политици југословенства која се показала неуспешна – рекао је министар Шутановац. После седам и по деценија можемо да кажемо да је био велики визионар, а његов пројекат није успео не зато што је био лош, већ зато што му следбеници нису дорасли.

Краљ Александар Први Карађорђевић или Краљ Ујединитељ, је био први Краљ Југославије (1929-1934). Краљ Александар је био други син краља Петра Првог и кнегиње Зорке.Отишавши из своје родне груде у Француску ради учвршћивања одбранбеног савеза против Немачке изгубио је свој живот у Марсељу 9.октобра 1934. године.Његова смрт је дубоко потресла цео свет,а поготово српски народ.Његово тело је испраћено од стотину хиљада људи све до Опленца где је сахрањен у задужбини краља Петра I.

[Зоран]

ВЛАДИКА ЈОВАН ОСВЕТИО ЦРКВУ СВЕТЕ АНАСТАСИЈЕ СРПСКЕ У КОПЉАРИМА КОД АРАНЂЕЛОВЦА

Неизмерни благослов Божији излио се у недељу 11. октобра 2009. год. на вернике и житеље села Копљари надомак Аранђеловца, када је у овом малом шумадијском селу освећена црква преподобне Анастасије Српске, мајке Светога Саве. Неизмерна је била и радост у срцима свих оних који су се трудили и успели да подигну прву цркву у целој Србији која је посвећена великој и дивној Анастасији Српској.

Ницање ове мале, али јединствене цркве отпочело је јануара 2006. год. када је Епископ шумадијски Г. Јован благословио да се црква подигне на пољани у центру села, поред основне школе. Јуна исте године Владика Јован је освештао земљиште за цркву, да би почетком новембра било обављено и освећење темеља. Понесени благословом Св. Анастасије и жељом да се у њиховом селу прославља Господ, а вођени председником Грађевинског одбора г. Драганом Прекићем, верници Копљара и околине су као једна породица прионули на прикупљане средстава за изградњу цркве, уграђујући себе и своје потомке у Дом Божији. Крајем априла 2007. год. грађевинска екипа на челу са г. Милинком Милетићем из Крагујевца, отпочиње зидање и већ крајем августа црква бива озидана. Током 2008. год. завршена је већина грубих радова, а крајем марта Владика Јован је освештао девет крстова за цркву- два велика, позлаћена и седам малих од прохрома. Током 2009. год. у Цркви је постављен мермерни под и дрвени иконостас, започето је фрескописање олтарске апсиде и црква је комплетно опремљена свим богослужбеним сасудима и књигама.

На дан Св. исповедника Харитона, 11. октобра, на стотине људи је дочекало свог Архијереја и присуствовало освећењу храма Божијег. Освећење је обавио Епископ шумадијски Г. Јован, уз саслуживање умировљеног Епископа аљаског Г. Николаја, игумана студеничког Архимандрита Тихона, Архијерејских намесника: орашачког Миће Ћирковића и опленачког Миладина Михаиловића и бројног свештенства орашачког намесништва. Радост и красота овог великог сабрања била је крунисана и тиме што је Владика Јован у Св. Престо Копљарске цркве, поред моштију Св. великомученика Лазара Косовског, положио и део моштију Св. мајке Анастасије.

Током Св. Литургије, Владика Јован је одликовао надлежног пароха, протојереја Милисава Симића, правом ношења напрсног крста, због труда и љубави које је уложио приликом подизања и уређења цркве у Копљарима. Након Св. Литургије, Владика Јован се обратио сабраном народу, заблагодаривши Богу и свима који су и најмање допринели да се подигне Црква преподобној мајци Анастасији и то прва у целој Србији. Подижући овај храм, рекао је Владика, ово село и сви његови житељи подизали су и уздизали себе ка Богу, а храм је онај део неба на земљи који нас увек и довека уздиже и приближује Богу. Владика Јован је посебно емотивно говорио о Св. Анастасији, проналажењу њених моштију док је био игуман у Студеници, као и о својој везаности за мајку Анастасију, чијим се молитвама опоравио након тешког саобраћајног удеса и након петомесечног боравка у болници, када је био скоро непокретан. Зато је замолио све присутне, а посебно жене и мајке, да се увек молитвено обраћају Св. Анастасији, која је заштитница овога храма, села Копљара и свих који у њему живе.

По завршетку Св. Литургије, подељене су грамате захвалности и ордени св. Симеона Мироточивог онима који су највише дипринели подизању ове мале, али прелепе Цркве. Након тога, владике Јован и Николај су са свештенством и свим народом отпратили кратак културно-уметнички програм, који су извела деца Копљара и Орашца, а потом учествовали у заједничкој трпези, која је била спремљена за сав присутан народ.

Након одласка из Копљара, Владике су посетили и храм св. апостола Петра и Павла у Аранђеловцу.

јереј Александар Миловановић

[Зоран]

ПРАЗНИК КИРИЈАКА ОТШЕЛНИКА У ЦРКВИ СВ. САВЕ НА АЕРОДРОМУ

Народним делом Литургијом ми изнова и изнова Духом Светим у историји остварујемо трајање Христа односно Цркве која је Тело Његово кроз земаљске временске периоде…

Преосвећени Владика Јован је служио Свету Литургију уз саслуживање о. Зорана Крстића ректора Богословије св. Јована Златоустог , о. Милана Бороте и братства овог светог храма.

„Јер си Ти Који приноси и Који се приноси, који прима и који се раздаје, Христе, Боже. Учествујући у Литургији (епископ, свештеници, народ) ми постајемо сарадници Христови. Сопствено Тело, Христос изграђује сам, Духом Светим, уз помоћ нашу (Еф 4,12 и Кор 12,4-12), Дакле, у Цркви Он (Христос) из реда светих (лаос) бира црквену јерархију и даје јој посебну и већу службу, благодат и власт (Дап 1,25). „Они су одређени и постављени на изграђивање Тела Његовог и зато, докле траје та изградња, они су неопходни и без њих не може бити Цркве и њеног живота и рада у свету.“ Обдарени благодаћу и свештеном влашћу они, као “служитељи Христови и управитељи тајни Божијих“ (1 Кор 4,1), препорађају народ Духом Светим „у Христу Исусу кроз Јеванђеље“ све док се не уобличи Христос у свима нама и не достигнемо у јединство вере и познања Сина Божијега у човека савршена. Из Христа као главе Тела Цркве истиче сва благодат, службе, власт, науке, пастирство, свештенодејство и преко епископа, свештеника, ђакона све то се пројектује у заједницу Његову - Цркву. Овакав став је увек био и остао темељ сваког благочешћа и богоугодног живота у Цркви.

[Зоран]

120 година црква у Реснику

Ни неуобичајено хладно време, ни радни дан нису спречили мештане села Ресник надомак Крагујевца да на храмовни празник Покрова Пресвете Богородице у великом броју дочекају свог Архипастира, Владику Јована. Повод за овакав сусрет јесте јубилеј Цркве у Реснику, јер се навршило 120  година од како је ова светиња подигнута, али и захвалност омиљеном свештенослужитељу Владимиру Ћирковићу, који је оставио дубок траг у овом селу, а који по награди Владике Јована прелази на другу парохију.

Ресничка Црква је трајала и опстајала у најтежим временима јер је саграђена на темељу Богочовека Христа, а Пресвета Богородица учинила је да она на овако велики јубилеј засија најсјајнијим сјајем. У својој проповеди верном народу Владика је говорио о пресветој Богородици, али не теоретски, већ пре свега из угла живота сваког хришћанина.

"Одувек је Црква славила Пресвету Дјеву Марију као Ходатајницу рода људскога. Немогуће је побројати помоћ коју Пресвета Дјева Марија пружа свим људима: онима у граду, у манастирима, у миру или рату... Она је Посредница између нас и Бога и то је разлог за радост људи...", нагласио је Владика Јован верном народу Ресника, па наставља: "Црква нас учи да је Она шира од Небеса. У њеном крилу има места за све. У чијем крилу може бити топлије, сем у Мајчином". О односу Господа нашега Исуса Христа према Пресветој Богородици, Владика нас учи да је Господ казао, будући разапет на крсту:"Шта год заиштеш од Мене даћу Ти" и тиме показао колика  је Њена молитвена снага пред лицем Господа. „Она тугује за својом децом која иду странпутицом и жели, као права мајка, да се ми вратимо на пут Истине", додаје Владика у контексту односа Бога и људи. У проповеди  Владика се осврнуо  и на наше животе и истакао:"Ми живимо у времену обезвређеном, времену замењених вредности, када људи не могу да схвате шта то значи живети с Богом и у Богу. Неморал и неистину више штитимо него Истину. Зато Богородица држи широм раширене руке, да заблудело дете прими у своје наручје, да га нахрани храном вечности да никада не огладни, као што је хранила  млеком своје Дете". На крају своје проповеди Владика је подсетио верне на то како треба да живимо:"Прави живот је у Истини, правди и љубави, када човек хоће да буде поштен, када родитељ хоће да усмери своје дете, на пут Правде, Истине Љубави". Још је Владика недвосмислено рекао:"Бог неће лењог, нерадног човека. Лењост је грех, лењ човек не радећи ништа, оговара и чини зло, јер ничим није упослен. Када човек ради, а још то чини уз молитву, добија још више елана и доприноси  спасењу других".  По речима Владике:"Богородице је била призвана да буде храм Божији, храм Духа Светога, она слуша Реч Божију. На реч архангела Гаврила, Она је збуњена, али послушна. Да се и ми угледамо на Њу и кажемо «Нека ми буде по речи Твојој». А ми треба свагда да знамо оно што смо данас чули читајући у Јеванђељу «Благо онима који слушају реч Божију и држе је». Богородица је све радила у храму и чистила га је и није се стидела и постала је храм Божији. А ко смо ми? Она је мост између Бога и људи. Зато клекнимо на колена да нам остане Заштитница, да нас води и руководи."

dgdНакон одслужене Литургије, пресечен је славски колач, а домаћин је био свештеник Владимир Ћирковић, који је за само неколико година пастирског рада  генерално обновио  храм.  Литугијско славље  настављено  свеопштим весељем и свечаним ручком. После поздравне беседе оца Владимира , изведен је богат културно - уметнички програм. Најпре је наступио песник Добрица Ерић, рецитујући пригодне стихове својих песама, потом солиста на фрули Кондић Конда,  етно ансамбалл „Ресник" састављен од домаћица овога села, које су вокалним наступом  извеле неколико музичких нумера народног појања.

Црква у Реснику сазидана је је 1889. године за време свештеника Ресничког Мијаша Срећковића родом из Великог Крчмара. Пре него што је Црква у Реснику саграђена, парохија ресничка припадала је манастиру Грнчарици. Почетак рада и договора око подизања храма јесте празник Младенци 9.марта 1888. После богомоље одржане у малој дрвеној капелици, које се и данас налази на јужној страни храма, свештеник Мијаш објавио је народу  неопходност  подизања зиданог храма . Након сакупљања добровољних прилога, започело се са извођњем радова. Пошто су сви мештани  учествовали у изградњи, Црква је зидана веома брзо и на Покров Пресвете Богородице 14. октобра 1889. године служена је прва Литургија. Већ 1895. године свештеник Новак Ристовић подиже црквену кућу у порти. 25.августа 1925. Eпископ жички Сава ( Дечанац )  освештава Цркву. Након I Светског рата, деца палих бораца су даривала Цркви звона: теже од 300кг даривао је  1925.године Борисав син палог борца Христивоја Селенића из Ресника, а мање од 200кг даривала је Даринка удовица војника Милутина.

[Зоран]

СПОМЕНИЦА – ФОТОМОНОГРАФИЈА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

НОВА КЊИГА О ШУМАДИЈСКОЈ ЕПАРХИЈИ

(Припремио и уредио Саво М. Арсенијевић, протојереј ставрофор)

У првој деценији XXI века само ретком пригодом, захвајући пре свега ентузијазму у неким епархијама наше помесне Цркве, појављују се озбиљнији зборници, споменице или монографске публикације, посвећене неком значајном јубилеју, личности или важном манастиру и храму. И у тежим временима било је много више изузетно успешних пројеката ове врсте. Као да ни у самој Цркви, а још више у друштву и научним институцијама, нема снаге (многи ће рећи због недостатка финансијских средстава) да се сачињавају монографије о угледним манастирима или споменице посвећене великим јубилејима или изузетним црквеним личностима.

Шумадијска епархија је, хвала Богу, међу онима који успевају и у овим временима да приређују озбиљне, систематично припремљене публикације о свим видовима црквеног живота у овој дијецези. Након Шематизма објављеног почетком ове године који обихвата стање Цркве Божије у Шумадији у периоду од 2002. до 2008. године (време архипастировања Владике Јована Младеновића), пред нама је, ових дана врло луксузно одштампана и, слободно можемо рећи, монументална Споменица Епархије шумадијске – фотомонографија коју је припремио и уредио протојереј ставрофор Саво М. Арсенијевић, парох Светотројичке цркве у Крагујевцу.

Ова монографија, која заиста има све карактеристике раније објављиваних монографских студија о нашим најзначајнијим светињама, као Споменица није посвећена неком конкретном поводу или јубилеју, већ је „општа ктиторска плоча свих црквених здања изграђених на овим просторима о којима се старају Епископ, свештенство и верни народ Епархије шумадијске“, како у предговору истиче прота Саво Арсенијевић. Дакле, она је „визуелно сведочанство“, односно користи најсавременије технологије визуелног представљања кроз фотографију и даје приказ стања манастира, катедралног храма, парохијских цркава и осталих црквених грађевина Шумадијске епархије на почетку трећег миленијума. Приређивач има на уму да једна фотографија може да објасни више него многе речи, односно да је фотографија пут у прошлост и тренутак вечности. Тако је, истиче С. Арсенијевић, „ова Споменица тапија и завештање будућим нараштајима“. Иако срж ове књиге чине фотографије, не треба заборавити да њих прате и одговарајући текстуални подаци и објашњења, што ће корисницима омогућити да имају пуни доживљај о ономе што кроз векове Богом руковођене личности, знане и незнане, градише на територији данашње Шумадијске епархије.

Након кратког историјског прегледа црквеног живота у Крагујевцу и Шумадији који је праћен са неколико ексклузивних старих фотографија, следи део Споменице посвећен актуелном првојерарху Цркве Божије у Шумадији, Епископу Јовану (Младеновићу). Чине га новоприпрмљена службена биографија Епископа, као и низ врло драгоцених фотографија које прате његов монашки живот у Студеници и шеснаест архипастирских година као Епископа тетовског, западноамеричког и шумадијског. Није потребно истицати колико драгоцено сведочанство за историју наше помесне Цркве могу бити фотографије из живота Студенице у другој половини XX века, када је она – Мајка свих српских цркава – прави и плодотворни центар борбе да Српска православна Црква не буде искључена из темеља националног идентитета. Потпуне текстуалне биографије претходних шумадијских епиакопа, Владике Валеријана (Стефановића) и Саве (Вуковића) допуњују многе до сада непоознате фотографије из њиховог благочестивог архипастирског рада.

И из ове Споменице – фотомонографије се види да се у свих шест деценија постојања Шумадијске епархије, а нарочито у последњој, изузетна пажња поклања уздизању монашког живота и манастира. Сведоче о томе успеле и квалитетне фотографије архитектонских и сликарских вредности манастира, али још више новоизграђених, обновљених и сређених манастирских конака у којима живе и са народом, гладним и жедним Бога Живога, сусрећу се монаси и монахиње, ти велики молитвеници за наше спасење. Ова књига исправља и једну неправду из ранијих књига о црквеном животу у Епархији – сада преко фотографија видимо ко су житељи наших манастира.

Свака црква, парохијска и филијална, у свим парохијама Шумадијске епархије које су груписане у тринаест архијерејских намесништава, фотографисана је, споља и изнутра, изузетно професионално, и те фотографије су врло квалитетно и прегледно репродуковане на страницама Споменице. Готово ниједној цркви није припало мање од једне странице ове и обимом велике књиге. Посебно похваљујемо прегледност коју је омогућио велики формат (30х21 сантиметар), али и осећај приређивача и графичког уредника о молитвеном значају, историјском трајању и архитектонско-ликовним вредностима појединих храмова. У овом делу налазе се и фотографије свих парохијских свештеника.

Оригиналним графичко-дизајнерским решењима, о којима се старао Дејан Манделц, омогућено је кориснику да се врло лако сналази међу великим бројем чињеница, визуелних и текстуалних, које су распоређене на 436 страна ове монографије. То је постигнуто тако што маргине бојом и текстом упућују на садржај који се у тој целини књиге налази.

Важан садржај Споменице – фотомонографије Шумадијске епархије чине и картографски прикази размештаја манастира, парохија и храмова. Чим се књига отвори, сусрећемо се са комплетном картом Епархије, са границама архијерејских намесништава, у коју су уцртани сви манастири и цркве. Ту је и размештај храмова на подручју града Крагујевца. У књизи су распоређене и карте које указују на положај манастира, односно храмова по архијерејским намесништава. Израдио их је веродостојно Хаџи Љубиша Гвоић.

И опрема и квалитет штаме Споменице завређују истицање. Како на први поглед изгледа, ипак није реч о луксузном издању, јер садржај који је обухваћен не би било могуће приказати на мање захтевном графичком материјалу. Јер, фотографија јесте ефикасан и захвалан медиј, али ако није квалитетно репродукована, губи све своје предности. Зато је било непоходно определити се за виококвалитетан папир. А књига овог обима захтева и нарочито паковање, што је постигнуто сврсисходном кутијом са ваљаним графичким решњима. Важно је и што ова монографија има и електронски формат, то јест садржај се може пратити и путем електронског оптичког диска (DVD).

Реализација овако амбициозно замишљене књиге много зависи од квалитета штампе. Имајући у виду претходна искуства, знало се да одговарајући квалитет само гарантује најмодернија штампарија у Крагујевцу, а можда и шире – Графостил. Свако ко буде ову фотомонографију имао у рукама, потврдиће да Графостил има велике заслуге што је она урађена по највишим графичким стандардима. Такође, видљиво је колико је свим појединцима, ангажованим на припремању књиге, поред професионалних знања, била неопходна и посебна посвећеност овом пројекту, вера да раде нешто изузетно важно и корисно. То је највише исказао протојереј стварофор Саво М. Арсенијевић, носилац, у пуном смислу речи целог пројекта, као и фотограф Бојан Пауновић и ликовни уредник Дејан Манделц.

Одговор на питање зашто смо добили изузетну књигу – монографију о Шумадијској епархији, налази се и у речима уредника С. Арсенијевића у предговору Споменице Епархије шумадијске - фотомонографије: „Савремене вавилонске куле настају и нестају у облацима прашине и задаха трулежи, стварајући одвратност према њиховим боговима или према култу личности. Али, градити у славу и спомен Бога Живога, од искона је била највећа жртва и дело које уздиже... “.

Н. Ј.

[Зоран]

110 ГОДИНА ЈАГОДИНСКЕ ЦКВЕ СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА

У недељу, 18. октобра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Aрхијерејску Литургију у Јагодини. Владици су прислуживали игуман манастира Свети Лука архимандрит мр Алексеј (Богићевић), игуман манастира Јошанице Евтимије (Јутрша), осморица свештеника и тројица ђакона.

Онако како то једино и приличи овом јубилеју, Светом Литургијом, обележен је веома важан догађај за локалну Цркву и све њене чланове који су уложили себе у овај храм и оставили нама у наслеђе да имамо где да творимо заједницу са Богом. То је била прилика да се захвалимо свима онима који су више од једног века служили и прислуживали и који су учествовали у животу Цркве. А где да се захвалимо него опет у Светој Литургији, заједничком делу, која спаја све нас, од оних од пре једнод века па све до оних који су данас својим учешћем потврдили своју припадност и своје опредељење Царству Небеском. У Светој Литургији, предукусу Царства Небеског, која превазилази временске баријере и све нас заједно скупља у окриље Божије, где нема мртвих, него су сви живи у Богу.

Тумачећи Јеванђелске речи: ''И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима'', Владика је истакао да само неразуман човек, човек који нема нимало љубави према Богу и људима може да остане равнодушан према овим речима, јер су оне суштина нашег живљења и нашег мећусобног односа. Он је говорио о непријатељству и о нашој оптерећености о томе шта ко чини нама, а никако о томе шта ми чинимо другима, а српски народ је сажео цело Јеванћеље у једној реченици: ''Ко тебе каменом, ти њега хлебом''. Не треба да чекамо да нама неко чини добро па да му узвратимо, него треба да поштујемо онај хришћански идеал о љубљењу непријатеља, а то можемо постићи ако изађемо из себе и само ако имамо љубави у себи, а не да у љубави будемо ускогруди.

Владика се у својој беседи осврнуо и на јеванђељске речи: ''Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив''. Своју милост према нама Бог је показао својом целокупном искупитељском делатношћу и својом љубављу према нама. Ту Божију љубав и милост и ова Црква сведочи већ 110 година и позива све нас да се прегнемо из дремежа. Само Бог зна колико је људи за ове године ушло у овај храм оптерећених грехом и колико су овде доживели преображај , али исто тако и колико је одавде отишло неоправданих. Зато смо ми овде да измолимо Духа Светога да нас преобрази и свештенике и народ кроз Јеванђеље и Свете Тајне, јер се то у овом храму дешавало толико времена и дешаваће се и убудуће.

Ово је била и прилика да се се помену и похвале сви који су несебично својим прилозима помогли да се храм, по речима Владике, умије како би што лепши дочекао јубилеј. Тако да је Владика заслужнима доделио захвалнице, а после службе Црквени одбор је приредио пригодну трпезу.

[Зоран]

ГОДИШЊИЦА УПОКОЈЕЊА ПРВОГ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ВАЛЕРИЈАНА (1947-1976)

На данашњи дан 23. октобра 2009. године навршило се 33 године, од упокојења блажене успомене првог Епископа шумадијског Г. Валеријана. Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Г. Јован служио је заупокојену Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз саслужење девет свештеника и два ђакона, међу којима су били свештеници које је Владика Валеријан рукоположио.

После Заамовне молитве одслужен је парастос Епископу Валеријану. У беседи над гробом блаженопочившег Епископа Валеријана, Епископ шумадијски Господин Јован је истакао заслуге и доприносе Епископа Валеријана Шумадијској епархији, нагласивши тешко време у којем је блаженопочивши Епископ живео и архипастирствовао, време са пуно тешкоћа, изазова, и искушења, које је слично овом данашњем, када се са свих страна напада Црква Божија, али на један други и перфиднији начин, под видом одбране православља.

Владика Јован је у беседи указао на велики значај и допринос личности Епископа Валеријана у историји Епархије шумадијске и Српске Православне Цркве. Владика је такође је говорио и о служби Епископа у Православној Цркви и о тешкоћама које је прате.

Приликом посете патријарха Гаврила 1938. г. граду Крагујевцу, рођена је идеја о оснивању Епархије шумадијске. Страхоте које је донео Други светски рат су омеле (прекинуле) идеју о оснивању Епархије. После повратка 1946. г. из логора Дахау, патријарх Гаврило је сазвао Свети архијерејски сабор у патријаршијском двору у Београду, и на његов предлог, Сабор је донео следећу одлуку: Оснива се самостална Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу. Овој епархији припадају намесништва: крагујевачко, лепеничко, темнићко, левачко, беличко, јасеничко, космајско, опленачко, колубарско-посавско. За првог Епископа шумадијског изабран је епископ Валеријан.

јереј Срећко Зечевић

КРАТКА БИOГРАФИЈА

Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу, у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908 године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. године. Професорски испит положио је у фебруару 1939. године и у том својству остао је све до избора за епископа.

Четврте недеље Ускршњег поста 1938. године, игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и вршилац дужности управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину одјејанија рјаси и камилавки, давши му име Валеријан. На Благовести исте године рукоположен је у чин ђакона од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег Епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. године викарни Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи Митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940. године, јеромонах Валеријан изабран је за викарног Епископа будимљанског. Хиротонисан је за Епископа 26. јануара 1941. године у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили Патријарх српски Гаврило, Митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и Епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II.

Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата, бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од Патријарха Гаврила. За Епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. У више сазива као епархијски архијереј био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу.

Старање и брига Епископа будимљанског Валеријана о свештеницима Српске православне Цркве који су преживели и успели да избегну са народом у окупирану Србију из Хрватске, Босне, Јужне Србије, Косова и Методије почетком Другог светског рата у Краљевини Југославији (1941), када су окупатори (Немци, Бугари, Мађари) и квинслишки режими, пре свега Независна држава Хрватска, настојали да потпуно разоре организам Српске православне Цркве, још нису довољно истражени, али се зна да је улагао натчoвечанске напоре да се спасу животи и обезбеди преживљавање стотина и стотина свештеника и више стотина хиљада избеглица. Зато је протојереј Милун Јовановић, архијерејски намесник крагујевачки, поздрављајући владику Валеријана на устоличењу за првог шумадијског Епископа, могао да каже: „Ми осећамо велику радост и захвалност Светом архијерејском сабору, што за првог Епископа шумадијског добијамо Ваше преосвештенство, у чију смо се ревност уверили кроз неколико година наше сарадње са вама, док сте били на дужности викарног епископа, као и за време окупације, што сте помагали у свему рад Његовог високопреосвештенства Митрополита скопског Јосифа, за спас Српске православне Цркве и српског народа“.

Ступајући на дужност Епископа шумадијског 1947. године, затекао је 158 парохија и 109 црквених општина са 111 парохијских цркава и 39 парохијских домова. У јесен 1947. године основано је Младеновачко архијерејско намесништво, а нешто касније Бељаничко и Орашачко. Након смрти Епископа жичког Николаја Велимировића, споразумом Владике Валеријана и Епископа жичког Германа, дошло је до новог разграничења Епархија жичке и шумадијске, тако што се Шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, I и II забојничка и дивостинска.

Како у време управљања Шумадијском епархијом Владике Валеријана власти нису дозвољавале градњу нових парохијских цркава, тежиште његовог рада било је усмерено на сређивање током рата упропашћених манастира и обнову монашког живота, реконструкцију оронулих и изградњу филијалних храмова и парохијских домова. Живопис манастира Грнчарице његова је лична задужбина, у спомен оцу и мајци. Врло приљежно се старао о свештеничком подмлатку, настојећи да у тешким политичким и економским приликама што више младића из Шумадије добије богословско образовање.

Наследивши Владику Валеријана на катедри Шумадијских Епископа, Сава Вуковић, други Епископ шумадијски (1977-2001), у више прилика је, и као сведок, али и као еминентни историчар Српске Цркве, истицао како су трудом Епископа Валеријана у Шумадијској епархији постигнути сјајни резултати, односно како је он у сваком погледу затекао примерно уређену Епархију.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА БУДИМЉАНСКОГ ВАЛЕРИЈАНА, НА ХИРОТОНИЈИ У САБОРНОЈ ЦРКВИ У БЕОГРАДУ, 26. ЈАНУАР 1941. ГОДИНЕ

У данашњем, по мене врло свечаном тренутку, рефлексно ми долазе у свест догађаји који су се одиграли у првим данима Спаситељевог рада. Као да чујем речи Господње: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ (Мт 4, 19). Ове су речи биле упућене мирним галилејским рибарима, који су без поговора уследили за Њим, и од тада Га више никада нису напуштали. Данас сам и ја призван, полагањем Ваших светих руку и уз топле молитве, да наставим дело галилејских рибара; да проповедам Јеванђеље Царства „у добро време и невреме“ (2 Тим 4, 2); да проповедам и распетог и васкрслог Господа Христа.

Познавајући себе, познавајући своју личност, не могу ни помислити да сам достојан овог светог чина. Али се опомињем речи Господњих упућених апостолу Петру: „Ако ме љубиш паси јагањце моје, паси овце моје“ (Јн 21, 16). Господ Христос је, по речима светог Јована Златоустог, тражио од Петра као знак љубави према Њему подвиг пастирства. Дакле, не друге подвиге, него баш и нарочито повиг пастирства. Овога момента ја осећам сву величину тога подвига. Сву страхоту одговорности, јер су пастири по речима апостола Павла: „Богу помагачи“ (1 Кор 3, 9). Христос Спаситељ је дошао на земљу да обнови покварену слику Божију, да позове људе у заједницу и јединство с Богом; да уништи поцепаност људи, да их сједини у једног новог човека, који ће једним устима и једним срцем да прославе свога Творца. Дужност је, дакле, сваког пастира да доводи људе до тог јединства, да их препорађа и освећује. Ја мислим да нема узвишеније дужности; да нема веће помоћи, него припремати људе за вечни живот. Али се врло тешко може одговорити овој дужности. Приморани смо да се боримо с грехом који се зацарио у човеку, и то у толикој мери зацарио да се идентификовао са човеком. Отуда се врло често наилази на неразумевање, на мржњу, на противљење. Колико мора да буде пожртвовање пастира и превелика љубав према своме стаду, колика умешност?! За сваку овцу мора бити места у његовом срцу. Према свакој мора употребити одговарајући лек, водећи рачуна о узрасту, полу, васпитању, о образовању, особинама карактера и разним другим околностима.

„Свештенство се“, вели свети Јован Златоусти, „истина обавља на земљи, али оно има значај небеске уредбе. Службу ову није установио човек, ни нађео, ни арханђео, нити ма која стварна сила, већ сами Господ, те је и призвао који још у телу бораве да очигледном представе службу анђеоску.“

Ако су тако тешке дужности, шта тек можемо рећи о архипастиру? Заиста, њему су упућене речи Господње, које је некад рекао пророку Језекиљу: „Сине човечји, поставио сам те стражарем дому Израиљеву“ (Јез 3, 17).

Архипастир је, дакле, стражар који мора да бди не само над јагањцима које му је Господ поверио, него и над пастирима њиховим. Он ће одговарати за сваког грешника кога није на време уразумио; за свакога који је ишао путем правде па сишао с њега. У данашње време архипастир има утолико више да бди уколико су прилике у свету теже и опасније. Увек су била тешка времена, али данас су изузетна. Поред видљивих непријатеља који игрожавају опстанак човека као физичког бића, има их много невидљивих који насрћу на духовну страну личности човекове. Они су тек опасни, јер ударају на оно што представља највећу вредност у човеку, што се старају да разоре оно што је Бог саздао и што су пастири Његови од првих времена па до данас обрађивали, култивисали, оплемењивали. То су разне доктрине данашњице које су се устремиле на душу човекову у жељи да је освоје, то јест да је затрују, обезличе, другим речима, да је усмрте. Зато свети Јован Златоусти има право када вели: „Епископ мора имати много мудрости, а осим мудрости још и много благодати од Бога и јачине моралне и чистоту живота и надчовечанске врлине.“

Ипак се тешим речима Псалмопевца, који вели да Бог чува и спасава помазанике своје (Пс 20, 6; 28, 8); да даје благодат и славу (Пс 84, 11) и речима самог Спаситеља који је рекао да ће остати са својим пастирима до краја века (Мт 28, 19) и да Његовој Цркви неће ни врата адова одолети (Мт 16, 18). Уз то, убеђен да сам Промишљу Божијом позван да примим тешко бреме архијерејске дужности, усудио сам се јуче да кажем „благодарју, приемлју и ни мало вопреки глаголју“.

Желим из свега свога бића да послушам и испуним све оно што Господ Христос и света Црква од мене захтевају, како би време Ваше светости, као поглавара Српске православне цркве, било епоха пројављивања нове епохе и моћи светог Православља, време плодне јеванђелске делатности и доба јачања просперитета нашег народа и отаџбине.

Ваша светости, примивши из Ваших руку жезал пастирства архијерејског, најсрдачније и најискреније се још једнпут заклињем и обећавам да ћу све своје способности, сву своју снагу, сву своју вољу, целог себе заложити да очувам оно што су велики јерарси наше свете Цркве, од светог Саве до данашњих дана, усадили у душу нашег народа. И не само да очувам, него, ако ми Господ помогне, и унапредим.

Вашој светости, Преосвећеној господи архијерејима, члановима Светог архијерејског сабора, најсрдачније хвала, што ме благоизволесте изабрати и примити за најмлађег у Христу сабрата.

Одајем своју најтоплију благодарност нашем младом Краљу, Краљевском намесништву и Краљевској влади, што благоизволеше мој избор потврдити. Молим се и вазда ћу се молити Богу и нашем великом заштитнику светом Сави да нашег Краља Петра II милостиво подари, укрепи и оснажи да узмогне успешно повести наш државни брод по узбурканом и валовитом мору данашњице.

Најсрдачније благодарим својој браћи свештеницима, који својим присуством увеличаше овај свети чин.

Вашу присутност, драга браћо и сестре, у овом светом храму, на мојој хиротонији, схватам и тумачим као хришћанску љубав и као знак братске пажње према мени. Хвала вам! Моја прва архипастирска порука нека вам буде: „Бога се бојмо и заповести Његове држимо, у томе је права срећа човекова“ (Проп 12, 14). Амин.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ВАЛЕРИЈАНА, НА УСТОЛИЧЕЊУ ЗА ПРВОГ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ У САБОРНОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ, 20. ЈУЛ 1947. ГОДИНЕ

Стара Милошева престоница, резиденција првих митрополита Срба, Мелентија и Петра, постаје данас Божијим благословом и Божијом помоћи резиденција епископа шумадијских. Када је Свети архијерејски сабор наше свете Цркве донео одлуку да оснује Епархију шумадијску, он је, поред тога што су су то захтевале црквене потребе, хтео тиме још да ода признање дичној Шумадији и да укаже хвалу, не можда тако бројном, али ипак великом храму.

Велики је Крагујевац у својој величанственој прошлости и сјајној традицији. Велики је по своме родољубљу. Велики је по својој слободољубивости. Велики је по своме херојству. Велики је по своме пожртвовању. Велики је по своме мучеништву. Од како је пукла прва устаничка пушка па све до последњих дана, синови дичне Шумадије и овога града, проливали су своју крв, давали своје животе и улагали своје кости у темеље наше државе и наше отаџбине. И овај последњи страшни и крвави рат није прошао а да овај град није дао своје жртве. Неколико хиљада најбољих синова и кћери, цвет наше омладине, наше узданице, дали су своје животе на олтар слободе идући загрљени и храбро у смрт као истински потомци својих славних предака. Ми са овога места се дубоко клањамо њиховим сенима и топло се молимо свевишњем творцу да упокоји њихове душе тамо где нема печали, бољезни, ни воздиханија, но жизан бесконечнаја, а њиховој родбини, њиховим очевима и мајкама, брађи и сестрама да ублажи бол, да их утеши у њиховој превеликој тузи за својим милим и драгим.

Велики је овај град, браћо моја и сестре, и по својој истинској и искреној љубави према светој вери православној и према светој Цркви православној. Наши преци су били велики и славни зато што су истински били одани и што су истински волели своу свету Цркву православну. У Цркви су научили да воле слободу, у Цркви су научили да воле своју отаџбину. Вера православна их је научила јунаштву и херојству. Вера православна их је научила пожртвовању. Вера православна је усадила у њихове душе, у њихова бића, све оне особине због којих их ми данас славимо као духовне величине и вође нашега народа.

Као потомцима тих величина, наша је, више него света дужност, браћо и сестре, да чувамо нашу веру као најдрагоценије благо. Она је наше најдрагоценије благо јер представља апсолутну вредност и апсолутну неопходност за свакога онога који бар и најмање хоће да размишља и који бар и најмање хоће да осећа.

Вера нам је кроз нашу свету Цркву казала и показала да има Бога. Казала нам је које су све наше обавезе и дужности према Њему. Говори нам којим Га поступцима вређамо, а кад Га увредимо да има могућности да нам се опрости. Ко би нам све то и много другог тако разложио. Сам човек то није могао, нити сада може. Било је покушаја и у најстаријим и у најновијим временима. Али је у томе било и бива толико противуречности да се не зна коме и чему треба веровати.

Вера је наша апсолутна потреба, јер шта би од нас и овако несретних људи да нам Господ није открио своје Божанске планове. Да нас није осветлио истином, да нам није указао и показао пут којим треба да идемо. Вара нас хришћанска просвећује. Вера нас крепи и бодри у несрећи, беди и недаћама овоземаљског живота, а после смрти одводи у бољи, блажени, лепши и вечни живот.

Вера нам кроз нашу свету Цркву саопштава да овим светом управља Бог. Говори нам да је први човек по својој сопственој вољи учинио грех и отпао од Бога. Она нам јавља да је Бог одредио свог јединородног Сина да нам буде Спаситељ, да нас својом смрћу на крсту спасе од греха и смрти. Она нам открива да ће у своје време сви мртви васкрснути, а затим да ћемо сви ићи на праведни суд Сина Божијег на коме ћемо за своја добра дела бити награђени блаженством у вечном животу, а за грехове кажњени кажњени страшним мукама у паклу огњеном.

Вера је наша апсолутна потреба, јер нам открива вољу Божју и показује која су дела добра а која рђава. Она нас освећује кроз свете тајне које су од Бога установљене. Чим човек дође на свет, она га кроз свету тајну крштења чисти од првородног греха и даје му нови благодатни живот. Ако је ко по својој немоћи поклекнуо, она га уздиже и покајањем удостојава да добије опроштај грехова и измирење с Богом. А изнад свега, наша света вера даје сваком човеку могућност да се истински сједини с Богом. Ову изванредну благодат добија сваки верник у светој тајни причешћа у којој прима тело и крв Господа Христа и постаје учесник у највећој светињи, учесник у бесмртном и вечном животу.

Вредност наше свете вере и састоји се још и у томе што је она решила проблем смрти. Стотинама и хиљадама година лебдела је смрт над човеком као зла коб. Син Божји, Богочовек Господ Христос својим сјајним васкрсењем победио је смрт, разрушио врата адова и омогућио човеку улазак у Царство Божје. Зато нас наша вера православна учи да смрт није крај него само прелаз у бољи и лепши живот. Живот у коме нема недаћа, у коме нема бола, у коме нема туге и жалости, у коме нема беде и искушења.

Чињеница је, и то непобитна чињеница, да је наша вера православна, кроз нашу свету Цркву, учинила да смо били и велики и сјајни, моћни и силни, одважни и храбри, пожртвовани и несебични, искрени и простодушни. Учинила је да смо имали своје огромно царство, просвећене вође народне и просвећен народ. Учинила је да смо имали, и то у време када је то код осталих народа било ретко, своје списатеље и своје законодавце, своју књижевност и своју културу, своје војсковође и своје витезове.

Наша вера је покретач сваког корисног, сваког светог и узвишеног посла. Она је учинила да је наша историја богата и славна. Богата див-јунацима, богата књижевницима, богата песницима и уметницима, богата културним ствараоцима. Богата свецима и светитељкама, богата човештвом и поштењем. Богата самопрегором и пожртвовањем.

На Косову смо били изгубили све. И царство, и државу, и богатство, и славу. Једино што је остало, била је наша вера православна и њена света Црква православна. Пет векова смо робовали. Пет векова је једино Црква лебдела над својим народом. Под најтежим условима, под најтежим околностима привијала се уз свој народ. Бодрила га, храбрила, штитила, чувала и сачувала. Не само сачувала, него и очувала у могућности да у датом моменту стресе ропске ланце и чврсто прихвати у своје руке многоочекивану слободу.

Ето, браћо и сестре, зашто наша вера представља за нас апсолутну вредност и зашто је она наша апсолутна неопходност. Њу, као незамењиви дар неба, морамо чувати као највећу светињу по цени највећих жртава, самопрегора и одрицања. Никаква, ни најблиставија, могућност овога света не сме у нашим очима засенити нашу свету и чисту веру хришћанску. Никаква мудрост овога света не треба да помути наше правилно схватање живота, наше погледе на свет, наше погледе на човека и односе међу људима. Никаква примамљивост овога света не сме изгнати Сина Божијег из душа наших, јер је ту место само за Њега.

Ваше преосвештенство (епископу моравичком Г. Хризостому, изасланику Светог архијерејског синода), дозволите да Вам најсрдачније и најтоплије захвалим. Молим да моју благодарност испоручите и Њговој светости патријарху српском Г. Гаврилу, као и Светом архијерејском синоду наше свете Цркве. Моја топола благодарност, и вама браћо свештеници на вашем бројном учешћу у овој великој свечаности. Вама, браћо и сестре, искрено захваљујем на свечаном дочеку на исказаном поштовању и љубави. Нека вас за све то Свемилостиви и Свемогући Господ обилато награди својим даровима. Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа нека буде са свима вама! Амин.

[Зоран]

ПРОСЛАВА СВЕТОГ ДЕСПОТА СТЕФАНА (СЛЕПОГ) У МАНАСТИРУ БРЕЗОВАЦ

У четвртак 22. октобра, на празник св. апостола Јакова и св. Стефана Српског (Слепог), Преосвећени Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Архијерејску Литургију у Светоархангелском манастиру Брезовац на Венчацу. Преосвећеном Владици су саслуживали Архијерејски намесници младеновачки Драгољуб Ракић и орашачки Мићо Ћирковић, као и мноштво свештено-монаха из шумадијске, шабачке и сремске Епархије.

Повод за ово Литургијско сабрање био је прослављање св. деспота Стефана (Слепог), сина деспота Георгија Бранковића, оснивача и ктитора ове светиње. Са благословом Владике Јована овај дан је установљен као ктиторска слава манастира Брезовац и први пут је свечано прослављен. Радост и красота Литургијског сабрања била је увеличана и чином пострижењу у малу схиму настојатеља ове обитељи, синђела Саве (Богдановића). Сабрани народ је имао прилику и благослов Божији да присуствује овом дивном и ретком чину и да се заједно са о.Савом моли Господу за његово утврђење и спасење у чину мале схиме.

Обраћајући се о. Сави и верном народу, Владика Јован је очински говорио о монашком чину и свим радостима и тескобама које он доноси, али је и истакао да монах није ништа друго до савршенији хришћанин од мирјанина. Задатак и циљ свакога хришћанина, а посебно монаха, јесте спасити себе, а спасавајући себе ми спасавамо и оне око себе, наше ближње. Владика је посебно истакао да је ово монашење можда прво, или је прво после неколико векова, које је обављено у овом манастиру и да је то велика радост и благослов Божији над целим српским народом, јер је народ у коме има монашења потпун народ.

Након свете Литургије пререзан је славски колач и Владика је учествовао у заједничкој трпези са свештенством, монаштвом и народом, благословивши да убудуће манастир Брезовац носи старо име Венчац.

јереј Александар Миловановић

[Зоран]

ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА ПРЕПОДОБНОГ СИМОНА МОНАХА У ДАРОСАВИ

Две недеље након освећења цркве посвећене преподобној мајци Анастасији српској у Копљарима, у орашачком намесништву је освећен још један храм посвећен српском светитељу, овога пута преподобном Симону монаху у Даросави. Двоје великих угодника и светитеља Божијих из рода српскога као да бдију и закриљују својим молитвама Аранђеловац и све вернике орашачког намесништва, што се и осетило током освећења оба ова храма.

Остаје за поколења записано да је у недељу 25. октобра 2009. год. Преосвећени Епископ шумадији Г. Јован осветио храм посвећен преподобном Симону монаху, у народу познатијем као Стефан Првовенчани. Мноштво верника Даросаве и Аранђеловца сабрало се око свога Епископа у дому Божијем да би били сведоци и учесници у чину освећења храма, који се обавља у једном времену и једном поколењу, а остаје за сва времена и све нараштаје до краја света.

Изградња храма у Даросави започета је још 1990. године по пројекту Радослава Прокића и наредне године су освећени темељи од стране Блаженопочившег Епископа шумадијског Г. Саве. До 1996. године црква је била озидана и тада се престало са радовима све до 2000. год. када су постављени крстови и звона, да би се поново прекинуло са радовима до 2004. год. Током те и наредне године постављена је столарија, подно грејање и под од гранита и обавњени молерски радови. Са благословом Преосвећеног Епископа шумадијског Г. Јована од 2004. год у храму почињу да се обављају богослужења и црквени обреди, што доводи до развоја и утврђивања црквене заједнице. Средином 2005. започета је и изградња парохијског дома који је Владика Јован осветио 2008. год.

Током освећења храма у св. Престо су положене Мошти Св. великомученика Косовског Лазара, те је Владика позвао сав народ се и њему, као и Св. Симону, посебно молитвено обраћају, јер је кнез Лазар кроз своје Свете мошти присутан и у овом храму. Након принесене свете Евхаристије, Владика је честитао мештанима изградњу храма и нагласио да је то њихов дом, заједнички дом према коме треба да се опходе са сваком пажњом и љубављу. Сваки храм је леп на свој начин, истакао је Владика, али најлепши је онај који је испуњен народом и у коме се на свакој Св. Литургији народ сабира и Бога прославља. Зато немојте никада дозволити да ваш храм буде празан, већ се у њему стално сакупљајте, молећи Бога и Св. Симона за вас и све ваше ближње, и Бог ће сигурно чути и услишити ваше молитве, рекао је између осталог Преосвећени Владика.

На крају овог дивног сабрања, подељене су Архијерејске грамате признања за помоћ у изградњи храма СО Аранђеловац и истакнутим предузећима, као и надлежном пароху Бранимиру Товиловићу, који је показао велики труд у изградњи храма и парохијског дома.

јереј Александар Миловановић

[Зоран]

ХУМАНИТАРНИ КОНЦЕРТ СЛОБОДАНА ТРКУЉЕ У ЛАЗАРЕВЦУ

“Часни оци, браћо и сестре, драги суграђани, имам необичну част да, у име братства храма светог великомученика Димитрија, вечерас, у праскозорје недеље, а свака недеља је, како сведоче браћа Руси, Воскресеније односно Васкрсење, управо победа живота над свиме што нам се уместо живота у пуноћи намеће, отворим концерт нашег у Христу брата Слободана Тркуље, уметника европског формата, који је ево имао љубави и бриге за труд Христове Цркве у Шумадији у Лазаревцу, да нађе снаге и времена, и препозна и помогне покрете опет те исте љубави према онима којима је вредност живота представљена на погрешан начин.

Није први пут, браћо и сестре, да Црква у Лазаревцу организује оваква сабрања, која поред духовне, имају и културолошку димензију, али је први пут да овакво сабрање у првом реду као свој циљ има не оне који су се сабрали да у њему учествују и пројаве радост живота, него оне којима ту радост треба вратити. Само име нашег вечерашњег госта сведочи томе у прилог, јер име му је Слободан, а слобода је управо оно што нас све чини Богу сличнима и опомиње да ту богосличност не треба злоупотребљавати, него да је морамо чувати и неговати као есенцију свог постојања.

На првом месту, хвала на благослову за ово сабрање Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану, који својим животом и љубављу према свима нама сведочи исти онај Живот, али само на нов и непоновљив начин у времену у којем га је Бог поставио на чело Христове Цркве у Православној Шумадији, који су и апостоли и сви свети кроз векове сведочили, хвала и у Христу брату Слободану, који своју уметност ставља у службу живота, хвала и у Христу брату оцу Александру који надљудским напором бди над душама штићеника ''Земље живих'' у Брајковцу, хвала свима онима који су ово сабрање омогућили, да их помене Господ Бог у Царству Свом, и хвала свима Вама браћо и сестре што се са надом у њихов живот са свима нама радујете”.

Овим речима, протојереја Марка Митића, старешине храма светог великомученика Димитрија, је отпочео хуманитарни концерт Слободана Тркуље “Музика са 15 инструмената”, који се десио 24. октобра 2009. године, а завршио се са, до сада незапамћеним, овацијама многобројне публике, у препуној концертној сали Центра за културу у Лазаревцу. Сав приход од продаје карата је намењен заједници “Земља живих” у Брајковцу.

јереј Жељко Ивковић

[Зоран]

ТРИ НОВЕ КЊИГЕ „КАЛЕНИЋА“, ИЗДАВАЧКЕ УСТАНОВЕ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ, НА БЕОГРАДСКОМ СЈАМУ

Непосредно пред почетак овогодишњег Међународног сајма књига у Београду, у новопокренутој библиотеци „Зограф“, „Каленић“ је објавио три веома значајне иконографске студије које ће допринети разјашњењу многи важних питања теологије иконе.

Ричард Темпл, „Иконе и тајновити извори Хришћанства“ (Richard Temple, “Icons and the Mystical Origins of Christianity”, 1990), Крагујевац 2009, са енглеског превели Виолета Цветковски Оцокољић и Југослав Оцокољић

Ричард Темпл је основао „Темпл галерију“ у Лондону шездесетих година XX века као место за проучавање, рестаурацију, излагање и сакупљање икона. Објавио је низ књига, каталога и чланака о иконама и одржао бројна предавање. Књига „Икона и тајновити извори хришћанства“ представља зенит његовог бављења и прочавања хришћанске тајновитости.

У предговору књиге „Икона и тајновити извори хришћанства“ Ј. Нидлман (J. Needlman) истиче:

„Света уметност постоји у склопу Предања, односно, она је у целовитом односу само са човеком или женом који су искусили живот створен Предањем: Ова истина је најприсутнија у иконама Православног хришћанства. Стога, чак и књига тако предана и часно замишљена не може омогућити доживљај иконе какав имају православни Хришћани. Међутим, истовремено, свеукупно предање, па тако и сва света уметност, баве се оним што је опште људско. Икона се, дакле, обраћа свету – управо зато што говори дубином и зато што се обраћа Хрисшћанима. Ричард Темпл је овај потпуно чист уметнички образац учинио доступним сваком (западном) човеку који је упитан над сопственим животом и смрћу, и који промишља и осећа много дубље себе и своје постојање на земљи. Ако за време или након читања ове књиге учинимо напор да само погледамо иконе, можемо доживети краткотрајно али изузетно искуство. У покушају да видимо икону можемо изненада осетити да икона гледа нас. На тренутак, бићемо надгледани присуством узвишеног. Језик вере ово видљиво присуство смешта на небеса – али, несумњиво, позив који примамо потиче из нас самих. Све идеје, све молитве, сви ритуали и сва саосећајна предања осмишљена су да нас поведу, увек испочетка према искушењу које је испуњено суштином надања у доказ невидљивих ствари.“

„Запад је начелно био ненаклоњен тајновитости (mysticism) и настојао је да је спусти на маргине културе или да је напада као јерес. Порекло иконе је по својој суштини тајновито и управо то питање покушавам да истражим у овој књизи.“ (Ричард Темпл)

Јоргос Кордис, „Фајумски портрети и византијска икона“, (Οι προσωπογραφίες του Φαγιούμ και η βυζαντινή εικόνα), Крагујевац 2009, са грчког превео Драган Поповић, јереј

Др Јоргос Кордис је познати иконописац и предавач на Богословском факултету у Атини. Излагао је на преко двадесет самосталних изложби у Грчкој и шире, као и на више групних изложби. Насликао је многе иконе и фреске у црквама и светим местима у Грчкој, Либану, Светој Гори... Написао је више значајних студија и чланака о византијском сликарству, теологији иконе и њеној естетици.

Ј. Кордис питања којима се бави у књизи „Фајумски портрети и византијска икона“ види на следећи начин:

„У наше време све више се говори о фајумским портретима и многи се диве овим ликовним споменицима касне антике, који представљају сву величину и висок ниво јелинског сликарства. Неоспорно, ова многобројна сликарска дела, различита по свом квалитету и изразу, сведоче о јелинском предању које је преживело и у ромејском периоду. Међутим, веома често се примећује одређено преувеличавања њихове повезаности са византијским иконописом. До погрешног разумевања овог односа долази због тога што се врши сједињење, односно изједначавање јелинистичких и византијских живописаца, и укида разлика између особености ова два ликовна предања.

У сваком случају, таква теорија има позитивне стране у оном степену у којем заступа и подржава схватање да јелинска уметност наставља да траје и у византијском свету од самог њеног почетка. Међутим, та теорија у исто време ствара и пуно проблема, јер често води у преувеличавање или укидање посебности и уатономног постојања уметности сваког од ових периода. На тај начин настаје збрка која доводи до губљења разумевања смисла постојања византијских икона, али и фајумских портрета.“

Јоргос Кордис „У ритму: етос линије у византијском иконопису“, Крагујевац 2009, са грчког превео Драган Поповић, јереј

Друга књига Ј. Кордиса у издању „Каленића“ (библиотека „Зограф“) покушава да одговори на следећа питања: Да ли се може учити византијски живопис? Да ли је то уметност која у себи садржи ликовне законе и уметничка начела која би, даље, могла да се саопште некоме ко би имао жељу да научи ову свештену уметност сликања икона? И још више од тога: одакле би требало да започне неко ко би желео да разуме принцип (λογος) византијског живописа, да ли од његовог цртежа или колорита?

На сва ова питања одговор је, према Коридису, тежак, јер „уметност иконописа, макар на начин на који се развијала у Византији, поседује карактеристике сликарског система са сопственом ликовном философијом (богословљем), и сопственим ликовним вредностима, као и независност у разноврсности стилских пропозиција које су презентовали византијски мајстори“. Одговоре отежава и то што је „уметност иконописања богонадахнута уметност, због тога што се рука иконописца покреће свише, и јер је изванредност коју су достигли сликари светописа свих епоха плод Светог Духа“.

Уредник свих издања „Каленића“, Издавачке установе Шумадијске епархије је професор др Зоран Крстић, протојереј ставрофор.

[Зоран]

Сто година Цркве у Добони

Још једна у низу светиња у Епархији шумадијској, на празник Светог мученика Лонгина Сотника 29. oктобра 2009. године, свечано је прославила своју стогодишњицу постојања. То је парохијски храма Преп. Симеона Столпника у селу Дубона надомак Младеновца.

Изградња ове велелепне светиње започета је 1901. године, а довршена 1909. године, захваљујући прилозима и помоћи благочестивих мештана села Дубоне. Они су знали, да градећи једну такву светињу, уграђују себе и своје потомство у њу. Били су сигурни да на тај начин Богу позајмљују, а ко Богу позајмљује томе Бог никада дужан не остаје.

Света Архијерејска Литургија, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован уз саслужење архијерејског намесника младеновачког протојереја-ставрофора Драгољуба Ракића, архијерејског намесника лепеничког протојереја - ставрофора Саве Арсенијевића, свештеника Милана Јовановића, Ратка Аврамовића, ђакона Петра Лесковца и Небојше Јаковљевића, почела је доласком Архијереја, кога је дочекао велики број верника како села Дубоне тако и околине. Да би радост још била већа, велики број верника и деце школског и предшколског узраста узели су учешће у Светој Евхаристији причестивши се Телом и Крвљу Госпда Исуса Христа.

Овом приликом је Преосвећени Епископ шумадијски Г. Јован честитао свим присутнима стогодишњицу постојања ове прелепе светиње, изговоривши још јендом надахнуте речи у својој беседи говорећи: да сваки човек треба да отвори своје срце да би се у њега могао настанити Троједини Бог, човек је заправо оно чиме је он испуњен, ако је испуњен Богом и љубављу он ће бити испуњен и жртвом да жртвује себе за другога, да жртвује себе за оно зашта га је Бог назначио. Такође је још потсетио сав присутни народ да се у светом храму живи богослужењем и молитвама. Где је Дух Свети ту је и будност, јер Дух Свети је сила која оживљава, оснажује и окрепљава, Бог је Духом Светим Васкрсао Сина Свога и Господа нашега Исуса Христа.

Свечани тон богослужења дао је и овом приликом хор из Тополе на чијем челу је госпођа Марија Ракоњац.

Након Свете Литургије надлежни парох јереј Мирослав Исаиловић заједно са својим парохијанима припремио је свечану трпезу љубави за све присутне.