О улози посредништва Сина Божијег у вечном исхођењу Светога Духа

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизијулас, Заједница и другост, стр. 205:

 

Да Син има неку улогу у исхођењу Духа може следити из изучавања патристичких извора без икаквих потешкоћа. Не да само александријски теолози, као што је Св. Кирил, по свој прилици имају такво гледиште, већ и Кападокијци као што је Григорије Ниски зацело говоре исту ствар.

 

Син на известан начин ,,посредује'' у исхођењу Духа. Изгледа да свети Оци не говоре много о томе како ово посредовање треба схватити. Но засигурно, реч је о нечему што има везе са вечном и онтолошком реалношћу Духа, а не просто са икономијом.

 

Међутим, израз ,,од Оца'' мора остати нетакнут и не сме га довести у питање ово ,,посредовање'' Сина. Ниједан од јелинских светих Отаца, сигурно ниједан Кападокијац, не би схватао посредовање Сина у исхођењу Духа као да у било ком смислу оно подразумева да је Син још један ,,узрок'' у божанском постојању.

 

 

[Milan Nikolic]

Нема сумње да је ово једно од најтежих питања савремене теологије. Са једне стране постоји страх од Филиоквеа, а са друге опасност од крајности антифилиоквеа.

 

Можда је једино решење у томе да се Филиокве протумачи тако да буде безопасан за теологију. Све што је потребно већ је садржано у патристичким текстовима.

 

Моје је мишљење да сав модеран зилотизам лежи на ставу антифилиоквеа. Отуда појава антиекуменизма и свега осталог што уноси поделу у Православној Цркви.

 

Савремена теологија има потребу да разреши тај проблем. Потребни су ваљани аргументи који би сачували предање и веру и усагласили подељене стране.