Кафа са сестром Васом (видео записи на српском)

[Иван Ивковић]

Човекоугодништво

 

“Купљени сте скупо; не будите робови људима.” (1Кор. 7,23)
 

Овде св. Павле говори о грађанским дужностима робова и слободњака у контексту свог времена, у ком је ропство било законски признато. Али он користи овај контекст како би нагласио ослобађајућу "услужност" коју сваки хришћанин прихвата будући "купљен" потпуним саможртвовањем Исуса Христа, Који је пролио Своју крв на крсту ради свих нас. Када прихватим Христа и живот у Њему, Који је потпуно прихватио моју људску природу и прожео је Светим Духом, чија ме благодат управља према Својим побудама и законима. Ово је једна од најузбудљивих страна хришћанског живота: заједничарење у слободи Духа, омогућено заједничарењем у ослобођеној (од греха, прим. прев.) људској природи Христовог Тела. Он ме ослобађа од тираније човекоугодништва.

 

У човекоугодништво неизбежно падам кад год престајем да водим богоцентрични живот, кад ми важније постане људско мишљење. Кад год добијем грозничаву жељу за задовољством тада надахнуће налазим у страху, добитку, лажним обавезама, жељи да будем виђена и прихваћена, и тако даље. Све ово је "само људско" и разумљиво ван Бога, без Његовог Духа. Сматрам да је то немогуће избећи без Његове помоћи.
 

Зато се данас молим да ме води Он, а не моје сопствене замисли. Зато што знам да нам се драге воље даје када (Га) тражимо, као што и ми својој деци драге воље дајемо оно што траже, под условом да је то добро и корисно: "Када дакле ви, зли будући, умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од њега?" (Лк. 11,13)

 

Извор

Превод: Живе речи утехе

[Дијана.]

Божије ћутање

 

„Рођењем Твојим, Пречиста Дјево, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце (ὀνειδισμοῦ ἀτεκνίας)…” (Кондак или химна византијског празника Рођења Богородице)

Свети Јоаким и Ана, родитељи Пречисте Дјеве Марије, били су осрамоћени и човек би могао рећи и „дискриминисани“, јер су већи део свог брака провели без деце. Они су се усрдно молили Богу да им да децу, али Он их није услишио скоро целог њиховог живота.

Заједница којој су припадали Јоаким и Ана је њихово немање деце тумачила као знак Божијег незадовољства, иако су ово двоје били врлински, побожни, и водили живот у чијем је средишту био Бог. Тако је људско мишљење било предубеђења да је у стању да чита „знак“, иако му је промицала цела прича иза „знака“. А та цела прича је била позната једино Божијем уму. То је био Његов план за овај пар да њихова  „неплодност“ и јавно понижење буду крунисани касније у животу, стварањем Благословене међу женама.

Тако и Божије ускраћење такође може бити „знак“. У некој области, у погледу нечег, Бог може задржати своје дарове, како у мом животу тако у животу људи које познајем. Али и Његово ћутање може бити дар који чини да узрастам, као што чини и Његово Слово кад Га примам с вером. Моје прихватање Божијег ћутања у мом животу учи ме стрпљењу, храбрости, смирењу и саосећању за друге у сличној ситуацији. Желим да данас пажљиво ослушнем Божије ћутање, и прихватим и себе и друге онаквим какви јесмо, сиромашне у свему осим у Божијој милости. 

 

https://plus.google....sts/VXMQHNijpBu

Превод: Живе речи утехе

[Дијана.]

ОБОГАЉУЈУЋА СУМЊА У СЕБЕ

 

 

“И погледа Бог све што створи, и видје да све би веома добро. И би вече и јутро, дан шести.” (Пост. 1: 31)

Моје духовно путовање састоји се углавном од развијања, у светлу Божјем, у милости Божјој, три суштински важна односа, а сва три међусобно повезана: 1. Мој однос према Богу; 2. Мој однос према себи; 3. Мој однос према другим људима. Данас размишљам о овом другом, тј. односу према себи. 

Горе цитирани одломак из књиге Постања ме подсећа да мене, као и друге људе, будући да смо део целе слике Његовог стварања, Бог види као "веома добро". Ово “веома добро” постоји као целина, унутар међуповезане целине Створитеља и створеног; "свега што створи". 

Почињем да схватам своје достојанство и своје бивање “веома доброг”, тј. почињем да видим себе онако како ме и Бог види, кад свакодневно одржавам своју повезаност с Њим, осветљујући све своје тежње и деловања Његовим светлом. С друге стране, кад себе одвојим од Бога, остављен сам обогаљујућој сумњи у себе, попут Адама и Еве у врту који схватају да су голи. Одједном је ту и осећај стида и губитка поверења у Бога, у њих саме, и једног у друго. То је зато што је Божија милост, да тако кажем, то "лепило", оно што спаја и одржава целину у међусобно повезаном бивању "веома добром". 

Данас бих да обновим то своје Богом дано "бивање добро", обнављајући своју поезаност с Њим. Његова милост уклања мој људски стид, моју људску сумњу у себе, и одева ме у Његово достојанство. Да ми је да кренем напред и да растем са Њим и у Њему; у Његовој мудрости, Његовој храбрости, и Његовом богочовечанском достојанству. 

Превод: Живе речи утехе

[Иван Ивковић]

Носити бреме другога

 

 

"Носите бреме једно другоме, и на тај начин ћете испунити закон Христов." (Галатима 6: 2) 

"Бремена" других људи нису само њихове спољне несреће, већ и њихови дубоко укорењени недостаци карактера: слабе тачке, болести зависности, предрасуде, заблуде, себичност, и тако даље. Ја сам позвана да понесем та "бремена" других људи, баш као и ја, и други у мом животу, носе моје. Исто као што Христос носи моје и како их је са собом и на крст понео. 

Имам ову прилику, да понесем туђа "бремена" и да испуним закон Христов, закона крста, кад год туђи его крочи на мој сопствени. Ја пропуштам ову прилику сваки пут када се фокусирам на сопствена "бремена"; уколико дозволим себи да се осећам повређено, занемарено или бедно. И моја "бремена", можда иронично, постају лакша ношењем туђих. Она нису тешка кад их прихватам као своја. Као што је неко једном рекао: "Он није тежак. Он ми је брат!"

 

Извор

 

[Иван Ивковић]

Чедност наспрам целомудрености

 

 
"Дух целомудрености (σωφροσυνη, тселомудрие), смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени, слуги Твоме." (Молитва св Јефрема, други стих) 

Грчка реч "σωφροσυνη" се често преводи као "чедност" која, као и Словенска реч "чистота", убеђује нас да помислимо о потпуном уздржању, о потпуном одсуству сексуалности. Често нас може навести на тежњу ка потпуној изолацији или чак забрани сва питања полности из целокупног тока нашег "духовног путовања". Али реч "σωφροσυνη" значи много више, због чега је и њен словенски превод правилнији: "целомудреност". Ова реч смешта питања полности тачно на места где она припадају: у целокупну слику нашег путовања ка спасењу. 

Питања о полности постају проблем, исто тако као што "грешни" у томе постајемо управо када (на погрешан начин) "преузимамо контролу над сопственим животом", одступајући од нашег "целомудреног" приступа Богу. На крају крајева, Богу је позната ова страна наше људске личности, јер ју је створио, као један од његових дарова. Дакле, проблем полности, укључујући неприкладне жеље, треба поставити пред Бога, препустити Богу, распознати, као и било шта друго, у светлу других дарова Духа Светога, као што су љубав, вера, стрпљење, захвалност и смирење.

 
Покушајмо да поставимо себи одређена питања у вези поменутог из другог угла, као да нам их други неко поставља: да ли смо допустили себи да користољубље, лажљивост, пожуда, грамзивост, раскошна досада, и тако даље, изобличавају наше сексуално понашање? Да ли смо ставили себе у први план и не поштујемо другога, или пак не поштујемо ни себе у овим стварима? 

Обасјајмо Његовом светлошћу и ову област живота, у целомудреном смислу, и нека нам Његова љубав и благодат помогну у томе.

 

Извор

[Иван Ивковић]

Себични страх

 

 

"Господ је просветљење моје и Спаситељ мој, кога ћу се бојати?
Господ је заштитник живота мога, кога ћу се плашити?" (Псалам 26/27, 1)

 

Супротно од вере је самопоуздање, које рађа страх и напетост. Кад год сам почињала да водим живот суштински без Бога, кад год сам занемаривала да ставим себе, све, и свакога у Његове руке, остајала сам сама да изигравам Бога на позорници са својим бригама, изазовима, ситуацијама и везама. Наравно, ја неизбежно доносим закључак да сам лоше изабрана за ову улогу, јер моја рамена су једноставно превише слабашна основа да би издржала сав терет овога света. Ова слабост је оно што изазива све врсте страхова у мом животу, као и страх од мишљења људи, од неуспеха или економске несигурности.

 

Вера мења све ово око нас а вером не сматрам само држање "чврстих уверења" на уму или одлазак у цркву једном недељно. Под вером подразумевам примање Божје благодати у свој живот, повезивање са Њим у молитви, свакодневно. Укључивање Њега у сваку ситуацију, везу, или план за будућност.

 

Дозволите Му данас да уђе у Ваш живот и замолите Га барем на кратко да уради за Вас оно што Ви не можете учинити за себе. Не требамо се бојати улазећи тамо где је Он сам Цар. "Јер Твоје" - не моје - "је царство, сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова." Амин!

 

Извор

[Paradoksologija]

Лудост крста

 

 

„Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост.“ (1 Кор. 1: 20-24)

Исус Христос, савршени Човек и савршени Бог, распет је у несавршеном свету, у одређеном тренутку наше несавршене историје, „у време Понтија Пилата“. Ова прича о Крсту, која се одиграла (и наставља да се одиграва) у несавршеном, људском окружењу, многима је и „саблазан“ и „лудост“. Са ових становишта то је прича о потпуном неуспеху. Па ипак, животодавни Крст наставља да бива Божији изабрани пут, једини пут, ка Васкрсењу. То је пут који је Он изабрао и за мене, и ја идем њиме у контексту несавршености – своје сопствене несавршености, несавршености моје заједнице, као и мога света. Нема крста у савршеном свету, нити га могу заједнички носити савршени људи.

Данас, док созерцавам тајну Крста, јер славимо празник Воздвижења Часнога Крста по старом (старијем) календару, созерцавам и Крст Историје – тај несавршени контекст у који Христос својевољно улази и у коме бива распет. Управо у том контексту ми, као Црква, чак и не славимо велике празнике какав је овај, или Божић, заједно, јер носимо, са Њиме и у Њему, Крст Историје; историје наших слабости и подела. То заиста многи могу доживети као „лудост“ и „саблазан“. Па ипак путујемо даље, са својим слабостима и несавршеностима, ка светлости Васкрсења.

Нека бих захвално наставила свој несавршени крстоносни пут данас, у Христу, „Божијој сили и Божијој премудрости“, Који је својевољно бирао да овим путем иде као и ми, у несавршеном свету.

 

Извор

Превод: Живе речи утехе

[Иван Ивковић]

Рад као хвала Господња

 

 

 

"Хвалите Га уз глас трубни, хвалите Га уз псалтир и гусле. Хвалите Га уз бубањ и у хору, хвалите Га уз жице и органе." (Пс 150:3-4)

 

Овај Псалам помиње разне, људском руком створене инструменте, и позива нас да "хвалимо" Бога не само речима, већ и кроз различите производе које смо створили, Богом даном креативношћу кроз различите уметничке форме, уосталом, као и кроз било који посао који радимо. То је окрепљујућа чињеница да је Бог хваљен, а Његово име се "свети", не само кроз лепоту Његовог стварања, већ и кроз рад наших руку.

 

Овог понедељка, на почетку радне недеље, потрудићу се да приступим свом послу, шта год то било, као "хвали" Господњој. У практичном смислу то значи прво замолити Њега за поуку и помоћ у молитви и самим тим напустити самопоуздањем изазване страхове. То такође значи одржати тежњу да дужности које су нам додељене, кроз Духа светога, буду на корист другима; допустити да Његова благодат прожме сваки сукоб и потешкоћу, тако да Његови дарови благодарности, премудрости, храбрости, смирења и стрпљења просветле наше понашање и трошење времена. И коначно, то значи предавање плодова нашег труда, било да је у питању успех или не, са захвалношћу у Његове руке. "Све што дише нека хвали Господа." (Пс 150, 6)

 

Извор

[Дијана.]

ОСЛОБАЂАЈУЋИ ЈАРАМ

 

“Не уздајте се у кнезове, у синове човјечје, од којих нема спасења.” (Пс 145/146: 3)

Овај стих упозорава ме на неодговарајућа очекивања од људских бића, укључујући и мене. А под “неодговарајућа” подразумевам уздање какво имамо у Бога, у Којем налазимо “спасења.” Реч “спасење” (од латинског “salvus,” што значи “здрав” или “целовит,” а односи се на људско здравље) означава процес нашег опоравка или поновног васпостављања здравља. Иако Бог уистину делује кроз друге људе у овом процесу, ипак Његова благодат је та која доноси исцељење и опоравак преко људи и људског међуодношења.

Данас се старам да пустим Божју благодат у сферу свих мојих односа, како са собом тако и са другима. Ниједно људско биће не може попунити празнину у мом срцу, уколико оно одлута и тражи испуњење ван Бога, у оптерећујућем ослањању на себе или људској узајамној зависности. 
Радије бих данас да преузмем Његов “јарам“ на себе, и понесем га у све своје односе. Његов  “јарам“ ослобађа ме од терета неблагодатног људског одношења, доносећи ми исцељење и мир. “Узмите јарам мој на себе и научите се од мене," говори ми  данас Христос, "јер сам ја благ и кротак срцем, и наћи ћете одмора душама својим.” (Мт 11: 29)

 

https://plus.google....sts/d6h1LfsbkwY

Превод: Живе речи утехе

[Иван Ивковић]

Поздравити Га у Духу

 

 

 

"Браћо, ако и упадне човјек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов." (Гал 6,1-2)

 

Ево је опет, реч коју све ређе чујемо: кротост. Она је божански дар, нежност Светога Духа пројављена у благости када се неко суочи са туђим начином опхођења. Иако не знам да ли ова реченица има икаквог смисла. Хоћу рећи да је "кротост" начин опхођења применљив у изазовима и суочавањима vis-à-vis (лицем-у-лице, прим. прев.). Она се разликује од "смирења" тиме што је "смирење" пре и изнад свега стање бића, док се "кротост" увек сматра понашањем. Она подразумева ношење туђих бремена и недостатака радије него да их отежавамо отуђивањем, разочарењем или осудом. На пример, радим са екипом на неком пројекту и неко од нас забрља, што друге стаје времена и новца. Могу одабрати да:

1) наступим бурно и ставим му до знања да је немаран и опште бескористан, или

2) ухаднем дубоко, са молитвом, седнем са њим и помогнем да поправи штету, охрабрујући да се следећег пута потруди боље.

Нажалост, не бирам увек другу могућност.  

 

У сваком догађају, док започињем још један радни дан овог празничног периода, трудићу се да застанем и отворим се Његовом "Духу кротости". Потрудићу се да збацим са себе неразумне захтеве и очекивања других, носећи Његов благи јарам док се спремам да Га дочекам. Њега, Који је рођен у забаченој витлејемској пештери. Док Он долази у кротости да започне крстоносни пут трудићу се да се уместо на своју усредсредим на Његову вољу, поздрављајући Га у Његовом Духу: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља".

 

Извор

Превод: Живе речи утехе

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Дијана.]

ОБЛАГОДАЋЕНО ПРИЈАТЕЉСТВО

 

 

“У вријеме оно, устаде Марија и оде журно у град јудејски у крају брдовитом, и уђе у Захаријин дом и поздрави Јелисавету. Кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њеној. А Јелисавета се испуни Духа Светога па узвикну громко и рече: "Благословена си ти међу женама, и благолсвовен је плод утробе твоје! И како то,  (πόθεν, буквално, откуд) да се ово деси мени, да ми дође мати Господа мојега” (Лк 1: 39-43)

Овај радосни сусрет две пријатељице, младе Марије, Преблагословене Дјеве, и њене доста старије рођаке Јелисавете, мајке Јована Крститеља, се дешава одмах након Благовести, одмах након посете Архангела Гаврила Марији кад је дала Свој пристанак да постане Мајка Божија. Она ту новосте не задржава за Себе, него одлази "журно" да је саопшти (не Јосифу!) већ једној другој жени, Јелисавети. Али Јелисавети, која у том моемент у такође ишчекује дете, и не мора да се каже шта се са Маријом збило. Она одмах зна “испуњена Духом Светим,” и постаје прва жена која препознаје Марију, своју младу пријатељицу, као Благословену међу женама и као  “мати Господа мога.”

Свети Дух доноси радост и узајамно почаствовање овом пријаетљству. Он упућује Преблагословену Дјеву да "журно" подели своју радост са Јелисаветом, а  Он и отвара Јелисаветино срце да види своју младу пријатељицу као што она јесте, и да се с њом зарадује. 

Данас док прослављамо празник Покрова Мајке Божије,  ја се подсећам да треба да пустим благодат Духа Светога у своја пријатељства. Његовом благодаћу ја постајем способна да делим своје радости и туге са својим пријатељима, и Његовом благодаћу се отвара моје срце да ја видим и поделим њихове. Данас ја допуштам Њој, Благодатној, да буде мој узор и водич у облагодаћеном пријаетељству.  “Благословена си ти међу женама,” захвално се ја данас обраћам Њој, јер она долази “журно” и заиста јесте “међу” нама, када се отворимо за Њено облагодаћено пријатељство. 

 

https://plus.google....sts/5hkcM7pwy1o

Превод: Живе речи утехе

[Дијана.]

УСАМЉЕНОСТ

 

“А онда Господ Бог рече: "Није добро да човјек буде сам; начинићу му друга према њему.…И Адам даде име сваком живинчету, и свакој птици небеској и свакој звијери пољској; али се не нађе друг према њему.” (Пост.2: 18, 20)

Адам је усамљен, већ и у стању пре пада у грех (тј. пре “пада”). Адам није створен као самодовољно биће, већ као биће коме треба заједница и друштво. Ово није "недостатак"  већ део Адамове боголике природе. Адам је створен по слици и прилици Божјој, који такође постоји у заједници; у Заједници Три Лица, Оца, Сина и Светога Духа. И Бог нам пружа заједницу на различите начине, кроз Историју Спасења. 

Тако је усамљенсост снажно осећање, посебно зато што је "природно". Моја од Бога ми дана потреба за заједништвом, као и све моје "природне потребе", представља велики изазов и подстицај на мом духовном путу. Она ме мотивише да изађем из себе, да пружим руке ка Богу и другим људским бићима. Она мотивише наше стваралаштво, инспиришући велика уметничка дела и друге облике давања себе. Обратно, међутим, људска потреба за заједништвом може нас и одвести у грех кад је тражимо на погрешним местима. .

Данас бих да приђем са захвалношћу тој "празнини у мом срцу" која је усамљеност, препознајући Ко ју је и метнуо ту, од самог почетка. То је Бог, "Створитељ неба и земље, и свега видљивог и невидљивог", Који ме призива кроз усамљеност на заједништво и заједницу, са Њим и другим људским бићем. 

 

Извор

 

Превод: Живе речи утехе

 

 

[Иван Ивковић]

Уђи у барку

 

 

“И рече Господ Ноју: уђи у ковчег ти и сав дом твој; јер те нађох праведна пред собом овога вијека.
Узми са собом од свијех животиња чистих по седморо, све мужјака и женку његову; а од животиња нечистих по двоје, мужјака и женку његову,
Такођер и од птица небеских по седам, мужјака и женку његову, да им се сачува сјеме на земљи.
Јер ћу до седам дана пустити дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи, и истријебићу са земље свако тијело живо, које сам створио.
И Ноје учини све што му заповједи Господ.” (1 Мој:7:1-5)

Овај одељак из књиге Постања се данас чита у мојој цркви, у уторак треће недеље Великог поста. Подсећа ме на Нојеву барку која по предању изображава Цркву. Преживљавамо бурне таласе нашег путовања ка спасењу „улажењем“, изнова и изнова, окупљањем у заједници, излечењем и обновом које се непрекидно нуде у црквеној (еклисијалној) реалности испуњеној благодаћу. И онда излазимо, опет и опет, да понудимо нови живот нашем свету.

У контексту Свете четрдесетнице, присећам се „четрдесет дана и четрдесет ноћи“ Великог потопа, током којег Бог „истребљује“ све што треба бити истребљено у мени и одбачено. Данас желим да још једном изађем у сусрет великопосној „поплави“ дарова, пружених ми у Традицији (предању), тако да бих изашла обновљена у светлости долазећој на крају четрдесетодневног периода.

Извор: https://plus.google.com/+VassaLarin/posts/5KGYLdz4yg9
Превод: Урош