Празнични обичаји

[JESSY]

ЧИН УЗИМАЊА СВЕТЕ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДЕ

ЦАРЕ НЕБЕСКИ, Утешитељу, Душе Истине, Који су свуда и све испуњаваш, ризнице добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси Благи, душе наше.

Свети Боже, свети крепки, свети бесмртни, помилуј нас (три пута).

Пресвета Тројице, помилуј нас; Господе, очисти грехе наше; Владико опрости безакоња наша;
Свети посети и исцели немоћи наше имена Твога ради.

Господе помилуј (три пута).

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове, Амин.

ОЧЕ НАШ, који си на небесима,
нека се свети Име Твоје,
нека дође Царство Твоје,
нека буде воља Твоја,
као што је на небу, тако и на земљи.

Хлеб наш насушни дај нам данас,
и опрости нам дугове наше,
као што и ми опраштамо дужницима својим,
и не уведи нас у искушење,
него нас избави од лукавога.

Јер је Твоје Царство и сила
и слава Оца и Сина и Светога Духа,
сада и увек и у све векове, Амин.

Господе помилуј (дванаест пута).

Приђите да се поклонимо Цару нашем и Богу.

Приђите да се поклонимо и припаднемо Христу, Цару нашем Богу.

Приђите да се поклонимо и припаднемо самом Христу, Цару и Богу нашем.

(Псалам 50) ПОМИЛУЈ БОЖЕ, по великој милости Твојој и по обиљу милосрђа Твога очисти безакоња моја. Опери ме сасвим од безакоња и од мога греха очисти ме, јер ја знам безакоња своја и грех је мој стално преда мном. Теби једино сагреших и зло учиних пред Тобом, а ти си праведан у речима својим и чист у суду своме. Гле, у безакоњу сам зачет и у гресима роди ме мајка моја. Јер, истину љубиш у срцу и изнутра јављаш ми мудрост. Покропи ме исопом и очистићу се; опери ме, и бићу бељи од снега. Дај ми да чујем радост и весеље, и радоваће се кости потрвене.

Одврати лице своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти. Учини ми, Боже чисто срце и дух прав обнови у мени. Не одбаци ме од лица Твога и Дух Твој Свети не одузми од мене. Дај ми радост спасења Твога и духом владалачким учврсти ме. Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се обраћати Теби. Избави ме од крви, Боже Спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори усне моје и уста ће моја објавити славу Твоју. Јер да си хтео жртву, принео бих, за жртве паљенице не мариш. Жртва Богу је скрушен дух; срце скрушено и смирено Бог неће презрети. Господе, по својој благости чини добро Сиону, нека се подигну зидови Јерусалимски. Онде ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице; тада ће доносити на жртвеник Твој теоце.

Затим тропар:

Добросрдни и једини милостиви Господе, који имаш чашу непресушних дарова, дај мени жедном да захватим воду за опроштај грехова.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове. Амин.

Дјево чиста, палато Христова, молим те да моју душу, ослабљену грехом, учиниш домом Пресветог Духа, водом са Животворног извора, да бих те захвално славио.

Господе помилуј (тридесет пута).

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ Боже наш, Који си један са беспочетним и бесмртним Твојим Оцем и Који си увек заједно са беспочетним и вечним Твојим Светим Духом и Који си својим пречистим и светим крштењем осветио ову воду и сада освети нас, срећну и недостојну децу Твоју, која Те призивају. Ти сам, Господе, учини сада да ова света вода, освећена присуством и дејством Твога Светога Духа, буде мени, чеду Твоме, које од ње пије, на преосвећење душе, освећење тела, умртвљење страсти, одбацивање лукавих помисли, одбацивање и чување од сваке сатанске напасти, исправљање живота и учвршћивање у испуњењу заповести уз помоћ Светога Духа и на сваку спасоносну корист. Тако да благодаћу ове свете воде будем заклоњен од сваког сатанског насртаја и останем неповређен, на славу Твога преблагог и најсветлијег имена. Молитвама Пресвете и славне владарке наше Богородице и свих Твојих светих. Амин.

Три велика поклона и тропар.

Кад си се у Јордану крстио, Господе, показа се знамење Свете Тројице - јер је глас Бога Оца посведочио Тебе, именујући Те својим љубљеним Сином, а Дух у виду голуба потврђиваше истинитост (Очеве) речи. Слава Теби, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

СЛАВА НЕИСКАЗАНОЈ И НЕИСПИТАНОЈ ДОБРОТИ, слава неизмерном и кротком дуготрпљењу, слава Твоме милосрђу, што си сада и мене - грешно и недостојно чедо Твоје, удостојио да пијем од ове освећене и свете воде. Ради тога окрепи мој живот, сачувај ме неповређеног, учини да ме не обману непријатељи и да не будем заробљен нечистим помислима. Него ме обновљеног управи по Твојој жељи и оснажи за добра дела. Удостој ме да се неосуђено причестим и светим, бесмртним и животворним Твојим Духом, сада и свагда и у све векове. Амин.

Достојно је заиста блаженом звати Тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну и матер Бога нашега. Часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима, Тебе што непорочно Бога реч роди, истиниту Богородицу, величамо.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове. Амин.

Господе помилуј (три пута).

О Т П У С Т- Христос Истинити Бог наш, који је изволео да се крсти од Јована на Јордану, молитвама пречисте Своје матере, светих славних и свехваљених апостола и свих светих, нека нас помилује и спасе као добар и човекољубив. Амин.

 

http://www.svetisava.se/

[JESSY]

ПРАЗНИЦИ ПОСВЕЋЕНИ МРТВИМА

Црква је одредила посебне дане који су посвећени молитви и сећању на умрле. То су задушнице и то:

- у суботу пред Месне покладе - зимске задушнице,

- у суботу пред Духовне - летње задушнице,

- у суботу пред Михољдан - михољданске задушнице и

- у суботу пред Митровдан - јесење или митровданске задушнице.

Тада се излази на гробље, обављају се парастоси или помени, освећује жито, прекађује гроб, пале се свеће за покој душа умрлих сродника и пријатеља и уређују су гробови.

Човеков живот овде на земљи се не завршава смрћу. Христос је умро за нас, нудећи нам спасење и живот вечни. Нажалост, има оних који то не прихватају, већ више воле да буду робови греха, смрти и Сатане, него слободна деца Божија. "А онима који га примише даде власт да буду деца Божија, онима који верују у име Његово" (Јов. 1,12).

При другом доласку Христовом, по речима Јеванђеља: "А када дође син човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи и разлучиће између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И оставиће овце са десне стране: ходите благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремано од постојања света, јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах, примисте ме; наг бејах и оденусте ме, болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте к мени...

Тада ће рећи онима што су служили сатани: идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим".

Због тога бдимо и водимо бригу о нашим душама. Бринимо и о онима који су се упокојили до другог доласка Господњег. Јер молитва праведника много може да помогне.

Сваки човек је створ Божији. И брига за сваку душу је неопходна. Јер Христос нам препоручује у Јеванђељу да се више радује кад нађе једну изгубљену овцу него оних деведесет девет што су са Њим.

И ми морамо да се молимо Богу за све оне који су са нама и оне који су се преселили из овог земаљског живота у онај вечни. То је дужност сваког члана Цркве. Брига деце за родитељима и сродницима који су се упокојили је веома важна, како за њих саме тако исто и за упокојене.

Црква се моли Богу за све људе и за њу су сви живи пред Богом. Они који су чинили добро у Божијој су близини и спремно чекају други Христов долазак. Све оне који су се удаљили од Бога, Бог чека на њихово покајање.

Човек је тај који одлучује да ли ће бити са Богом или против Њега.

Црква нам је одредила и дане када и како треба да их проводимо да би наш живот имао крајњи циљ. Суботу је посветила за умрле, а недељу за нас живе кад треба да се молимо Богу у заједници.

Субота је дан посвећен умрлима, заправо упокојеним душама. Тог дана више него осталих дана ми гледамо други свет, видећи у мислима мноштво оних који су живели на земљи пре нас и општили са њим. На почетку, морамо направити разлику, јер неке од њих славимо, а за неке се молимо. Први су свет моћни на челу са Пресветом Богородицом; други су они безбројни који су умрли, чија нам судбина горе није позната већ само Богу. Субота нас подсећа на Христову проповед у Аду после Његове смрти на Крсту, у времену од три часа по подне на Велики Петак до сучевог изласка. У недељу кад је васкрсао. Јер чак и у смрти, Он није поштовао стару суботу. Св. Петар то објашњава: "Зато се и мртвима проповеда Јеванђеље, да приме суд о човјеку и тијелом, а по Богу да живе духом" (Петр. 4,6). Више и јасније имамо у црквеној песми.

"У пакао Ти си сишао Спаситељу мој, и после разарања адских капија, будући Свемоћни, ти си устао опет са онима који су умрли, будући Творац. Ти си ишчупао жалом смрти, о Христе! И ослободио си Адама од проклетства, о Човекољупче! Спаси нас, о Господе!"

У Православној Цркви, помен у молитвама за умрле држи се као апостолска традиција забележена у прастарој литургији Св. Јакова, а потврђено од светих отаца. Чврста вера за мртве у Православној Цркви је увек била важна и молитве (помени) посебно изнете на Светој Литургији, сви православни су у мислима подједнако повезани са својом преминулом родбином, рођацима и пријатељима.

Када се неки хришћанин упокоји Црква посебно обележава тај догађај са молитвама и поменима у току те године. Тако имамо: чин опела (дан сахране верника), трећину, четрдесетодневни помен, полугодишњи и годишњи помен.

Опремање покојника: Чим се самртник почне раздвајати са душом, почне дакле, лагано издисати, припрема се свећа која се пали и ставља изнад његове главе, или му се стави у руке. Свећу пали најближи или најдражи сродник. Оцу или мајци свећу пали син или кћерка, итд. Свећа се пали на следећи начин: Онај који је узме прекрсти се, целива свећу, пали је шибицом и говори: За покој душе мога (каже сродство и име), Бог да му душу прости. Остали присутни тихо, шапатом изговарају - Бог да му душу прости и крсте се. Свећа и њена светлост симболишу самога Христа који је светлост и који осветљава пут души свакога човека који у њега верује. У народу се сматра за велику казну и проклетство ако неко умре без свеће.

Чим покојник испусти душу, приступа се припреми за укоп. Најпре се изврши купање, бријање и облачење покојника у свечано укопно одело. Купање врши неки старији човек из комшилука или жена уколико је женско умрло. Обично се тело истрља влажним пешкиром, мушкарац се обрије, посеку се нокти и обуче се ново одело, које покојник припреми још за живота. Тако опремљен покојник се поставља на сто у некој великој соби, или остаје у постељи у којој је преминуо, док се не припреми ковчег. Постави му се десна рука преко леве на грудима, и руке му се свежу марамицом, тањим пешкиром или дебљим вуненим концем; вежу му се ноге око чланака, и глава испод браде и преко темена, а очи му се склопе.

Припреме за сахрану: Пошто од часа смрти па до сахране треба да прође 24 часа, покојник преноћи у кући, и око њега седе његови укућани или пријатељи и дању и ноћу. Воде се озбиљни разговори, читају молитве за покој душе и евоцирају лепе успомене на покојника. Ово се обично ради у селу пошто покојник преноћи у кући.

Сутрадан, један дан после смрти, обавља се сахрана. Рано, неколико комшија и пријатеља одлазе да копају гроб. Обичај је да нико од родбине не копа раку.

Родбина, пријатељи и комшије се одмах обавештавају чим неко умре и заказује се тачно време сахране. Одмах се обавештава и свештеник који треба да изврши опело над покојником. Благовремено се штампају плакате и евентуално предаје читуља у новине. Пошто смрт, често може бити изненада, домаћин, или та кућа нису спремни брзо сами организовати погреб, пријатељи и комшије притичу у помоћ. Када се долази у кућу где је неко умро, изјављује се укућанима и родбини саучешће на следећи начин: Онај који долази, како кога сретне од родбине у кући или у дворишту, поздравља се са њим, ако су блискији, пољубе се три пута у образ и говори следеће речи: "Примите моје искрено саучешће". Домаћин се захваљује и одводи госта у собу где је покојник. Овај затим целива покојника или икону и крст, запали свећу, положи цвеће, одстоји мало поред одра и одлази у другу просторију за госте.

Опело: У заказано време долази свештеник. Њега дочекује домаћин и води га у просторију где је покојник. Пошто свештеник узме потребне податке о умрломе, ковчег са покојником се износи у двориште, где се врши опело. У местима где има капела, сви одлазе у заказано време на сахрану, и у одређено време се врши опело. Најпре се поделе свећице свим присутним, које се пале и држе у току опела. За време опела, родбина стоји са десне стране ковчега, а ковчег је окренут тако да покојник гледа према Истоку. Док траје опело влада потпуна тишина, и разуме се, потпуна озбиљност. Крст стоји чело главе покојника. Такође, чело главе поставља се мањи сточић на који се ставља жито, скувано као за славу. У жито се ставља једна свећица. Поред жита потребна је и једна флашица у којој је помешано вино и уље (успомена на свету тајну јелеосвећења, којим се после опела прелива покојник).

На сточић се ставља и једна чаша са чистим вином и кашичицом, да свештеник на крају опела прелије жито. Ту се још ставља погача и тацна са медом. Погача симболизује самога Христа који је Хлеб живота, а мед сладост раја и вечног блаженог живота.

Целивање покојника: Када се опело заврши, најпре родбина, а затим сви остали целивају покојника или икону и крст који стоји на покојниковим грудима. Целивање се врши тако, што се полако прилази ковчегу и кад се дође до њега, застане се, прекрсти се и поклони, па онда се целива покојник и тихо се каже: "Бог да му душу прости".

Погребна поворка: Кад се заврши целивање, ковчег се затвара, али се не закива, јер се на гробу поново отвара. Одмах се ковчег диже на кола, или се носи на рукама. Формира се погребна поворка. На челу поворке иде крст са десне стране, а жито, вино и уље са леве стране. Иза крста и жита долазе литије - барјаци и рипиде. Иза њих иду млађе особе које носе цвеће. Иза цвећа иде свештеник који успут пева одговарајуће посмртне песме. Иза свештеника носи се ковчег са покојником, чије су ноге окренуте напред, а иза ковчега иде родбина распоређена по степену блискости са покојником. Иза родбине иде народ. Од куће до гробља, стаје се два пута и чита се мали помен. Обично се стаје код раскршћа, или код неког места које је везано за покојника. Трећи помен се врши на самом гробу.

Спуштање у гроб: Када се стигне до гроба, ковчег се спушта поред раке, дреше се руке, ноге и глава. Укопници, то јест људи који су копали раку, целивају покојника и неко од ближе родбине. Затим се ковчег затвара, закива или заврће поклопац и спушта се помоћу конопца у раку. Где је то обичај, свештеник прелије остатком вина и уља ковчег у раки, разбије флашицу о неку алатку којом је копана рака, узима груменчић од првог ископаног комада земље и баца на ковчег. Такође и присутни бацају по комадић земље, а негде се баца и понеки новчић говорећи: "Бог да му душу прости".

Освећење водице: После повратка са гробља свештеник код куће освети водицу у просторији где је покојник издахнуо и где је лежао док је био у кући. Обичај је у неким крајевима, када народ долази са гробља, да се сачекају у дворишту, ту сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција. То данас није обавезно чинити. Добро је можда, припремити воду и пешкир, ако нема чесма или купатило, да народ опере руке. Када са гробља стигну укопници, обавља се обично вечера за покој душе умрлога. За ту вечеру везани су бројни обичаји. На њој се негде присутни служе житом, медом и погачом, а негде се то ради на гробу.

Што се тиче става цркве, око опела и сахране покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су помени који се врше од куће до гробља, јер је помен такође молитва.

Сувишни обичаји: Међутим, у неким нашим крајевима, за погреб су везани бројни сувишни, погрешни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је, разуме се, у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни. Али у новије време, заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискују велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било, да се новац за куповину венаца преда домаћину, или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране. Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава, да када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, и учесници се почну у пијаном стању недолично понашати, што је недопустив грех према покојнику и његовој родбини. Против оваквих појава треба да се бори свештеник и сви озбиљни и богомољни људи у нашем народу.

Црнина и време после сахране: У знак жалости за покојником, родбина од смрти почиње да носи црно одело. Жене црну мараму, а мушкарци црну кошуљу или флор. То се носи годину дана, и за то време родбина не учествује у весељима, не игра и не пева.

Овде треба нагласити да се, без обзира, када се деси смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава, на исти начин као и увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити обзиром да се у молитви за славу молимо за покој душе наших умрлих сродника. Не треба у години дана после смрти покојника правити весеље у кући: свадбе, журке, игранке и сл. У свим овим случајевима и о свему што је везано за обичаје о сахранама, добро је посаветовати се са свештеником, јер су обичаји различити у разним крајевима, па је онда немогуће поменути и указати да ли је неки обичај добар или није.

Трећина: Сутрадан по сахрани, ужа родбина излази на гроб, где пали свеће за покој душе умрлог. Трећина се зове, јер је то трећи дан од смрти. На гроб се износи жито, вино, свеће, мед, погача, кадионица и тамјан. Негде се трећина обавља са свештеником, који врши парастос или мали помен на гробу.

У неким крајевима, излази се на гроб у седми дан од смрти, или у прву суботу по смрти, и то се зове седмина. Све се врши исто као и на трећини.

Четрдесетодневни помен: Од свих молитви за умрле које црква прописује после опела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред Божији Суд. Најбоље је ако се тај парастос врши тачно у четрдесети дан, а ако је немогуће, онда је добро у суботу која пада пре тог датума. Зашто субота? Субота је дан који је црква посветила мртвима, када се посебно молимо за покој њихових душа и када излазимо на гробља. За тај парастос се припрема жито, вино, мед и погача, кадионица и тамјан и свеће које се пале на гробу и које присутни држе у рукама. Свештеник се позива да изврши парастос на гробу, или се доноси жито у цркву, па над житом свештеник врши парастос, а родбина после тога иде на гробље, прелива гроб вином, носи освећено жито и служе се њиме на гробу.

За овај четрдесетодневни помен, такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање "душног брава". То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино може подвести и оправдати, уколико је циљ клања да се нахрани сиротиња и сиромашни, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански обичај везан за жртвоприношење.

Полугодишњица и годишњица: После шест месеци и једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као за четрдесети дан припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље и пале се свеће и прекађује гроб. Парастоси се могу одржавати и чешће. Гозбе и остало није црквени обичај.

Споменици: Дужни смо да за своје покојнике подижемо споменике. Али они не треба да буду сувише скупи, то сигурно и наши покојници не желе. У величини и квалитету споменика не огледа се величина наше вере. Споменици треба да буду скромни, чија ће једина сврха бити да обележе место где је покојник сахрањен и на којем чека други долазак Господа Исуса Христа. Оно што је најважније треба знати: да је споменик обичан камен док га свештеник не освешта. Тек када се то учини, онда покојникова душа постаје свесна постојања споменика и тек тада ће моћи да се радује што је најближи нису заборавили. Име покојника на споменику обавезно уписати или уклесати српским писмом ћирилицом, јер ако није тако учињено, свештеник има право да одбије да освешта споменик. На споменик се не сме стављати име каменоресца, чиме он рекламира себе и врши пропаганду своје радње. То је срамоћење покојника, а са људске стране, веома некултурно и ружно. То нарочито треба нагласити каменоресцу приликом наручивања споменика.

Самоубиство: Самоубиство је највећи грех, јер самоубица нема прилику да свој грех окаје. Некада се самоубице нису сахрањивале на гробљима. Црква лишава самоубицу права на хришћанске посмртне почасти. По дозволи архијереја само се може обавити кратак помен на гробу самоубице и то не на дан погреба.

[JESSY]

Божић у урбаној средини

Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта ни шуме, дрвећа, и где је немогуће на високе спратове дизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешким ратним условима - у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Уместо великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запали се свећа и кандило, што символише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и песама са касета, или уз гледање филмова верске или моралне садржине.

Зато је веома важно да Божић буде нерадан дан - државни празник, да би се празнична атмосфера употпунила. Само онај ко лично није доживео ту предивну атмосферу у којој се душа, захваћена неким унутрашњим блаженством, надима и шири у висине свемирских простора, када се сви људи воле и све прашта, не може схватити црногорског владику Његоша и његове стихове:

Нема дана без очнога вида

нити праве славе без Божића!

[JESSY]

ФАРБАЊЕ ВАСКРШЊИХ ЈАЈА

Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја фарба на Велики Петак, у дан када се иначе ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и у Јерусалиму.

 

 

КАКО СЕ ФАРБАЈУ ЈАЈА?

Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у којем ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице - васкршње или богојављенске. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да буду равномерно обојена, а деца обигравају око матере и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје оставља се на страну до идућег Васкрса и зове се "ЧУВАРКУЋА".

Пре фарбања јаја се могу шарати. Наиме, на јаја се пером за писање или нечим сличним наноси растопљен восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише Х.В. и В.В. (Христос васкрсе и Ваистину васкрсе), цртају се крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја.

СИМБОЛИКА

Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка која је са Пресветом Богородицом непрекидно била уз Христа у току Његовог голготског страдања и којој се Христос првој јавио по васкрсењу) путовала у Рим да проповеда Јеванђеље и посетила цара Тиберија. Тада му је у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје и поздравила га речима: "Христос Васкрсе"! Црвена боја симболише Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје.

ВАСКРШЊЕ СЛАВЉЕ

Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго звоне сва звона и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на Свету Васкршњу Службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: "Христос васкрсе"! и "Ваистину Васкрсе"! Тај поздрав траје све до Спасовдана.

Када се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве, које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

ТУЦАЊЕ ЈАЈИМА

На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин прво узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође - "Христос васкрсе" и "Ваистину васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано ускршње јаје, а онда остало јело.

Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом па се онда послужује осталим понудама.

У неким нашим крајевима, сачуван је дирљив обичај да се фарбана васкршња јаја носе на гробове преминулих предака. То сведочим о народној вери да су сви људи пред Богом живи и да умрли наши преци треба да осете

[JESSY]

Туциндан

На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" - убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.

На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Оци, Материце, Детињци

Поклонимо се тога дана материнству, јер је свето, и свим матерама, а нарочито правим хришћанским матерама, јер су слика љубави Божије.

Зашто се оци, мајке и деца вежу на те празнике?

Поред сећања, садржина овог празник јесте и везивање. На Материце деца везују своје матере; на Оце опет деца везују своје очеве; на дан Детињаца родитељи везују своју децу. Каква слатка слика, и каква поучна символика!

То се везује прошлост и будућност; везују се узајамним поштовањем.

То се везују два поколења, старо и ново; везују се узајамном љубављу.

Јуче и сутра спајају се Данас крвном и духовном везом.

То један народ тка своје ткиво, свесно и савесно, без кидања и осипања.

То родитељи додају деци вечну основу живота и показују своју китњасту потку, а деца примају са страхопоштовањем ону основу и уткивају своје шаре у њу, мотрећи на склад са родитељским ткивом. Основа је вера Божија, а потка је љубав.

То народ српски поступа по оној речи Господњој: Мудар домаћин износи из клијети своје ново и старо (Мт 13:52).

Увиђате ли, да је цео један програм сликовно изражен у овом везивању деце са родитељима својим? Рекао бих, то је наивна шала, или шаљива разонода, али није тако. У ствари то је јасна слика како треба један народ да ходи кроз историју и живи животом непрекидне целине, носећи драгоцено благо прошлости и додајући му нова блага садашњости и будућности.

О браћо моја, како је ова поука као хлеб потребна садашњем поколењу нашем! Како је потребна баш данас када се неки труде да народно стабло одсеку од његовог корена, и да заваде и разједине поколење од поколења.

Ако други народи, који не знају за Детињце, Материце и Оце, то чине из незнања, може им се и опростити. Али ако то Срби чине, поред славне и јасне поуке коју им ова празновања пружају, заиста чине грех неопростив. Не чине то Срби, не: то чине неки одсрбљени и однарођени људи, бивши Срби и бивши хришћани, који не схватају сликовни језик свога народа изражен у његовим празновањима и обичајима.

А ви прави Срби заблагодарите Господу што вам је дао оне мудраце народне, који установише код нас празновање Детињаца, Материца и Отаца, и украсише га обичајем узајамног везивања.

И поклонимо се светим матерама Православне цркве и светим матерама Српске цркве.

Епископ Николај
књ. IX, стр. 773, Химелстир 1983)

[JESSY]

КАКО ТРЕБА ДА СЛАВИМО СЛАВУ?

Прослављање славе је, дакле, израз наше благодарности Богу за сва добра којима нас је обдарио и молитва Њему (и нашем Светитељу да буде нашим молитвама посредник пред Господом) - да нас сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу.

Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића. Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога Светитеља, кога славе и упоредити са његовим животом свој живот и дела. Уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према Светитељевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, за{титника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.

Пред пресеченим и црвеним вином преливеним славским колачем, свечар треба да се сети велике жртве, коју је Господ наш Исус Христос поднео за нас страдањем својим на Крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике Жртве? Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје, као што је дужан да то учини? Је ли гладнога нахранио, голог оденуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сетио оних, који се налазе у беди и невољи, да ли им је олакшао живот, отклонио беду и умањио муке?

Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини кад му је Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.

Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем - вели апостол Христов, Јаков - јесте ова: "Обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањеног од света". Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру, а дела нема? Зар га вера може спасити? Јер као што је тело без духа (без душе) мртво, тако је вера без добрих дела мртва - говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27, 2:14, 2, 26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот.

Зато, нека пламен славске свеће воштанице осветли наш ум, нека загреје наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота и показали се у своме животу као истинита деца Божија. Само такво прослављање славе биће достојно нас као хришћана, па ће и молитве наше бити услишен

[JESSY]

УОЧИ СЛАВЕ

Уочи славе нека домаћица са освећеном водицом замеси славски колач и скува пшеницу за кољиво;

Домаћин нека набави славску свећу, тамјан, црвено вино и зејтин.

Препоручује се да сама домаћица, или ко од домаћих умеси славски колач, а не да се готов купује. Нека и тај славски колач, умешен од домаћих, буде израз захвалности Богу и светитељу, што им је дат живот и здравље да и те године дочекају дан своје славе - нека он буде молитва Господу за благослов. Али, ако славски колач спрема неко ван куће, онда га када се кући донесе треба покропити освећеном водицом.

Послове око спремања за славу треба тако распоредити, да се одвоји време за одлазак у цркву на вечерње или бденије (када ће се обично понети и предати зејтин и тамјан као свој прилог цркви, а у спомен Светитеља). У цркви нека свечари запале свећу за здравље своје и здравље своје породице, и нека упуте топле и искрене молитве Свевишњем, молећи се за заступништво свога светитеља. Нека се сете и својих драгих покојника и прислуже свећу и за покој душа њихових.

Ако из неких нарочитих разлога не могу да оду у цркву, а они сви нека се по свршетку посла окупе пред иконом свога светитеља, прислуже му кандило и помоле се Богу и светитељу за срећу, здравље и свако добро. Домаћин нека тамјаном окади икону, све присутне и све одаје у кући. Он или ко млађи очита молитву Господњу: "Оче наш"... И "Богородице Дјево"... Ако знају нека отпевају тропар Светоме и очитају молитву њему посвећену. Нека њихове молитве буду смерне и из чистог срца, јер ће само тада бити услишене.

[JESSY]

НА ДАН СЛАВЕ

Нека се домаћин чисто обуче, запали кандило пред иконом Светога, па са још којим чланом породице нека оде у цркву на Свету Литургију.

На дан славе у одређено време домаћин ће, дакле, поћи на Свету Литургију и понети славски колач и кољиво увијене у чисту, белу мараму, затим мало црвеног вина у бочици и мању свећу коју ће ставити у жито и запалити је да гори док се обред освећења колача обавља. Ако је могуће, сам домаћин треба да колач однесе у цркву, а ако он не може онда нека то учини неко од чланова његове породице, а не неко други!

Родитељи, који носе колач у цркву, треба да поведу са собом и децу да и она учествују у Литургији и овом молитвеном чину и да се сви заједно причесте Светим Христовим Тајнама, пошто су се зато достојно припремили постом и исповешћу (како свештеник или духовник одреди), као и да би се у њихове младе душе што дубље урезале успомене на ове лепе дане и лепе наше обичаје.

Када се заврши Литургија, свештеник ће окадити славско кољиво, колач и вино, отпеваће тропар светитељу, па ће онда очитати молитву над кољивом и благословити га.

У тој молитви, свештеник се моли да Господ Бог благослови дарове, који су у част светитеља спремљени; да их умножи како у дому, који слави тог дана, тако и у целом свету; да очисти од греха и освети све оне који су то спремали, као и оне који ће од тога окусити; да онима, који су то кољиво спремали и поднели га на освећење и благослов, - а у част и за успомену на свога светитеља кога славе, - испуни све молбе и све жеље, које се односе на њихов живот на земљи и на небу.

Затим, свештеник благосиља вино и славски колач, молећи Бога да прими принету жртву у спомен светитеља који се слави.

Онда узима колач, сече га са доње стране унакрст, прелива га вином унакрст, а затим га са свечаром окреће певајући ове три песме:

1. У првој песми говори се о Мученицима и светитељу кога славимо, који су молитвеници наши пред Богом и учитељи вере и духовног и телесног подвига хришћанског:

"Свјати Мученици, иже добрје страдалчество вавше и вјенчавшесја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим -. (Свети Мученици који добро пострадасте и овенчасте се, молите се Господу да помилује душе наше)."

2. У другој песми прославља се Христос, који је похвала Апостолима и радост Мученицима:

"Слава Тебје, Христе Боже, Апостолов похвало, Мучеников радованије, ихже проповјед Тројица Јединосушнаја".

3. У трећој песми се исказује јављање Сина Божијег у људском телу - рођењем:

"Исаије ликуј, Дјева имје во чревје и роди сина Емануила, Бога же и человјека; восток имја јему, јегоже величајушче Дјеву ублажајем".

Затим преломе колач и држећи сваки своју половину састављају га. Љубећи колач свештеник говори:

"Христос посреди нас". ("Христос између нас"), а свечар такође љуби колач и одговара:

"И јест и будет". ("И јесте и биће").

Ово чине три пута. Потом свечар прими колач од свештеника, узима кољиво и носи га својој кући, где га ставља на сто или пред икону.

Запали тада код куће славску свећу, окади је, а затим и икону и све домаће, а онда се сви заједно помоле Господу и своме Светитељу, као што су и уочи славе радили.

После молитве, чланови породице честитају славу домаћину и једни другима, и љубе се...

2. Ако се Колач ипак сече у дому, домаћин са још којим чланом породице, пошто се врати из цркве са јутрења или Свете Литургије, очекује долазак свештеника, који ће, ако је позван да дође дома, у заказано време доћи да пресече славски Колач.

Сто са славском свећом треба наместити пред иконом како је већ речено, на столу мало напред стоји славска свећа, са леве стране постави се славски Колач, са десне стране жито (кољиво), у средину чаша или бокалчић са црвеним вином, уз Колач нож, тамјан и хартија на којој су исписана имена свих чланова породице (и упокојених), да би их свештеник у молитви поменуо. Жеравица такође треба да буде припремљена да се стави у кадионицу. Кандило пред иконом упаљено је још изјутра.

Када свештеник дође у дом свог парохијанина, улазећи поздравља га јеванђелским речима: Мир дому овом и онима који живе у њему! - На овај поздрав домаћин одговара: Амин. Боже дај!

Пошто се домаћи сви искупе и домаћин запали славску свећу, свештенику се одмах даје жеравица у кадионицу, он ставља тамјан и прво кади дом. Смисао кађења лепо изражава стих црквене песме: "Нека се узнесе молитва моја као кадило пред Тобом, Господе"!

Затим свештеник чита молитву за освећење жита (кољива), славског Колача и вина.

Потом пред иконом подиже славски Колач као нашу жртву у славу Божију и част Светитеља кога славимо;

Затим пресече Колач и унакрст га прелије вином; окреће славски Колач и пева ове три песме:

- Свјати Мученици...

- Слава Тебје, Христе Боже...

- Исаије ликуј...

Цео црквени обред је много свечанији и души ближи кад цела породица заједно са свештеником пева ове песме, зато их треба научити.

 Кад се све три песме отпевају свештеник ломи Колач са домаћином или оним који га замењује, а затим сви чланови породице прилазе и целивају Колач. При том нам се свештеник обраћа речима: Христос посреди нас, - што значи: Христос међу нама!.

А ми одговарамо:

- И јест и будет! - што значи: И јесте и биће!

Укућане треба поучити да тако одговарају свештенику. После тога свештеник говори молитву у којој помиње имена свих укућана, која су исписана на посебној хартији што се налази спремна на столу. На крају обреда сви присутни приступају да целивају Крст.

Све што је за богослужење потребно, нека буде спремно пре него што почне свети обред, а кад обред почне цела породица треба да је на окупу, да мирно и побожно сви стоје и да узносе заједно са свештеником молитве Господу, топло и искрено, јер, свештеник не долази као какав службеник који треба да обави обичај ради осталог света - он долази ради молитве, ради духовних потреба породице. Зато сви присутни на овом домаћем богослужењу треба да се понашају као у храму Господњем и да са пажњом прате обред и учествују у њему молећи се и крстећи се при помену имена Божијег. Ми се овом приликом молимо Богу за здравље и напредак свој и свих наших живих и за покој душе умрлих, па зато и ради свога добра, и из љубави и поштовања према нашим драгим покојницима треба и овом приликом да се молимо Богу побожно, смерно и од свег срца.

Срби се свуда поносе славом и труде се да је што достојније прославе и у слободи и у ропству, у својој земљи и у туђини. Ова наша домаћа богослужења и обичаји с њима повезани, развијају код наше деце и верска и национална осећања. Деца се радују домаћим свечаностима, а дужност је нас родитеља да децу посветимо у прадедовску веру православну и образујемо их у Цркви, њеним Светим Тајнама и њеним Предањем, и да их као живи принос, Богу угодан, приводимо Богу и Његовим Светима и у храму Божијем и у сопственом дому, на спасење њихово и наше.

Амин.

[JESSY]

Материце.

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у којем учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се "дреше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

[JESSY]

Оци или Очеви

У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на којем се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се да је породица темељ једнога друштва - државе и цркве.

 

 

 

[JESSY]

Детињци

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човек добро у свом животу учинио.

Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и "дреше" се онима који их вежу.