Како заинтересовати младе за Цркву

[Vlatka]

evo predavanja  :smiley:

http://www.esnips.com/web/CrkvaiMladi-IpodjakonDimitrijePlecevic

Pozdrav i podrška ! :smiley:

[marija]

"Ko smisao života ne traži, taj ne živi, ali ko ga traži taj nikada nije dovoljno srećan"

Zadovoljstvo traženja smisla nam dolazi čini mi se od Boga jer čovek je jedino dušom povezan s Bogom a duša vapi za smislom.

Da tragamo za smislom podstiče nas sama " Žudnja za životom" stvarno bi bio apsurd roditi se na ovoj planeti, celog života biti dokon, ništa ne preduzimati ne boriti se, ne menjati se, ne dati neki pozitivan doprinos čovečanstvu, na kraju umreti prekrštenih ruku, i još da niko ne zaplače za nama jer nebi ni imao zbog čega...to je besmisleno...

Da tragamo za smislom može nas podstaći neko ili nešto....može nas pokretati duhovna energija naravno, ljubav, ljubav ka sebi, ljubav ka drugima, ljubav ka Bogu, metanoja, emocije, želja za promenom, strast, lepo, uzvišeno, dobro....

Nikad nas ne može u potrazi za smislom podstaći zlo, jer zlo i smisao ne idu jedno sa drugim...to je kao kad bi ratovanje imalo nekog smisla.. Takodje ne bi nas trebalo podstaći u traženju smisla ni materijalno, jer nas ono prividno može usrećiti.

Svaki čovek smisao treba da taži zbog sebe, a ne zbog drugih, kad jedinka živi sa smislom onda će celo društvo živeti sa smisom...

[Жаре]

Сведоци смо једног минулог доба које је изњедрило пар генерација за које је Црква представљала како је сам свети владика Николај описао религијују у свом делу,"Религија Његошева",као један стари замак

,чији су прозори полупани а кров пропао.Није ни тајна да су многи храмови који су у прошлости и времену наших светих предака,били велепни дворци,који и приличе Ономе коме су посвећени и за чији се дом сматрају,временом претварани у све и свашта.Него како би наш народ најбоље рекао:"било....не поновило се",нисмо овде да критикујемо прошлост и историју,већ из ње,како је назвао чувени Херодот -учитељице живота-,научимо поуку и у будућност идемо бољи.Данас је,макар у овој нашој садашњости,једна генерација и младих и старих чија је душа жедна Бога и његовог живог присуства.Цркве се пуне људима,све је више младих који жуде за све већим знањем о својој вери и ономе што им она пружа.Ајде да заједно браћо и сестре претресемо ову тему и да једни другима,а сутра и свима онима који нису овде из неког разлога,одговоримо на нека питања.Каква је све улога Цркве и њених свештенослужитеља у животу данашњег човека и чему нас она све учи?Да ли и колико би више требало навести њене пастире на мисионарски рад по школама и осталим јавним установама?

Молим за опроштај све вас цењена браћо и сестре што ћу увод у ову тему ипак оставити кратким и свакако непотпуним,али исто тако сматрам да би ова тема требало да се разрађује кроз један међусобни толерантни дијалог.Нарочито бих нагласио ово "ТОЛЕРАНТНИ" јер данас на жалост смо се поделили у неке различите правце који не би требали да постоје,па уједно молим Ваше Богољубље да ова тема буде изостављена од таквих расправа и да се уместо око неких имена и различитих мишљења,овде саберемо око Христа Господа и на овом виртуелном сабору разложимо ову лепу и широку тему.Унапред захвалан  0202_238

[ZELJKO P.]

ПОТРЕСНА ИСТИНИТА ПРИЧА

Којим правом сте моје дете уписали на ту вашу веронауку? Требало би да се стидите. Учите једанаестогодишњака којечему, а ја као родитељ нисам обавештен да он долази овамо. Хоћу да Филипа одмах изведете из цркве!

- Смирите се, човече! Шта вам је, побогу?! - свештеник покуша да ублажи срџбу Филиповог оца. - Деца овде долазе по својој слободној вољи. А то што нисте упознати да је ваше дете похађало ових неколико часова веронауке... Филип је првог дана дошао с мајком, вашом супругом...

- Мојом бившом супругом. И досад је госпођа за њега чинила све најбоље, још јој је само фалило да ми сина уписује на некакву веронауку. Ја још увек чекам да ми дете изведете из цркве.

- Жао ми је због ваших породичних проблема, али малопре сте заиста пренаглили. Децу нико не приморава да долазе овамо, ако ваш син убудуће не жели да долази, немам ништа против. А да га из цркве одмах изведем, не би било поштено према осталој деци. Чујете ваљда и сами, још увек увежбавају духовну песму, нећу да их узнемиравам. Кад заврше, изаћи ће и сами.

Без речи, човек се окрете и брзим ходом пође према излазу. Свештеник је кратко време гледао за њим, а затим је сео на клупу пред црквом и покушао да сву пажњу усмери на дечје певање.

Кад су деца изашла напоље, свештеник позва Филипа на страну.

- Отац ти је био овде. Љути се што долазиш на веронауку. Осмех нестаде с дечаковог лица. Сагнуо је главу неколико тренутака, а затим обема рукама стеже свештеникову руку. Гледао га је право у очи.

- Само немојте да ми кажете да више не долазим, оче. Мени је овде тако лепо. Учините нешто, молим вас!

- Једино што могу то је да вас посетим и разговарам с њим - свештеник уздахну. - Обећавам ти само то. Видећемо да ли ће да буде довољно?

+ + +

- Очекивао сам вас. Рекао ми је Филип да ћете нас посетити. Требало би да поштујем вашу бригу за њега, али... Тај дететов одлазак у цркву пао ми је тако неочекивано... Ви и ја смо из различитих светова. Ипак, покушајмо да бар увод у наш разговор буде обичан... Не знам ни да ли вам је мали рекао како се зовем? Ја сам Стојан. По струци сам инжењер, али тренутно покушавам неки приватан посао. Не иде, као и све у овој земљи... Пре два месеца вратио сам се са ратишта у Босни... Још не могу да се приберем, свашта, свашта сам видео... Реците ми, како човек може да зна да ли су у њему границе човечности непромењене?

Тихим, али сигурним гласом свештеник одговори:

- Докле год се узда у Бога, докле год у осмеху детета види Божји благослов да трајемо, у човеку ће добро моћи да се бори са злом, границе његове човечности биће чвршће од сваког бедема.

- Бог, дете, човечност, трајање, осмех... Човече, ја сам својим очима гледао смрт, гној, црве у ранама, муве у човечјим очним дупљама. Нисам ни слутио колико врста мува постоји док нисам видео те унакажене и надувене лешеве. Ништа није тако јадно и ништа толико не смрди као мртвац. Нису у праву они који кажу да су тамо почињена зверства. Ваља рећи истину, спала је маска с лица хомо сапиенса. Љуштура је разбијена и покуљало је зло. Смучио ми се сав људски род, неподношљив ми је, схватите!

- То и јесте циљ човекомрсца - свештеников глас био је непромењен - Човекољубац са крста учи другачије. Зло одувек постоји, али оно никад не сме да буде тежња човекова... А у свету још увек има оних у којима постоји одсјај Бога у души.

- Ја у то не верујем! Мислим да више немам снаге да тражим људску доброту... Ни сам ђаво се не би сетио онога што су ти нељуди чинили... У једном селу, међу многим унакаженим лешевима наишли смо на леш младе, прелепе жене. Лице јој је било нетакнуто, чак јој је и коса била уредна. Таман сам помислио да је нису унаказили јер су им руке задрхтале пред лепотом, кад у трави поред жене угледах срце. Ножем су јој проболи, а затим ишчупали срце. С горчином и иронијом истовремено, сетио сам се "татице" Достојевског. "Лепота ће спасти свет!" Не, нема ничег лепог у времену ватре, у мирису барута и сумпора, у ужасима монструма који су завладали земљом.

Стојан је склопио очи. Брзо је дисао. Мисао да га не сме оставити у таквом стању, претходила је питању свештениковом:

- Шта је са лепим стварима пре одласка на ратиште, вероватно има много догађаја који, упркос свему доцнијем, трају у вама? Могу ли нека друга сећања да испливају на површину? Сећања на љубави, например.

- Да, да, има тих љубави које су дефинисали још стари Латини... Има љубави, али су оне изгледа намењене другима. Мајку одавно немам, немам више ни отаџбину, а и жена ме је напустила. Прошле године, док сам био на војној вежби, отишла је неком гаду. "Права" Српкиња, зар не?! Верујте ми, не љутим се што је отишла, ја сам у то време много пио, али никад нећу да јој опростим што је отишла док сам био одсутан. Толику подлост не могу да опростим. Ни њој, ни њему...

Обема рукама стеже ивицу стола толико да су му нокти побледели.

- Ја једино имам Филипа. Он је само мој. Само мој, разумете?! Једино због њега живим, да њега није, кунем се, одавно бих се придружио армији самоубица. То дете мора да буде само моје. Љубоморан сам на сваког за кога мој син има ма и једну лепу реч. Љубоморан сам и на вас. Како год знате, удаљите га од цркве. Схватите то као молбу, као претњу, како вам драго, али учините тако. А ако већ хоћете о неком да бринете, ено вам мог оца. Мени није потребан. То је човек коме је главна брига била како да ме заштити од животних искушења и гурао ме у све већи амбис вазда мислећи да ми добро чини. Многе одговоре остао ми је дужан. Њему слободно приђите. Могао сам да будем добар спортиста, он ме је одвраћао да не бих запоставио школске обавезе, нисам желео да будем комуниста, он ме је приморао мислећи да ћу тако брже да напредујем на послу. Предуго је моју личност трпао у калуп његове воље... Сад и он увиђа неке ствари, али доцкан. Долазе му неке бабе, неке нововерке, доносе му књиге, видим чита их кад му је досадно. Досадно... Кад добро размислим, сав његов живот је једна велика досада, бледило...

Стојан примаче столицу ближе свештенику. Очи су му цаклиле.

- А Филипа оставите мени. Створићу од њега малог Спартанца, способног, бескомпромисног борца који ће да се узда једино у себе. Кад тад сви ћете признати да је то најисправније васпитање. Не треба му Бог. Он ће бити бог сам за себе, разумете ли?! Контролисаћу му жеље, ако треба и снове. А кад будем убеђен да сам завршио с његовим васпитањем, убићу се да му не сметам. Метак којим ћу то да учиним, чека ме у оној соби тамо. Свако вече, пре него што заспим осетим у руци његову хладноћу. А Филип ће да живи у некој срећнијој земљи...

Прође неко време у потпуној тишини. Стојан је седо ослоњен лактовима на сто, лица прекривеног шакама.

- Не, тако нешто не сме да се догоди - свештеник прекиде тишину. Можда вам је стабло слабо и кривудаво, али корен... Није прави тренутак да о томе говорим. Биће прилика. Само вас молим, поштедите Филипа ваших истина. Превише су суморне за једног дечака па макар то био и ваш син...

У дворишту Филип потрча према свештенику. Кад је угледао његов израз лица, застао је. Свештеник приђе детету, саже се и пољуби га у косу.

- Не морам ништа да ти кажем, ти си паметан дечак, схваташ како је текао разговор - свештеник уздахну. - Збогом, синко! Збогом и нека те Господ чува.

+ + +

Дуг, летњи дан сменило је пријатно предвечерје. Из правца реке почео је да дува слабашан ветар.

Свештеников радни сто био је претрпан старим, пожутелим списима и фотографијама. Око стола неколико лоптица згужваног папира, а хартија у машини била је празна.

Свештеник протрља слепоочнице, прстима прође кроз косу и устаде. Изашао је пред кућу и сео на степеник... Још као дете, волео је да у тихим, мирним вечерима седи на басамку. Да гледа звезде и размишља. Слуша шуморење лишћа, понеку птицу и зрикавце...

Контуре цркве пред њим постепено су нестајале у мраку, али је зато крст на звонари обасјан пуним месецом бивао све уочљивији. Што је ноћ освајала, крст се боље видео уплетен у месечеву светлост.

"Како би лепо било - помисли свештеник - кад би сваки хришћанин својим богоугодним животом обасјао крст Господњи, осветлио га својом душом, целим собом по угледу на светог апостола који каже: "Не живим ја него у мени живи Христос!" Без Бога, људи су неподношљиви егоисти. Ја, ја, ја... То "ја" звечи празнином јер у њему нема Божјег присуства. Зато и љубав, која је насушна потреба, не осећа се као пуноћа, без Божјег дела у њој, веома је окрњена. Од искона човек хоће потпуну љубав, окреће се око себе, тражи тај део свуда, немиран је. Само мали број људи дође до сазнања да је тек са Богом љубав потпуна. Али зато без Бога мржњу, себичност, страх, грамзивост човек доживљава до највећих дубина. Понор греховни...

Свештениково размишљање прекинули су нечији кораци. Био је то Стојан. Поздравише се.

- Дуго сам вас гледао из мрака - рече Стојан и седе поред свештеника - Баш ме занима о чему сте тако предано размишљали?

- О нашој генерацији сам размишљао. О времену у коме живимо.

- А у том времену много је мрака, зар не?

- Ипак бих ја то другачије дефинисао... Мало је Бога. Да, то су праве речи. Мало је Бога у нама.

Заћуташе. Стојан запали цигарету. Кад би повукао дим, врх цигарете би се зажарио и осветлио му лик.

- Филип све време плаче - тихо рече Стојан, а затим се окрете свештенику. - Кажите ми, шта је то што га толико вуче овамо?

Свештеник не одговори. Устаде и ухвати Стојана за мишицу.

- Хајдемо у кућу. Тамо ћемо да нађемо неке одговоре... Данима радим на историјату наше цркве - рече свештеник кад уђоше у канцеларију. - Тешко иде, још увек немам све податке... Нисам вас за то звао. - неко време свештеник је претурао по столу, а кад пронађе фотографију прстом показа на човека који је седео у средини мање групе људи.

- Тај господин био је председник одбора за изградњу наше цркве. На сваком документу из тог периода стоји његов потпис. Има га и на слици - свештеник показа на један од неколико потписа на полеђини фотографије.

- Стојан Рајковић! - Филипов отац погледа свештеника. -Да ли је то мој прадеда?

Свештеник потврдно климну главом.

- Ја сам по том прадеди добио име... Али, ово за цркву нисам знао. Мој прадеда председник одбора за изградњу цркве!

- То није све - рече свештеник. - и у цркви постоје неки одговори. Хајдемо по њих!

Кад су ушли у цркву, свештеник упали светло и пође према великој икони у масивном раму. Прекрсти се и скиде икону са зида. Окрену полеђину иконе према Стојану.

- Лако ћете прочитати текст. Рукопис вам је познат. На полеђини иконе писало је:

"Породична икона Стојана Рајковића, бившег трговца. Цркви Свете Петке предаје је његов унук Боривоје Рајковић, 1946. године."

Стојан пажљиво узе икону од свештеника. Дуго је гледао лик Светог Архангела Михаила на њој. Вилични мишићи му задрхташе пре него што су се појавиле сузе које су му несметано клизиле низ образе. Пољуби икону неколико пута па је опет мало измаче да би је што боље упио очима и душом.

- Мој Свети Аранђеле! Ти си ме неколико пута спасавао од сигурне смрти, а ја нисам ни знао да си моја породична слава. Слава породице Рајковић. Моја и Филипова слава... Филипе, синко, имамо икону наше славе. Нашег Светог Аранђела... Опрости ми, дете! Крв наших предака призивала те је у цркву, а ја, уместо да се томе радујем, испречио сам се између њих и тебе. Мој отац и ја... О, Боже, помози ми да никог не осуђујем. Не смем никога да кривим, мој Свети Аранђеле, јер се бојим да би ме тад опет удаљио од себе, а ја свим срцем желим да до краја живота гледам твој лик у мојој кући. Научићу и да се молим, Филип ће ме поучити. Колико ће само он да се обрадује кад види икону у кући... Свештениче! -Стојан викну толико јако да му је глас одзвањао у цркви. То га прену и он приђе и тишим гласом упита свештеника:

- Дозволите ми да икону одмах однесем мојој кући. Молим вас! Даћу новаца колико год кажете.

- Не, брате! - благо рече свештеник. - Обзиром на годину која је уписана, претпостављам да је икона овде донета по мраку. Зато је ви узмите кад је дан, кад је празник. А што се новца тиче... Како да вам наплатимо оно што је ваше... И Филипово и, ако Бог да, многих његових потомака у будућем времену...

[padreex]

Моје лично искуство је да вера није никако ствар васпитања.Наравно,када се деца васпитавају у духу вере и цркве,много је боље,како за родитеље тако и за дете које ће све то преносити даље.

Међутим,код мене је била савим другачија ситуација,моји родитељи никада нису ишли у цркву,нису имали појма о основним деловима вере.Мислим да је довољно то што ћу вам рећи да су се крстили 10 година после мог крштења.

Све ово горе наведено мене није спречавало да од своје 7. године до данас идем редовно у цркву и трудим се да напредујем у духовном смислу.

Мислим да свако ко каже да није имао од кога да научи,уствари тражи изговоре за своју немарност према духовном животу.

[мирођија]

Фестивал посне хране у ОШ Свети Сава у Врчину

20. децембар 2010 - 9:22

Пост у православној духовности заузима веома важно место и без њега нема напретка у ниједној хришћанској врлини. У давној прошлости, појам поста обухватао је потпуно уздржавање од било какве хране, да би касније попримио смисао уздржавања од једне врсте хране која се назива „мрсном", тј. оном која у себи садржи масноће животињског порекла, али, у одређеним периодима и од хране која је спремана на биљним масноћама.

Основни циљ поста јесте очишћење душе и тела од телесних и душевних страсти, као и прослављење Бога и његових светих. Прави пост, дакле, има две стране, телесну и духовну и састоји се како у уздржању од мрсне хране тако и у уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела, умножавању молитава, доброчинстава и вршењу свих еванђелских врлина.

Ипак, најважнији циљ поста јесте да уз његову помоћ стекнемо заједницу са живим Богом.

Следујући Јеванђељској и Светоотачкој традицији, ученици ОШ „Свети Сава „ у Врчину организовали су на челу са својим Вероучитељем Иваном Костом, традиционални Фестивал посне хране у подручној школи у Доњој Мали у Врчину 17. децембра 2010. године. По одржаном предавању о посту и његовој неопходности за живот сваког истинског хришћанина, прочитана је молитва после које су сви присутни, и ученици и гости Фестивала могли да се послуже. Богатство српске кухиње и огњишта, ширина српске душе и више него топлог дочека и гостопимства вратило је све присутне у прошла времена и даља сећања. Као гости Фестивал су посетили директор школе, чланови Ученичког парламента и колеге вероучитељи.

Деца млађих разреда од првог до четвртог кроз практичну наставу имала су могућноста да се друже са својим пријатељима, гостима, наставницима и уживају у више дестина различитих националних специјалитета и јела.

Пост је нераскидиво повезан са милостињом и зато нас стари хришћански писци уче да вишак новца који уштдимо на умереној исхрани у преиоду поста можемо да уделимо као милостињу онима којима је то најпотребније.

Како смо сви свесни ове хришћанске истине ученици наше школе са својим наставницима покренули су акцију прикупљања помоћи за становништво Краљева.

Дубоко благодарни Богу за доживљено и научено, свако дете вратило се кући са осмехом на лицу и закључком да пост није тежак и да је врло мало потребно да би га одржали само ако то и хоћемо.

Организатор Фестивала Иван Д. Коста, вероучитељ школе

http://www.spc.rs/sr/festival_posne_hrane_u_os_sveti_sava_u_vrcinu

[мирођија]

20. децембар 2010 - 8:51

Почетком децембра 2010. године међу ученицима Прве крагујевачке гимназије, који су за изборни предмет одабрали верску наставу, одржана је својеврсна провера досадашњег познавања веронауке, популарно названа - квиз.

То је била прилика да се сагледа стварно стање знања и интересовања за овај предмет. С обзиром да су питања била примерена њиховом узрасту, утисак је да је њихово познавање овог градива веома добро, уз нагласак да су се у свакој групи истицали појединци који су уједно били и представници својих тимова. Треба овде поменути и онај мали број ђака који би по овој процени спадао у категорију "задовољава", уз образложење да један број њих до сада није похађао овај изборни предмет.

Сложићемо се, свакако, да увек може боље и више, ма шта да је у питању. Опште је мишљење да би резултати били несагледиво бољи да веронаука спада у обавезан предмет и тиме подлеже редовном оцењивању. Наравно да доста тога зависи од самог вероучитеља и његовог наступа, као и способности да одржи пажњу свих током часа. А то се постиже само интересантним и разумљивим предавањем. Свака јавно изговорена реч јесте у неку руку "сејање семена" и свако оно ниче по својој врсти и даје свој род у одређено време. Зато је свака наука нека врста семена, али истинска наука је само она наука која нас води ка Богопознању, ка Истини, јер њено семе неће птице позобати нити ће оно убрзо усахнути (Мт 13, 3-23).

Ако овај предмет заживи по једном или другом статусу, можемо очекивати један нов профил младих хришћана који ће знати зашто иду у цркву и који ће словесно знати да објасне у шта верују, а не да то буде само пуко наслеђе некаквог духовног обичаја њихових бака и дека. Ако допустимо да се вера стихијски сведе на традицију и некакво беспоговорно наслеђе и на нешто што се само по себи подразумева, онда ће сигурно такво семе птице позобати још иза наших леђа.

Извор: Епархија шумадијска

[мирођија]

Владика Атанасије: Од откривења до Царства Небеског

22. јануар 2011 - 17:55

Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско - херцеговачки Атанасије (Јевтић) био је гост вероучитеља Архиепископије београдско - карловачке којима је одржао предавање под насловом „Од откривења до Царства Небеског".

Вероучитељи су се у суботу 22. јануара окупили на свом редовном скупу у Храму Светога Василија Острошкога, где је свету архијерејску литургију служио Његово преосвештенство викарни Епископ хвостански Атанасије (Ракита), уз саслужење више свештеника, међу којима је било и чланова Одбора за веску наставу Архиепископије Београдско - карловачке.

Пригодном беседом вероучитељима се обратио протојереј ставрофор др Радомир Поповић, професор Богословског факултета и члан Одбора за верску наставу. После причешћа присутнима се кратком беседом обратио Епископ Атанасије (Ракита), најавивши предавача Епископа Атанасија (Јевтића), дугогодишњег професора Богословског факултета. Вероучитељима га је представио као „учитеља, духовног оца и свесрпског владику". А затим их је позвао да после литургије пређу у суседну салу Парохијског дома.

У препуној великој сали Парохијског дома, где се и стајало, Епископ Атанасије (Ракита), који се налази на челу Одбора за верску наставу, још једном је вероучитељима говорио о предавачу Епископу Атанасију (Јевтићу), најавивши тему његовог предавања која се поклапала са насловом тек штампаног другог издања његове књиге „Од откривења до царства небеског". Предговор за ову књигу, како је подсетио викарни Епископ Атанасије (Ракита), написао је Митрополит Амфилохије, који је за ову књигу рекао да представља један од најбољих катихизиса икада написаних. Епископ Атанасије (Ракита) пренео је вероучитељима и поруку Патријарха Иринеја, који је намеравао, али је био спречен да присуствује овом скупу.

Затим је Епископ Атанасије (Јевтић) одржао своје једночасовно предавање, стојећи иза катедре, где је наводећи низ примера из учења Светих Отаца, али и из савременог живота, више пута током предавања истакао да је наша вера сусрет са Богом Живим. После предавања Епископ Атанасије (Јевтић) свим вероучитељима поклонио је своју књигу „Од откривења до Царства Небеског"

http://www.spc.rs/sr/vladika_atanasije_od_otkrivenja_do_carstva_nebeskog

[мирођија]

Duhovna misija... Marko Danojlović na času veronauke sa zvorničkim osnovcima

27. 01. 2011

PRESS

Veroučitelj koji se moli bogu kroz poeziju

Pesnik i veroučitelj Marko Danojlović iz Zvornika nedavno je predstavio svoju drugu zbirku poezije, po imenu „Starac sa očima dječaka". Marko Danojlović je sa samo 22 godine postao veroučitelj u najvećoj zvorničkoj osnovnoj školi, a sa 29 godina postao je urednik Informativne službe Eparhije zvorničko-tuzlanske. Danojlović za Press kaže da crpi nadahnuće iz dela Rastka Nemanjića - Svetog Save.

- Sveti Sava je ličnost o kojoj bismo mogli govoriti danima, mesecima i godinama, neiscrpno poglavlje crkve naše, divni cvet iz bašte rajskih cvetova Gospodnjih. Ako bih morao da u jednoj rečenici opišem njegov život, onda je to da je ljubavlju služio Bogu i rodu, čistom, iskrenom, nelicemernom ljubavlju koja se neprestano daje - kaže Danojlović.

Veroučitelj za koga osnovci tvrde da je jedan od najboljih predavača u školi kaže da je potreba za bogom čoveku urođena.

- Često svi mi imamo potrebu da se obratimo Bogu. Nekada je dovoljno samo da stanemo pred ikonu i poput deteta da duboko uzdahnemo, a On koji zna sve naše potrebe, grehove, vrline, padove i uspone je tu, uvek pored nas. Davno je Gospod načinio taj korak prema nama, davno nam je pružio ruku i čeka, strpljivo čeka da mu otvorimo svoje srce i priđemo.

Na pitanje kako dobija inspiraciju za pisanje, Danojlović odgovara potresnom pričom.

- Jednom prilikom smo obilazili stare ljude koji su praktično zaboravljeni od svojih potomaka. U jednoj kući bez prozora, bez bilo kakvog grejnog tela, naišli smo na staricu i prosto ostali bez teksta. U tanjiru iz koga jede stajao je suv hleb, ko zna koliko dana je stajao. Pored tanjira je bila čaša sa vodom kojom je polivala taj hleb da bi ga mogla pojesti. Iznad svega toga je bila jedna ikona. Kada sam došao kući, ćutao sam. Samo sam seo, uzeo olovku i počeo da pišem. Tako je nastala pesma „Stara majka" - ispričao je pesnik i veroučitelj.

[мирођија]

- Često svi mi imamo potrebu da se obratimo Bogu. Nekada je dovoljno samo da stanemo pred ikonu i poput deteta da duboko uzdahnemo, a On koji zna sve naše potrebe, grehove, vrline, padove i uspone je tu, uvek pored nas. Davno je Gospod načinio taj korak prema nama, davno nam je pružio ruku i čeka, strpljivo čeka da mu otvorimo svoje srce i priđemo.

[Divad]

Шта мислите колико је православни начин живота заступљен међу младим генерацијама? Hristos vaskrse

[gloria west]

Ne znam al bih volela da znam.. samo da se prijavim za temu  Hristos vaskrse

[Divad]

Ne znam al bih volela da znam.. samo da se prijavim za temu  4chsmu1

prstgore

[Guest]

Današnja mladež zaista je slaba po ovom pitanju,

dolaze one generacije mladih roditelja gde su im Roditelji bili slabi vaspitači po pitanju vere i ti mladi roditelji neznaju dalje kako de prenose to (ne)znanje jer ga nisu ni dobili ,

zato su današnji mladi momci i devojke slabi ili nikako , po pitanju pravoslavnog načina života!

[Јован Чакарески]

Mali je procenat, ja bi dao 10 % ... Ljudi kasnije shvataju  prstgore