Otac Petar Denkovacki

[Макрина]

[

Кавасила не пише ниокаквом Типику. Кавасила тумачи Литургију. Између осталог каже да је Причешће смисао и главни разлог служења Литругије. На основу тога, са правом се питамо: ако се генерализовано верном народу брани приступ Причешћу ван поста, зашто онда уопште служимо Литургију у време мрса? Зашто, ако смо Литургију лишили сврхе и смисла ње саме? Да би се свештеници причешћивали? Па и лаици су свештеници и они служе, они су "царско свештенство, народ изабрани". Лаик није "световњак" (а свештеници "духовници", "духовњаци") већ је лаичка служба једна од служби која конституише Цркву. Без лаика, једнако као но без епископа и свештеника, НЕМА ЦРКВЕ! Не може се служити Литургија ако нема лаика! Ако предстојатељ Литургије (свештеник или епископ) служи и причешћује се, зашто лаик који служи на истој тој Литургији да се не причешћује?

Слажем се,Свети Кавасила тумачи Литургију...у 14.-том веку и пише да свештеник тихо чита молитве (одређене)...зар не тврде поједини црквени великодостојници а понављају многи као папагаји да је тихо читање молитава одскора,тек три века у нашој Цркви,да је производ Кијевске школе..и чега већ ?

Са том тврдњом да су и лаици свештеници можемо очекивати да се ускоро предложи да и народ почне да служи службу,врши требе итд...

Такође се слажем да без народа нема Цркве...као и без епископа и свештеника...али данас за многе ствари битне за живот Цркве народ се не пита..знаш већ оно - ко смо ми ?ми се ту не питамо,има ко о томе одлучује....

Зашто се народ не пита када се бирају или рашчињују епископи ?

Или када се мења служба ?

Или кад треба да дође папа !

Александре,нигде Свети Сава не наређује да се сви причесте

Не тихо.Камо среће да су тихо читали или читају и дан данас,него се мученици поводе певницом која диригује службу,а попови и не читају молитве до краја,него у себи, а дешава се и да причају у Олтару и смеју се.

[Макрина]

То је Хилендарски Типик

Слово 5: О СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ И ДА СЕ НИКО НЕ ПРИЧЕШЋУЈЕ БЕЗ ИГУМАНА, НИТИ ОПЕТ ДА НЕКО ОСТАЈЕ БЕЗ ПРИЧЕШЋА, ОСИМ СА ЊЕГОВИМ ЗНАЊЕМ

Треба казати и о божанственој литургији, која по дужности свагда треба да се врши у цркви. А на њој треба да чувате ви себе, браћо, чврсто, јер је свето и страшно што се на њој врши, и јер се на њој више од других држи и врши страшна и превелика тајна наше православне вере, то јест божанствена и најчаснија литургија пречаснога тела и крви Господа и Бога Спаса нашега Исуса Христа. На њој, као што је речено, треба ви себе тачно да чувате, што више, и треба да одгоните од вас сваку кукољску и нечисту мисао недостојну ове страшне службе, и на сваки начин треба себе да чистите, потом се треба причешћивати божанственим светињама, пошто од игумана примите проштење. Јер не приличи некоме од вас да се причешћује без бојазни и без суда, нити сваки пут. Хтели бисмо ово: много пута је причешћивати се и живота, као што рече и сам Христос: "Који једе тело моје и пије крв моју, у мени остаје и ја у њему".(42) И опет: "Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи".(43) И божанствени апостол: "Ко се прилепљује Господу, једно је тело",(44) као и противно: "Који себе удаљује од тебе, погинуће" - рече кротки Давид.(45) Хтели бисмо, дакле, као што је ово и речено, али због људске немоћи и дела тешког не заповедамо, "јер који недостојно једе тело и пије крв Господњу, крив је телу и крви",(46) рече божаствени и духоречити и први међу апостолима Павле. Страшна је то реч, браћо моја, и указује да треба да дрхте од причешћа не само грешници као што сам ја него и они који су много поузданији у себе. Јер они треба да се причешћују три пута недељно, колико знају себе да су се очистили од срамних мисли и слагања с њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и непристојног смеха, и још злог мишљења, па чак и јарости, срамног говора, и овом сличнога. А они који упадоше у речене страсти, нека се пожуре да исповешћу и покајањем одступе од овога, и једанпут у недељи нека се причесте, или ни једанпут, по игумановој одлуци, јер игумани треба да се и брину о овом. А да неко без причешћа пребива без игуманова знања, није похвално, јер онај који тако чини биће осуђен као онај који испуњује своју вољу. Они који хоће да се причесте треба да поју службу узакоњену за причешће и чинећи један другоме заједничко коленопоклоњење да дају опроштај, и тако потом са благодарношћу треба се причешћивати животворним светињама. Нека вам буде и ово, имајући овај образац.

Одлично што си ово подвукао,будући да сматраш овим да људи који се често причешћују вероватно по твом скромном мишљењу нису достојни .

А достојни су они мученици црног лица,који организовано долазе у Љуљаке,а успут док не дођу испљују целу нашу Цркву,ти су ти сигурно достојни.

Тих,какво лицемерје???!!!!

[Александар Милојков]

Где оно беше и наш Свети Сава наређује Причешће три пута седмично, ако се не варам? Мислим да је Студенички типик у питању.

Ако је Студенички типик, онда је то типик за монахе. Који стално посте, моле се непрестано, исповеђени, смирени ...

А где то има у цивилству?

Немој брате причати оно што није тачно. Прво, монаси не посте стално - већ када је то Црква прописала. Додуше, не једу месо, али не посте стално. Што се тиче молитве, има пуно хришћана у свету који практикују своје дневно молитвено правило. То је њихово молитвено правило и њихов подвиг у свету. Монаштво се подвизава на један начин, а хришћани у свету на други - оба начина су од Цркве благословена. Свети Јован Златоусти је та два подвига (монаштво и брак) назвао двема падинама једнога брда, које воде ка истом врху. Против сам тога дасе умањује величина подвига хришћан у свету: брак, рађање и васпитавање деце, борба за егзистенцију породице, одговорност на послу, одговорност у друштву, итд.

Смирење? Монаси? Па, смирење није априрори монашка особина, а несмирење световна. Имаш пуно несмирених монаха и веома смирених "световњака". Имамо обичај да глорификујемо монаштво и да монасима априори додељујемо титулу смирења, молитвености, подвига, светости... То није тачно. Као и "световњака", има и монаха таквих, али их има наопаких.

Исповест? Шта спречава "световњака" да практикује ову Свету Тајну? Ништа. Све је на савести сваког од нас понаособ, и мирјана и монаха - ствари не треба ГЕНЕРАЛИЗОВАТИ. У генерализацији, било које становиште дазаступамо око праксе Причешћивања, лежи наша главна грешка и камен спотицања који ствара неспоразуме и раздоре у Цркви. Обратимо пажњу, па ћемо видети да ни Свети сава у Типику не генерализује ствари - оставља простор игуману да сваком монаху одреди меру.

[Неша]

Немој брате причати оно што није тачно. Прво, монаси не посте стално - већ када је то Црква прописала. Додуше, не једу месо, али не посте стално. Што се тиче молитве, има пуно хришћана у свету који практикују своје дневно молитвено правило. То је њихово молитвено правило и њихов подвиг у свету. Монаштво се подвизава на један начин, а хришћани у свету на други - оба начина су од Цркве благословена. Свети Јован Златоусти је та два подвига (монаштво и брак) назвао двема падинама једнога брда, које воде ка истом врху. Против сам тога дасе умањује величина подвига хришћан у свету: брак, рађање и васпитавање деце, борба за егзистенцију породице, одговорност на послу, одговорност у друштву, итд.

Смирење? Монаси? Па, смирење није априрори монашка особина, а несмирење световна. Имаш пуно несмирених монаха и веома смирених "световњака". Имамо обичај да глорификујемо монаштво и да монасима априори додељујемо титулу смирења, молитвености, подвига, светости... То није тачно. Као и "световњака", има и монаха таквих, али их има наопаких.

Исповест? Шта спречава "световњака" да практикује ову Свету Тајну? Ништа. Све је на савести сваког од нас понаособ, и мирјана и монаха - ствари не треба ГЕНЕРАЛИЗОВАТИ. У генерализацији, било које становиште дазаступамо око праксе Причешћивања, лежи наша главна грешка и камен спотицања који ствара неспоразуме и раздоре у Цркви. Обратимо пажњу, па ћемо видети да ни Свети сава у Типику не генерализује ствари - оставља простор игуману да сваком монаху одреди меру.

Значи не наређује !

[syd]

Где оно беше и наш Свети Сава наређује Причешће три пута седмично, ако се не варам? Мислим да је Студенички типик у питању.

Ако је Студенички типик, онда је то типик за монахе. Који стално посте, моле се непрестано, исповеђени, смирени ...

А где то има у цивилству?

Немој брате причати оно што није тачно. Прво, монаси не посте стално - већ када је то Црква прописала. Додуше, не једу месо, али не посте стално. Што се тиче молитве, има пуно хришћана у свету који практикују своје дневно молитвено правило. То је њихово молитвено правило и њихов подвиг у свету. Монаштво се подвизава на један начин, а хришћани у свету на други - оба начина су од Цркве благословена. Свети Јован Златоусти је та два подвига (монаштво и брак) назвао двема падинама једнога брда, које воде ка истом врху. Против сам тога дасе умањује величина подвига хришћан у свету: брак, рађање и васпитавање деце, борба за егзистенцију породице, одговорност на послу, одговорност у друштву, итд.

Смирење? Монаси? Па, смирење није априрори монашка особина, а несмирење световна. Имаш пуно несмирених монаха и веома смирених "световњака". Имамо обичај да глорификујемо монаштво и да монасима априори додељујемо титулу смирења, молитвености, подвига, светости... То није тачно. Као и "световњака", има и монаха таквих, али их има наопаких.

Исповест? Шта спречава "световњака" да практикује ову Свету Тајну? Ништа. Све је на савести сваког од нас понаособ, и мирјана и монаха - ствари не треба ГЕНЕРАЛИЗОВАТИ. У генерализацији, било које становиште дазаступамо око праксе Причешћивања, лежи наша главна грешка и камен спотицања који ствара неспоразуме и раздоре у Цркви. Обратимо пажњу, па ћемо видети да ни Свети сава у Типику не генерализује ствари - оставља простор игуману да сваком монаху одреди меру.

Па добро. Слажем се. Ово си мало претерао око смирења, али и са тим, другачије наглашеним, би се могао сложити.

Али остаје чињеница да се пропис у Хиландарском типику не може наводити као аргумент у корист честог причешћивања световњака. Односи се на монахе.

[Макрина]

Где оно беше и наш Свети Сава наређује Причешће три пута седмично, ако се не варам? Мислим да је Студенички типик у питању.

Ако је Студенички типик, онда је то типик за монахе. Који стално посте, моле се непрестано, исповеђени, смирени ...

А где то има у цивилству?

Немој брате причати оно што није тачно. Прво, монаси не посте стално - већ када је то Црква прописала. Додуше, не једу месо, али не посте стално. Што се тиче молитве, има пуно хришћана у свету који практикују своје дневно молитвено правило. То је њихово молитвено правило и њихов подвиг у свету. Монаштво се подвизава на један начин, а хришћани у свету на други - оба начина су од Цркве благословена. Свети Јован Златоусти је та два подвига (монаштво и брак) назвао двема падинама једнога брда, које воде ка истом врху. Против сам тога дасе умањује величина подвига хришћан у свету: брак, рађање и васпитавање деце, борба за егзистенцију породице, одговорност на послу, одговорност у друштву, итд.

Смирење? Монаси? Па, смирење није априрори монашка особина, а несмирење световна. Имаш пуно несмирених монаха и веома смирених "световњака". Имамо обичај да глорификујемо монаштво и да монасима априори додељујемо титулу смирења, молитвености, подвига, светости... То није тачно. Као и "световњака", има и монаха таквих, али их има наопаких.

Исповест? Шта спречава "световњака" да практикује ову Свету Тајну? Ништа. Све је на савести сваког од нас понаособ, и мирјана и монаха - ствари не треба ГЕНЕРАЛИЗОВАТИ. У генерализацији, било које становиште дазаступамо око праксе Причешћивања, лежи наша главна грешка и камен спотицања који ствара неспоразуме и раздоре у Цркви. Обратимо пажњу, па ћемо видети да ни Свети сава у Типику не генерализује ствари - оставља простор игуману да сваком монаху одреди меру.

[Александар Милојков]

То је Хилендарски Типик

Слово 5: О СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ И ДА СЕ НИКО НЕ ПРИЧЕШЋУЈЕ БЕЗ ИГУМАНА, НИТИ ОПЕТ ДА НЕКО ОСТАЈЕ БЕЗ ПРИЧЕШЋА, ОСИМ СА ЊЕГОВИМ ЗНАЊЕМ

Треба казати и о божанственој литургији, која по дужности свагда треба да се врши у цркви. А на њој треба да чувате ви себе, браћо, чврсто, јер је свето и страшно што се на њој врши, и јер се на њој више од других држи и врши страшна и превелика тајна наше православне вере, то јест божанствена и најчаснија литургија пречаснога тела и крви Господа и Бога Спаса нашега Исуса Христа. На њој, као што је речено, треба ви себе тачно да чувате, што више, и треба да одгоните од вас сваку кукољску и нечисту мисао недостојну ове страшне службе, и на сваки начин треба себе да чистите, потом се треба причешћивати божанственим светињама, пошто од игумана примите проштење. Јер не приличи некоме од вас да се причешћује без бојазни и без суда, нити сваки пут. Хтели бисмо ово: много пута је причешћивати се и живота, као што рече и сам Христос: "Који једе тело моје и пије крв моју, у мени остаје и ја у њему".(42) И опет: "Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи".(43) И божанствени апостол: "Ко се прилепљује Господу, једно је тело",(44) као и противно: "Који себе удаљује од тебе, погинуће" - рече кротки Давид.(45) Хтели бисмо, дакле, као што је ово и речено, али због људске немоћи и дела тешког не заповедамо, "јер који недостојно једе тело и пије крв Господњу, крив је телу и крви",(46) рече божаствени и духоречити и први међу апостолима Павле. Страшна је то реч, браћо моја, и указује да треба да дрхте од причешћа не само грешници као што сам ја него и они који су много поузданији у себе. Јер они треба да се причешћују три пута недељно, колико знају себе да су се очистили од срамних мисли и слагања с њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и непристојног смеха, и још злог мишљења, па чак и јарости, срамног говора, и овом сличнога. А они који упадоше у речене страсти, нека се пожуре да исповешћу и покајањем одступе од овога, и једанпут у недељи нека се причесте, или ни једанпут, по игумановој одлуци, јер игумани треба да се и брину о овом. А да неко без причешћа пребива без игуманова знања, није похвално, јер онај који тако чини биће осуђен као онај који испуњује своју вољу. Они који хоће да се причесте треба да поју службу узакоњену за причешће и чинећи један другоме заједничко коленопоклоњење да дају опроштај, и тако потом са благодарношћу треба се причешћивати животворним светињама. Нека вам буде и ово, имајући овај образац.

У реду је брате што си ово подвукао. Ни ја се не слажем да Причешће сведемо на лицемерство и форму. Међутим, у овим условима за Свето Причешће, које задаје Свети Сава, покажи ми где је "услов свих услова" данашњих "духовника": "ШЕСТ ДАНА НА ВОДИ" и кад му време није? Имао сам прилике да видим када свештеник враћа верни народ од Путира. Међутим, није их питао ово горе што си подвука, већ једно и само једно: ЈЕСТЕ ЛИ ПОСТИЛИ? То је наша трагедија. Тај примитивни, фарисејски формализам.

[Александар Милојков]

Где оно беше и наш Свети Сава наређује Причешће три пута седмично, ако се не варам? Мислим да је Студенички типик у питању.

Ако је Студенички типик, онда је то типик за монахе. Који стално посте, моле се непрестано, исповеђени, смирени ...

А где то има у цивилству?

Немој брате причати оно што није тачно. Прво, монаси не посте стално - већ када је то Црква прописала. Додуше, не једу месо, али не посте стално. Што се тиче молитве, има пуно хришћана у свету који практикују своје дневно молитвено правило. То је њихово молитвено правило и њихов подвиг у свету. Монаштво се подвизава на један начин, а хришћани у свету на други - оба начина су од Цркве благословена. Свети Јован Златоусти је та два подвига (монаштво и брак) назвао двема падинама једнога брда, које воде ка истом врху. Против сам тога дасе умањује величина подвига хришћан у свету: брак, рађање и васпитавање деце, борба за егзистенцију породице, одговорност на послу, одговорност у друштву, итд.

Смирење? Монаси? Па, смирење није априрори монашка особина, а несмирење световна. Имаш пуно несмирених монаха и веома смирених "световњака". Имамо обичај да глорификујемо монаштво и да монасима априори додељујемо титулу смирења, молитвености, подвига, светости... То није тачно. Као и "световњака", има и монаха таквих, али их има наопаких.

Исповест? Шта спречава "световњака" да практикује ову Свету Тајну? Ништа. Све је на савести сваког од нас понаособ, и мирјана и монаха - ствари не треба ГЕНЕРАЛИЗОВАТИ. У генерализацији, било које становиште дазаступамо око праксе Причешћивања, лежи наша главна грешка и камен спотицања који ствара неспоразуме и раздоре у Цркви. Обратимо пажњу, па ћемо видети да ни Свети сава у Типику не генерализује ствари - оставља простор игуману да сваком монаху одреди меру.

Па добро. Слажем се. Ово си мало претерао око смирења, али и са тим, другачије наглашеним, би се могао сложити.

Али остаје чињеница да се пропис у Хиландарском типику не може наводити као аргумент у корист честог причешћивања световњака. Односи се на монахе.

Опет несретни "световњаци". :cheesy: Па шта смо ми толико Богу згрешили? Не важи за нас монашко правило када се треба причестити, али зато важи када треба постити (правила поста у Цркви, по којима се руководимо кад вода, кад уље, кад риба јесте МОНАШКИ ТИПИК).

Та, брате, оштра подела: монаси, световњаци, свештенство, тај несмисао за осећај саборности и важности СВИХ црквених служби (међу којима је и лаичка) назива се КЛЕРИКАЛИЗАЦИЈА. Једна, крајње негативна појава у Цркви.

[Неша]

Зашто стално помињете тих шест дана на води ?

Не знам да ли се неко од духовника толико стриктно држи броја..па рецимо ако ниси постио шест дана он неће да те причести...

Припрема за Свето Причешће подразумева покајање,молитву,пост...то нисам ја измислио, о томе пишу многи Свети Оци...

Од поста пред Свето Причешће нећемо имати штете...напротив,човек се другачије осећа када пости а то му само помаже да се боље припреми за сједињење са Христом...пост је средство а никако циљ.

[Макрина]

Мати из Ћелија каже да Преподобни отац Јустин,никада није себи дозволио да пита човека који приступа Причешћу,је ли постио и колико.Њему је била важна исповест.

У прилог томе и у прилог не-Причешћивању

Хилендарски Типик

Глава 7: О ДУШИ СПАСОНОСНОМ ИСПОВЕДАЊУ

Зато заповедамо од Господа Бога Сведржитеља, да се онај који се не исповеда не причешћује, док не дође к себи и не исповеди сва грешна и штетна дела. Иначе требало би таквога и из манастира избацити и одрезати као загнојен уд, и уклањати и одбацивати као тешко залечиву или сасвим неизлечиву рану; али пошто се не зна шта ће бити и пошто има наде да ће се некада освестити, одустадосмо од такве одлуке. Онога који се не причешћује треба подлагати под епитимију као неразумнога, и ово је веома на корист. А каква му је корист од пребивања овде? И каква му је корист од неисповедања? Зар нема од тога пре штету и погубност и свагда учење злу и све оно што души носи пропаст? Као када неки болесник или који има ране, и сакрива их од лекара, тешко долази до здравља, тако ће и много теже доћи до здравља душе онај који се не исповеда. И овоме је сведок божанствени Василије, овако говорећи: "Треба онај који се покорава, ако хоће да оказује потребни напредак и да се навикава да живи по заповести Господњој, да не чува сакривен ниједан покрет душе, но нека отворено износи игуману својему све сакривено срца свога". Тако чинећи, браћо, ослобађамо се не само својих грехова, него ћемо и надаље бити тврђи. Јер рече Лествичник: "Ране које се откривају, не иду на горе". И опет: "Душа која разуме исповест, држи се њоме као уздом да не греши". Толико је корисно откривање својих грехова. У будуће бодри смело сви потецимо ка њој, и наређујемо да свакодневно исповедање овако бива, то јест самом игуману или онима који би му се чинили да су погодни за примање мисли; а велико, прво исповедање, оних који светске власи одлажу, треба се исповедати само оцу, а не коме другом или игуману, као што више писасмо, да би знао отац свију дати свакоме потребан лек. И ово треба да буде овако.

А службе светих постова изложиће тачно синаксар, као што је у њима увек учињено.

[fsa]

O Посту и Причешћивању

Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће." Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на св. Литургију и на ђаконов позив - "са страхом Божјим и вером приступите!" сви су у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветном и Пречистом Богу, у св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се "свети" и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да "ко чини грех, роб је греху", да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за св. Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио св. Причешће: "Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње."

У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као "наредбу вечну". У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети... Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха.

Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небесно били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли "благо скривено у пољу" и који нису били спремни да све даду да би купили то поље... Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљог старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак св. Чаши да одлажу, са изговорм да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа.Но, и то им је падало тешко , па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе.

Због оних првих, Црква је, по речима св. Јована Златоуста, и установила 40 - дневни пост пред Божић и Васкрс: Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана... да би смо сви ми, очистивши пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили св. Причешћу чисте савести, колико је то могуће." Оне друге, пак, св. Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање "којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често", он одговара: "Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека пристају свагда. А који нису такви - ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке."

Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: "Јеси ли постио?" и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: "Приступи! " Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то - да ли овај зна чему приступа и зашто, и то - зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај... А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање св. Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо.

Против оваквог механичког приступа св. Причешћу, у православном свету свештеници - пастири интезивно настоје на томе да се верни што чешће , по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два - три дана некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста...

Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности.

Патријарх српски Г. Павле

[Макрина]

Браво за овај текст.

[syd]

Где оно беше и наш Свети Сава наређује Причешће три пута седмично, ако се не варам? Мислим да је Студенички типик у питању.

Ако је Студенички типик, онда је то типик за монахе. Који стално посте, моле се непрестано, исповеђени, смирени ...

А где то има у цивилству?

Немој брате причати оно што није тачно. Прво, монаси не посте стално - већ када је то Црква прописала. Додуше, не једу месо, али не посте стално. Што се тиче молитве, има пуно хришћана у свету који практикују своје дневно молитвено правило. То је њихово молитвено правило и њихов подвиг у свету. Монаштво се подвизава на један начин, а хришћани у свету на други - оба начина су од Цркве благословена. Свети Јован Златоусти је та два подвига (монаштво и брак) назвао двема падинама једнога брда, које воде ка истом врху. Против сам тога дасе умањује величина подвига хришћан у свету: брак, рађање и васпитавање деце, борба за егзистенцију породице, одговорност на послу, одговорност у друштву, итд.

Смирење? Монаси? Па, смирење није априрори монашка особина, а несмирење световна. Имаш пуно несмирених монаха и веома смирених "световњака". Имамо обичај да глорификујемо монаштво и да монасима априори додељујемо титулу смирења, молитвености, подвига, светости... То није тачно. Као и "световњака", има и монаха таквих, али их има наопаких.

Исповест? Шта спречава "световњака" да практикује ову Свету Тајну? Ништа. Све је на савести сваког од нас понаособ, и мирјана и монаха - ствари не треба ГЕНЕРАЛИЗОВАТИ. У генерализацији, било које становиште дазаступамо око праксе Причешћивања, лежи наша главна грешка и камен спотицања који ствара неспоразуме и раздоре у Цркви. Обратимо пажњу, па ћемо видети да ни Свети сава у Типику не генерализује ствари - оставља простор игуману да сваком монаху одреди меру.

Па добро. Слажем се. Ово си мало претерао око смирења, али и са тим, другачије наглашеним, би се могао сложити.

Али остаје чињеница да се пропис у Хиландарском типику не може наводити као аргумент у корист честог причешћивања световњака. Односи се на монахе.

Опет несретни "световњаци". :cheesy: Па шта смо ми толико Богу згрешили? Не важи за нас монашко правило када се треба причестити, али зато важи када треба постити (правила поста у Цркви, по којима се руководимо кад вода, кад уље, кад риба јесте МОНАШКИ ТИПИК).

Та, брате, оштра подела: монаси, световњаци, свештенство, тај несмисао за осећај саборности и важности СВИХ црквених служби (међу којима је и лаичка) назива се КЛЕРИКАЛИЗАЦИЈА. Једна, крајње негативна појава у Цркви.

Пусти брате сад ту науку, световњаци-монаси, саборност, клерикализација, свештеници. Погледај текст св. Саве као што треба, ван контекста наше дискусије. Чим прочитамо наслов, Хиландарски типик, јасно нам је да се типик односи на Хиландарце. Монахе у Хиландару. Е, да ли је свети САва сматрао да треба и световњаци да се причешћују три пута недељно, то је питање на које се не може одговорити на основу овог текста, јер се текст односи на монахе. Дакле, у дискусији о причешћивању нас световњака, да не потежемо Хиландарски типик. Важи?

А стварно, стварно не знам да они лаици који се "ретко" причешћују, посте шест дана на води. Никога кога знам није добио тако тежак типик.

А што се тиче причешћивања у Хиландару ... и ту се ствари мењају, али према строжем. Исповест код оног брата Руса је стварно јака. А баш се зато иде у Хиландар.  

[Александар Милојков]

Зашто стално помињете тих шест дана на води ?

Не знам да ли се неко од духовника толико стриктно држи броја..па рецимо ако ниси постио шест дана он неће да те причести...

Припрема за Свето Причешће подразумева покајање,молитву,пост...то нисам ја измислио, о томе пишу многи Свети Оци...

Од поста пред Свето Причешће нећемо имати штете...напротив,човек се другачије осећа када пости а то му само помаже да се боље припреми за сједињење са Христом...пост је средство а никако циљ.

Тај број је обично неко "правило", али небитно, није битан број. Нисам против поста. И сам га упражњавам у дане када је Црква прописала (око 200 дана годишње, узгред да подсетим). Против сам да се лаицима намеће пост пред свако Причешће, без обзира да ли посте или не посте све од Цркве прописане постове.

НАВЕДИ МИ СВЕТЕ ОЦЕ који прописују тако правило као што си горе написао. НИЈЕ ТАЧНО, НИЈЕ ТАЧНО И ПО СТО ПУТА НИЈЕ ТАЧНО.

Ово последње што си написао треба да кажеш и поповима који враћају народ од Путира: Часни оци, постите и ви пред сваку службу и Причешће "од поста пред Свето Причешће нећете имати штете...напротив,човек се другачије осећа када пости а то му само помаже да се боље припреми за сједињење са Христом...пост је средство а никако циљ." Ваљаће њима овај твој савет, пошто се они причешћују на СВАКОЈ ЛИТУРГИЈИ.

[Александар Милојков]

Пусти брате сад ту науку, световњаци-монаси, саборност, клерикализација, свештеници. Погледај текст св. Саве као што треба, ван контекста наше дискусије. Чим прочитамо наслов, Хиландарски типик, јасно нам је да се типик односи на Хиландарце. Монахе у Хиландару. Е, да ли је свети САва сматрао да треба и световњаци да се причешћују три пута недељно, то је питање на које се не може одговорити на основу овог текста, јер се текст односи на монахе. Дакле, у дискусији о причешћивању нас световњака, да не потежемо Хиландарски типик. Важи?

Морам да изразим своје задовољство својим саговорницима. Причамо о веома осетљивим питањима, а без увреда и тензија иако имамо донекле различите ставове. Слава Богу.

Та наука, драги брате, није неки суви академизам. Не, то је истина и живот. Постојао је некда и типик за световањаке, негде до XV века. Од тада му се губи сваки траг, а парохијска боголсужења и парохијска пракса бивју измењени под утицајем управо монашких типика. Да ти сада не причам историју богослужења, вероватно си чуо за азматска (певана) богослужења. То је била световна/парохијска богослужбена  пракса. Данас више не постоји неки посебан парохијски типик, по којем би мирјани богослужили, постили и причешћивали се. Сви важећи типици су монашки који се примењују и у парохијској служби, са извесним прилагођавањима ограничењима која важе у свету (у првом реду време). Дакле, хтели не хтели, морамо помињати монашке типике када говоримо о пракси причешћивања лаика.

Но и мимо тога, није ми познато да је код најутицајнијих Светих Отаца постојала таква пракса припреме вернога народа, као што се то данас наводи као "алфа и омега" свих припрема (како си и сам навео). Једноствано, код Отаца нема тог подвајања "права" на Причешће између свештенства и лаика. Свети Златоуст је негде рекао да иако се службе лаика и свештенства по много томе разликују, у једноме се не разликују: У ПРИЧЕШЋУ.

А стварно, стварно не знам да они лаици који се "ретко" причешћују, посте шест дана на води. Никога кога знам није добио тако тежак типик.

Распитај се мало боље, има тога, нажалост још увек. Богу хвала, код мене у парохији (Храм Свети Сава) тога више нема. Народ се у великом броју и редовно причешћује. :cheesy: