Plačem kad niko ne vidi

[Danijela]

Đorđe Mihajlović, čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik prvi put govori, za „Novosti“, o zavetu predaka da umrle junake živ ne napušta.

 

 

 

KO će da me nasledi, pitate me? Ne umem da vam odgovorim. Sudbina mi nije podarila sina. Da jeste, ja bih mu, danas, ovako kazao: preuzmi ti ovde zastavu, tako su mene moji Mihajlovići zavetovali. Oni su govorili: dok držiš zastavu, drži i ona tebe.

 

Njegova „zastava“ je da služi Zejtinliku, srpskom vojničkom groblju. Da bdije nad usnulim pukovima osam hiljada ratnika koji su se, posle strašne golgote i proboja Solunskog fronta, žrtvovali za otadžbinu Srbiju. Darovali joj ono najdragocenije - sopstvene živote.

Ovo je Đorđe Mihajlović, čuvar Zejtinlika, Solun, ulica Longada, nedaleko od trga Metaksis. Časna starina ima osamdeset pet godina. Pola veka dočekuje i ispraća potomke starih ratnika. Govori o njihovom stradanju. Pokazuje gde su im humke koje čuva kao da su, svih osam hiljada stradalnika, njegov rod. Najrođeniji rod.

- Oni su sve nas nadvisili svojim junaštvom i ljubavlju prema otadžbini - kaže nam.

- Ta visina i takva ljubav mene i obavezuje i drži. Mi smo, moji Mihajlovići, iz Grblja kod Boke kotorske. Ali govorimo: mi smo Srbi. I deda Savo i otac Đuro počivaju nedaleko odavde. Deda je bio solunski dobrovoljac, želeo je da ovde ostane večno. Otac se skućio, oženio Grkinjom, kao i ja. Zajedno smo, tu, na usluzi. I ponosni smo za ovakvo poverenje.

 

 

Poranio je Đorđe Mihajlović, kao svakog dana, i ovog - pre sunca da otvori grozdenu kapiju groblja. Da počisti ulaz. Uredi parcele i staze između belih mramornih krstova. Oplevi travu, ukloni pale grane čempresa i uvele cvetove oleandera. Upali prve sveće, dolije zejtin u kandilima. Obriše ikone i fotografije ratnika, donete iz otadžbine. Svakog dana izglanca i duge hodnike kosturnice, u kojoj su kasete sa ostacima imenovanih i neimenovanih boraca Drinske, Dunavske, Moravske, Timočke... divizije. Potom dolije rakiju, zavičajnu, popuni tabakere „drinom“ bez filtera.

- Te cigarete su i oni pušili, mnogi ostali željni... Ovakvom rakijom nazdravljali u svom zavičaju... - kaže tiho u žurbi da pre prvih posetilaca sve dovede pod konac koji se u njegovoj svesti, decenijama, eto, tka u najlepšu potku.

 

Rođen je, kaže, ovde na groblju, u kući dede Sava. Godina rođenja sadašnjeg čuvara Zejtinlika Đorđa Mihajlovića (1928) je godina smrti dede Sava.

- On je, nesrećan, prikupljao kosti saboraca od Gorničeva do Bitolja, sa Kajmakčalana, Veternika, Dobrog Polja, Kožara i Kozjaka - nabraja Đorđe.- Vadio ih iz plitkih grobova sa usamljenih kota. Sa kojekakvih čuka. I kamenjara. Nije uspeo da sav posao pozavršava. Ali je imao ko da ga zameni. Moj otac Đuro, on je sve do smrti, a to je bilo 1961. godine, čuvao ovo sveto mesto. Meni je kazao: ti me nasledi. To je čast, rekao mi je. A čast, sine, nema cenu. Zastava koju držiš, da ne padneš... Tako je njemu govorio njegov otac, tako on meni... I ja se nadam da ću do kraja života, kako-tako, da služim ovom svetilištu.

Ovde se priča o naslednom redu čuvara Zejtinlika prekida. Zasad. Deda Đorđe, tiho, kao da samom sebi govori, dodao je još nekoliko reči:

- Nadam se unuku, ali i unuke su mi dobrodošle...

Teku potom sećanja. Nižu se slika za slikom. Ko je sve ovo mesto i kada pohodio. Kako su izgledale prve zadušnice. Kako je deda Đuro, Nemcima, kada su došli 1941. da opljačkaju mauzolej, rekao: „Ne dirajte to, tu počivaju i vaši sunarodnici... Pa, ovo N. N., je „nepoznati Nemac“. Tako su, priča danas njegov sin Đorđe, pljačkaši odstupili... Beskrajni niz slika zaustavljen je u sećanju deda Đorđa Mihajlovića, unuka Savova i sina Đurova... Njemu su, kaže, najbolnije bile one iz susreta sa preživelim ratnicima. Pamti svakog po imenu. I, koji je od njih odakle. Pa, i danas, dovoljno je da posetilac kaže prezime, a deda Đorđe će reći odakle je. I koliko srpskih vojnika, iz tog mesta, počiva ovde na groblju nad kojim on bdi.

 

- Ne mogu da zaboravim jednu sliku. Došle starine, godina kao što ja sada imam, i više. Pratili su ih sinovi, unuci. Pridržavali ih, a oni padaju uz krstove saboraca. Bila je to njihova poslednja poseta Zejtinliku. Vadili su iz nedara suve šljive, jabuke... Neko grumen zemlje doneo, neko voštanicu. Svi plaču. Ja stežem srce, pa plačem samo kad niko ne vidi. Plačem za svima koji ovde počivaju, stradali u čežnji za otadžbinom, majčinskom suzom. Svojim kućnim pragom, njivom, zaustavljenim plugom u rodnoj oranici.

Mnogo je bora na licu Đorđa Mihajlovića ispisanih sećanjima. Da ima vremena, a nema, jer posete svakog trenutka stižu, a on je ovde i vodič, i čuvar, kustos koji tumači istoriju... mnogo bi imao toga da ispriča. A žuri i kada zakopčava poslednje dugme pod grlom svoje vojničke košulje, na čijem je rukavu grb Srbije. Na glavi šajkača. I ništa nije u takvom saglasju sa ovim mestom kao Đorđe Mihajlović.

- Deda Savo je preneo na mog oca ove reči, a on ih je ispričao meni: ne zaboravi, sine, nikada bol sa kojim su naši, srpski vojnici, hranili čežnju za povratkom kući, robovali krvavo parče svoje zemlje da bi se u nju vratili. Da zagrle porodice koje ih nisu dočekale. Decu, koja ih nisu upamtila. Danas ja ovo govorim njihovim potomcima. Oni plaču. Kažu: da im se barem ovim suzama odužimo. Ja te suze poštujem, ali ih ne volim. Odgovorim im: deco, vaš dug nije da plačete, već da ne zaboravite junake. Nijedan narod nije imao sreće u zaboravu takvih ratnika.

Vreme, kao pesak kroz prste, curi, curi... Ovoga dana, Đorđe Mihajlović neće stići čak ni da ruča. Deset hiljada kvadratnih metara, na kojima je srpsko vojničko groblje smešteno, valja obići. Urediti. I još sedam stotina kvadrata kosturnice.

- Razumite, deco, ponos je to što služim ovima koji su nas nadvisili - rekao je.

Po podne će obavljati isti posao, kao i pre podneva. A uveče, kad mesec zaplovi nebom, kao onaj brod sa Krfa, on pali kandelabre, prebirajući po uspomenama. Pita se koja li je po redu ovo noć mrtvima u podnožju Maglenskih planina.

 

MARŠIRA SVU NOĆ

 

Raša Perić posvetio je pesmu čuvaru Zejtinlika, Đorđu Mihajloviću:
Da li je ono Mihajlović-otac? ili je Mihajlović-sin?
ili Mihajlović-unuk?
Čas je pred četom
kuvar, s belom keceljom...
Naliva čaše pričesnog.
Čas je vojvoda, svečan, paradni u podne,
srpskim vojnicima kači ordenje od latica ružinih od ruzmarina, od majčine dušice...
Maršira svu noć oko kapele na Zejtinliku sa Arhanđelom Mihajlom, ispred.

 

ONI, NAŠI PROFESORI

 

U redakciji „Večernjih novosti“, tokom proteklih šest decenija, najmanje deset potomaka solunaca stasavalo je i ovde završavalo radni vek.
Na nezaborav stradanja i slave srpske vojske u Prvom svetskom ratu, neki od njih ostavili su najlepše priče u srpskom novinarstvu.
Jubilej je prilika da se podsetimo Đorđa Popovića i Pavla Pavlovića, naših profesora, kako smo ih s punim pravom u redakciji zvali i od kojih smo učili zanat.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:458989-Cuvar-Zejtinlika-Placem-kad-niko-ne-vidi#.UmA1VtC4iA0.facebook

[Guest]

Дупла тема...па сам своју обрисао.

[Ђуро Станивук]

Звучи као каква бајка...просто је невероватно како част обитава у скромним и тихим местима.

И не може бити мање него част, опслуживати толику војску јунака.

 

Тужно је да нема наследника, с обзиром на породичну историју и службу овом светом месту.

[Danijela]

Bila sam tamo pre par meseci. Kad čika Đorđe govori, stidiš se, plačeš, ponosiš se...

[мирођија]

  Већ годинама читамо и причамо о чика Ђорђу, који нема наследника на овом светом месту.

  Власти одлазе,пролазе, нико ништа.

  Народ ћути.

  ''Будимо људи,иако смо Срби.''

[Danijela]

Moje fotke čika Đorđa:

 

 

 

[мирођија]

  Када би ми постали ''људи''', мислим да би се јавио и његов наследник.

  Овај поштени старац подсећа на јунаке које чува.

[Raymond Red Reddington]

Тужно да Србија до данас није преузела бригу.

Макар реп.Српска ако матица неће.

[МилошБГ]

Veliki je to covek.

[Милан Б]

Тужно да Србија до данас није преузела бригу.

Макар реп.Српска ако матица неће.

Није истина да држава не брине о будућем чувару гробља:

 

http://www.thessaloniki.mfa.gov.rs/cir/newstext.php?subaction=showfull&id=1363933620&ucat=106&template=HeadlinesCirdisqus_thread

[мирођија]

Није истина да држава не брине о будућем чувару гробља:

 

http://www.thessaloniki.mfa.gov.rs/cir/newstext.php?subaction=showfull&id=1363933620&ucat=106&template=HeadlinesCirdisqus_thread

 

  Од када је ова вест? И је ли се неко пријавио?

[Милан Б]

  Од када је ова вест? И је ли се неко пријавио?

Не знам од када је вест, али претпостављам да је актуелна јер стоји као обавештење на званичном сајту конзулата у рубрици "Вести".

Надамо се да се неко пријавио, достојан да замени чика Ђорђа!

[Raymond Red Reddington]

Није истина да држава не брине о будућем чувару гробља:

 

http://www.thessaloniki.mfa.gov.rs/cir/newstext.php?subaction=showfull&id=1363933620&ucat=106&template=HeadlinesCirdisqus_thread

То се неће решити једном чуваром...

Треба учити од Израела како се то ради...

 

Тамо треба да ради 20 људи.

[Милан Б]

То се неће решити једном чуваром...

Треба учити од Израела како се то ради...

 

Тамо треба да ради 20 људи.

Да, мада лако је то само тако рећи. Колико је пруга и путева данас у Израелу блокирано због штрајкова незадовољних радника? Колико је незапослених у Израелу? Какво је стање у војсци Израела? 

Колико се људи врати из Америке у Израел да допринесе просперитету и бољој будућности њихове државе?

[Rašo]

Чика Ђорђа сахранили, а он од данас гази деведесету

02.05.2017 08:25 | Агенције

Чика Ђорђе Михајловић, чувар српског гробља на Зејтинлику, жив је и здрав и позива све да сврате кад крену у Грчку на море, да с њим попију шљивовицу за покој душе славних предака.

Иако данас улази у деведесету, чика Ђорђе сваког дана у преподневним часовима дочекује и испраћа бројне групе туриста из свих дјелова свијета. Са истим жаром посљедњих 57 година говори стихове. Иако отежано хода, спреман је да пјешачи да би пронашао претке оних који траже прадједу који се није вратио на Солунског фронта.

“Радујем се, ускоро ћемо имати посебан дан“, каже Михајловић у интервјуу за Спутњик.

“Сад 9. маја имамо празник. Цело гробље је из Првог рата, само ми Срби имамо сахрањене и из Другог светског рата. Било је око две хиљаде интернираца у немачком логору у Солуну, њих 129 је стрељано. Међу њима је и отац Мише Јанкетића, знате сигурно ко је Миша Јанкетић, глумац“, додаје.

Када је прије три године био озбиљно болестан, чика Ђорђе је добио достојну замјену. Он је иначе трећа генерација Михајловића која чува сјени предака.

Иза његовог насљедника, Краљевчанина Предрага Недељковића, стоји каријера радијског и телевизијског новинара. Његов радознали новинарски дух дао је причи о српским ратницима и страдалницима нову димензију.

“Да ли сте знали да је Зејтилник посетио Јуриј Гагарин, то сам недавно открио, то сам недавно открио, чика Ђорђе је успут поменуо, чинило се да то никог неће много занимати, ја свима причам“, каже Недељковић.

“Тај човек је то заслужио, јер ипак је урадио оно што није урадио нико пре њега. А дошао је на место које је топоним српског страдања, али и руског. Због Октобарске револуције Руси су заборавили на неке ствари које су људи који овде леже урадили. На самом Солунском фронту у борбама је учествовало више од 18 хиљада руских војника и официра“, објашњава Предраг Недељковић.

Вјечни мир уз седам и по хиљада наших нашло је и 396 руских војника, међу којима су и два генерала. Овде је сахрањено и десет Руса погинулих у Другом свјетском рату.

“Постоји та нека спона између Срба и Руса коју људи заборављају и ниподаштавају у последње време. Заборављамо, али не смемо да заборавимо да цар Николај Други Романов није упутио ултиматум да ће потписати сепаратни мир са Аустроугарима и Немцима, не би се догодило оно што се догодило са Србима, страдало би и их још више, а само кроз голготу Албаније страдало је више од двеста хиљада Срба. И то заборављамо“, каже наш млађи домаћин.

Гробље изгледа савршено, сваки камичак је на свом мјесту, трава подшишана, а стазе између хумки краси цвијеће прелепих боја, више од пола вијека неговано руком чика Ђорђа.

Главна „снага“ на Зејтилнику данас је Предраг. Урбани младић из Србије који је заволио Гркињу и остао у њеној земљи.

Иако није у обавези, Недељковић одржава и њихове хумке. Неколико их је чак сахрањено у српској спомен-костурници. Нови чувар гробља одмах их проналази, што није лако, много је имена у костурници.

Каже да ово што ради није посао, већ позив, начин живота. Посвећење. Ипак га питамо да ли је размишљао о томе да му можда једног дана може досадити живот на Зејтилнику.

“Не. Зато што је мој прадеда био ’Солунац‘. Уосталом, овде, у самом центру града имате оазу мира. Живимо са папагајима, корњачама и јежевима. Многи ме питају, током ноћи кад останем овде, зар не постоји неки страх. Данас је била група из Црне Горе, једна госпођа ме је питала - како сте се одлучили за овако морбидан посао. Одговорио сам јој, нити је посао, нити је морбидан. Људи треба да се чувају живих, а не мртвих“, истиче Недељковић.

 

 

http://www.glassrpske.com