VJERSKA NASTAVA I OBNOVA ODBRANBENO- BEZBJEDONOSNOG SISTEMA U SRBIJI

[Дејан]

U okviru božićno-bogojavljenskih susreta u Beogradu na sajmu crkvenog izdavaštva  posebno interesovanje mlađih posjetilaca sajma pobudila je  tribina  udruženja studenata fakulteta bezbednosti i kadeta visokih vojnih škola. Oni su kao budući nosioci  odbrambeno- bezbjedonosnog sistema države u okviru današnje globalne zajednice  predstavili javnosti značaj vjerskog obrazovanja u svom školovanju.  Iznesene su teze da pravilno rasuđivanje o svjetskim tokovima kao i o potrebama  struke podrazumijeva visok stepen opšte kulture, a danas šta je opštije od crkvene kulture i biblijskih poruka koji svaku civilizacijsku promjenu u neprekinutom toku prožimaju kao konstanta,  te je tako crkvena kultura u temelju judeohrišćanske civilizacije globalnog doba.

Osvrćući se na istorijsku vertikalu  dr Milenko Bodin sa Fakulteta bezbjednosti Univerziteta u Beogradu zaključio je da je srpski narod pretrpio velike gubitke, i fizičke i materijalne, ali prije svega duhovne. Pravoslavni Srbi su izgubili kontakt sa duhovnim korijenima izgubivši crkvenu, duhovnu, a time i nacionalnu kulturu, pa su time i samim tim izgubili mogućnost da posjeduju orjentire na osnovu kojih se mogu opredjeljivati i određivati svoje smjernice zdravim duhovnim vidom.

To se očituje na svim nivoima života, pa tako i u oblasti odbrane, bezbjednosti, ali i poslovanja, učenja, ili na planu porodičnog života tj. svuda gdje su moralni imperativi potrebni da bi se živjelo i zajedničarilo . Aljoša Filipović iz studentskog udruženja „Ujedinjena Srbija“ objasnio je: „Bez duhovnosti možemo mi da poznajemo nauku npr., ali ako mi ne osećamo nešto zbog čega i zašto mi to radimo, to je nekako uzalud.“

Vjersko obrazovanje u odbranbeno-bezbjedonosnoj oblasti života zajednice i društva pomaže jer  se putem vjere i hrišćanskog morala prepoznaju ljudske slabosti i strasti, a sopstvene slabosti i jesu ono što ugrožava i slabi ličnu i kolektivnu bezbjednost. Preko izučavanja kroz aktivan vjerski život duhovne odbrane od strasti, poroka i moralnih padova izučavaju se i izvori ugrožavanja po ljudsko tijelo, po ljudski duh, a i zajednicu objasnio je Valentino Popović, student Fakulteta bezbjednosti, a otac Jovan Babić, vojni sekretar Odbora za vjersku nastavu Arhijepiskopije beogradsko-karlovačke u svom govoru razlučio je šta je nacionalna  ideologija ili nacionalističko zastranjenje, a šta patriotizam koji kao univerzalna vrijednost u sebi nosi kroz crkvenu kulturu opšteljudske etičke principe:

„ Ako govorimo o srpskom patriotizmu, svaki onaj Srbin, ako to nešto poštuje, što je u jednoj eposi grupa ljudi proglasila kao patriotizam, njega proglašavamo za patriotu. Mislim da je to žalost, takvo shvatanje patriotizma. Samo onaj patriotizam koji se vezuje za konkretnu ličnost koja je u dugoj istoriji svog naroda davala obrazac i put šta znači voleti svoj rod. Samo takav patriotizam iz hrišćanskog ugla gledanja ima smisao. Tu pre svega mislim na ličnost samog Boga, odnosno njegovog Sina koji se rodio među nama i jednom pokazao za sva vremena šta znači imati ljubav i ka Bogu po vertikali i ka rodu po horizontali. Ako znači najpre rođeni u jednoj zajednici, narodu kome pripadamo, uspemo da izvežbamo to u sebi što nas je Spasitelj naučio prema ljudima koji su istog pisma, istog jezika, iste kulture samnom, to će biti dobra osnova da sutra, kad budem bio kandidat za večnost, to uspem da učinim sa nekim ko nije moga roda , ko nije moje vere.“

Prvi kadeti i studenti su poslije nakon višedecenijskog vjersko-obrazovnog vakuuma od skora u mogućnosti da fakultativno pohađaju vjersku nastavu. Vladimir Milovanović, kadet Vojne akademije Beograd izložio je način i smisao vjerske nastave za buduće oficire: „

Mi kroz te tribine koje za nas održavaju profesori sa bogoslovskog fakulteta i kroz poklonička putovanja poput onoga na Hilandar kod sebe stvaramo moralne vrednosti i moralna načela koja su krasila naše slavne pretke. To je u stvari univerzalni moral.Ta neka moralna načela koja treba da krase budućeg oficira jesu poštenje, doslednost, istrajnost, otpornost na grijehove i  poroke, čestitost i visoko obrazovanje.“

Školski program budućih oficira i rukovodećih kadrova u raznim državnim službama obrazovanih po univerzalnm moralnim principima hrišćanstva i pravoslavne tradicije podrazumijeva tako zaštitu i zajednice i sebe od drugih, ali i zaštitu i drugoga od sebe i sopstvenih slabosti pogotovo neprijatelja, jer vrhunski imperativ Hristove nauke jeste upravo ljubav prema neprijatelju. U sklopu reforme vojno-bezbjedonosnog sistema i prilagođavanju globalnim trendovima i ovaj pedagoško-vjerski aspekt igra svoju vidnu ulogu.

[Apis]

Besmislica. Hrišćanstvo nije ni izbliza prava vera za ratnika.

Okreni drugi obraz? Daj mu i košulju?

Jel to znači da ako neprijatelj ubije 100 vojnika, da mu treba poslati još 100 nenaoružanih?

Gledajući kroz istoriju, najveći ratnici su bili pagani (Atila), šamani (Džingis kan), Budisti i Šinto, a i ateisti su se dosta proslavili (Napoleon).

Kada budes shvatio da je rat duhovne prirode a ne fizicke shvatices Hristovu nauku.Cak i zen budizam uci o umetnosti borbe bez borbe.Mudrost a ne sirova bezumna snaga.

[Apis]

Dva mača u potoku ...

U staro vreme, majstori koji su kovali katane bili su često slavniji od samuraja koji su te sablje nosili. Od dvojce najboljih nikako nisu mogli da izaberu prvog. Tako se dogovore da svaki od njih iskuje po jednu katanu, koje će se ispitati, nakon čega će proglasiti najboljeg.

Ispit je bio u tome da se katane pobodu u korito jednog potoka sa oštricom okrenutom uzvodno. Tako i učine.

Bila je jesen i rečicom je plovilo opalo lišće. Kako je koji list nailazio na sablju prvog majstora tako je bivao raspolućen.

Međutim, na katanu drugog kovača nije naišao ni jedan list ...

Kraj priče, odnosno proglašenje pobednika, ostavljamo vama. Odlučite sami koji bi mač radije nosili kroz život.

[Apis]

Na drugačiji način

Jednog dremljivog popodneva, voz je kloparao probijajući se kroz predgrađe Tokija. Naš vagon je bio relativno prazan - nekoliko domaćica sa decom koju vuku sa sobom i nekoliko starijih ljudi koji su išli u kupovinu. Otsutno sam posmatrao bezbojne kuće i prašnjave žive ograde.

Na jednoj stanici otvorila su se vrata i najednom popodnevnu tišinu prekinu neki čovek urlajući nerazumljive psovke. Ušao je u naš vagon. Na sebi je imao radničko odelo. Bio je krupan, pijan i prljav. Vičući, zateteturao se na ženu koja je u rukama držala bebu. Tako je tu ženu gurnuo da joj je dete skliznulo u krilo starijeg bračnog para. Prosto je neverovatno kako se beba nije povredila.

Zaplašeni par je brže-bolje pobegao na drugi kraj vagona. Radnik je zamahnuo nogom da šutne ženu u leđa, ali je promašio jer je ona umakla na sigurno. To je toliko razgnevilo pijanog čoveka da je ščepao metalnu šipku u sredini vagona i pokušao da je izvuče iz ležišta. Primetio sam da mu je ruka posečena i da krvari. Voz je kloparao dalje, a putnici su bili sleđeni od straha. Ustao sam. Tada sam bio mlad, imao sam dvadesetak godina manje, i bio sam u prilično dobroj kondiciji. Trenirao sam aikido skoro svakodnevno po osam sati već tri godine. Problem je bio jedino u tome što nikad nisam proverio svoju borilačku veštinu u pravoj tuči. Kao učenicima aikidoa, nije nam bilo dopušteno da se borimo.

"Aikido je" - stalno je ponavljao moj učitelj - " umetnost izmirenja. Kome god pada na pamet da se bije, izgubio je vezu sa univerzumom. Ako razmišljate o tome da dominirate ljudima, već ste doživeli poraz. Mi učimo kako da rešavamo konflikte, a ne kako da ih stvaramo."

Držao sam se tih njegovih reči. Stvarno sam se trudio. Čak sam išao tako daleko da sam prelazio na drugu stranu ulice da bih izbegao "čimpire", siledžije koje su se kretale oko železničkoh stanica. Osećao sam se uzvišeno zbog svog porekla. Imao sam osećaj da sam i grubijan i svetac. U duši sam ipak želeo da mi se ukaže neka potpuno opravdana prilika u kojoj bi mogao da spasem nevinog i kaznim krivca.

"Ovo je prava prilika za to!" - rekao sam sebi ustajući. "Ljudi su u opasnosti. Ako nešto odmah ne učinim, neko može da nastrada."

Videvši da ustajem, pijanac nađe zgodu da na meni iskali svoj bes. "Aha!" - viknuo je "Stranac! Vama je potrebna lekcija o ponašanju Japanaca!"

Uhvatio sam se za gornji držač i odsečno ga pogledao sa gađenjem i neodobravanjem. Naumio sam da rasturim tog ćurana, ali je on morao da počne prvi. Želeo sam da ga izludim, pa sam skupio usne i poslao mu jedan drzak poljubac.

"Dobro!" - vikao je. "Dobićeš lekciju!" Hvatao je zalet da jurne na mene.

Delić sekunde pre nego što je krenuo neko je viknuo: "Hej!" Bilo je žestoko. Sećam se da je zvuk bio čudesno veseo i prijatan - kao kad se ljubazno ubeđujete sa prijateljem. On se odjednom ukočio. "Hej!"

Okrenuo sam se na levu, a pijanac na njegovu desnu stranu. Obojca smo zurili u niskog starog Japanca. Mora da je dobro zašao u sedamdesete, taj sitni gospodin koji je bezgrešno sedeo u svom kimonu. Nije obraćao pažnju na mene, već je opčinjeno piljio u radnika, kao da želi da mu poveri najznačajniju i najveću tajnu.

"Hodi," - rekao je starac obraćajući se pijancu. "Dođi da porazgovaramo." Nežnim pokretom ruke pozvao ga je da priđe.

Veliki čovek je poslušao. Ratoborno je stao ispred starog gospodina i vikao kako bi nadjačao lupu točkova: "Zašto bih ja, kog đavola, trebalo da razgovaram sa vama?" Pijanac mi je sada bio okrenut leđima. Ako mrdne rame samo jedan milimetar tresnuću ga po nogama. Starac je i dalje gledao u radnika. "Šta si pio?" - zapitao je, a iz očiju mu se videlo da ga to stvarno interesuje.

"Pio sam sake" - prkosno je uzvratio radnik i nastavio: "Šta te briga šta ja pijem!" Pritom ga je ispljuvao.

"O, pa to je divno!" - rekao je starac. "Baš lepo! Vidite, i ja volim sake. Svako veče moja žena i ja (ona, znate, ima 76 godina) zagrejemo malu bocu sakea i iznesemo je u baštu. Onda sednemo na staru drvenu klupu. Posmatramo zalazak sunca i gledamo kako napreduje naša persimona. Moj čukundeda je zasadio to drvo, pa se brinemo da li će se povratiti posle ledenih dana koje smo imali prošle zime. Naše drvo napreduje bolje nego što smo očekivali, posebno ako se ima u vidu da je zemlja loša. Divan je prizor kada uzimamo sake i izlazimo da bismo uživali u večeri, čak i kad pada kiša!" Pogledao je u radnika sjajnim očima.

Pošto je razabrao šta starac govori, njegovo lice dobi blaži izraz. Pesnice mu više nisu bile stisnute. Progovorio je: "Da, i ja volim persimone." Glas mu više nije bio nabusit.

"Da," - reče starac smešeći se. "Siguran sam da imate divnu ženu."

"Nemam" - odgovorio je radnik. "Žena mi je umrla." Veoma tiho klimajući se u taktu kloparanja voza, veliki čovek počeo je da jeca. "Nemam ženu, nemam dom, nemam posao. Tako se sam sebe stidim." Niz obraze su mu se kotrljale suze, a telo mu je protresao bolni grč.

Dok sam stajao dobro sklupčan u svom mladalačkom neznanju, svojoj slobodoljubivoj pravednosti koja će spasti svet, osetio sam se mnogo prljavijim od njega.

Voz je stigao do moje stanice. Kada su se vrata otvorila, čuo sam starca kako s puno razumevanja kaže:"O, Bože, pa to je teška sudbina. Sedi ovde i pričaj mi o tome."

Okrenuo sam se da ih još jednom pogledam. Radnik se ispružio na sedištu stavljajuđi glavu starcu u krilo. Starac je nežno mazio njegovu zamršenu kosu. Kada je voz otišao, seo sam na staničnu klupu. Ono što sam želeo da postignem mišićima, postignuto je ljubaznim rečima. Upravo sam video aikido na delu, a njegova suština bila je ljubav. Trebalo bi tu veštinu da primenjujem u potpuno drugačijem duhu. Proći će još mnogo vremena dok ne naučim kako se rešavaju sukobi . . .

[nedeljko]

Besmislica. Hrišćanstvo nije ni izbliza prava vera za ratnika.

Okreni drugi obraz? Daj mu i košulju?

Jel to znači da ako neprijatelj ubije 100 vojnika, da mu treba poslati još 100 nenaoružanih?

Gledajući kroz istoriju, najveći ratnici su bili pagani (Atila), šamani (Džingis kan), Budisti i Šinto, a i ateisti su se dosta proslavili (Napoleon).

Тако бива када нешто начујеш о туђој историји, а о својој не знаш ништа.

Распитај се за говор православног Србина - мајора Гавриловића бранитеља Београда.

После говора уследило је и дело достојно таквог говора.

Између свих тих које си набројао и мајора Гавриловића постоји једна, суштинска, разлика - сваки од побројаних водио је освајачки - ,а мајор Гавриловић ( праведан ) одбрамбени рат.

[w.a.mozart]

Besmislica. Hrišćanstvo nije ni izbliza prava vera za ratnika.

Okreni drugi obraz? Daj mu i košulju?

Jel to znači da ako neprijatelj ubije 100 vojnika, da mu treba poslati još 100 nenaoružanih?

Gledajući kroz istoriju, najveći ratnici su bili pagani (Atila), šamani (Džingis kan), Budisti i Šinto, a i ateisti su se dosta proslavili (Napoleon).

ovakvo cepanje citata iz konteksta priliči televiziji kao što je b92 ali ne i tebi

evo ja ću sad da te demantujem još jednim kidanjem citata od celine

Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Hristos

[obi-wan]

Besmislica. Hrišćanstvo nije ni izbliza prava vera za ratnika.

Okreni drugi obraz? Daj mu i košulju?

Jel to znači da ako neprijatelj ubije 100 vojnika, da mu treba poslati još 100 nenaoružanih?

Gledajući kroz istoriju, najveći ratnici su bili pagani (Atila), šamani (Džingis kan), Budisti i Šinto, a i ateisti su se dosta proslavili (Napoleon).

Zaista, ateizam jeste prazna statisticka zaslepljenost.

[Apis]

Ja bih pre rekao da su nindze obicne mindze koje ubijaju za pare.Placene ubice.Kod samuraja je bilo casti i drzali su se nekog kodeksa-Busido.

[w.a.mozart]

[Avocado]

Iznesene su teze da pravilno rasuđivanje o svjetskim tokovima kao i o potrebama struke podrazumijeva visok stepen opšte kulture, a danas šta je opštije od crkvene kulture i biblijskih poruka

To se očituje na svim nivoima života, pa tako i u oblasti odbrane, bezbjednosti, ali i poslovanja, učenja, ili na planu porodičnog života tj. svuda gdje su moralni imperativi potrebni da bi se živjelo i zajedničarilo . Aljoša Filipović iz studentskog udruženja „Ujedinjena Srbija“ objasnio je: „Bez duhovnosti možemo mi da poznajemo nauku npr., ali ako mi ne osećamo nešto zbog čega i zašto mi to radimo, to je nekako uzalud.“

Kada li ce se prestati sa besmislenom idejom da ateisti nemaju moral...

„ Ako govorimo o srpskom patriotizmu, svaki onaj Srbin, ako to nešto poštuje, što je u jednoj eposi grupa ljudi proglasila kao patriotizam, njega proglašavamo za patriotu. Mislim da je to žalost, takvo shvatanje patriotizma. Samo onaj patriotizam koji se vezuje za konkretnu ličnost koja je u dugoj istoriji svog naroda davala obrazac i put šta znači voleti svoj rod. Samo takav patriotizam iz hrišćanskog ugla gledanja ima smisao. Tu pre svega mislim na ličnost samog Boga, odnosno njegovog Sina koji se rodio među nama i jednom pokazao za sva vremena šta znači imati ljubav i ka Bogu po vertikali i ka rodu po horizontali.

A patriotizam ateista, kao i patriotizam gradjana Srbije koji nisu Srbi nema smisla... ccccc...

jer vrhunski imperativ Hristove nauke jeste upravo ljubav prema neprijatelju.

Sto ce sjajno pomoci onima koji uce kako da na najbolji nacin likvidiraju neprijatelja...