Милошева писанија

[МилошБГ]

Moze,a moze i ovo

 

[Млађони]

Ево ти мало јужне пруге

 

[Млађони]

За ајзеу, он је да кажем продао екипу из крушевца која га је подигла, конкретно чувеног икстрима. Чим је запалио за БееГее кренуо да глуми неку глму и снимао неке дисове на њихов рачун... 

 

У односу на њих он је толико небитан да никог не би могао да гепекује а кад би то урадио не би завршио у затвору него на ВМА 

 

 

ево дис који су снимили за ајзеу, а мислим да ударити на легенду каква је екстрим посебно ако ти је много помогао нема смисла. 

 

[МилошБГ]

Taj dis je snimio nakon sto je x3m stao na stranu marcela koliko sam ja shvatio. I ne bih se bas kladio u to sto pises.

 

A evo snimka : http://www.youtube.com/watch?v=4Xtja60Ii8w

[Млађони]

Taj dis je snimio nakon sto je x3m stao na stranu marcela koliko sam ja shvatio. I ne bih se bas kladio u to sto pises.

 

 

Не знам кад је снимио, али дис се искључиво односи на однос икстрима и ајзее.

Мислим да тебе неко подигне у свету где си нико и ништа, и ти да га прозиваш по форуму - више него јадно. 

Мого је лепо да му каже у очи све што има (ајзеа икстриму).... а питање зашто није!?

 

Ја готивим да га слушам, али у односу на њега икстрим је царина и ајзи му није до колена. 

 

 

http://youtu.be/85Izjxa2YWw

[МилошБГ]

Koliko znam x3m je odbio da se vidi sa njim i nesto ga iza ledja isprozivao,otuda to. Dobar je x3m,nema sta.

 

najjacije meni

 

 

[Млађони]

Koliko znam x3m je odbio da se vidi sa njim i nesto ga iza ledja isprozivao,otuda to. 

 

 

Одбио га можда јесте, али он је могао да нађе икстрима било кад, било где. Није брале крушевац бг па да не мож да нађеш неког кад ти треба. (:

 

И ја сам једне одбио да се видимо па ме лако нашли (: 

[МилошБГ]

Prodjose izbori na mom Vozdovcu...

 

Razvlacenje od par meseci,jabuke na kapiji sa predizbornim materijalom,1000 din,ogrev za zimu,ulje,secer,brasno i to sve u toku predizborne cutnje... I to sve od klike na vlasti. Ponosno otisao i glasao za Dveri,nece proci cenzus ali dusa ostade cista.

 

Zaprepascen sto mi sestra iz Beca javlja kako se ppv ozenio drugi put,sa mnogo mladjom uskoro voditeljkom na televiziji pink. Ostavio Vucika bolesnu zenu i potegao za drugom. Nije me to zaprepastilo toliko,koliko to koliki mrak vlada ovom zemljom,da to ne sme nigde da se objavi. 

Ali istina se dozna ovako ili onako. Uzas.

[feeble]

Само да се убацим, чујем да је СНС добио 53% на Вождовцу и не могу да се начудим, како је то могуће... Мислим да никад ниједна власт није имала толику подршку као ови сада на нивоу читаве државе. Није ми јасно чиме хипнотишу народ.

[МилошБГ]

Moguce je. Srbi su lud narod koji voli one koje su na vlasti. Bio to Tito,bio to Sloba koji je najmanju podrsku imao 2000 kad je imao 50% glasova (zna se da je tadasnji dos namaknuo vecinu)

Tako je voleo i Tadica,tako sada voli i Vucica.

 

inace na izbore je izaslo nekih 30%

[МилошБГ]

Иначе да наставим своја писанија...оно што ме је подстакло на размишљање,случајности постоје,зар не ?!

 

 

За кога је одређен позивни број 00384?

Не знате.

Вратимо се две деценије назад, када је дошло до распада Југославије.

Припремале су се нове државе.
Свака држава је добијала свој позивни телефонски број.
Србија је задржала први број – 00381.

Новостворене државе Хрватска и Словенија су добиле 00385 и 00386.
Босна и Херцеговина је добила – 00387.
Македонија – 00389.

Зашто су прескочени бројеви – 00382, 00383 и 00384.

 

Остала је крња Југославиjа, названа СРЈ.

А онда се програмирано одвојила Црна Гора.
Која је програмирано добила број 00382.

После је све рађено да се одвоји Косово.
Успели су у томе.
Издајнички режим у Београду је признао независност Косова потписујући Бриселски споразум.
Тако је Косово добило позивни број – 00383.

Остао је још један број.
Коме је намењен број 00384?
Шта мислите?

И даље верујете у случајности?
Благо вама!

 

[МилошБГ]

И морам напоменути да Драгаш све више и више бриљира...

[МилошБГ]

  Proslava sv.ave Justina Celijskog 2015

 

 

 

Prvo za ovu pricu,moram da se malo vratim "back in the days",pre nekih 6,7,8,9 godina ne secam se vise koliko, verovao sam svakako u Boga,doduse povrsno iako sam se par puta i pricestio,ali sve je to bilo nekako vise tradicija,nego nesto zivo u meni. Nisam da se razumemo puno ili nesto vise napredovao nego tad,ali se opet nekako vise trudim,ako nista ako gresim,ako ne postim,ako sam gord,ako lazem,ako psujem,trudim se bar svakodnevno da se pomolim Bogu,da bar svakodnevno mislim na njega i trudim se da greske i grehe ne poturam pod tepih,naravno malo je to sve,ali opet jeste neki napredak u odnosu na taj period pre.

 

Napredak se inace desio,kad je meni dopao do ruke film o avi Justinu,nisam znao nista o njemu,cak nisam znao ni za manastire u Valjevu ili sam mozda video putokaze kroz putovanja,ali to je bilo nista,bas nista nisam znao. Uzeo sam slava Bogu da odgledam taj film i u meni se nesto probudilo,pojava ave Justina me je fascinirala iako taj film sa ove perspektive nije nesto sto sad kako da objasnim moze da posluzi kao neki lepak da se neko zalepi za nesto u njemu,nije film o nekim cudima,ovome onome,sto obicno ljude baci na neku trasu,ovo je samo jedan obican film o liku i delu jednog ave.  Sta me je tu toliko opcinilo ne znam ili bar ne znam sta vise,glas ave Justina,taj plac koji je cesto vrio iz njega na propovedima,da li njegov zivot,da li njegovo tamnicenje u manastiru, da li...ne znam zaista,ali sustina je da me je taj film bacio na tu trasu,gde sam poceo da trazim,listam,jurim,da idem u crkvu i polako polako sam dolazio do mnogih saznanja.

 

Od tada sam imao neopisivu zelju da posetim manastir Celije,avin grob i sve nekako posto putujem kroz Va prema selu uvek nesto jurimo,nisam tad ni imao vozacku,pa sam isao sa roditeljima,sve jurimo,sve kasnimo,sve se nesto odugovlaci,sve do jednom kad sam otisao tamo i jezio svaki pedljom spustanja niz onu Celijsku "klisuru",brdo,do potpunog odusevljenja kad sam sa one visine ugledao manastir,skoro kao u filmu kad je Matija Beckovic objasnjavao neko od proputovanja do ave.

 

Posle toga i dalje ostajao opcinjen,odlazio sam cesto,nisam uspeo da se vencam tamo vec u susednom Lelicu,ali cerkicu smo tamo krstili prosle godine 15 juna,dan posle prenosa mostiju svetoga ave Justina. Zato prosle godine nisam bio na prenosu mostiju ali nema veze,ne kajem se,ipak sam sutradan bio tu,krstavao cerkicu.Bogu hvala. Posle sam dolazio do svega,knjiga,informacija i svega ostalog i polako otkrivao nase svetitelje a preko njih jos mnogo sta.

 

E danas smo otisli u Celije na dan sv.ave Justina,kasnili smo cerkica se uspavala,pa onda spustanje niz one lose uradjene stepenice do manastira po ovoj vrucini,ali kad smo sisli stvarno sam bio odusevljen...naroda je bilo,ne nesto preterano puno,ali nije ni malo bilo...ono sto me je odusevilo sto sam video toliko ljudi koji na ovaj ili onaj nacin uticu na mene,sto citanjem,sto gledanjem njihovih predavanja,sto slusanjem prica o njima i nekako mnogi koje je ava okupio na jednom mestu.

 

Od vladike Milutina,vladike Atanasija,Maksima,vladike opet Atanasija iz RS naseg dojucerasnjeg vikara,vladike iz Gruzije Save,oca Dositeja iz Hilandara,arh Doroteja iz Svedske,oca Mihajla iz Jovanja,oca Ilariona Djurice,mnogih,mnogih,mnogih svestenika,monaha,monahinja,mati Glikerije,do mnogih koji su upravo bili u filmu o avi Justinu koji meni ono doneo to nesto,celivanje mostiju svetoga ave,svi ti ljudi na tom mestu,vladika Atanasije koji se prska sa decom po manastirskom dvoristu, otac Simon koji je bio u isposnici svetoga Save kod Studenice mnoge godine,starac koji kad ga gledas deluje kao da gledas neki film,starac koji hoda tako sto trci imanjem,celiva svestenike,daje ikonice neke,blagosilja sve trceci,ne dajuci da mu ljudi celivaju ruku,sa tolikim snishodjenjem,ko iz nekog filma,malo ko zna o ocu Simonu ali vidi se naprosto da je to,jedan sasvim ne-obican covek. Zao mi je jedino sto me sramota sto nisam prilazio kod svih kod kojih sam zeleo da uzmem blagoslov,popricam,jer me sramota,glupo mi,imam utisak da smaram,znam da je to pogresno ali eto,nekako valjda cu promeniti nekad to i uvek posle kad se zavrsi kajem se sto nisam ali sta ces.

 

Posle toga odlazak u manastir Lelic,tropar kod mostiju svetoga Nikolaja,celivanje njegovih svetih mostiju,blagoslov,opet Bozija radost,lepota,uzivanje.

 

Zaista prelepo,mislim da mi kao narod nismo svesni sta imamo a izbija nam oci... Povratak u Beograd smoren sto zbog rastanka sa nasim divnim svetiteljima,opet nekako sam se smorio malo kad sam video par kilometara dalje u centru Valjeva bez ikakvog osudjivanja,ljude koji zive najnormalnije,setaju,sede u kaficima,a pred ocima im je Bog,Boziji ugodnici,svetitelji,spasenje,tako blizu. To sam se onda setio one price iz filma o avi Justinu,gde je neko vec izrekao kako su pre tih 35 i kusur godina mnogi izvan Srbije bili svesni kakvog svetog jos tada coveka imamo mi u Srbiji pa su mu shodno tome mnogi iz inostranstva dolazili,a Srbi kojima je on bio tu,nadohvat ruke,jednostavno nisu bili svesni toga ili su ignorisali ili sta vec...

 

Gospod da nas sve pomiluje,molitvama svetog ave Justina Celijskog i svetog vladike Nikolaja Lelickog! Slava i hvala Bogu na takvim svetiteljima koje imamo kao narod.

[МилошБГ]

Негде 2003. године кроз један пролаз на огради се ушуњала у наш живот. Као мало штене мешанац Јана почела је да долази и свраћа, ја сам са једне стране мазећи је  хранећи је молио да остане, са друге стране моји родитељи нису баш желели пса и такво везивање јер је мало прошло времена откад смо остали без мачка Ђолета што нам је био шок, па су је углавном терали и нису били за то да она остане код нас. Тада сам имао неких 15-16 година, непосредно пред убиство Зорана Ђинђића и уопште као мени клинцу много турболентног стања, где се нон стоп гледале у кући вести, где се није знало већ дуги низ година шта ће бити, али мене је то мажење и играње са тим штенетом смиравало и бацало у неке скроз друге ствари.

Била је по цео дан код нас у дворишту па онда одлазила увече и тако у круг. Пратила нас је све, мене на аутобус, моје такође, ишла са нама у продавницу, било где.

И остала је.

2003... Ја сам био тек у средњој школи. Колико пута је преспавала у мојој соби, јер су моји родитељи били у фазону ок нека остане али има велико двориште у кућу не сме. Ми смо се кришом убацивали у моју собу и ту  спавали по целу ноћ, колико је паметна била говори и то да је још као штене кад је требала да мокри мене будила лизајући да је пустим напоље. Колика је паметница била говори и када је једном рано ујутру тражећи је цело јутро моја мајка по дворишту, посумњала да је баш тамо где је и била у мојој соби, ја чувши да долази мајка  на спрат, пребацих постељину преко моје Јане да је не види, мама задуго била у соби, распитивајући се где она може бити, а Јана као права испод постељине ћути и не помера се. Мајка наравно изађе из собе не приметивши ништа.

Пролазиле су године, до тренутка када смо је стерилисали неколико пута је добијала своје младунце. Један је и остао све ове године са њом...била је пожртвована мајка, било је дивота гледати је како своју децу учи, како их чисти, како иде за њима и грди их, час строга, час блага, као човек...

Пошто смо остали без тог резервоара коме би могли још да поклонимо штенце а многе смо разделили и поклањали, одлучили смо да је стерилишемо. И то смо учинили у једном азилу, где је оперисана али морала је због опоравка да остане тамо неких недељу дана. У том азилу, једно омање двориште и кућа не знам колико је било паса, али било је много...сви су били пуштени или у боксовима, никада нећу заборавити тај Јанин поглед кад смо дошли и паркирали се и када је она видела и осетила да смо то ми и појурила низ степенице, радујући се, која је то срећа била иако је још имала болове она је дотрчала, покушавајући да скаче по нама, али толико радосна.

Препаметна је била. Тај осећај кад си тужан или бесан а она онако тихо и полако скоро кришом долази до тебе као да све то зна,а верујем да је знала, тај осећај кад си срећан када она сва срећна долази до тебе весело машући репом, делили смо и тугу и срећу.

Ко што рекох године су пролазиле, завршио сам средњу, уписао факс, много ствари се издогађало, а она је била ту.

Оженио сам се, добио дете, а она је била ту. Била је радосна када је видела моју ћерку, стално се око ње врзмала када је учила да хода, пажљива... Тај осећај кад те сачека на капији са својим радосним вртењем репа...а да притом никад није била нападна, довољно је једном било рећи немој Јано а она да се склони.

Толико година...

Разболела се пре месец дана, ветеринар је рекао да је срце ослабило, покушавали смо са неком терапијом, али чини ми се из дана у дан све горе да је било. Ништа није преостајало, осим да чекамо, имала је скоро 15 година, што је ипак лепа старост, али за мене не довољна. Ветеринар је рекао да је то то и да можемо само да покушамо да јој неким лековима мало олакшамо...  Последња два дана није могла да стане на задње шапе, ставили смо јој пелене да јој олакшамо мало...синоћ око 21:30 , пролазећи стазом, запазим је како је покушала да изађе из кућице, али није могла, узео сам је и у том тренутку сам био свестан да се растајемо. Држао сам је у крилу, мазили смо се, прешли смо цео њен живот, захваљивао сам јој се што је била таква, што је била уз нас, извињавао сам јој се што сам некад био груб...она ме је њушкала и сво моје грцање њушкањем покушавала да заустави. Плакао сам...дисала је тешко, али и даље са жељом да мени пружи љубав, невероватно.

Пошто је прошло времена хтео сам да је спустим у кућицу њену, није се дала, вратио сам је у моје крило и седели смо још неко време. Видео сам колико јој је тешко и знао сам да је то наш опроштај. У том тренутку замолио сам Бога да се не мучи и за мене видео нешто што је тешко описати, спустио сам је у кућицу и истог тренутка је угинула. Захвалио сам Богу.

Хвала ти Јано за све, за сву радост, за све године која си била уз мене и уз нас, све остало знаш шта сам ти рекао.

Не прихватам да је то крај.