ОТАЦ ЈОВАН КРЕСТЈАНКИН

[Guest]

АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!

Писма духовног руковођења за савременог човека

БЕСЕДА НА ДАН УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Драги наши, данас је велики дан - дан почетка небеске и земаљске славе Оне, Која је била земаљско биће али је постала Небеска Царица. Данас је дан окончања великог подвига Њеног живота у име спасења човечанства - дан Успења пресвете, пречисте, преблагословене, славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије.

Свет, дакле, данас прославља јединствену особу на земљи - Дјеву Марију, Богородицу и Мајку Светлости.

Управо је на дан Успења наочиглед читавом свету заблистала и уздигла се слава и величина тог, до тада свима непознатог живота. Пресвета Дјева је Својим боравком освештавала земљу током шездесет две године.

Сада смо се сви ми навикли на Њену славу, моћ и љубав, непојмљиву за људски ум. Ми смо толико навикли да је молимо и да од Ње добијамо оно, за шта смо молили, да у осећању срца заборављамо да је и Она људско биће, слично нама. Заборављамо да је Њена садашња слава и божанствена сила - плод Њеног земаљског живота. Ти плодови су рођени из живе вере Пресвете Дјеве, из Њене божанствене љубави, богоподобног смирења и бесконачног, непролазног страдања - мучеништва које је трајало читавог живота.

Носећи Свој крст, Она је ишла ка Крсту Свог јединог Сина, дуго пре Његовог голготског страдања. Она се на Свој крст успињала постепено, током читавог живота, а трње страдања свакодневно се забадало у Њена осећања, ум и срце, док обећано и од праведног старца Симеона Богопримца предсказано оружје није проболо и саму Њену душу. Тај Њен крст је Пресвету Мајку-Дјеву у слави узнео на небо. Подвиг Њеног материнског служења и посредовања за људски род - грешни, пали и слаби, којем вечно треба помоћ, заступање и милосрђе - наставио се и након Њеног Успења.

Нама се, драги моји, често догађа да, због спољашњих догађаја у животу Богомајке, изгубимо из вида унутрашњи садржај тог живота. Он се, међутим, састојао од ћутљивог и великог страдања, које је прелазило у мучеништво и које није могло да нађе утеху у откривању, саосећању, разумевању и састрадању људи. Исто тако, састојао се и од великог, беспоговорног предавања себе вољи Божијој.

Тајна земаљског назначења живота Пресвете Дјеве, коју јој је Бог открио гласом архангела: Радуј се, благодатна, благословена си Ти међу женама - била је толико натприродна и толико велика, да смирење Пречисте Дјеве није могло да ју открије ниједном човеку. И како да Она Сама говори о томе, на какву ју је висину уздигао Бог! Било је само четворо људи, изабраних по њиховој праведности, којима је Господ открио највећу тајну што се савршавала у свету. Ко су били ти људи? Праведни Јосиф Заручник, Симеон Богопримац, Јелисавета, мајка Јована Претече и пророчица Ана. Они су били први који су се у знању поклонили Пресветој Дјеви као Мајци Божијој, а Њеном Сину као Богу и Сину Божијем.

Света Дјева је изабрала да ћутке страда читавог живота. И васцели Њен живот био је бесконачно удубљивање срца у непролазну патњу, вечно истицање невидљиве мученичке крви. Она је ћутке страдала због подозрења праведног Јосифа, који је помишљао да је тајно отпусти. Она је ћутала док је Цара васељене полагала у животињске јасле, немајући ни сама где да приклони главу. Ћутке је страдала Дјева и кад су тражили душу Њеног Младенца и када је страх за Његов живот приморао свету породицу да из своје земље побегне у Египат.

Она је ћутке и трпељиво носила убоги и тешки удео свог живота. Пред Њеним очима, Њен Син и Бог био је младенац, дечак и младић, и све материнске бриге, које одговарају Његовом узрасту, биле су Њен удео, биле су Њена радост. Међутим, у тренуцима радости материнства, када свака мајка, гледајући на своје чедо, машта о његовој светлој будућности у животу а што и њој, мајци, обећава утеху и ослонац, Пресвета Дјева-Мати је у Сину видела Јагње Божије, Које је у свет дошло зато, да би на Себе узело његове грехе. Одгајена у храму Божијем, Она је познавала Писмо и знала је због каквог се великог циља Син Божији и Син Дјеве појавио у свету. Са каквим је трепетом Она посматрала Његово одрастање, знајући да се са њим приближава и тај велики и, људски посматрано, страшни час! Сваки тренутак радости због Сина неминовно се у Њеном срцу одражавао као непрестано страдање. Њен Син, будући у свему сличан људима осим по греху, никада и ничим није ражалостио Своју Мајку људском греховном слабошћу. Међутим, Он је одлазио од Ње и, како је одрастао, удаљавао се да би служио човечанству.

Дечак Христос је већ са дванаест година одлучно изнео прво откровење о Себи као о Сину Божијем, а тиме и непосредно указао Својој Мајци да Он већ не припада Њој. Нашавши у јерусалимском храму дечака Исуса, Који се одвојио од Својих рођака, Пресвета Дјева-Мати га је благо прекорила, а затим зачула: Зашто сте Ме тражили? Зар нисте знали да Мени треба бити у ономе што је Оца Мојега (в. Лк. 2; 49)? Те речи су с болом продрле у срце Мајке, јасно јој откривајући будућност Њеног Сина. И опет се Пресвета Дјева ћутке приклонила пред вољом Свевишњег. И као некада, на почетку Њеног великог изабрања, Њено срце се није успротивило ономе што је долазило: Ево слушкиње Господње, нека Ми буде по речи твојој (Лк. 1; 38). Она предаје Свога Сина и повлачи се, да би Му се с правима Мајке вратила тек у Његовом страшном голготском часу, када су Га сви напустили. Удаљио се чак и Бог Отац, да би уступио место пуноти Христовог подвига, пуноти Његовог божанственог самоумањења. Дјева-Мајка, која је и у том часу ћутала, била је ожалошћена до дубине душе, али је храбро, верно и неустрашиво стајала код Крста и Својом љубављу подржавала Сина у Његовом великом подвигу. Она је опет ћутке стајала и посматрала, скаменивши се у састрадавању Сину. Оно, што се дешавало у Њеном срцу, видео је само Бог и Њен Син. Колико је Она у том тренутку желела да умре заједно са Сином, само да би се прекратила та невероватна патња! "Овде да умрем и да ме сахране заједно са Њим", одјекивао је плач у души Пресвете Богородице.

Подвигу Њеног молчаљивог страдања, који је трајао читавог живота, у том тренутку се присаједињује и искушавање подвига Њене вере: Где је сада, Сине мој и Боже, древна благовест, када ми Гаврило Говораше, када Те Царем, Сином и Богом вишњим називаше? Сада Те, светлости моја слатка, видим као нагог и рањеног мртваца. Посматрајући изругивање Њеном љубљеном Сину и Његово распеће, гледајући малодушни пад Његових следбеника, пријатеља - апостола, пред опасношћу, Она није могла а да се не сети архангеловог обећања да ће Бог Њеном Сину дати престо Давида, оца Његовог... и да Царству Његовом неће бити краја (Лк. 1; 32-33). А ето, према људском расуђивању, све је већ било окончано срамном смрћу на Крсту...

Са Крста божанственог Страдалника је према растрзаном срцу Мајке одјекнуло охрабрење, завештање и уздизање на престо Царице-Мајке неба и земље: Жено, ево Ти сина (Јн. 19; 26). Њено, због љубави многострадално срце, не треба више да прихвати само једног сина, него синове и кћери васцелог људског рода. Њено срце у себе мора да прими управо оне, који су јој одузели радост Њеног јединог Сина. И опет, као и у свим тешким тренуцима Њеног живота, зазвучао је Њен одговор Богу Оцу и Богу Сину: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој.

Предстојало јој је још петнаест година у, за свет незнаном, труду на саздању Цркве - Невесте Христове на земљи, у молитвама Сину за људски род, у љубвеобилном, трпељивом заступању оних, који још не беху познали Бога. Не, Она није ишла да проповеда заједно са апостолима, иако је о Свом Сину могла да каже више него било ко други: Њено истанчано срце је од самог Његовог рођења у Њему видело Бога. Она је опет ћутке носила подвиг материнства и подвиг вере. Притицали су јој само апостоли, клањајући јој се и хранећи се скривеним дубинама Њеног духа, обоженог животним подвигом. Пресвета Богородица је била прва хришћанка на земљи.

Непричасна ниједном греху, осим од прародитеља наслеђеном првородном греху, Пресвета Дјева Богородица приближавала се крају свог земаљског живота. Желећи да се ослободи житејских окова, Она је опет смирено молила Свог Сина и Бога за оно, на шта помишља сваки земнородни - за предстојећи смртни час, када мрачна сфера има власт да плаши оне, што одлазе са земље. Као подсећање на Њено изабраништво и као потврда његове непролазности, Њој се опет јавио архангео Гаврило, обавестивши је о испуњењу Њене молитве. Он јој је предао блиставу рајску грану као знак победе над злим духовима и телесним оковима и рекао јој да ће за три дана уследити Њено Успење.

Свето Предање је сачувало сећање на тај велики тријумф - на победу човека над смрћу. Управо у тренутку Њеног Успења, благословену међу женама Богородицу је сваким благословом Бог Отац благословио као Кћер, Син Божији као Мајку а Дух Свети као Невесту неневесну. Озарен небеском славом и у пратњи небеских сила, Христос је у Своје божанствене руке прихватио душу Своје мајке, како би је у сопственим рукама однео Свом Оцу.

"Пођи, Најчаснија, да се прославиш заједно са Сином и Богом." Апостоли су сахранили Њено тело са сваком чашћу и славом. Тако је Пресвета Дјева Богородица, Кћер човечија, Својим животом вратила дуг природи али је, поставши по светости часнија од херувима и славнија од серафима, сјединила небо и земљу.

Смрт није могла да задржи Њено пречисто тело, које је током живота заблистало огњем страдања и у њему се обожило. Три дана након погреба, апостоли су одвалили камен са погребне пећине, али су тамо затекли само Њене погребне повоје. Владичица Богородица је саваскрсла са Својим Сином и Богом. Када је пак васкрсла, Богомајка је постала мајка васцелог хришћанског света, незалазна Нада безнадежних, Тражитељка изгубљених, Спаситељка грешних. Из вере, страдања и љубави изаткана је божанствена сила и моћ Пресвете Владичице наше, Богородице. Она је тиме добила власт и право да разуме и љуби све слабе, обремењене животним тешкоћама и оковима греха, и да са њима састрадава. Будући да је и сама била тиме искушавана, Она сада може да помогне искушаванима.

Како смо сада надахнути и умудрени примером великог у Богу живота Пресвете Богородице, и ми ћемо, драги моји, преклињати за Њену помоћ у свему и у сваком часу. Од Усрдне Заступнице нећемо тражити да од нас одагна очишћујућа и живототворна страдања, него ћемо тражити да нам помогне да их носимо на спасење душе, да не очајавамо због њих и да у њима видимо она велика добра, која су тајанствено скривена у њиховим недрима.

"О, Пречиста, моли се усрдно Своме Сину да се Твоје стадо спасе неповређено!" Амин.

15 (28) август 1994. године

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/topic/20886-%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B0/

[Andre Williams]

“Неопходност труда, трпљења, смиривања свог егоизма – за многе који су навикли да од живота траже само радости и задовољства, представља препреку развоју духовног живота. Клањајући се споља великом Крсту Христовом и Његовим Страдањима, опевавајући оруђе нашег спасења, човек вешто и домишљато избегава свој лични спасоносни крст. И тада често почиње најстрашнија замена духовног живота – играњем духовног живота. Та игра, која рађа лажна поимања духовности, почиње да преплављује свет лажедуховношћу…

У руковођењу се увек жели видети чврста рука на коју се у свако време може ослонити. Но, настало је време које не допушта никакву наду на човечанско већ указује свету на једину потпору, једину наду на Бога”.

(Из чланка “О духовништву”)

* * *

“Драги оче А.! Питања која ми постављате не решавају се формално. Увек треба памтити оно што нам је речено: “Реч убија, дух оживотворава”, а формалан приступ може у човеку убити саме основе духа, које су колико-толико у њему почеле да клијају и које се могу угасити једном речју. Да би човек престао да се улепшава, свештеник треба стрпљиво да се потруди не да човек изврши његове одлучне наредбе, већ да, спознавши да је то грех који омета приближавање Богу, сам дође до закључка да не треба да се улепшава. Ви сте, драги оче А., узели мач у своје руке. Али, одговорите сами себи, да ли сте ви искусан хирург, нећете ли засећи на смрт многе за које одговарате, јер они су кренули ка Богу, а ви сте се на њиховом путу нашли с мачем...

Баћушка, баћушка, побојте се!

Господ је дошао да грешнике спаси; зло - ако свештеник стане на Његов пут”.

* * *

“Не губи главу, ни у ранија времена духовници-старци нису везивали слободу оних који питају. Бог је свакоме даровао личну слободу, не стреми у ропство и учи се да поштујеш слободу других”.

(Из писма Ј.)

* * *

“Не заборави да духовни отац није дужан да мисли за тебе, већ само да благосиља оно што ти приносиш на благосиљање”.

(Из писма Л.)

* * *

“ Нећу одбити да се помолим за тебе, али ни мама, ни духовник ни ја не можемо донети одлуку уместо тебе… Сваки човек је одговоран за свој избор пред Богом и људима”.

(Из писма А.)

* * *

“Зар рођени отац не живи за своје дете? Тако је и духовни отац само помоћник, саветник и молитвеник Ваш, који даје благослов за предлог до кога сте дошли сопственим расуђивањем. Јер чак ни за монахе у манастирима не постоји такво измишљено послушање. Ви сте – људи породични, и у праву је отац Т., који вас упућује на главно – на бригу о породици. А како, чиме? - дело је унутарње, својим трудом, својим могућностима”.

(Из писма А.)

Архимандрит Јован Крестјанкин

извор

This post has been promoted to an article

[misionar.com]

ARHIMANDRIT JOVAN (KRESTJANKIN)

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!

Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

BESEDA U 7. NEDELjU PO VASKRSU, POMEN SVETIH OTACA PRVOG VASELjENSKOG SABORA

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

Dragi moji, danas nam Sveta Crkva nalaže da govorimo o Prvom Vaseljenskom saboru Svetih Otaca koji je održan 325. godine u gradu Nikeji. Da govorimo zbog toga, što se u suštini radi o našoj veri, o našoj Crkvi i o našem spasenju. Naime, najvažniji plod rada Prvog Vaseljenskog sabora bio je Simvol vere koji mi do dana današnjeg ispovedamo.

Njegovih prvih sedam članova, koji utvrđuju veru u Jednog Boga Oca i Jednog Gospoda Isusa Hrista kao Sina Božijeg prvi put su se začuli i bili krajnje jasno izraženi upravo na ovom Saboru Svetih Otaca.

Jedna Sveta, Saborna i Apostolska Crkva, stub i tvrđava istine, predstavlja onu spasonosnu lađu u kojoj zri seme za Život Večni, hraneći se božanstvenom blagodaću. Sveta Crkva je projavila proroke i apostole i od svog rođenja do dana današnjeg odgajila je i odgaja oce - učitelje Crkve, a odgaja i narod Božiji. Sve, sve što je potrebno za život postoji u ovoj lađi: i mudraci-naučnici, i prostodušni-premudri; kod Boga ni u čemu nema nedostataka. Bog i prostodušne urazumljuje onda, kada je to potrebno. Poslušanjem Majci-Crkvi, Bog čuva mudrace od semena propadljivosti, od gordosti. Dok je čovek u nedrima Crkve, on je spasen. Božanstvenim razumom Crkve, Duh Sveti čuva i nju samu i nas u njoj.

Sveta Crkva čuva svoju istoriju od dana osnivanja. Njeno sećanje čuva imena i dela Otaca, koji su od apostola primili, formulisali kao dogme i propovedali svojim životom ono, što je za sva vremena utvrdilo vaseljenu u istini, onoj jedinoj istini koja oslobađa čoveka i daruje mu Život Večni.

Sedam Vaseljenskih sabora Svetih Otaca jesu sedam stubova Crkve Hristove. Svakome od njih Crkva ukazuje svoju počast, daruje svoje sećanje. Oni su u razna vremena i u raznim okolnostima, tokom čitave istorije Crkve, činili veliko Božije delo, gradeći nepogrešivi saborni um Crkve.

Danas je dan proslavljanja pomena bogonosnih otaca Prvog Vaseljenskog sabora.

Posle progona i mučeništva tokom prvih vekova hrišćanstva, kada je neprijatelj svake istine, đavo, koji uvek ustaje protiv istine, napadao da uništi Crkvu strahom od smrti i mučenja, Crkva ne samo da nije propala nego je i osnažena u stradanjima. Ona je porodila čitav zbor svetih mučenika i ispovednnka vere Hristove, koji su postali seme novih hrišćana.

Počev od 4. veka neprijatelj smišlja novi, još strašniji način da pobedi veru i Crkvu: on izopačuje istinu i raskida jedinstvo vere u Hristu, jer su se tada pojavile jeresi i raskoli. Služitelji tame počeli su da obznanjuju verolomstvo pod maskom vere, antihrista pod imenom Hristovim. Pokušavali su da unište veru, prikrivajući laž nečim što nalikuje na istinu. Vukovi u ovčijoj koži ušli su u crkveni tor, prikrivajući svoju grabljivu suštinu citatima iz Svetog Pisma.

Jedna od prvih jeresi koja je potresla Crkvu i zadugo je ranila bila je jeres Arija, crkvenog prezvitera. Gordi ljudski um je prvi put pokušao da učini strašan falsifikat: da Bogočoveka Hrista proglasi za Čoveka Isusa iz Nazareta. Priznavanje božanske prirode Hrista Spasitelja neraskidivo je povezano sa verom u Crkvu, i Crkva je sa osobitom napregnutošću svih svojih snaga branila istinu jednosušnosti vaploćenog Sina Božijeg sa Bogom Ocem. Um Crkve je Duhom Svetim svagda tvrdio da Hristos nije samo Veliki Učitelj; On je Spasitelj sveta, Koji je čovečanstvu dao nove snage, Koji je obnovio čovečanstvo.

Mi od Hrista, našeg Spasitelja, nismo dobili samo učenje, nego i sam život - ali ne život po stihijama ovoga sveta, gde vladaju gordost i samoljublje, nego život po Hristu, sa primerom Njegovog samoodricanja i ljubavi.

Vera u Spasitelja Boga neraskidivo je povezana sa verom u spasonosnost Crkve, i ovu veru je dao Sam Hristos: Sazidaću crkvu Svoju, i vrata paklena neće je nadvladati (Mt. 16,18).

Iz reči Samog Isusa Hrista vidi se neraskidiva veza između istine Crkve i istine Njegovog Bogosinovstva: U tome se pokaza ljubav Božija prema nama što BOG Sina Svojega Jedinorodnoga posla u svet da živimo Njime (1 Jn. 4, 9). Hristos, vaploćeni Sin Božiji, obnovio je ljudsku prirodu, stvorio Crkvu i poslao Duha Svetoga, i na taj način postavio početak novom životu.

Svetitelji Božiji su jednim ustima i jednim srcem objavili istinu koju su bezumnici gazili, utvrdivši je kao dogmu Crkve za sva vremena.

Ispričaću vam nekoliko živih primera iz delanja velikog Prvog Vaseljenskog sabora. Na njemu je bilo prisutno trista osamnaest duhonosnih otaca. Bilo je na tom Saboru mudraca bogoslova, bilo je i duhonosnih prostodušnih ljudi, ali su oni svima nama pokazali ideal jedinstvenog crkvenog društva - Crkvu Hristovu, gde je jedan duh, jedna vera i jedan um Hristov. Da budu jedno kao što smo Mi jedno, govorio je Hristos o Crkvi (Jn. 17, 22).

Sveti Atanasije Aleksandrijski branio je istinu bogoslovskim traktatima. Silom svoje žive vere branio je istinu sveti Spiridon Trimifuntski. Dokazujući jedinstvo tri ipostasi Božanstva, on je u ruke uzeo ciglu i zgnječio je: iz nje je potekla voda, na vrhu se pojavila vatra, dok je u njegovoj ruci ostao zemljani prah.

"Evo, tu su tri stihije (tri elementa), ali je cigla jedna", rekao je tada svetitelj Božiji. "Tako je i u Presvetoj Trojici: tri su Lica, ali je Božanstvo Jedno." Premudrost Božija je prosto i ubedljivo posramila ljudske zablude.

Svetitelj je nastavio svoju reč, obraćajući se protivniku. Saslušajte je, dragi moji, i vi, saslušajte je i pazite, jer su nama, ubogima verom, danas upućene reči svetog Božijeg čoveka iz 4. veka: "Slušaj, filosofe, šta ću ti reći: mi verujemo da je Svemogući Bog Svojom Rečju i Duhom iz ničega stvorio nebo I zemlju, čoveka i sav vidljivi i nevidljivi svet. Ova Reč je Sin Božiji, Koji je radi naših grehova sišao na zemlju, rodio se od Djeve, živeo među ljudima, postradao, umro za naše spasenje i zatim vaskrsao, iskupivši Svojim stradanjima prvorodni greh i savaskrsavajući sa Sobom ljudski rod. Mi verujemo da je On Jednosuštan i Ravnočastan sa Ocem i verujemo u to bez ikakvih lukavih izmišljanja, jer je nemoguće da se ova tajna pojmi ljudskim razumom."

Filosofarijanac je čuo ili, bolje rečeno, osetio i prozreo veličanstvenu istinu, sadržanu u prostoti jednostavnih reči, a zatim zaprepašćeno uskliknuo: "Slušajte! Dok ste se sa mnom borili putem dokaza, ja sam protiv jednih dokaza iznosio druge i svojom umešnošću sporenja odbijao sve što ste mi iznosili. Međutim, kada je umesto razumskih dokaza iz usta ovog starca počela da izlazi neka naročita sila, dokazi su postali nemoćni protiv nje, jer čovek ne može da se protivi Bogu. Ako neko može da misli isto kao ja neka poveruje u Hrista i zajedno sa mnom krene za ovim starcem, čijim je ustima govorio Sam Bog."

Delatni revnitelj za istinu Božiju na ovom Vaseljenskom Saboru bio je Nikolaj Mirlikijski kojeg svi mi naročito volimo i poštujemo. Njegova sveta ruka se podigla da ošamari bogohulnika-jeretika Arija.

Oci Sabora kaznili su svetog Nikolaja zbog prekomerne revnosti, lišivši ga arhiepiskopskog čina i zatvorpvši ga u tamnicu. Međutim, Gospod, Koji je Duhom Svetim prisustvovao u radu ovog Sabora, bez oklevanja je vratio zatočenika u njegovu prvobitnu slavu. Mnogi učesnici Sabora su istovremeno sanjali kako Sam Gospod uručuje arhiepiskopu Nikolaju sveto Evanđelje, i da Presveta Bogorodica na njega polaže episkopski omofor.

Kakva je bila dalja sudbina jeresijaraha i njegove jeresi?

Crkva je još dugo bolovala od ove bolesti. Premda je Arije bio pobeđen na Saboru, Gospod mu je po milosti i dugotrpljenju Božijem ostavio još deset godina života za pokajanje. On, međutim, nije promenio svoju zlu volju, ostajući uporan u jeresi. Privoleo je svoje istomišljenike da se odvoje od Crkve. Oni su stvarali svoje samostalne sabore, svoje ispovedanje vere. Jeretici su imali visoke pokrovitelje među vlastodršcima, ali više ništa nije moglo da vrati jeres u život - ona se raspadala i u njenoj sredini su se pojavile nove sekte.

Bila je to predsmrtna agonija: Crkva je na Saboru odsekla neizlečivo bolesnu granu. Budući otrgnuta od Crkve ona je umirala, ne hraneći se živim sokovima božanstvene istine. Njen osnivač Arije umro je sramnom smrću 336. godine, a savremenici su, zaprepašćeni očiglednom Božijom kaznom koja se projavila u njegovoj smrti, poredili njegovu smrt sa Judinom. Očigledno da je takva sudbina svih izdajica istine i Juda svih vremena, uključujući i ove naše.

Smrt je grešnika zla (Ps. 34, 21) i Bog se ne da obmanjivati (Gal. 6, 7).

Arije je umro. Međutim, nije umro onaj, koji je ubacio zlo u um, i srce i usta nesrećnog otpadnika. Nije umro đavo, neumorni otac laži i svake neistine. On do dana današnjeg radi svoj posao. Za njegov uticaj je nedostupno Nebo s Nebeskom Crkvom, zbog čega on pokušava da radi na zemlji, progoneći zemaljsku Crkvu.

Nije lako nagovoriti ljude na potpunu bezbožnost i bogohuljenje, i pravi izgled demona je odvratan čoveku. Međutim, neprijatelj ljudskog roda se i ovaj put sa uspehom isprobao. Mi sada žanjemo plodove sedamdesetogodišnjeg bezbožništva u Rusiji. O njima ne treba mnogo govoriti. Vidimo ih svojim očima i osećamo ih na sebi.

Neprijatelj ide okolnim putevima usmeravajući sve svoje snage upravo na uništavanje istinske Crkve Božije, putem odvajanja hrišćanstva od Crkve. On zna da će ljudi bez Crkve u svakom slučaju doći do bezbožništva, da će izgubiti spasenje i da će zemaljska smrt poroditi večne muke.

Pogledajmo, dragi moji, današnje stanje Crkve i duhovno stanje ljudi našeg doba. Ocenimo današnji dan i recimo sebi da li se svet spasava ili mu se sprema propast? Jesmo li mi u Crkvi Božijoj istinom ili u nama postoji duh obmane? Pogledajte kakva je poplava danas zadesila svet. Crkva jedna, druga, treća, ni broja im se ne zna. I sve su istinite, i svaka je najviše u pravu!

Kako je to moguće? Ne postoje dve istine, i Hristos je svedočio o Sebi: Ja Sam put i istina i život (Jn. 14, 6).

U kojoj je onda Crkvi Hristos? Da li se i On podelio? Koju bi Crkvu On sad dao prednost? Nijednoj! On je jednom, u danima Svog života na zemlji, stvorio jedinstvenu i nerazdeljivu Crkvu, stvorio ju je za sva vremena, do kraja veka (sveta). On samo u njoj počiva, živi i deluje, i druga Crkva ne može da postoji.

Dakle, koja je to Crkva?

Prijatelji moji, jedina Crkva je ona koja čuva čisto i nepovređeno hrišćansko učenje. Čovek je loš čuvar. Veran je i nepromenljiv samo Bog i samo On u burnom žitejskom moru vekovima može da sačuva nepromenjenu istinu. Samo našu Crkvu, koja na pravi način slavi Pravdu i Istinu, svi u svetu, kao i hrišćanske i druge ispovesti, nazivaju Pravoslavnom. Sami neprijatelji Crkve, koji škrguću na nju zubima i nastoje da je unište, takoće svedoče o njoj nazivajući je Pravoslavnom crkvom. Setite se kako Pilat, koji je osudio Hrista svedoči o Njemu istinu da je On Car Judejski; prvosveštenik, koji predvodi prestupni sinedrion, prorokuje istine Božije: Bolje da jedan čovek umre za narod (Jn. 18,144).

Tako je uvek i u svemu. Istina se ne može sahraniti. Bog je čuva i svedoči svetu čak i ustima protivnika istine.

Apostolsko prejemstvo (nasleđivanje), koje Sveti Duh čuva u Crkvi i koje pokazuje prejemstvenu blagodat i silu Božiju u Sv. Tajnama Crkve, predstavlja još jedan pouzdan znak istinitosti naše Crkve.

Apostoli su sve to dobili od Hrista i polaganjem svojih ruku predali učenicima. Svi su do danas jedinstveni. U Pravoslavnoj Crkvi danas vidimo da se ispunjavaju reči Hristove prvosvešteničke molitve: Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu (Jn. 17, 21).

Poslednji i nama najjasniji znak istinitosti naše Svete Pravoslavne Saborne i Apostolske Crkve jesu njena stradanja. Njih je Crkvi darovao Hristos, On ih je njoj zapovedio: Ako hoće ko za Mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za Mnom ide (Mt. 16, 4).

Ako se čovek odrekne zemaljskih dobara i ako primi batine, udarce, porugu i pljuvanje, ako primi progone i to ne samo na jedan dan, nego na onoliko dana, koliko da Gospod - onda je čovek Božiji.

Ako se odrekne kratkotrajnog ljudskog mudrovanja i primi saborni um Crkve, onda će i on postati um koji vidi Boga; jeresi će tada same od sebe otpasti i neće moći čak ni da mu priđu. Božanstvena ljubav će ga sačuvati od raskola - i on je nesumnjivo čovek Božiji.

Postoji još jedno važno pitanje, dragi moji, deco Božija. Možda je čoveku teško da razabere - koja je Crkva istinska? Mi nemamo ni dovoljno znanja, ni dovoljno razuma, a ponekad čak ni dovoljno vere.

Šta je istina, gde je i u čemu je ona? Kako da je čovek vidi ako sada u svetu, kao na buvljoj pijaci, svi hvale svoje i nadmeću se ko će glasnije i primamljivije uzviknuti? Teško je čoveku, ali nije đavolu. On je neprijatelj istine, on uvek nepogrešivo zna gde je ona, pronalazi je i progoni. Pogledajte, koja se crkva po tome može uporediti s Pravoslavnom Crkvom?

Progone su smenjivali napadi jeresi, jeresi su rađale raskole, raskoli su odgajali potpuno bezverje i bezbožnost. Sveta Pravoslavna Crkva je i dalje živa: ona ponekad privremeno potpuno gubi snagu i biva mučena. Neprijatelj je progoni, ali je Bog ne ostavlja. Ona Njime živi i Njime će živeti do kraja sveta.

Nećemo zavirivati u daleku prošlost, uzmimo današnji dan i nedavnu prošlost naše Crkve.

I kad Mu se (Hristu) narugaše, svukoše s Njega purpurni ogrtač i obukoše Ga u Njegove haljine i izvedoše da Ga razapnu (Mk. 15,20).

Zar u ovim rečima nećemo videti da naša Crkva verno ide za svojim Hristom Spasiteljem?

Bogoborački progoni u 20. veku su po svojoj surovosti prevazišli sve ranije progone. Oni su uništili više hrišćana nego svi raniji progonitelji hrišćana zajedno. Oni su se rugali Crkvi kao što su se ljudi u svoje vreme rugali Hristu, čineći nasilje nad savešću njenih jerarha, nad savešću naroda Božijeg.

Sada, kada se i bez toga "malo stado" još više smanjilo, i kad naš narod više nije narod Božiji, budući da je u ateizmu i negiranju svake duhovnosti došao do krajnjih granica, kada se uplašio smrada truleži i smrti koji ga je zapahnuo iz budućnosti i kada je počeo da se vraća veri i Bogu, onaj isti čovekoubica đavo stoji na straži. Po njegovoj zapovesti, pregršt svakakvih vera i najrazličitijih crkvi i sekti spremni su da prime one koji žude za spasenjem.

Ovde su i rimokatolici, bogati novcem i pohlepom. Hoće li se oni, koji dođu kod njih, potruditi da saznaju ko su oni? Hoće li nas učiniti opreznima činjenica da su oni do 11. veka bili naši ali da su otpali od nas, i po tome su svi saznali da oni nisu naši: Da bejahu od nas, ostali bi sa nama (1 Jn. 2,19). Da, oni se nazivaju hrišćanima, ali nisu sačuvali vernost i narušili su dogme. Crkva ih je odsekla, a Bog ih je napustio. Otpavši od Crkve, latinstvo je otpalo i od ljubavi Božije.

Ovde je i protestantska crkva, koja se u 16. veku izrodila iz raskola sa Rimom. Za protestanta je istina samo ono što mu se sviđa i što on sam smatra istinom.

Ovde su i unijati, koji se maskiraju u Pravoslavlje.

Ovde su i hrišćanske sekte: baptisti, pentikostalci i drugi, koji mudruju o Hristu, ali koji su se udaljili od Njegove Crkve.

Budući da se tokom dugih godina odvikao od razmišljanja na crkveni način, ruski narod je izgubio misao o Crkvi kao o novom životu.

Naš narod veru posmatra samo kao učenje, koje se prihvata razumom, pri čemu Evanđelje i Hrista suprotstavlja Crkvi i čini veru beživotnom.

Ako postoje Evanđelje i Hristos, a da pri tom nema Crkve - to znači da nema ni spasenja.

Ponovo se smeje neprijatelj Crkve kao što nekad se smejao ismejanom Hristu, i Crkva nastavlja svoj put na Golgotu.

Iznemogloj, malokrvnoj i opustošenoj Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi se na pleća tovari i onaj krst na kojem će je ubuduće razapinjati. Vraćaju joj, i to tako da ne može da odbije, do temelja razrušena zdanja hramova i zaboravljenih manastira do kojih su putevi zarasli u korov.

U međuvremenu, neprijatelj i u jedinstvo pravoslavnihhrišćana seje svoj korov - raznomislije i razdor. Poguban primer daje brat koji pije iz jedne Čaše sa bratom i okuša na jednoj Trpezi Gospodnjoj, a zahteva svoj udeo u nasleđu Božijem.

Pred Gospodom plačemo zbog surovosti naše braće u inostranstvu, plačemo zbog pomračenosti naše starije, rođene i uvek naročito voljene Ukrajinske Pravoslavne crkve. Tamo, na Dnjepru, upaljena je prva sveća Pravoslavlja. Vode Dnjepra su za nas postale vode Jordana. Trud i molitve Kijevo-Pečerskih podvižnika prosvetili su Pravoslavljem vascelu, tada pagansku, Rusiju.

Danas se, međutim, brat sa bratom sudi, i to kod nevjernih, kao da nas prekoreva sveto Evanđelje (1 Kor. 6, 6).

Međutim, ko će da sasluša?

Đavo čini bezakonja, i to sada već čini rukama verujućih, rukama pravoslavnih.

Kako onda da duhovno zapušteni čovek ne prihvati još sablažnjivija učenja: "Bog je jedan, dođi kod Njega, pa ćeš sutra i ti sam postati Bog."

Omladina hoće da bude Bog, omladina hoće da gospodari i da vlada. I evo je već kod hinduista, kod budista i kod krišnaita, gde se uči duhovnosti. Istočnjački kultovi polaze u pohod da osvoje pravoslavnu Rusiju.

Nepromišljeno bavljenje okultizmom znači dobrovoljno i radoznalo obraćanje demonima. Ono prvo postane tragično, a zatim završava propašću po one koji su se njime sablaznili.

Koliko je takvih, živih po telu ali dušom mrtvih, unakaženih života, sada stupilo u crkvenu ogradu! Koliko ljudi leži pred pragom Crkve nemajući snage da razumom uđe u nju, jer je za mnoge već nastupila duhovna smrt? Demoni, koji se maskiraju u angele svetlosti, došaptavaju pomislima, govore sa govornica, viču u svim sredstvima informisanja: "Čovek je naš bog", "bićete kao bogovi, bićete iznad Boga". I opet se ponavlja istorija pada. Praroditelji su iz raja pali na zemlju, savremeni bogovi sa zemlje padaju u pakao.

Uzalud se danas čuje upozorenje: Pazite da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prevarom, po predanju ljudskom, po nauci sveta a ne po Hristu (Kol. 2, 8).

Radi toga se javi Sin Božiji da razori dela đavolska (1 Jn. 3,8).

Ko će, međutim, sada da uništi ova strašna dela, ako ljudi progone i zaboravljaju Sina Božijeg? Umesto poklonjenja i zahvalnosti za Njegovu veliku žrtvu, ponovo dolazi idolopoklonstvo koje služi telu i demonima.

Dragi moji, u naše vreme se ne sme živeti nepromišljeno!

Svi mi, čak i oni koji su odavno u crkvenoj ogradi, bivamo sada iskušavani silom najrazličitijih sablazni, uključujući i silu nove religiozne svesti lažne hrišćanske duhovnosti. U svemu tome projavljuje se apokaliptički lik "velikog otpadništva" koje će obuzeti rod ljudski pred svršetak sveta, na koji nas Gospod sada svakodnevno podseća.

Mislite li da je Gospod slučajno dozvolio da se oskrnave velike svetinje na Golgoti u hramu Groba Gospodnjeg? Zar nam ovo ne nagoveštava da je blizu odlučni i poslednji period borbe đavola sa Bogom i sa Hristom Njegovim?

Čuvajte se, dragi, da vas neko ne prevari! Čvrsto se držite Pravoslavlja. Brižljivo čuvajte od Boga vam darovanu blagodat! Bdnjte i molite se. U tišini se trudite na svom spasenju a po zavetima Gospodnjim i pod rukovođenjem i naukom Svetih Otaca. Ne zaboravljajte, već razmišljajte o rečima Gospodnjim: Ako vas dakle Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni (Jn. 8, 36) Eto gde je sloboda! Eto gde je spasenje!

Um je vezan okovima neznanja, zabluda, sujeverja i nedoumica. On pokušava, ali ne može da se otrgne od njih. Priveži se uz Gospoda i On će prosvetliti tvoju tamu, raskinuće sve okove u kojima se muči tvoj um.

Volju svezuju strasti i ne daju joj prostora za delovanje; ona se kobelja, kao neko čije su ruke i noge vezane, a ne može da se iščupa. Međutim, ako se privežeš za Gospoda, On će ti dati Samsonovu snagu i pokidaće sve okove neistine koji te sputavaju.

Srce napadaju stalne brige i ne daju mu da otpočine. Priveži se za Gospoda i On će te uspokojiti; kada budeš miran iznutra i kada sve oko sebe budeš video kao svetlo, neometano ćeš koračati sa Gospodom kroz mrak i tamu ovog života a prema blaženim prostorima večnosti, punim utehe.

Slava Besmrtnom Bogu Ocu Nevidljivom! Slava Besmrtnom Bogu Sinu Koji Se javio u telu! Slava Besmrtnom Bogu Duhu, Koji je govorio kroz proroke, apostole i Svete Oce!

Presveta Trojice, slava Tebi! Amin.

25. maj (7. juni) 1992. godine

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/PismaStaracJovanKrestjankin/Lat_PismaStaracJovanKrestjankin80.htm

[Дејан]

Недавно из Псково-Печерског манастира позвао ме је мој духовни отац, архимандрит Јован Крестјанкин, и рекао: «Ево, ускоро ћу умрети. Зато, потруди се, напиши оно чега се сећаш и што би желео да кажеш другима о мени. А касније сви ће по нешто писати, па могу настати неозбиљне приче, као што су за сиротог оца Николаја писали да је васкрсавао мачке. Онда ћу ја све проверити и исправити.»

Испуњавајући послушање, приступио сам овом задатку у нади да ће баћушка сам раздвојити жито од кукоља, предложити нешто што сам можда заборавио, и као и увек, исправити све грешке које сам начинио.

Нећу писати много о томе шта је мени значио отац Јован. Цео мој монашки живот био је нераскидиво повезан са његовим. За мене, он је био и увек ће бити идеал православног хришћанина, монаха, вољени и пожртвовани свештеник и отац.

Набројати све што се дешавало за више од десет година нашег познаства, наравно, није могуће. Његови духовни савети могу се прочитати у три недавно објављене збирке писама. С моје тачке гледишта, ова писма су нешто најбоље написано из области духовно-моралистичке литературе, за последњих педесет година у Русији. Хоћу да вам кажем нешто друго, оно што је мени лично добро познато.

За мене, очев главни духовни квалитет није био само дар расуђивања, већ непоколебљива вера у свеблагу и савршену промисао Божију, која хришћанина води ка спасењу. У једној од књига оца Јована, као епиграф, исписана је поука коју је често понављао: «Главно у духовном животу јесте вера у промисао Божију и расуђивање са саветом.» Једном, одговарајући на моје недоумице, баћушка је написао: «Сада сам прочитао са пажњом одломак из Библије - каква дубина: Срце човечије измишља себи пут, али Господ управља кораке његове. (Пр.16:9) Ово је написао мудри Соломон. И ти, буди уверен да у животу не постоји други начин.»

Никоме не желим да намећем своје мишљење, али сам дубоко убеђен да је отац Јован један од ретких људи у нашем времену, коме је Господ открио Своју Божанствену вољу о одређеним људима, и о догађајима који су се дешавали у Цркви и у свету. Вероватно је то због љубави и преданости Његовој светој вољи. Као одговор на такву љубав, Господ открива подвижнику животе људи, и чини човека познаваоцем Његових тајни. Понављам да не желим да немаћем никоме своје мишљење, али познате су ми многе животне приче оца Јована. И не само мени. Већина мојих блиских пријатеља, сада покојни отац Рафаел и игуман Никита, који ме је упознао са оцем Јованом, благодарили су Богу што је њихов духовник био човек коме је Бог откривао Своју вољу. Свако од нас је ово опитно доживе на себи. Нажалост, као што се то често дешава у животу, чак иако нам је позната Божија воља, не налазимо снаге и одлучности да је испунимо. Али, о томе ћу говорити касније.

Упознао сам оца Јована у јесен 1982. године, када сам одмах након мога крштења дошао у Псково-Печерски манастир. Тада, отац Јован на мене није оставио посебан утисак; био је веома љубазан старац, веома крепак (њему је тада било тек 72 године), увек у журби, увек окружен ходочасницима. Остали становници манастира изгледали су ми много озбиљнији подвижници и монаси. Али, убрзо сам схватио да је он истински «старац» - ретка и драгоцена појава у Цркви.

Поверење и послушност су неопходни у општењу између хришћанина и његовог духовног оца. Наравно, човек не може сваком духовнику да покаже потпуну послушност. Такви духовници су реткост. То је заправо веома деликатно питање. Често се веома озбиљне духовне и животне трагедије дешавају када свештеници уобразе да су старци, а њихова несрећна духовна чеда преузму на себе једну форму апсолутне послушности, која је изнад њихових снага и потпуно необична за наше време. Наравно, отац Јован никада није наређивао или приморавао икога да слуша његове духовне савете. Слободно, искрено послушање чедо је стицало искуством и временом. Себе никада није називао старцем. Када би га тако ословили, са осмехом би одговорио да у данашњем времену нема стараца, већ само људи у годинама, са искуством. Био је убеђен у то, баш као што сам и ја био убеђен да ми је Господ у његовом лику послао истинског стараца, који је знао Божију вољу за мене и околности везане за моје спасење.

Памтим, када сам још био млад искушеник у манастиру, један ходочаник из Москве пришао ми је и испричао следећи догађај: «Отац Јован, окружен ходочасницима, журио је ка храму кроз манастирску порту. Одједном пришла му је уплакана жена са трогодишњем дететом у наручју: «Баћушка, благословите операцију - доктори су рекли да мора да буде хитно обављена, у Москви.» А онда се догодило нешто што је запањило и мене и ходочасника који ми је ово испричао. Отац Јован је застао и одлучно јој рекао. «Ни у ком случају на операцију. Он ће умрети на операционом столу. Молите се, лечите га, али операција ни у ком случају. Он ће оздравити.» И закрстио је дете.

Ходочаник и ја смо седели ужаснути и размишљали смо: «Шта ако отац Јован није у праву? Шта ако дете умре? Шта би мајка урадила оцу Јовану када би се то догодило? Подозривост очеву и противљење медицини, које иако ретко још увек постоји у неким духовним круговима, нисмо могли да разумемо. Знали смо за многе случајеве када је отац Јован благословио и чак инсистирао на операцији. Међу његовом духовном децом било је много познатих доктора. Са страхом смо чекали шта ће се догодити. Да ли ће се мајка сломљеног срца појавити у манастиру и направити скандал? Или се ништа од свега што је предвидео отац Јован неће десити?

Судећи по свему, тако се и догодило, јер је отац Јован и даље наставио свој свакодневни пут између храма и келије, окружен ходочасницима испуњеним надом и благодарношћу. А могли смо толико да предпоставимо, да је отац Јован прозрео промисао Божију за ово дете, преузео на себе велику одговорност за његов живот и Господ није посрамио веру и наду Његовог верног слуге.

Овај случај подсетио ме је на нешто што се догодило десет година касније, 1993 године, када је врло слична прича завршена, с једне стране, трагично, а са друге, молитвама оца Јована, послужила је вечном спасењу хришћанске душе и као мудра поука онима који су били сведоци тог догађаја.

Обично, при чврстој убеђености у исправност и неопходност својих савета, баћушка се старао да убеди, чак и да моли особу, да испуни то што је било неопходно. А ако би та особа упорно инсистирала на својој вољи, баћушка би уздахнуо и рекао: «Па, пробај. Уради како мислиш.» И увек, колико сам упознат са таквим случајевима, они који нису испунили мудри духовни савет оца Јована, на крају би се кајали, и као по правилу, долазили следећи пут са чврстом намером да испуне оно што би им отац рекао. Отац Јован је са неизмерном љубављу и саосећањем примао такве људе, не штедећи времена и покушавајући свим снагама да им помогне да исправе своју грешку.

У Москви, живела је необично интерсантна и јединствена жена - Валентина Павловна Коновалова. Била је жена једног московског трговца; изгледала је као да је сишла са Кустодијевог платна. У раним деведесетим било јој је шездесет година. Била је директорка велике продавнице «Мира.» Ниска растом и пуначка, седела би за својим столом у канцеларији, док су иза ње, чак и у најтежим совјетским временима, висиле о зиду велике иконе. На поду покрај њеног стола лежао је велики пластични джак пун новца. Она сама, по свом личном нахођењу, одлучивала би како да потроши тај новац - да ли да пошаље своје раднике, да купе свежег поврћа, или да новац раздели сиромашнима и скитницама, који су увек у великом броју стајали испред њене радње. Подређени су се плашили ове жене, али су је и волели. Током поста, она је у својој канцеларији ораганизовала службу миропомазања којој су чак и Татари, који су радили у магацину, приступали са страхопоштовањем. Често, у тим годинама дефицита, долазили су јој московски свештеници, па чак и архијереји. Са некима би се опходила са поштовањем, а са другима, чији 'екуменизам' није одобравала, понашала се осорно, па чак и непристојно.

Много пута, као део послушања, возио сам камион од Псково-Печерског манастира до Москве, како бих тамо купио намирнице за манастир, неопходне за Васкрс или Божић. Валентина Павловна примала нас је топло, мајчински, и сматрала нас својим пријатељима. Посебно због омиљне, заједниче теме за разговор - због нашег заједничког духовника, оца Јована. Баћушка је био можда једини човек на свету кога се Валентина Павловна плашила, кога је бескрајно поштовала и волела. Два пута годишње, са својим најближим сарадницима, одлазила је у Печерски манастир, постила и исповедала се. Било је немогуће препознати је тих дана. Постајала би тако кротка, мирна и стидљива, не подсећајући ничим на 'Московску краљицу.'

Крајем 1993, дошло је до неких промена у мом животу, био сам постављен за настојатеља метоха Псково-Печерског манастира у Москви, (данашњег Сретенског манастира), и често сам одлазио у Печор. Валентина Павловна, која је имала катаракту, једном је затражила да питам оца Јована за благослов да отклони катаракту на Федорово-офтамолошком Институту. Одговор оца Јована ме је мало изненадио: «Не, не, ни у ком случају. Не сада, нека прође неко време.» Сутрадан сам јој пренео речи оца Јована, и Валентина Павловна је била веома потресена - све је већ било заказано. Тако је она написала детаљно писмо оцу Јовану, објашњавајући да је то једноставна операција, поново тражећи његов благослов.

Отац Јован је, наравно, знао боље од ње шта је операција катаракте, и да то не преставља озбиљну претњу. Али, након прочитаног писма Валентине Павловне, био је очевидно забринут. Седели смо дуго са њим, и он ме је уверавао да је неопходно убедити Валентину Павловну да не иде на операцију у овом тренутку. Он јој је поново писао и питао, молио, па јој чак и наредио, као духовни отац, да одложи операцију. Током свих тих дешавања, добио сам две слободне недеље. Нисам имао одмор више од десет година, па је отац Јован благословио да одем и посетим санаторијум на Криму и да са собом поведем Валентину Павловну. Он је то њој написао у писму, додајући да ће она имати операцију месец дана након планираног одмора. «Ако буде имала операцију сада, умреће,» тужно ми је рекао кад смо се растајали.

Међутим, у Москви сам схватио да смо ударили у бетонски зид. Валентина Павловна, изненада, вероватно по први пут у животу, устала је против воље свог духовног оца. Она је чврсто одбила да иде на Крим, а онда је изгледало као да се мало примирила. Али, деловала је прилично огорчена на оца Јована, који је подигао толику 'буку' око једне 'ситне ствари.' Рекао сам јој да ћу ја, без обзира на све, уредити наше путовање, и ускоро ћемо кренути на Крим.

Неколико дана касније добио сам благослов од Патријарха за пут. Позвао сам њену канцеларију, да бих јој саопштио о скором поласку. «Она је у болници, на операцији, « одговорио ми је њен помоћник.

«Шта?» узвикнуо сам, «Али отац Јован јој је строго забранио операцију!»

Испоставило се да ју је пар дана раније једна монахиња, бивша докторка, позвала телефоном. Сазнавши за њен проблем са катарактом, није се сложила са одлуком оца Јована. Тако да је преузела на себе да затражи благослов од једног другог духовника, из Тројице-Сергијеве лавре. Благослов је добијен, а Валентина Павловна је отишла право у Феодоров Институт, надајући се да ће после кратке и једноставне операције кренути на пут. Међутим, током операције, доживела је мождани удар на операционом столу и остала је сасвим непокретна. Чим сам сазнао о овоме, пожурио сам да позовем оца Филарета, дугогодишњег келејног прислужитеља оца Јована. У изузетним ситуацијама, отац Јован би силазио у келију оца Филарета и користио његов телефон.

«Како си могао? Зашто ме ниси послушао?» скоро да је плакао отац Јован. «Ако ја инсистирам на нечему, значи да знам шта радим!»

Шта сам могао да му одговорим? Питао сам оца Јована шта треба да учиним. Валентина Павловна је и даље лежала без свести. Отац ми је рекао да узмем Свете Дарове из цркве, и чим се Валентина Павловна освести да је исповедим и причестим.

Молитвама оца Јована, она се освестила следећег дана. Њени рођаци су ме одмах обавестили, а ја сам био у болници у року од пола сата. Довезли су је на одељење интензивне неге, лежала је на великом металном кревету. Лежала је, сасвим крхка, под белим чаршафом. Није могла да говори, а када ме је угледала, почела је да плаче. Но и без речи, за мене је то било јасно признање да је неверицом и неповерењем према духовном оцу подлегла искушењу непријатеља. Прочитао сам над њом разрешну молитву и причестио је. Растали смо се. А сутрадан ју је поново причестио отац Владимир Чувикин. Непосредно после причешћа она је издахнула. Према древном предању Цркве, душа човека, који се удостојио причешћа у дан смрти, иде право пред Престо Господњи, пролазећи слободно сва митарства. Ово се дешава великим подвижницима, или људима са изузетно чистим срцем. Или онима који имају веома јаку молитву.

Историја обнове Сретенског манастира такође је повезана са архимандритом Јованом. Године 1993, дошао сам код оца Јована са гомилом проблема. После дугог разговора у његовој келији, отац Јован ми није дао ни један директан одговор. Били смо у журби да присуствујемо Вечерњој служби, уочи празника Св. Архистратига Михаила. Молио сам се за певницом, а отац Јован у олтару. Хтео сам да се обучем да бих прочитао Акатист, када је отац Јован буквално истрчао из олтара, ухватио ме за руку и радосно рекао: »Основаћете метох Псково-Печерског манастира у Москви.»

«Баћушка,» одговорио сам, «Његова Светост Патријарх није благословио оснивање ни једног метоха у Москви. Недавно, један манастир је поднео исту молбу, али Патријарх је одговорио: «Када бисмо давали цркве свим манастирима који би желели да имају метохе, не бисмо имали ни једну парохију у Москви.»

«Не плаши се,» одговорио ми је отац Јован. «Иди право код Његове Светости Патријарха, и замоли да оснује метох Псково-Печерског манастира.»

По његовом обичају дао ми је искрен благослов, а мени није остало ништа друго до да пољубим његову руку и да сву наду положим у Господа, и његове молитве.

Све се догодило онако како је отац Јован предвидео. Са страхом сам предао молбу Светом Патријарху за отварању епархијског, Псково-Печерског манастира. И Патријарх је, изненада, веома милостиво примио моју молбу, благословио је и наложио владици Арсенију и оцу Владимиру Дивакову да раде на њеном извршењу. Тако је основан први и једини ставропигијални метох у Москви, који је потом, како је и рекао отац Јован, постао самостални манастир, који по милости Божијој, никада није изгубио своју духовну везу са Печерским манастиром и оцем Јованом. Излишно је говорити да су благословени савети оца Јована о устројству живота у манастиру били нешто најдрагоценије. Мада, признајем, нису сва писма које сам добијао била нежног карактера. Понекад су његова писма била толико строга да нисам мога да се опоравим по неколико дана.

Обично, кад се неко присећа личности оца Јована, говори како је он био нежан, добар, љубазан. Да, тачно је да ја никада нисам срео човека који је умео боље да изрази своју очинску, хришћанску љубав. Међутим, не може се порећи да је отац Јован, када је то било неопходно, бивао заиста строг. Умео је тако да разобличи, да нико не би пожелео да буде у кожи његовог сабеседника. Сећам се, када сам још био искушеник у Печори, догодило се да сам чуо како је отац Јован двојици јеромонаха рекао: «Какви сте ви монаси? Ви сте само два обична, весела момка.»

Отац Јован се никада није стидео и није се бојао да каже истину, а на првом месту било му је битно да поправи и спасе душу сабеседника, био он епископ или искушеник. Ова чврстина и духовна принципијалност, наравно, била је уткана у душу оца Јована још од детињства, јер је разговарао са великим подвижницима и новомученицима. И све ово било је израз његове истинске хришћанске љубави према Богу и људима. То је наравно био израз и његовог истинског хришћанског расуђивања. Ово је његов одговор на једно од мојих писама из 1997. године: «Ово је још један сличан пример из архиве мог сећања. Тада сам имао 12 година, али ово искуство је толико јако, да до данас памтим све онако како се догодило и сећам се свих учесника по имену.

«Код нас у Орелу служио је знаменти владика - епископ Серафим (Остројмов) - изузетно паметан, добар, љубазан, за кога су постојале само речи хвале. Својим животом као да се припремао за круну мучеништва, што се и догодило. Дакле, у недељу опраштања овај Божији архијереј је протерао два монаха из манастира, игумана Калиста и јерођакона Тихона, због неких преступа. Истерао их је ауторитативно, чувајући од саблазни остале, а затим је одмах изговорио проповед о недељи опраштања, и затражио опроштај од свих за све.»

«Мој детињи ум био је прилично узнемирен оним што се догодило, јер се управо једна ствар десила после друге: прво изгнанство, тј. одсуство праштања, а затим понизно тражење опроштаја за себе, и његово опраштање свима. Схватио сам тада једну ствар: да казна може да послужи као почетак праштања. Без казне праштања не може бити.»

«Сада се клањам храбрости и мудрости владикиној. Лекција коју нам је очитао тада, памти се, као што видиш, цео живот.»

Шта друго могу да напишем од суштинске важности?

Током година наше комуникације, приметио сам да отац Јован има посебне принципе у вези духовних савета. Наравно, није их примењивао аутоматски. За мене је био занимљив пример његових савета о браку. Благословио би брак само ако су се женик и невеста познавали три године. За нестрпљиве данашње младе људе овај временски период изгледа сувише дуг. Међутим, многи случајеви су показали да искуство оца Јована и инсистирање на овом времену може спасити душе супружника, и њихову породицу. Ја знам један случај када су свештеници из сажаљења скратили ово време пре брака, које је одредио отац Јован, а све се завршило неуспехом - млада породица се распала.

Што се тиче монашког пострига, отац Јован је, по правилу, такође захтевао дугу проверу. Такође је придавао велику важност благослову родитеља. На пример, ја сам чекао на очеву одлуку о мом постригу скоро десет година, све док ми мајка није дала благослов за монаштво. Све те године, као одговор на моје нестрпљиве молбе да ме замонаши, отац Јован ме је убеђивао да сачекам мајчин благослов. Уверавао ме је да Господ неће заборавити моје трпљење и послушност. Сетио сам се ових речи када сам замонашен у Донском манастиру. Испоставило се да сам примио постриг на дан мог рођења, баш кад сам напунио 33 године, а монашко име добио сам по мом омиљеном светитељу, св. Тихону, Патријарху московском.

Отац Јован се према епископима и црквеној власи односио са огромним поштовањем, са љубављу и послушношћу. Он је био истински човек Цркве. Много пута благословио би људе тачно онако како би Свети Патријарх одлучио, или епископ или настојатељ. Ово је било засновано на вери да Истина пребива једино у Цркви, да се она дубоко осећа и даје једино Њеној духовној деци. Отац Јован није толерисао никакве расколе и побуне, он им се увек жестоко и неустрашиво противио, иако је знао какве клевете, какву мржњу може да навуче на себе због тога. Али, он би све отрпео само да себе и своју духовну паству сачува на правом путу.

Ово се такође односи на све невоље, кроз које је наша Цкрва прошла последњих деценија: с једне стране реформистичке тенденције, а са друге болно есхатолошко расположење. У оба случаја, отац Јован показивао је разборитост и љубав према онима који су били духовно збуњени, који су имали погрешно расуђивање или су се уплели у мреже непријатеља, упозоравајући на штету у коју су могли да доведу Цркву. Огромно искуство у Цркви, скоро век дуго, дало је оцу Јовану озбиљну предност у разликовању духова, шта отуђење, промене, или 'ревност по разуму' (рим. 10:2) могу донети. Заиста, нема ничег новог под сунцем. «У кампањи, коју сте ми предложили, ја нећу учествовати» написао је он једном младом јеромонаху, који је предлагао оцу Јовану да се учлани у покрет Живот без социјалног оскигурања. Он је написао: «Сам дух ове активности, где има много буке и где се нада полаже у човека а не у Бога, а посебно критике упућене црквеним јерарсима, забрањују ми. Већ сам видео нешто слично у активностима и духу обновитеља, који су устали на преблагог Патријарха Тихона, у ствари, на Господа и Цркву Његову.»

Трезвен и дубоко промишљен став према проблемима глобалног компјутерског рачуноводства и сличних појава у савременом свету, отац Јован је изразио путем писама и у својим беседама. Све ово је више пута објављивано и послужило је за смиривање бунтовног расположења, а развијања поверења у Руску православну цркву. Другима је то, нажалост, служило као разлог за нападе на оца Јована, понекад и за отворену клевету.

Мислим да су му ове клевете и мржње, у последњим годинама његовог живота, биле послате промислом Божијим. Преподобни Варсонуфије Оптински, чини се, написао је негде да Господ шаље таква суђења слугама Својим управо на крају њиховог живота, као образ Голготе Спаситељеве.

Само неколико година пре ових догађаја, отац Јован је такође мирно подносио нападе, како би сачувао народ Цркве од искушења нових реформи. Више него једном састајао се и разговарао са популарним присталицама модернизације и обнове у Цркви. Тек након што су се исцрпела сва средства којима би их убедио у екстремну опасност таквог пута, он је јасно, и јавно, пред свима изјавио: «Ако не уништимо овај покрет, он ће разорити Цркву.»

Био сам сведок када су неки испољили мржњу и изрекли лажне оптужбе против оца Јована зато што је стајао у истини Христовој. Видео сам сав његов бол, али такође и доброту душе, док је подносио неразумевање и издају. Али мој духовни отац никада није изгубио своју бескрајну љубав према преступницима и хришћанско опраштање. Увек се сетим његове проповеди у храму св. Архангела Михаила, у Псково-Печерском манстиру 1985. године: «Ми смо од Господа примили заповест да волимо људе, наше ближње. А, да ли они нас воле, ми не треба да бринемо. Ми само треба да бринемо да ми њих волимо.»

Један свештеник из Москве, бивше духовно чедо оца Јована, дошао је код мене са страшним захтевом: да вратим епитрахиљ којим га је отац Јован благословио за свештеника. Овај свештеник је био разочаран у оца Јована, што није подржавао његове тренутне политичке ставове. Било је то крајем 80-их година. Био је глув за све моје аргументе: није га интересовала чињеница да је отац Јован провео много година у логорима; да је био мучен, али не и сломљен... Тешка срца вратио сам епитрахиљ мом оцу. Његова реакција ме је запањила. Прекрстио се са страхопоштовањем, побожно је целивао свештеничку одежду, и рекао&схѕ;: «С љубаљу сам је дао, с љубављу је и примам.» Касније, овај свештеник је прешао у другу јурисдикцију. Није му се ни тамо допало, па је отишао у другу...

Не могу сакрити следећу чињеницу, која би могла изазвати различите реакције, али правде ради, не могу је прећутати. Отац Јован је поштовао и покоравао се црквеној јерархији, али то није било аутоматско, непромишљено покоравање. Био сам сведок случаја, када су један игуман и епископ покушвали да убеде баћушку да благослови њихову одлуку, са којом се он није слагао. Њима је био потребан ауторитет старчев. Приступили су баћушки озбиљно, «као да је смрт за вратом.» Монаси и свештеници могу да замисле шта то значи одупирати се притиску епископа или игумана. Али отац Јован је мирно поднео овај, данима дуг, притисак. Са поштовањем, стрпљиво и понизно, објаснио је да не може да каже «благословено» , зато што се у души не слаже са њиховом намером, али ако његови предпостављени сматрају да је неопходно, онда ће он беспоговорно прихватити њихову одлуку, али они ће за њега морати да дају одговор пред Богом и братијом. Рекао је међутим, да је њихова одлука била донета под утицајем страсти, и он није могао да да свој благослов.

Много може да се напише, углавном о преображају, васкрсењу душа које су биле у контакту са оцем Јованом, јер су се људи обраћали вери и окретали спасењу. Али ово је у вези са људима који су још увек живи и зато ја не могу о томе да пишем без њихове дозволе.

У закључку бих желео да кажем само једно: благодарим Господу што је, по великој милости Својој, дао мени, грешноме, да на свом животном путу сретнем таквог хришћанина и да будем у контакту са њим. Мислим да у мом животу нисам срео човека какав је био отац Јован, нити постоји вероватноћа да ћи икада поново неког сличног њему срести.

ИЗВОР

[Оливера Г.]

 

 

Данас је дан сећања на изузетног и свима вољеног баћушку архимандрита Јована Крестјанкина (2006).

Царство му небеско!

"Не заборавите, децо Божија, немоћно је зло, ми смо вечни, с нама је Бог."

[emilija]

[emilija]

predivan film..od 18.minuta Otac Jovan Krestjankin:)

[Оливера Г.]

У данашње време појам "старац" се јако често употребљава и злоупотребљава, што је још горе. То је појава тзв. "младостарчества", о чему ћу се потрудити да пишем. Данас, у Русији то је свакако отац Илија Ноздрин, о коме имамо тему овде.  Иначе, о њему је писао и архимандрит Шевкунову у својој књизи: "Несвети а свети". (Признајем, нисам завршила читање )

[Оливера Г.]

 

http://www.pravoslavie.ru/put/29180.htm

[Guest]

АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)
ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 

 

 

 

 

БЕСЕДА У 5. НЕДЕЉУ ПО ВАСКРСУ, О САМАРЈАНКИ

 

У име Оца и Сина и Светога Духа! Христос васкрсе! Пријатељи моји, већ је преполовење празника Свете Пасхе (Васкрса) и он полако иде ка свом оданију. Црква Христова, која нас води ка спасењу, снисходећи према немоћи наших ослабелих душа, поново нас води на извор живе воде, ка речи Божијој која једина може да оживотвори нашу душу, дух и тело.

 

Данас се, као и сваке недеље загледамо у неизмерну и бездану дубину овога кладенца да би из њега свако, по својој снази и могућности, захватио воду живота.

 

Данас смо чули како свето Еванђеље приповеда о беседи Христа Спаситеља са Самарјанком Фотинијом крај древног кладенца, који је у пустињи ископао још праотац Јаков. Нема потребе да још једном понављамо садржај еванђелске приче. Међутим, загледајући се умом у дубину догађаја који се десио крај извора Јаковљевог, с трепетом видимо да и дан-данас, и у наше време, и даље дејствују ови извори живота.

 

Колико је путника прошло кроз пустињу и сувих уста се нагињало над извор да пије, како би ишли даље, до следећег извора? Колико пута дневно се Самарјанка враћала на овај кладенац да би утолила потребу за водом - и своју и својих ближњих? Пио је из њега и сам праотац Јаков, пила су његова деца и његова стока, захватали су из кладенца, одржавајући живот, његови потомци и потомци његових потомака. Међутим, он (ни тада ни сада) није могао да утоли сталну жеђ оних који су на њега долазили, јер, према Спаситељевим речима, сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети (Јн. 4,13). Међутим, овај једини сусрет Христа и Самарјанке, за жену-грешницу и за цео свет претворио се у сусрет са Живим Богом јер је овде, крај кладенца пролазног живота, први пут почео да избија, до тада свету непознати извор Вечног Живота.

 

Овде је Христос по први пут открио да је Он нови, непресушни кладенац живе воде која тече у Живот Вечни. Овај извор неће пресушити нити ће се умањити, јер он није ископан људским напорима, и ништа људско не може да замути његову кристалну чистоту и да затрује његова живототворна својства.

 

Овај извор на земљи је света Црква Божија, а његова жива вода је сила Божије благодати, која опрашта, просвећује и освештава сваког човека који му притекне.

 

И данас ћемо, пријатељи моји, говорити о ономе што је главно. Први пут је у том сусрету, на почетку Свог јавног служења, Христос отворено исповедио да је Он Месија - Спаситељ света. "Ја сам" Спаситељ света - Христос.

 

Христос, Бог и Човек, дошао је у свет да пронаће и спасе пропале. Прво семе еванђелске речи Он сеје у народу који по свом веровању није припадао ни Јудејцима - премда је чекао Месију, ни незнабошцима. Христос се не открива пред злобним Јеврејима, него пред женом која није знала истину, али је била незлобива.

 

Самарјани нису знали Истинитог Бога, али је њихова вера била жива, иако неука и несвесна. Питање где и како се треба поклањати Богу живело је чак и у срцу просте жене-Самарјанке. Јевреји и Самарјани, који су живели у блиском суседству, нису међусобно општили. Међутим, за Христа Спаситеља, за Његово учење које је даровано земљи, нема ни Јелина ни Јудејца, нема ни роба, ни слободног, него постоји само човек, ка чијем је срцу усмерена Његова љубав. Љубав Христова је толико очигледна, да осваја упркос вековном непријатељству њихових племена.

 

Жено, веруј ми да долази час... и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини - добија она Христов одговор (Јн. 4, 21, 23). Од данас ће свако живо људско срце које мучи духовна жеђ, које жуди за истином, које је жедно Бога срести Бога и поклонити Му се у духу и истини на сваком месту, а не у Јерусалиму, где су се молили Јудеји, или на гори Хоразин, где су се на молитву окупљали Самарјани, и не у Атини, где је стајао жртвеник непознатом Богу. Жеђ духа неће утолити ниједан земаљски извор, него само жива вода проповеди Христовог учења и вера у Њега као Искупитеља света.

 

Жена је поверовала, и њена вера је одмах постала извор живе воде и за друге. Оставивши своје свакодневне бриге, заборавивши на своје сасуде и на своју потребу за водом, она је живо сведочанство чуда које јој се десило понела у град. Његови житељи су тада изашли на Извор живе воде - ка Христу. И они су сусрели Живога Бога и поверовали, а жени су говорили: Сад не верујемо више због твога казивања, јер смо сами чули и знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос (Јн. 4, 42).

 

Сведочанство Самарјанке о Богу узрасло је у њој до светости. Она је због свог проповедања Христа примила мученичку смрт и била бачена у бунар.

 

Спаситељ света, Христос је и јуче и данас, и занавек исти.

 

Због чега онда многи сада заборављају, а многи и одбацују овај, по времену древни Извор Живота? Спаситељеве речи: Ја сам Пут и Истина и Живот, остају занемарене, несхваћене и неприхваћене (Јн. 14, 6). Христос је својевремено и ово објаснио Јеврејима, и Његово објашњење односи се на сва времена. Они нису могли да поверују зато што им је Он говорио истину. Међутим, лаж се већ била претворила у њихово тело и крв, учинивши да истина постане неспојива са њима и за њих неприхватљива.

 

Лаж! Зар то није она страшна болест која свет данас доводи на ивицу катастрофе?! Зар лаж неће потиснути истину из живота и зар она и поред кладенца живота - Цркве Божије - не рађа многобројне секте, јереси и поделе?! Неподударност речи и дела - пород ове исте лажи - убија дух живота у нама.

 

Пријатељи моји, није нимало случајно што се данас поставља питање о страшној болести у човеку - о духу лажи, који је њиме завладао а чији је отац ђаво.

 

Истински богомољци ће се клањати Оцу духом и истином.

 

Истински богомољци се поклањају Истини. Можемо бити лоши, можемо бити много грешнији од жене-Самарјанке, али не можемо бити лажљиви, не смемо бити лажљиви. Бог има моћ да спасе сваког човека, али је немоћан пред нашом лажи, када се заодевамо у лаж, кад лажемо пред људима, кад лажемо пред Богом. Христос може да спасе грешника који се каје, али не може да помогне умишљеном праведнику, за каквог се ми радо издајемо.

 

Сада, кад су људи изнемогли од духовне жеђи, кад су болесни и затровани блатом отровних безбожних учења, кад савремени Самарјани и пагани траже истинску воду живота да би оживели умирући дух и окрепили онемоћало тело, свако треба да у себи пронађе искреност и снагу да себе види без улепшавања и лажи. Само тада Господ - Истина, Правда и Живот - може да се одазове на нашу горку истину и да нас научи да Му се клањамо у духу и истини.

 

Жеђ за истином је први услов који је неопходан да бисмо, као Самарјанка, могли да у свом животу сретнемо Живог Бога. Истина непојмљиве светости Божије и Његово милосрђе изненадиће наше срце, и у светлости ове истине видећемо и истину свог пада, истину своје греховности. Живо осећање несреће довешће нас на Извор живе воде, а Божија благодат ће нас својом оживљујућом силом подићи из пада, подариће уму духовну слободу, ослободиће нас од окова греха.

 

Пријатељи моји, ми данас живимо у тако сконцентрисаном времену, да се искуство човековог духовног клијања и узрастања одвија видљиво, не протежући се на деценије. И ево, овде и сада, то клијање се дешава и у нама. Човек мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се (Лк. 15, 32). Колико је таквих живих мртваца данас дошло у Цркву са животних раскршћа, вођених једним јединим осећањем - жудњом за истином. И Господ чини чудо, враћајући мртве у живот!

 

Заједно са жудњом за истином брзо, врло брзо, у човеку жедном истине почиње да се појављује и познање истине, јер Господ открива Себе ономе ко жуди за Њим.

 

Истина и јесте Сам Господ. Ја сам Пут и Истина и Живот, говори Он о Себи у Светом Писму. Заједно са Богом, сила Божија се обавезно јавља у нашем животу кроз Св. Тајне Цркве, постајући у нама извор живе воде која тече у Живот Вечни. Истина - то је и реч Божија - жива, увек делатна, која жедног путника води животним путем. Реч Твоја јесте истина, сведочи Свето Писмо (Јн. 17,17). Истина је и Дух Истине, Дух Свети, Дух Божији, Који од Оца исходи, Којег Син јавља. Дух Свети научиће нас свакој истини. То су три живототворне струје једног Извора - Извора Живота Духа. Међутим, само вера у Христа дарује познање ове животоносне истине.

 

Ево и последњег услова, без којег ће увенути изданак оживелог духа. Ми у сваком тренутку треба да живимо истином, треба стално да осећамо присуство Живог Бога у свом животу. Дакле, Он је овде, са мном. Он види моје поступке, Он унапред зна осећања мога срца, Он види кретање мог ума.

 

Господ мој и Бог мој! Мој Господ! Зар нам свеприсуство Божије не доказује и очигледна чињеница, коју нам историја данас показује? Ништа није скривено што се неће открити, сведочи Свето Писмо (Лк. 12; 2).

 

Учињено у тами ноћној - обнародовано је дању; сахрањено временом (седамдесетогодишња историја Русије) - показало се са свом очигледношћу као да је данас учињено; тајно се појавило кад га нико није очекивао, кад су на њега сви заборавили: јавило се и објавило истину. И светлост (цстине) светли у тами, и тама је не обузе (Јн. 1; 5). Истина Божија нам се сада показала у збору светитеља, који су раније били исмејани, понижени, и оклеветани објављујући свету своју истину. Тама је прогутала оне који су устали против истине, и сећање на њих је ишчезло.

 

Желим да вам наведем још један пример из живота прошлог века, на први поглед безначајан, који, међутим, јасно показује шта значи и како у животу треба корачатн пред Богом.

 

Кад спахији, привученом младошћу и свежином младе собарице, није успело да ову девојку наговори на преступно дело, одлучио је да у ту сврху искористи своју снагу и власт. У тренутку кад је голубица већ била у власти овог јастреба и кад ниоткуда није могла да очекује помоћ, девојчин поглед пао је на икону Спаситеља. Њено срце је затреперило ка Богу, и она је узвикнула: "Господине, Он посматра!" И гле чуда! Ослабио је стисак злочиначких руку, и оне су испустиле жртву. Сузе покајања потекле су из очију које нису ни знале за сузе.

 

Овај пример ће код многих наших савременика изазвати подсмех, али, драги моји, Бог и на нас гледа, и Живи Бог чека да Му се и ми живо обратимо.

 

Међутим, дар Божији - човекова чудесна слобода увек нас ставља пред избор: да ли ћемо кроз све догађаје, кроз све туге и радости, ићи или не ка бескрајној Божијој истини и љубави.

 

Господ је увек с нама, али ми не идемо увек ка Богу. Управо због тога за нас увек постоји реална опасност да, иако се налазимо крај студенца живота, останемо мртви, да и поред живе воде останемо жедни, и да поред благодати останемо без благодати.

 

За богопоштовање и живот у Богу не постоје, драги моји, нити посебно време нити посебне околности, него се увек и у свему истински живот у Богу састоји у томе да наша брига за спасење просветљује светлошћу Истине сваки тренутак нашег живота.

 

Напајајте се, пријатељи моји, водом живота. Приђите Христу, њеном Извору, приђите у духу и истини. Извор живе воде ће кроз вас потећи и ка онима, који још нису нашли живототворни Извор И које мучи жеђ у пустињи живота.

 

Наш данашњи одлазак на Извор живе воде завршићу речима архиепископа херсонског Димитрија, како би се његове богонадахнуте речи утиснуле на таблице ваших срца и руководиле вас за живот у духу и истини.

"Ко се Богу моли духом?

 

Онај ко речи молитве не изговара само устима већ свом својом душом и срцем; онај који, осењујући се крсним знамењем Господњим, духом гледа на Самог Господа, распетог на Крсту; онај ко, приклањајући главу, приклања пред Богом и срце и душу; онај који, падајући на земљу, васцелог себе у најдубљем смирењу предаје у руке Божије, са скрушеношћу срца и са потпуном преданошћу вољи Божијој. Ко се Богу моли истином? Онај, чији су душа и срце оживљени вером и љубављу, оживљени мислима, осећањима, надама и жељама каквима одишу и молитве светих; онај који, поклањајући се Богу у храму, престане да се ван храма поклања кумирима својих страсти; онај који, служећи Богу учествовањем у црквеном богослужењу, служи Богу и самим својим животом и делима; онај који, молећи Бога да му да хлеб насушни, дели тај хлеб са другима, који га немају, а утолико пре га не отима од других; онај који, молећи Бога за опроштај својих грехова, и сам од свег срца прашта свакоме ко је према њему згрешио; онај који, молећи се за избављење од искушења и клевета лукавог ни сам своме брату не даје повода за саблажњавање и спотицање; онај који је, изговарајући у молитви свете речи 'нека буде воља Твоја" искрено спреман да изврши и претрпи све што налаже ова најсветија воља - да истрпи све по вољи Божијој и у славу Пресветог имена Његовог - до крста, до смрти. Управо такве поклонике тражи Бог Отац."

 

"Господе! Напој водама душу моју, жедну благочешћа!"

 

Ваистину Христос васкрсе!

 

Амин!

 

16. (29.) мај 1994. године

 

Извор: Светосавље

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BA%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B8%D0%BD-%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B7-r1699

[brana]

Читам кнјигу од О.Крестјанкина "Оживимо срца за Бога!" и у њој сам пронашла, да постоји једна књига о анђелима. "Размишљања о анђелима за сваки дан у години!"

Тражила сам по нету нисам нашла. Допало ми се писанје О.Јована о анђелима, јер руски богослови,

колико сам примјетила поклањају велику пажњу ангелима, посебно ангелу чувару.

Дали је можда ко читао ту књигу, и где би је могла пронаћи, можда на сајму књига...

Надам се да ће Православна интелигенција, знати одговор,

леп поздрав и свако добро од Господа.

[Guest]

Љубав према Богу и ближњим

 

Писма архимандрита Јована (Крестjанкина)

 

 

 

 

 

 

 

Драга И.,

 

Стар сам и руководити вашим животом не могу, а и нико други уместо Вас неће живети. Добро би било да се не ослањате на слово закона, већ да живите у његовом духу. Тада, верујте, не бисте одгурнули кћер од себе и умели бисте да је разумете, утолико пре што Вама то не би било тешко, јер сте донедавно живели истим тим интересима који сада њу привлаче.

А љубав и разумевање дали би златну средину, која је сада потребна у односима са кћерком. Још нико није насиљем достигао ништа добро. Да се хришћанство садило песницом, вег га одавно на земљи не би било . А Господ јесте љубав и љубав све живље разуме и осећа. А тим методима које сте предузели у односу са кћерком само ћете је на дуго, уколико не и заувек, одгурнути од Бога и Цркве. Умудрујте се.

 

    

Драги у Господу Е.,

 

Ваше писмо сам добио и молим се да се укорените на путу самопознања.

Но, додаћу томе још и то да не тражите помоћи ни у чему и ни у коме, осим у Спаситеља. Његова је сила реална. И та Сила нам долази само при сазнању своје реалне и истинске немоћи. И тада се Сила Божија у немоћи показује и дејствује.

Нека Вас умудри Бог.

 

Т.,

 

Присети се како си се учила у школи писмености и примени тај метод обуке на себи и у духовном животу. Не жури, не грчи се и не ломи ни себе ни породицу, већ поступај увек промишљено у свакој житејској ситуацији. Још и не заборави да кажеш: "Господе, помози! Господе, уразуми!" Тако ћеш и учити. Главно је у овој науци научити се управљати, не другима, већ собом. Бог је љубав и онај који пребива у љубави, у Богу пребива. Ето ти сва наука. Учи се да волиш друге, да жалиш друге и радост ће ти се уселити у ум и срце.

 

Драга матушка М.,

 

Божији ти благослов. Ето, и за нас је дошло време да треба живети, не тако како хоћемо, већ како Бог вели. И то је воља Божија што се тиче нас. И мисли, драга матушка, да је земног пута остало још пола стопе и трпети је још сасвим мало. И милост Божија прекриће наше немоћи. И Тај коме си служила цео живот и Кога си љубила примиће те у вечну радост и покој. А оној која ти досађује опрости и пожали је, јер не зна шта ради.

Господ је љубав бесконачна и само љубећи Га, могу се сајединити са Њим.

 

Драга у Господу Л.,

 

Треба да живите са мајком до тада, док је не измолите за Бога, док и она са Вама не преступи праг Цркве. Умудрујте се у тајницима свога срца да живите напорним животом хришћанке, и то само у тајницима, док Ваша љубав ка Господу и мами не изведе и њу на пут спасења. До тог времена, речи и мисли о манастиру не може бити. Потрудите се. Уколико се устремите да препречите пут духовног развоја који Вам је Бог одредио и сметнете то што Вам је Господ дао да преживите, погубићете мајку. А њој треба помоћи да нађе пут према Богу. То се ради само љубављу.

 

Драга у Господу Е.,

 

Духовни живот је упорни труд и без краја, за цео живот. У тој борби бива и победа и пораза. И све можемо превазићи именом Исусовим. И тешко човеку који по вражијем наговору себе види срећним и задовољним. Тако и Ви, добро је да у потпуности видите своју немоћ - одсуство љубави. У томе се и потрудите и не називајте Ваш труд и напор лицемерјем. Не, није то лицемерје, већ искрена жеља да имате то чега немате, а крајње Вам је неопходно. Прочитајте прву Посланицу Коринћанима, гл. 13. о љубави. Препишите себи ту главу да је увек имате пред очима. А још, прва степеница ка љубави је жалост. Сажалите се на децу коју учите, јер су од младости израњављени одраслима који их ничему нису научили и неће научити, не имајући за то ни жеље ни разумевања. Несрећни дивљачићи, спремни су за погибељ, уколико Господ не погледа Својом милошћу и не уђе било када у њихов живот .

Имате потребу за пажњом. Није ли та потреба вишеструко већа у деце? Ето, замените страх пред децом пажњом према сваком, не уопштено и према свима, већ према сваком понаособ. Љубав према човечанству словесни је блуд. Љубав према човеку, конкретном, на нашем животном, Богом даном путу је дело практично, које тражи труд, напор, борбу са собом и својом лењости. Тако, Л., не смућујте се, трудите се. Вама и Т. Божији благослов.

 

 

 

Светосавље.орг

18 / 01 / 2014

 

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/67650.htm

[Guest]

Материнска молитва

 

Писма архимандрита Јована (Крестjанкина)

 

 

 

 

 

 

 

    

Драга у Господу Н.!

Син је поживео 30 година, а колико се пута у свом животу обратио Богу и св. Тајнама?

Идите у цркву! Исповедите се, миропомажите и причестите.

То што се дешава са М. јесте демонска обузетост (ђавоиманост); човек може само да се моли, а помоћ може да дође само од Господа. Молите се и Ви за сина својом материнском молитвом. Дајте да га помињу на Литургији.

Идите у цркву!

 

 

* * *

 

Драга у Господу Е.!

Добио сам Ваше писмо. Молим се и за Вас и за Ваше болесне, напаћене синове. Међутим, веома је тешко да Вам помогнем, јер ни један ни други не признају једини извор здравља - Бога. Молите се за њих Вашом усрдном, материнском молитвом али их, наравно, немојте насилно одвлачити у цркву. Ако нема вере, ниједна Света Тајна неће деловати. За Сашу прочитајте канон за болесног бар једном недељно II молите се на следећи начин: "Боже, Ти све знаш и Твоја љубав је савршена, узми у Своје руке живот мојих болесних, страдалних чеда А. и В, и учини оно што ја желим да учиним али не могу.

Амин." И ја ћу се помолити, али моја молитва може само да помогне Вашој, материнској.

Нека Вас Господ укрепи у трпљењу.

 

 

* * *

 

Драга В. В.!

Опростите ми од срца због оволиког задржавања одговора. Оправдање је у томе што сам ја стар и што постоји мноштво писама. Утешићу Вас тиме, што ћу Вам рећи да се за оне, који ми се обрате, молим од тренутка кад добијем писмо. Одговоре шаљем кад се укаже могућност. Молите се за своја чеда и А. ни на шта не подстичите. Господ ће, по материнској молитви, све учинити поузданим и сигурним.

Људи не личе једни на друге: животних путева је безброј, и различити су путеви ка Богу. Добро је уколико човек не поступа по стереотипу. Он не може одмах да се одлучи за своју стазу, али је зато она поуздана.

Нека Бог благослови Вас и Вашег сина.

 

 

* * *

 

Драга у Господу Е.!

Добио сам Ваше писмо. Испунићу Вашу прозбу да се помолим за Вас. Требало би добро да размислите и да почнете да се молите материнском молитвом, тражећи за Вашег сина дар вере. Човек може да зна све али да не зна за Бога: тада у животу неће бити радости и непријатељ (ђаво) ће уистину имати власт над човеком.

Да ли се Ви и Ваша деца причешћујете? О томе, што је најважније, ништа ми нисте написали! Да ли се Ваша деца оцрквењавају, да ли се причешћују? Не, нема ничега од тога. У томе и јесте несрећа. Може да помогне једино молитва. Мора се живети у јединству са Богом.

Нека Вас Господ умудри.

 

 

* * *

 

Драга у Господу Н.!

Правилно поступате у свему, што се тиче Вашег сина: и што се молите, и што сте од дана смрти дали да га помињу на Литургији. То је веома важно за усопшег: наиме, током првих четрдесет дана нужна је удвостручена помоћ, јер се човек обрео у непознатој земљи. Материнска молитва има посебну снагу, али је још важније да га помињу на Литургији, када за усопшег ваде честицу на проскомидији.

Испунићу вашу прозбу да се помолим за Вас, за унука и за сина. Нећемо размишљати о томе, зашто се и због чега све дешава, јер ћемо доћи до неутешног закључка. Свет је заборавио на Бога и у њему пирује сатана.

Међутим, Господ је близу, а Вама је сада посебно близак јер патња и молитвени вапај страдалног срца привлаче милост Божију. Не заборавите: све док сте живи, Ваш К. ће материнском молитвом добијати ону помоћ, која му је потребна. Сада се побрините за Е., да бисте могли да му дате оно, што нисте могли дати сину - веру у Бога и уздање у Њега.

Нека Вас Бог умудри!

 

 

* * *

 

Драга у Господу Т.!

Никоме не одбијам да се помолим за њега, а од савета ћу се уздржати. Молите се и Ви за сина, и не сузбијајте осећање сопствене кривице у срцу. Моја молитва може само да помогне Вашој, материнској. Милост Божија је већ више пута прекривала и Вас и Вашег сина. Док он не научи да је цени, мораће да носи тешкоће казне за безосећајност.

Нека Вас Господ укрепи!

 

 

* * *

 

Слушкињо Божија Г.!

Испунићу Вашу прозбу да се помолим за све Ваше рођаке који пате. Сада само молитва и време могу да ублаже бол због превременог губитка. Сада би било добро да их чешће помињу на Литургији. Доживели смо да се испуни апостолско обећање да ће настати тешка времена. Она су настала, а све због тога што је остало сасвим мало људи који живе у Богу, молећи Му се с вером и чистога срца. Ево, сада су и 3. и А. призване да својом материнском молитвом омекшају бол и недоумицу младих.

 

 

* * *

 

Драга у Господу А.!

Моли се за свог погинулог сина и не испитуј одлуке Божије. Ево, ти ме питаш, где је твој погинули син? Одговорићу ти да сама размислиш о томе! Ако је живео по закону Божијем, ако се молио Богу и причешћивао светим Христовим Тајнама, нека те не напушта нада у боље. Ако се није причешћивао онда, према речи св. Серафима Саровског, "не мислим да неко може да се спасе у таквом душевном стању".

Знај, међутим да ти, као мајка, док год си жива, много можеш да учиниш за своје чедо. Моли се за њега, дај да га помињу на Литургији и дај милостињу. У Богу нема мртвих, код Њега су сви живи.

 

 

* * *

 

Драга у Господу В. М.!

Испунићу Вашу прозбу да се помолим за Вас и за Вашег сина. Записао сам ваша имена у манастирски синодик и помињаћемо га током 40 Литургија, где ће се на свакој Литургији вадити по једна честица за њега. Што се тиче будућности Вашег сина, положите своју жалост на Господа, јер нико не може да Вам помогне боље од Њега. Можете да се научите молитви, уколико се не будете молили само речима него срдачним обраћањем Господу. Молитви ће Вас научити брига за сина. Молите се, Господ Вас слуша.

 

 

* * *

 

Драга Т.!

Молите се за своју децу и помозите им како год можете. Ни један ни други још нису научили да живе и не познају истинске животне вредности. Због тога им сада не могу помоћи Ваши савети; напротив, помоћи ће им Ваша молитва, коју ћете тајно творити за њих, и камено срце ће омекшати. Ја сада другима помажем искључиво молитвом и открио сам да је та помоћ најделотворнија.

Нека Вас Бог умудри.

Р. S. За замену стана молите се светом Спиридону Тримифунтском.

 

 

* * *

 

Драга у Господу Л.!

Молите се за упокојење душе свога сина. Ако је био крштен, дајте да га помињу на Литургији и да му одслуже парастос. Жалост, као море, неповратно прождире жртву. Мајци је тешко да поверује у смрт свога сина, посебно ако не зна где му је гроб. Утешите се тиме да у Господу нема мртвих и да су сви живи.

Требало би да размислите и о томе каква ће бити Ваша вечност. Молите се за сина. Ако је био далеко од Бога, време Вашег земаљског живота треба да проведете молећи се за њега.

 

 

* * *

 

Драга у Господу Н.!

Болест Вашег сина је духовна. Мрачне силе имају власт над њим. Њихово насиље не може се ублажити вином; напротив, то ће бити исто као да доливате уље на ватру. Потребно је да се В. исповеди за читав живот, да се миропомаже и након две недеље причести.

Тежину његове болести може да ублажи само помоћ Божија и одговор на молитвену прозбу самог В. Молите се и Ви за сина, материнска молитва за децу значи помоћ која траје читавог живота. Нека Вас Бог умудри и укрепи.

 

 

* * *

 

Драга у Господу Е. И.!

Дрворезбарска специјалност је веома добра, и допустите Д. да добије тај занат у руке. Усрдно се молите за њега. Идите у цркву да се помолите и да се причестите, а на послушања се за сада не присиљавајте. Усмеравајте га опрезно и тактично ка томе да уз помоћ Божију савлада занат. Што се тиче Ј., могло би да се уреди да оде у православну војну јединицу. Она је негде у околини Москве. Напишите писмо владики Сави (у календару ћете пронаћи његову адресу).

Молите се за своја чеда, и Господ ће их сачувати ради Ваше материнске молитве.

 

 

* * *

 

Драга у Господу Л.!

Испунићу прозбу за молитву. Међутим, како могу да Вам помогнем ако се они, који су болесни, не обраћају Богу? Да ли је И. уопште васпитана са таквим схватањима? Духовна помоћ је делотворна уколико је поткрепљена силом Св. Тајни Исповести, Миропомазања и Причешћа. Ако ништа од тога не постоји, непријатељ (ђаво) је на слободи, а човек не поседује сопствену силу којом би му се супротставио.

Молите се и Ви за своју кћер, материнска молитва има велику силу. Развод неће променити стање ствари, јер је проблем у И., а не у њеном мужу. С једним мужем ће се развести, али ће га заменити са мноштвом других. Молите се светом мученику Вонифатију н Пресветој Богородици "Чаша која се не испија". Не падајте у очајање јер оно молитви одузима силу, а Вама је потребно да будете снажни.

 

 

* * *

 

Драга у Господу Н.!

Не, Ваш син се на свету појавио као чиста и незасејана земља, иако се трње наследности безначајно испољавало у детету. Међутим, дете је порасло, а Ви, школа и друштво оставили сте у њему своје усеве. Ето какав је резултат. Ниједан човек није у стању да се сам разрачуна с коровом живота и са сопственим страстима. Наше младо поколење је тек недавно почело да слуша о Богу, и нису сви у могућности да прихвате то што су чули. Молите се за сина. Бог слуша материнску молитву, и моја молитва може само да помогне Вашој. У нашем друштву сада се догађају парадоксалне ствари: у једну породицу у дом кроз децу улазе Господ и вера, а у другу* - проваљују непријатељ (ђаво) и раздор.

Не треба, међутим, губити наду: Бог је силан и моћан, и очистиће губаво, али је потребно много труда и стрпљења.

 

 

* * *

 

Драги у Господу Л. и Н.!

Требало би да сина често помињу на Литургији и да се служе молебани за његово здравље. То, што се обраћате "видовњацима и прозорљивцима" само отежава ваш задатак, јер је то обраћање демонским силама. Самим тим и ви и ваш син потпадате под њихову страшну власт. Неопходно је да се покајете због тога. Молите се за сина: "Боже, Ти знаш све и Твоја љубав је савршена. Узми у Своје руке живот нашег сина, о којем немамо никаквих вести и учини оно, што ми желимо да учинимо, али не можемо."

Требало би да знате да за помињање сина у цркви можете давати само у случају да је крштен.

 

 

* * *

 

Драга у Господу Г.!

Испунићу Вашу прозбу да се помолим за Вас и за Вашу кћер. Нека се Ваше срце не окамени због искушења које Вам је послато. Молите се за кћер. Размислите да ли у томе што се са њом догађа има и Ваше кривице? Тада ће Вам бити лакше да се молите и ваши односи ће се поправити.

Архимандрит Јован (Крестjанкин)

Светосавље.орг

26 / 01 / 2014

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/67876.htm