Поставите питање Милославу Самарџићу

[Милослав Самарџић]

Zasto se Draza uzdao u engleze kad oni nisu hteli da nam pomognu ni u 1 svetskom ratu,kako to da se srbi uvek saplicu na isti kamen?

Како се то уздао у Енглезе?

Он је просто био у истој коалицији са њима, а иначе називао их је ''трговцима људском крвљу за ниску цену''.

[Милослав Самарџић]

Dakle za engleske interese slao je Srbe u pogibiju? Srbe cetnike i Srbe koji nisu hteli da ginu za Engleze... Eto valjda je i njemu konacno postalo jasno u decembru 1943. za koga je ratovao. Milan Nedic je to shvatio ubrzo posle Velikog rata. Mudrost kod oficira je retka pojava i to primer Milana Nedica i dokazuje.

Како за енглеске интерсе?

За српске интересе - да Србија, тј. Краљевина Југославија, буде на победничкој страни.

Напротив, Недић је пример немудрости, јер се још пре рата определио за губитнике, дакле када је сваки војник простом математиком могао утврдити да Хитлер нема шансе. На страну што је уз то подржавао и једну злочиначку идеологију, мада лично није био тоталитарац, као његов брат Љотић. Мислим да је тачно оно што пише пуковник Тришић да се Недић просто прерачунао. То је и схватио почетком 1944. и на сваки начин је од тада покушавао да ступи у контакт са Дражом.

[Tumaralo.]

Како за енглеске интерсе?

За српске интересе - да Србија, тј. Краљевина Југославија, буде на победничкој страни.

Напротив, Недић је пример немудрости, јер се још пре рата определио за губитнике, дакле када је сваки војник простом математиком могао утврдити да Хитлер нема шансе. На страну што је уз то подржавао и једну злочиначку идеологију, мада лично није био тоталитарац, као његов брат Љотић. Мислим да је тачно оно што пише пуковник Тришић да се Недић просто прерачунао. То је и схватио почетком 1944. и на сваки начин је од тада покушавао да ступи у контакт са Дражом.

 

Pod 1 - cim se borio za Jugoslaviju borio se protiv Srbije. Ko danas i dalje misli da je ulazak u Jugoslaviju bilo dobro resenje za Srbe i Srbiju? (setimo se onoga sto je Zivojin Misic rekao kralju Aleksandu o ulasku u zajednicku drzavu sa Hrvatima)

Pod 2- nisu li komunisti bolje odigrali igru od Draze? Isto su se borili za Jugoslaviju kao i on i isto su se opredelili za pobednicku stranu! Dakle istu igru su igrali. Da stvari budu apsurdne do maksimuma cak je i voljeni kralj decak izdao cetnike i podrzao komunjare.

 

Istina jeste da Hitler nije imao sanse. I da je moguce da se tu Nedic preracunao. Medjutim to je sporenda stvar. Jer Nedic nije usao u celu pricu sa stanovista politickog oportuniteta. Vec je gledao sta ovde i sada moze da uradi u spasavanju Srba pre svega iz NDH klanice. Dakle ne sta ce biti za godinu, dve, pet vec daj sad sta moze da se uradi kada 10 hiljada Srba mesecno biva zaklano preko Drine!

I sam je rekao da ce ga istorija verovatno pamtiti kao izdajnika ali on to radi da bi spasao svoj narod u cemu je i bio uspesan. Takodje je govorio da Srbi ne treba da biju bitku velikih sila sto je prilicno zdravorazumska stvar- mi tu ne mozemo ni doprineti niti cemo posle od toga profitirati. Koliko je nevazno biti na pobednickoj strani upravo i govori primer Srbije u Prvom svetskom ratu (pa i u Drugom) i primer Poljske posle Drugog svetskog rata. S druge strane Italijani i ostali koji su se nasli u Zapadnom bloku a bili su na strani Sila Osovine u ratu prosli su prilicno bolje od ovih sa druge strane "zavese". 

[Милослав Самарџић]

1. Није његово било како се држава зове.

2. Нису.

3. Које је то Србе спасао Недић у НДХ? колико је мени познато, само Дража је спасавао Србе у НДХ, али ако имате неке нове информације, поделите их са нама.

4. На основу чега тврдите шта је Недић хтео? Јел има неки доказ или је само љотићевска пропаганда у питању?

[Милослав Самарџић]

Одговор Радошу Бајићу
 

ТВ серија “Равна Гора“ није била прва објективна филмска прича о ђенералу Дражи на РТС-у, већ је то био документарни филм “Генерал Михаиловић – херој и казна“, емитован 28. априла 2015. Прегледом коментара гледалаца на интернету може се видети да су у преко 95 посто случајева реакције позитивне. Да је серија “Равна Гора“ одрађена како ваља, исто би се десило и у том случају и Радош Бајић не би имао разлога да се љути на критичаре.

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Наставак:
http://www.pogledi.rs/odgovor-radosu-bajicu/

[Степа]

Можете ли прокоментарисати овај текст:http://www.6yka.com/novost/81050/kad-cetnici-i-ustase-nazdravljaju-24-fotografije-koje-jednostavno-morate-vidjeti-foto

[Милослав Самарџић]

Који пут?

[Милослав Самарџић]

Текст је благо речено пун неистина:

Negde u isto vreme, Draža poziva specijalnog Hitlerovog izaslanika za Balkan, Hermana Nojbahera, da bude njegov gost u Šumadiji na degustaciji vina, te da će ga dočekati sa telesnom gardom, konjicom, obučenom u srpsku narodnu nošnju.

 

Или:
Hitler odbija punu saradnju, ali dozvoljava ograničenu, pa tako četnici iz magacina Vermahta dobijaju 11.000 pušaka i pet miliona metaka a ogroman broj nemačkih komandanata sklapa dogovore sa Dražinim snagama. 6. septembra pod njegovu komandu dolazi i kvislinška Srpka državna straža.
 

[Милослав Самарџић]

Ово је обратно. четници, а прецизније речено српски лидери тих крајева, удружили су се са Италијанима против усташа:
Pod plaštom zaštite Srba od ustaškog noža, četnici postaju de fakto i de jure deo italijanske okupacione sile koja je između ostalog i saveznik tih istih ustaša koje kolju Srbe po jamama i logorima. I jedni i drugi nalaze se u Antikomunističkog dobrovoljačkoj miliciji.

 

Италијани су разоружавали, па и убијали усташе; затварали су конц-логоре, протерали су усташе са трећине НДХ и окупирали ту трећину НДХ. Срби су тражили да се италијанска окупациона зона прошири на целу Босну.

 

Четници и Италијани:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=14470

[Милослав Самарџић]

Углавном, ово је манир комунистичке пропаганде да се контакт са непријатељем изједначава са сарадњом са непријатељем. Дакле постоје два супротна појма:
- сарадња са непријатељем у смислу комунистичке пропаганде.

- сарадња са непријатељем као кривично дело према законима КЈ.

Битно је наравно само ово друго. У рату војска има сва овлашћења, па и да користи једног непријатеља против другог, ако их има више. Тако је нпр. генерал Младић користио муслимане против Хрвата и обратно.

ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ЧЕТНИКА И ХРВАТА У СРЕДЊОЈ И ЗАПАДНОЈ БОСНИ: 
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=12166 

[Милослав Самарџић]

Ево текста у коме сам објаснио та питања. Реч је о предговору за књигу ''Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима'':

 

У рату и љубави све је дозвољено. Ово праисконско, неписано правило, важило је и у Другом светском рату, за све зараћене стране, па тако и за партизане и четнике. Конкретизовано према наслову овог рада, а под условом да реч "сарадња" узмемо у њеном најширем смислу - то значи да су и једни и други сарађивали са свим формацијама на тлу окупиране Краљевине Југославије, као и међусобно. 

Наравно, као и свако друго правило, и ово је имало један изузетак: четници никада нису сарађивали са усташама. Мада је наводна сарадња четника и усташа опште место комунистичке литературе, о њој дословце не постоји нити један једини документ. Разлог овоме једноставан је: хрватско-муслиманске усташке формације основане су да би убијале Србе, а међу њима и породице четника. Четници су, с друге стране, дигли устанак управо зато да би заштитили своје породице... 

У оквиру нацистичке "Независне Државе Хрватске" деловале су две основне формације: домобрани и усташе. Први су сматрани, условно речено, регуларном војском, као и блажом варијантом у вези злочина, док су усташе биле нерегуларне формације подређене директно поглавнику Анти Павелићу. То не значи да у геноциду над Србима нису учествовали и домобрани. Напротив, у геноциду су учествовали и они, као и хрватска полиција, локалне власти, групе цивила, итд, а нарочито свештенство. У распису свим команданима од 15. октобра 1943. године Дража је управо хрватско свештенство означио најодговорнијим за злочине над Србима, рекавши, поред осталог: 

У 1941. години Хрвати су издали нашу војску и читаве дивизије предали Немцима. После тога Павелићеви Хрвати поклали су 700.000 Срба, људи, жена и деце на најсвирепији начин. Павелићеви Хрвати знају шта их чека, а исто тако и католичка црква која је предводила у убијању Срба.1 

Ову идеју, о највећој одговорности хрватске католичке цркве, у наше време најбоље је обрадио италијански историчар специјализован за Ватикан, Марко Аурелио, у двема књигама: "Надбискуп геноцида" (односи се на Алојзија Степинца, првог човека католичке цркве у Хрватској) и "Бог је с нама". 

Елем, како су четници наспрам себе имали десетак непријатељских формација, сем голе снаге морали су примењивати и тактику. У депеши од 22. децембра 1942. године Дража је овим поводом писао Југословенској влади у Лондону: 

Услед великог броја непријатеља, тежимо да тучемо једног по једног. Борба против свих њих ођедном била би узалудна и безуспешна.2 

Најпогоднијим за политичку акцију, поред Италијана, сматрани су домобрани, због веома ниске борбене вредности. И заиста, што милом што силом, многе њихове батаљоне (сатније), по правилу оне удаљене од Загреба, четници су приволели на сарадњу. Чак је постојао договор да домобранске јединице из Источне Босне пређу на страну четника у тренутку савезничког искрцавања на Јадран. 

Тако су са домобранима, као и са представницима локалних хрватских власти (жупницима), четници, од кад су их комунисти пролећа 1942. године напали у леђа, напустивши заједнички одбрамбени фронт против Хрвата - потписали низ споразума. Међутим, ти споразуми никада нису обухватали усташе, што комунистички историчари по правили прећуткују. 

Примера ради, у извештају од 13. октобра 1942. године, генерал Фортнер, командант 718. немачке посадне дивизије, о четницима у "Независној Држави Хрватској" пише: 

Четници уопште нису за озбиљне противнике узимали хрватске домобране, него су их делимично чак и трпели на својој територији. Насупрот томе, настављали су свим средствима огорчену борбу против усташа... 

Споразуми (четника и домобрана - прим. аут) се више не узимају озбиљно. Овде полако али сигурно поново почиње ратно стање између четника и хрватских домобрана. Између четника и усташа није никад ни престајало.3 

Стратегију према Хрватима, после издаје комуниста, четници су утврдили на конференцији свих одреда са леве обале Врбаса, одржаној 7. јуна 1942. године. Према речима адвокатског приправника Бранислава Лазичића, шефа пропаганде Команде Босанских четничких одреда, напад комуниста "присилио је вође војно-четничких одреда да се осигурају бар према Хрватима и да на тај начин заштите народ од даљњег клања".4 Лазичићу, међутим, није било по вољи што се у потписаним споразумима формално признаје "Независна Држава Хрватска", која "не признаје српског народа". Он је рекао да је то учињено из невоље, кривицом комуниста, а да Хрвати за своја недела "морају платити кад-тад". 

У расправи која је уследила сви учесници конференције сложили су се у основним питањима односа према Хрватима. 

Прво, до потписивања споразума дошло је зато што су комунисти изазвали грађански рат и тиме довели у питање опстанак Срба на територији "Независне Државе Хрватске". У тренутку када су јединствене српске устаничке групе постигле највећи војнички успех, партизани су напустили своје положаје према Хрватима и напали четнике. Видевши да се против њих партизани више не боре, четнике истовремено нападају и Хрвати, па је тако српско цивилно становништво поново било изложено геноциду (почетком пролећа 1942. године). Геноцид је заустављен четничким нагодбама са Хрватима. 

Друго, признавање "Независне Државе Хрватске" је формална, а не суштинска ствар. Без изузетка четнички команданти су се сложили да Хрватима не треба веровати. 

Треће, циљ потписаних споразума био је извлачење "многобројних Срба који су трунули по хрватским затворима", као и спашавање народа од пропадања у збеговима. По питању збегова, Лазар Тешановић је рекао: "Имао сам 11 села која су била избачена из својих домова, а све су то села која су нас хранила. Тај народ требало је спасти, а кавгу су заметнули комунисти. Овим потписом сав је тај народ враћен на своје место и тиме се то (потпис) може правдати. Ако смо се борили, борили смо се за народ, и ја ни ово нисам учинио против воље народа, него баш зато што је то било народна потреба и што је то народ хтео". 

Четврто, споразуми су искоришћавани за набавку муниције од Хрвата, "а та ће нам изгледа требати баш за њих", како је то рекао поручник Марчетић. Ово питање образложио је потпоручник Урош Дреновић: "У погледу акције против Хрвата проста је ствар - докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни... Сада је време кад народ треба нешто да ради, јер ја не могу лагати народу да ће нешто доћи и да ће неко послати, и ја рачунам само са оним што ми имамо... Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне фронт, а онда..." 

Пето, једногласно је одбачен Дреновићев предлог да се од Хрвата, поред муниције, узима и новац. "{то се тиче новца, ја стојим на становишту да сада од Хрвата треба узети све што се може", рекао је Дреновић, изазвавши негодовање осталих команданата, који су се сложили "да би то стварно значило бити плаћеник". 

{есто, у сукобу са партизанима "треба штедети животе Срба бораца". Четници су себи ставили у задатак да ове несрећнике привуку пропагандом, да би тако ојачали своје снаге "за коначни обрачун са Хрватима".5 

Према овако утврђеној стратегији, два дана потом командант Босанских четничких одреда, Раде Радић, у Бањалуци потписује споразум са представницима хрватских цивилних и војних власти, великим жупаном др Петром Гвоздићем и домобранским пуковником Иваном Брозовићем. 

Најважније ставке споразума су следеће: 

Припадници четничких постројби (војно четничког одреда "Борја") са просторије... признају врховништво Независне Државе Хрватске... 

Представници четничких постројби стављају следеће примједбе: 

а) ...Житељи са означеног подручја желе имати управу својих обћина... 

б) Да у вези са хрватским оружаним снагама суђелују добровољно на сузбијању и уништавању комунистичко-бољшевичких банди, те да у ту сврху задрже оружје. 

ц) Да се враћеном пучанству, које покаже приврженост према држави и државним властима, пружи државна потпора, као и накнади штета учињена у току операције... 

д) Да обитељи чији су храниоци у заробљеништву, а који не припадају Комунистичкој партији, добијају потпору у смислу постојећих одредаба и то на жену по 16 куна, а за дијете по 10 куна дневно... 

ф) Да се омогући православном живљу предњег подручја, у колико буде исправног владања, запослење и зарада на државним и другим јавним радовима. 

г) Да се становништву православне вјере зајамчи потпуно слободно исповједање њихове вјере у смислу постојећих закона. 

х) Да се дозволи улазак у град житељима православне вјере ради подмирења својих животних потреба. 

Горе именовани представници хрватске државне власти прихваћају горње примједбе наведеног представника четничких постројба, с тим, да ће хрватска оружана снага као и грађанске власти пружити православном живљу пуну заштиту слободе, сигурности и њихове имовине...6 

Споразум је допуњен 14. јуна у Прњавору, тако што су, за тај део Босне под контролом Борјанског четничког одреда, прецизно "утврђене границе". Срби су могли прелазити границу само са пропусницама овереним од стране четничких команданата, а Хрвати са пропусницама које је оверавао командант домобранских трупа у Дервенти и Прњавору.7 На овај начин четници су створили слободну српску територију. 

На конференцији команданата шест највећих четничких јединица из Западне и Централне Босне, одржаној 1. и 2. јула 1942. у Грабској испод Требаве, одлучено је да се "признају сви уговори закључени између појединих четничких одреда и НДХ". Одредима који још нису склопили споразуме са "Независном Државом Хрватском", препоручено је да то учине. Задатак да постави "референта за односе према НДХ", тј. официра за везу, добио је потпоручник Урош Дреновић. 

У вези злочина које су према Србима чинили муслимани, закључено је следеће: 

Има велики број муслимана који нису вршили никаквог насиља према Србима, па према томе питање одговорности муслимана не треба генерализовати, него треба стати на становиште, да се пронађу и казне само они муслимани, чија се кривица несумњиво може доказати, а сви остали да се поштеде било каквих репресалија од стране четника, а у сваком случају да се поштеде муслиманска деца и жене, јер сви учесници (конференције) сматрају да се морамо руководити најосновнијим принципима хуманитета и правичности па, према томе, онај који није крив не треба ни да страда. 

У односу према партизанима усвојен је овај став: 

У партизанским редовима налази се велики проценат Срба заведених комунистичком пропагандом, који стварно нису комунисти, па би их било могуће повратити, па ради тога уколико би који од таквих био заробљен приликом сукоба са партизанима, треба му поштедети живот, а уколико против којега од њих постоји доказ, да је починио злочине према српском народу, треба га упутити у Главни штаб (Босанских четничких одреда), који ће га предати суду (тада основаном при том штабу - прим. аут), а овај ће решити какву казну заслужује према почињеној кривици.8 

Четнички споразуми са Хрватима испунили су свој основни циљ: заштиту Срба од покоља и јачање српских снага за наношење одлучујућег ударца непријатељу у последњој фази рата, у очекиваном садејству са Западним савезницима. У неким случајевима, споразуми су по Србе били веома повољни, попут оног који је 13. маја 1942. у Бањалуци потписан за подручја између Врбаса и Сане. Тада је локални хрватски командант, потпуковник Бучар, свом људству издао следећу заповест: 

Почам са 15. свибњом имају се прекинути сва непријатељства према четницима означеног подручја. 

Забранити свако пуцање на четничке постојбе или становништво - ово се нарочито односи на добровољце села Кијево, Паланка (Томина), Стратинска и {крљовита, који чак пуцају и на мирно становништво које на пољима ради. Исто важи и за Врхпоље и Прхово, које без икаквог разлога пуцају на сељаке преко Сане, па чак и на стоку. 

Према томе, непријатељства се имају наставити само према партизанима (комунистима), који имају црвене звијезде на капама...9 

До забуне у вези са овим споразумима долази и због склоности да се све хрватске оружане снаге називају усташама. Као што ћемо видети, то је у једној депеши учинио и Дража, мада је у својим наредбама правио разлику између усташа и домобрана: увек је наређивао да се први туку, "где год се нађу",10 док је друге покушавао да неутралише политичким мерама. 

И после потписивања споразума са "Независном Државом Хрватском", Срби су били на опрезу, како су говорили, "према Хрватима", а свакако посебно према усташама. Црна легија је, примера ради, напала Босански Кобаш, иако се споразум који је потписао Раде Радић односио и на ово село. Напад је одбијен противударом Мотајичког четничког одреда Николе Форкапе.11 

С друге стране, дешавало се да и четнички одреди крше споразуме. Тако је на Озрену нападнута хрватска стража, да би јој био отет један пушкомитраљез. На поменутој конференцији у Кулашима, прота Сава Божић је осудио овај чин: "На тај начин један неодговоран човек може да нас све уведе у борбу, а не знамо како би се та борба свршила, па би сви могли настрадати", рекао је он.12 

И Хрвати су имали своје скривене циљеве у вези споразума са четницима, о чему је Дража писао влади у Лондону депешом од 5. августа 1942: "Усташе у Босни покушавају да се споразумеју са четницима, тежећи да их изиграју и разоружају. Потребно је преко радија истаћи ову опасност по четнике".13 

Ипак, Хрвати нису остварили ове своје намере. Њихове локалне власти за Усору и Соли јављале су Загребу 12. новембра 1942. следеће: "{то се тиче држања четника у овим крајевима, оно није било подношљиво ни код оних који су потписали уговор, а камоли код оних са којима преговори нису уопште вођени". Због таквог извештаја, "Врховно оружничко заповједништво НДХ" закључило је 12. децембра да "четници постају сваког дана све дрскији", уз напомену: "Из свега се разбире да су ови споразуми са четницима без икакве вриједности".14 У ствари, без икакве вредности за нацистичку хрватску државу, док су за Србе били итекако корисни. 

Према немачким извештајима, четничке зоне биле су затворене за Немце, усташе и домобране. О томе је марта 1943. јављао СА пуковник Реквард: 

Нема ни говора о неком утицају хрватске владе у крајевима у којима они (четници - прим. аут) владају. Напротив, четници су своје крајеве херметички затворили и чак су тражили пропуснице од немачких официра. Хрватски чиновници и војници могу ступити у те крајеве само с опасношћу по живот.15 

Један СС официр писао је годину дана касније како Срби у североисточној Босни "јако цене и штите" четнике.16 

Као на оној конференцији од 7. јуна 1942, Дреновићев подешен наступ према Хрватима и касније је наилазио на критике четничких команданата. Тако, мајор Славољуб Врањешевић, командант Команде Западне Босне (формације илегалне и према Хрватима и према Немцима), 3. фебруара 1943. године извештава мајора Захарија Остојића, команданта Истакнутог дела Врховне команде: 

Дреновић је слао поклонствену депутацију у име Босанске Крајине да изјави лојалност поглавнику и владици Термогену у Загреб. Вечито је са Хрватима и Немцима у Бањалуци.17 

Дражин општи став по питању многобројних српских непријатеља, који је понављао у више наврата, био је једноставан: "Користити све против свих", писао је он на пример мајору Петру Баћовићу, команданту Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине, 15. фебруара 1943. године.18 Дреновић је, пак, од Драже добијао критике, јер је претеривао у томе. Дража је тражио дискрецију, пре свега због недобронамерних Западних савезника. Такође је забрањивао апсолутно сваки додир са усташама, наређујући да се они уништавају свуда и у свакој прилици. Уистину, као што је већ наглашено, није познат ни један документ о сарадњи четника и усташа - ни немачки, ни четнички, ни комунистички, сем њихових уобичајених поштапалица, писаних ради пропаганде. Међутим, као официр истурен према Хрватима, Дреновић је често одлазио у Бањалуку. Његова слика за столом у кафани хотела "Босна", са тројицом домобрана и једним усташом, спада у ред највише објављиваних фотографија из Другог светског рата на нашем тлу, наравно без давања целовите слике догађаја. А те ноћи, по првом Дреновићевом силаску у Бањалуку, Срби су први пут мирно спавали, још од почетка рата. Појава овог двометраша опасног изгледа, и још многих њему сличних четника на околним брдима, најзад је донела дозу смирења међу српски живаљ, који је, до тада, само благодарећи присуству немачких трупа спашен од потпуног истребљења. 

Може бити да би Дреновић, у случају повољног исхода рата, био изведен пред војни суд. Његова одбрана свакако би се позивала на следеће чињенице: прво, ту, где су деловале Дреновићеве јединице, српски живаљ је спашен од Хрвата< друго, постојало је Дражино наређење о "коришћењу свих против свих"< треће, њега је Команда Босанских одреда одредила за контакте са Хрватима у вези потписаних споразума, а он тај задатак није могао извршавати без одлазака у вароши. 

Али, како је Дреновић могао да иде у Бањалуку, и како су уопште Босански четнички одреди могли да потписују споразуме са домобранима, као делом немачке ратне машинерије - када су истовремено Немци свим силама настојали да пронађу и ликвидирају Дражу и када су свакодневно хапсили и стрељали "ДМ присталице"| 

Тако, што ни домобрани, као ни Немци, нису знали да се ове формације, као и сам Дреновић, налазе под Дражином командом. 

Постојале су, дакле, две врсте четника: легални (у односу на окупаторе и квислинге) и илегални. Још по пропасти устанка 1941. године Дража је наредио легализацију дела трупа, као вид убацивања својих људи у непријатељске редове. 

Убацивање својих људи међу непријатеље је уобичајена појава у историји ратова. Али, тешко се може наћи пример убацивања тако великог броја официра и војника, као што се то десило у италијанској окупационој зони, па и у Србији, крајем 1941. и почетком 1942. године. Дражина идеја показала се успешном због повољних околности, јер је окупатор дозволио формирање, или је толерисао постојање, формација састављених од домаћег становништва. На немачкој окупационој зони у Србији то су били Пећанчеви четници, недићевци и љотићевци. Док су се прве две формације, а пре свега Недићева, показале веома погодним за спровођење тактике легализације, са верним немачким савезницима љотићевцима то није био случај. 

Према томе, наредба некој јединици да се легализује значила је да она привремено ступи у друге формације, на пример у недићевце, и формално стане под туђу команду. За то време, та јединица би остајала у тајној вези са Дражом и извршавала његове задатке. Операција је утолико лакше успевала, уколико су у тој другој формацији постојали официри наклоњени четницима, или, још боље, ако су тајно радили за четнике. Најпознатији је пример потпуковника Милана Калабића, оца Николе Калабића, који је био командант највеће јединице "Српске државне страже" генерала Милана Недића (тзв. недићевци). Преко Милана Калабића легализовали су се многи четници, али је он то на крају платио главом, када су га Немци открили. 

Неки историчари, попут Дејвида Мартина, сматрају да је сарадња недићеваца и четника - нарочито испољена кроз легализацију - дошла исто онако природно као, на западу, сарадња усташа и комуниста. У оба случаја основ је у припадности истој нацији. Недићевци и четници нашли су се као Срби, а често и комшије, пријатељи или рођаци. Усташе и партизанске вође били су Хрвати, а сем тога у великом броју случајева и пријатељи из предратних југословенских затвора, у којима су делили ћелије као политички осуђеници. 

Четници легализовани у одредима генерала Милана Недића имали су задатак да се снабдеју оружјем и муницијом, па да се затим, у згодан час, врате у шуму. Легализованим официрима специјални задатак била је обавештајна служба. 

Прва Дражина наређења о легализацији нису сачувана, или су дата усмено. Ипак, постоје многа документа из којих се види његов став. На пример, у радио депеши команданту Млавског корпуса капетану Синиши Оцокољићу Пазарцу, од 29. јуна 1942. године, Дража наређује: 

У циљу прикривања одреда и спречавања разоружања дозвољене све преваре. У крајњем случају узмите Пећанчеву фирму.19 

Потпуковнику Драгославу Павловићу, делегату Врховне команде у појединим секторима, 24. августа 1942. Дража пише: 

Легализованим саопштити да буду на опрези јер ће Немци хапсити све. Нека запазе тренутак и на време се баце у шуму. Непријатељ треба да буде преварен, а не они.20 

Капетану Оцокољићу Дража на ову тему пише и 8. септембра 1942. године: 

Легални делови по потреби претварају се у илегалне делове. Служе за превару, а не за корист непријатељу.21 

Када су мајору Радославу }урићу (шифра "Херман"), команданту Јужне Србије, италијанске окупационе снаге са Косова и Метохије понудиле сарадњу, Дража му је 17. новембра 1942. године одговорио: 

Италијани свуда покушавају да дођу у везу са нашим људима. Тежња им је да користе наше људе за своје циљеве. Ми само да их користимо да се дочепамо оружја. У разговорима са њима држати чисто националну линију. Никаква милиција за њихов рачун... Искористимо их само ради оружја, али да се Арнаутима не даје, јер они наоружавају и њих, а то је противу нас. Преваримо их да дођемо до циља. Они су лукави, будимо још лукавији. Херман лично не иде на састанак.22 

Легализација је, међутим, временом показала и своје негативне стране. Легализовано људство преведено је из ратног у мирнодопско стање, из планинских логора у живот у кругу породице (официри) или у касарни, са редовним платама. Део људства није био склон да из те позиције извршава задатке због којих је легализован, а због којих се лако губила глава. Зато је Дража, низом наредби, настојао да их тргне из летаргије. 

Тако у његовом распису свим командантима од 28. августа 1942. године, стоји: 

Саопштите свима легализованим одредима следеће: Многи легализовани одреди заборавили су да је сада рат и да је њихова легализација само маска за подземни рад. Новац и угодан живот разнежио је многе који мисле да тако сачекају крај рата па да после само извлаче користи. Нека се зна да се о свакоме води рачуна. Наређујем да сви легализовани одреди најенергичније униште комунисте на својим просторијама. Даље да наше шумске одреде помажу на сваком кораку, новцем, храном, муницијом, оружјем као и у извођењу организације и тајне пропаганде.23 

Недуго потом, 8. септембра, уследила је још једна опомена, уз наређење за обавезно формирање летећих илегалних јединица на теренима свих бригада: 

У многим нашим крајевима осећа се застој у раду. Многи легализовани делови прешли у мирнодопски живот. Многи заборавили да је рат и да непријатеља има много и свуда. Наређујем да сви команданти бригада организују летеће јединице како ће бити за сваког наређено. Ове јединице не могу бити легалне. Њихово је место шума и планина. Њихова акција брза и одлучна, против свих и свакога. Легални делови да им послуже као база за снабдевање и прикривање, као гром ове јединице има да уништавају народне издајнике и све унутрашње непријатеље, љотићевце, комунисте, Пећанчеве... Пред догађајима који наступају, ови летећи делови послужиће као језгро за мобилизацију свих снага бригада.24 

У депеши генералу Мирославу Трифуновићу, команданту Србије, Дража 21. новембра 1942. пише: 

Од легализованих официра скоро више немамо користи. Зато их поједини команданти позивају да се одметну, али они се обично не одазивају јер мисле да је главно само да се упишу код нас, а да живе и даље у местима (градовима).25 

Истог дана Дража је послао "распис свима у Србији": 

Легални официри у маси не раде ништа за нас. Често су кориснији Немцима више него нама. Нека команданти на терену воде о томе рачуна и уписују такве у црне књиге, а нарочито оне који неће да се одазивају нашим позивима за сарадњу. Саопштите свима легализованим. Нека им се скрене пажња да се каријера тече у шуми.26 

Почетком 1943. године легализовано људство у Србији већ је било реткост. Многи недићевци и даље су радили за четнике, да би у последњој фази рата све јединице генерала Милана Недића прешле под команду генерала Драже Михаиловића. 

Легализација у Србији, на немачкој окупационој зони, сматрана је једним од најтежих ратних задатака. Многе легализоване четнике, чим би открили да су под Дражином командом, Немци су свирепо мучили и убијали. Мајор Љуба Јовановић Патак и потпоручник Радомир Петровић Кент отишли су крајем 1941. на Равну Гору, са молбом Дражи да их упути у Босну, ради борбе против усташа. О томе Кент сведочи: 

Када је дошао код мене (после рапорта код Драже), Љуба је био мало узбуђен и нервозан, што није било у његовој природи. Обојица смо се плашили да нас Чича не пошаље на неку другу страну уместо у Босну. Бојали смо се Јужне Србије. Слутња нас није издала. 

На питање зашто су се толико бојали легализације, Кент одговара: 

Јер је то била најгора ствар. Немци су овај вид нашег лукавства сматрали највећом преваром и најстрожије кажњавали. Да су нас похватали, у сваком случају бисмо висили на ћириличном слову "Г". И данас га памтим, Немци га нису померали са брда Краљица изнад Зајечара. Смрти се нисам плашио, али сам се плашио вешала.27 

Кент је враћен у свој родни крај, са задатком да се легализује, а уместо њега у Босну одлази поручник Милорад Булован, син фочанског свештеника. Булована су недуго потом комунисти на превару заробили и свирепо убили. Зиму 1941Ђ42. године мајор Јовановић и потпоручник Петровић провели су у касарни у Зајечару као недићевци, а онда су се, са одабраним људством, које су добро наоружали и опремили, одметнули у шуму. Јовановић је постао командант Тимочког корпуса, а Петровић његове Бољевачке бригаде. 

У италијанској окупационој зони, међутим, легализација четника била је релативно једноставна и зато прилично масовна. Италијани најпре заиста нису знали да су сви четници легализовани код њих - Јевђевић, }ујић, Баћовић и остали - под Дражином командом. Потом су једно време знали, али су се правили да не знају, да би на крају у својим везама са четницима потражили мост за прелазак из осовинског у табор Западних савезника. 

{ире образложење тактике коришћења "свих против свих", Дража је дао у писму пуковнику Баји Станишићу, команданту Зетских четничких одреда, легализованом код Италијана, од 9. марта 1943. године: 

Ми радимо само за себе и никог више< само нас се тичу интереси Срба и будуће Југославије< за постизање циља користимо једног непријатеља противу другог, тачно онако, као што и сви наши непријатељи, без разлике, раде< постићи успех са најмање жртава, али поднети и највеће жртве, ако је то потребно за општу ствар, сачувати народ од сваког непотребног излагања на дому. О свему овоме води се рачуна.28 

У Источној Босни током 1942. године били су слаби не само домобрани, већ и Немци, па овде није било потребе за споразумима или легализацијом. На западу Босне, међутим, све непријатељске формације биле су јаче: Немци, усташе, домобрани, као и комунисти. Примирје које су четници потписали са домобранима важило је и за Немце. Једна немачка посадна дивизија која се ту налазила имала је задатак да чува комуникације и привредне објекте, па је за операције против комунистичке "Бихаћке републике" ангажовала усташе и домобране, не знајући да комунисти, заправо, и опстају захваљујући њима. Тако су хрватске операције против комуниста завршаване, с једне стране наоружавањем комуниста, а с друге уништавањем српских села. 

Видевши ову игру комуниста и хрватских формација, командант Босанских четничких одреда Раде Радић послао је поручника Вукашина Марчетића, команданта Четничког пука "Мањача", на преговоре са Немцима у Бањалуци. У писму које је Марчетић носио, Радић саопштава Немцима како се хрватске трупе "редовно предају са наоружањем, без отпора, што нам даје доказа да су они у великој мери наклоњени комунистима и да их желе да потпомогну у уништењу српског народа". Следи навођење низа оваквих случајева, из којих произилази закључак да Немци, шаљући Хрвате против комуниста, заправо комунистима шаљу појачање. 

Дакле, уместо на Хрвате, у борби против комуниста немачка команда треба да се ослони на Србе, који су "у огромној већини против комунистички расположени", али су спутани из два разлога. Прво, српски народ није довољно наоружан. Друго, највећи број српских војника, упркос потписаним споразумима о примирју, и даље је распоређен према Хрватима. "Силом чињеница, које се свакодневно понављају, са стране хрватских власти а нарочито усташа, приморани смо да највећи део својих снага задржимо на својим секторима, да би заштитили своје домове, децу и жене од злочина усташа", пише Радић. Зато је Немцима упућен предлог да се разоружају хрватске јединице, "а нарочито усташке формације", како би се то оружје уступило Србима, који ће потом "водити успешне борбе против комуниста".29 

Из Радићевог извештаја Главном штабу Босанских четничких одреда, писаног четири дана касније, 31. августа 1942, види се да је овакав наступ према Немцима донекле уродио плодом. Дознавши за четничке намере, хрватски генерал Брозанић - "тај пас", како га назива Радић - покушао је да убеди Немце да не дају муницију четницима. Брозанићево образложење било је да су четници већ добили огромне количине муниције и да они, заправо, сада стварају залихе "за онај дан", тј. за дан устанка против окупатора. Немци су, међутим, натерали Хрвате да дају муницију четницима, о чему Радић извештава: 

Ипак, успели смо и Хрвати ће морати да пошаљу муницију за 2.000 четника и сва аутоматска оруђа-бацаче. Разуме се да ћемо од овога у првом реду гледати да оставимо нешто за онај дан, који нам је данас саопштен. Немцима смо рекли, да нам за Хрвате није потребна муниција, већ само мотке, са којима смо им отели и оружје којим су данас наоружани сви четнички одреди. 

Разуме се, да нам сада Немци, моментално поклањају више пажње него Хрватима, како се то јасно да приметити, - али знамо докле би нас довела и њихова пажња, ако би, не дај Боже, са њима морали да продужимо познанство и додир.30 

Општа Радићева стратегија била је да комунисте униште четници, како би "тиме спречили офанзивне акције Немаца, као непотребне, пошто није тешко замислити како би се провело становништво и имовина куда би прошли Немци а за њима Хрвати, па евентуално и усташе". 

Донекле, четници у Западној Босни су успели да се наметну Немцима и остваре своје циљеве. Тих дана, они су заменили немачке трупе у Кадиној Води. Одатле је немачка артиљерија насумице тукла српска села у којима су се налазили партизани. Али, освајање оне позиције коју су четници у јужнијим крајевима имали код Италијана, није било могуће. 

У ово доба, средином 1942. године, четнички одреди са запада Босне још нису били укључени у Дражину организацију, пре свега због физичке удаљености. Када се то ускоро десило, њихова веза са Дражом морала је бити скривана по сваку цену, да би што дуже опстала политика чувања српског народа од бројних непријатеља, која је до тада, на четничким територијама, дала одличне резултате. 

Дакле, основна чињеница у вези оних неколико десетина фотографија Радета Радића, Уроша Дреновића и других четника из ових крајева, на којима се они налазе заједно са Немцима и домобранима - јесте да Немци и домобрани нису знали за њихову припадност Дражином четничком покрету. 

Код комуниста је, као што ћемо видети, ситуација била дијаметрално супротна: све њихове везе са Немцима, усташама и домобрана ишле су директно преко Врховног штаба и Централног комитета Комунистичке партије. Ни у једном случају нема дилеме с ким се разговара, нити су комунисти стварали неку врсту посебних формација за односе са осовинским трупама. 

А основна чињеница у вези додира, ма које врсте, четника и партизана са другим формацијама, јесте следећа. 

Сви преговори, договори, споразуми и остали контакти које су имали четници, сводили су се на то да српски народ из њих извуче неку корист. 

Све што су радили комунисти са усташама, Немцима домобранима, балистима и осталима - имало је за циљ приграбљивање користи у остварењу основног ратног циља, а то је борба за власт. Контакти комуниста са осовинским формацијама ишли су, дакле, на штету српског народа, јер је и сама делатност комуниста носила катастрофалне последице. 

На пример, сарадња четника са домобранима увек је значила да се са тог сектора српски живаљ више неће одводити у концентрациони логор Јасеновац - сем ако усташе, које та сарадња није тангирала, не успеју да савладају четнике и продру до српских села. 

С друге стране, сарадња партизана са усташама, па и са домобранима, по правилу је доводила до тешких покоља српског становништва. 

Сарадња четника са Немцима у Западној Босни сводила се на анулирање сарадње усташа и партизана, ради заштите српског народа од ове коалиције. 

Сарадња партизана са Немцима од марта до маја 1943. године имала је за циљ удруживање против четника и Западних савезника приликом њиховог очекиваног искрцавања на Јадран, што је по Србе, као и по остале народе на Балкану, носило катастрофалне последице. 

Сарадњу четника са Западним савезницима носио је талас одушевљења у борби за слободу и демократију, као и убеђење да се на тај начин рат скраћује и жртве умањују. 

Сарадња комуниста са Западним савезницима уследила је управо оног часа када су западне силе прекршиле све међународне норме, мешањем у унутрашње ствари Краљевине Југославије на до тада невиђени начин, и када су српски народ издвојиле од свих осталих европских народа. Док су Срби, преко Четничког покрета, давали већи допринос борби против Сила осовине него други народи у окупираној Европи, Западни савезници су и даље тражили нова залагања и нове жртве само од Срба. Четници то нису прихватили, док комунисти, као несрби, јесу - додуше само формално, јер су и даље као основни ратни циљ имали борбу за власт, дакле борбу против четника, а не против Сила осовине. 

ИЗВОРИ 

 

1 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1. 

2 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 858-859. 

3 Зборник докумената, том XII, књига 2, 788-789. 

4 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 312. 

5 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 311-318. 

6 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 335-338. 

7 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 367-368. 

8 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 405-409. 

9 Погледи, број 64, 1990. године. 

10 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 858. 

11 Зборник докумената, том XIV, књига 2, 665. 

12 Зборник докумената, том XIV, књига 2, 670. 

13 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 47. 

14 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 46. 

15 и 16 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 47- 49. 

17 Зборник докумената, том XIV, књига 2, 147. 

18 Зборник докумената, том XIV, књига 2, 213. 

19 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1. 

20 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 5/1. 

21 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 7/1. 

22 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14/1. 

23 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4/1. 

24 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 7/1. 

25 и 26 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14/1. 

27 Р. Петровић Кент, Четници Источне Србије, 85-88. 

28 Зборник докумената, том XIV, књига 2, 399. 

29 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 569-571. 

30 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 586-588.

[Милослав Самарџић]

 

Зашто сам против термина антифашизам

 

Када неко данас каже да је антифашиста, поручује нам да је комуниста, али да то не сме да призна из тактичких разлога. Истовремено нам поручује и да је антисрбин, јер је комунистичка политика још од Стаљинових директива из 1920-тих година антисрпска

 

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Наставак:

http://www.pogledi.rs/zasto-sam-protiv-termina-antifasizam/

[Милослав Самарџић]

Дражина рехабилитација, последње рочиште, завршна реч адвоката Живановића:
http://www.pogledi.rs/drazina-rehabilitacija-zavrsna-rec-advokata-zivanovica/

[Фидер]

Честитам вама и вашим сарадницима.

[Милослав Самарџић]

Хвала!