Плес

[Јелина]

[Снежана]

Isidora Dankan, Život Botičelijeve Venere

 

 

 

 

Pročitajte na godišnjici njene smrti: Tvrdila je da sunjen život i njena umjetnost rođeni iz mora. Govorila je, plesala i živjela umjetnost. I onda kada joj je bilo najteže, kada je padala i tragično gubila vlastitu djecu. Uveče 14. septembra 1927. godine sjela je u automobil i da bi se zaštitila od vazdušne struje obavila je dugačak šal oko vrata, ne uočivši da je jedan njegov kraj ostao van kola. Automobil je krenuo, kraj šala se zapleo u točak, stegnuo njen vrat i slomio kičmu. Ovo je priča u tri nastavka o Isidori Dankan, najpoznatijoj balerini 19. vijeka.

 

 

Govorila je: “Postoji predstava koju o nama imaju naši prijatelji, zatim predstava koju mi imamo o sebi, a i predstava koju o nama imaju naši ljubavnici. Postoji, takođe, i predstava koju o nama imaju naši neprijatelji”. Upravo su to četiri ugla iz kojih želim da predstavim njen lik. Kao poklon njoj za sve borbe koje je vodila i sve pobjede i poraze koje je iznijela iz istih. Ona koja je govorila o umjetnosti, plesala umjetnost, živjela umjetnost. Ona, Isidora Dankan.

Upoznavanje sa likom Isidore Dankan započinje njenom autobiografskom knjigom “Moj život“ (u prevodu Vide Ognjenović). Knjiga počinje riječima: “Karakter djeteta se začinje još u majčinoj utrobi. Prije no što sam ja rođena, moja je majka prolazila kroz velike duhovne patnje i tragične okolnosti. Nije mogla da uzima ništa od hrane izuzev ostriga na ledu i rashlađenog šampanjca. Kad me ljudi upitaju kad sam počela da plešem, odgovaram: “Još u majčinom stomaku, možda pod uticajem ostriga i šampanjca – Afroditine hrane”. Onda i dodaje: “Moja majka je preživljavala tako strašne dane za vrijeme trudnoće, pa je često govorila: “Ovo dijete koje treba da se pojavi na svijetu zasigurno neće biti normalno”. I tako je, tog proljeća 1877. godine, rođeno to nemirno dijete. U San Francisku, kraj mora, uz damare talasa. Sama je, mnogo kasnije, izjavila: “Moj život i moja umjetnost rođeni su iz mora”.

 

 

 

 

Isidorini roditelji su se razveli dok je ova bila još beba. Živjeli su siromašno – njena majka sa četvoro djece. Siromašno ali srećno. Oskudno, ali u ogromnom duhovnom bogatstvu. Njena majka, pijanistkinja i umjetnik, ušuškavala ih je muzikom i poezijom. Isidora nikako nije voljela školu, već je njeno pravo obrazovanje zapravo počinjalo uveče kada im je majka svirala Betovena, Šumana, Šuberta, Mocarta, Šopena, ili im naglas čitala Šekspira, Šelija ili Bernsa.

Još od najranijeg djetinjstva je pokazala svoju hrabru i preduzimljivu prirodu. U knjizi “Moj život” je opisala zanimljivu situaciju: “Sjećam se da sam jednom, dok sam još bila sasvim mala, zatekla majku kako gorko plače zbog nekih stvari koje je bila isplela za prodaju, a u radnji joj ih nijesu primili. Zgrabila sam od nje korpu, stavila pletenu kapu na glavu, a na ruke navukla par rukavica, pa krenula od vrata do vrata da prodajem kao mali trgovački putnik. Prodala sam sve do posljednje stvarčice i vratila se kući sa dvostruko više novca nego što bi majka dobila u radnji”.

 

 

 

 

 

Od malih nogu je počela da pleše. I od malih nogu željela da podučava plesu. A onda je majka kao djevojčicu povela kod najčuvenijeg učitelja baleta. Izdržala je tri časa, a potom napustila učionicu sa namjerom da se više nikada ne vrati u istu. I bilo je tako. Naime, “ta ukrućena i uopštena gimnastika koju je on nazivao baletom samo mi je rastjerala snove. Ja sam sanjala o drugačijoj vrsti igre”.

Sa dvanaest godina je napustila školu i započela borbu za svoje snove. Ušuskana podrškom svoje porodice krenula je u svijet. Putovao je “Klan Dankanovih”. Krenuli su od Čikaga, preko Njujorka do Londona. A onda i dalje. I svuda. Na tim putovanjima upoznavala se sa najistaknutijm ličnostima intelektualnog i umjetničkog svijeta. Bili su to ljudi iz sfera slikararstva, filosofije, književnosti, muzike.

Sa sestrom je davala časove plesa. Učila je druge i sebe. “Satima bih stajala nepomično sa rukama skrštenim između grudi, na solarnom pleksusu”. I osluškivala sebe, dok bi potom svoje spoznaje prenosila svojim učenicima govoreći: “Poslušajte muziku. Oslušnite je vašom dušom. E, sad, dok je slušate, zar ne osjećate kako se duboko unutra u vama nešto budi. To je moć muzike, koja podiže vašu glavu, pokreće vam ruke i vodi vas da lagano hodate naprijed prema svijetlu!”

P

 

 

utuju po Evropi. U krvi joj se miješaju jutra Berlina, Beča, Budimpešte. U Budimpešti je voljela i patila. Radovala

se i dala prva obećanja – da nikada neće napuštati svoju umjetnost zbog ljubavi. Nije baš uvijek ostajala pri svom stavu, ali se trudila. Zasigurno je bila jedna od malobrojnih koja je barem nastojala da svoj “bol, patnju i razočarenja preobraća u svoj umjetnički izraz”. U Firenci je danima sjedjela ispred Botičelijevog „Proljeća“, u Atini se iznova rađala, a svuda čitala, proučavala, istraživala.

Godine 1905. prvi put odlazi i u Rusiju. Kuda god da je išla hranila je svoju dušu uzvišenim idealima.

Na jednom prijemu u Rusiji neko od gostiju joj je prorekao “veliku slavu, ali na žalost, izgubit će i dva bića koja će najviše voljeti na cijelom svijetu!”. Kako joj je samo u tom trenutku to proročanstvo bilo poput prave zagonetke.

 

A onda 1906. godine rađa svoje prvo dijete. Malu Diedre. Tada je zapisala: “Sad tek poznajem ogromnu ljubav, koja uveliko nadilazi ljubav prema muškarcu”. „Osjećala se kao sam Bog, visoko iznad svakog umjetnika”.

Sa malom Diedre, a onda i bez nje nastavlja svoju umjetnost. Nastavlja svoju borbu protiv svega izvještačenog i neprirodnog, često ostajući neshvaćena. Ali i dosljedna sebi. Selila je svoju školu iz Njemačke u Rusiju, iz Rusije u Englesku, pa u Ameriku. Stigla je u Vašington i pred predsjednikom Ruzveltom. Isti je kasnije izjavio: “Šta li su ti sveštenici našli loše u Isidorinom igranju? Ona meni izgleda nevino, kao kakvo dijete koje, izjutra skakuće po bašti i mašta da bere cvijeće!” Nakon šest mjeseci turneje po Americi, vraća se ponovo u Evropu. Odlazi u Veneciju i u katedrali Svetog Marka doživljava proviđenje – među ljepotom ikona razaznaje i lik malenog dječaka. Njenog budućeg sina. Prvog maja 1910. godine rodila je malenog Patrika.

 

 

Pod pokrivačem ljubavi svoje djece i ljepote umjetnosti veličala je plesom svoj duh. A onda su počele da se naziru i crne slutnje. Morili su je loši predosjećaji, dok se slutnje nijesu i obistinile aprila 1913. godine.

Njeno dvoje djece, zbog nepažnje vozača, je poginulo zajedno sa dadiljom u Seni. Proroštvo ruskog slikara se obistinilo – doživjela je veliku slavu, ali je izgubila i dva bića koja je najviše voljela. Zapisala je: “Ja vjerujem da bol može da ubije, iako neki ljudi produžavaju da žive i poslije velikih žalosti. Možda tijelo može dotrajavati na svom teškom zemaljskom putu još neko vrijeme, ali duh kad se jednom slomi, on je slomljen zauvijek”. Od ove nesreće sve se mijenja – i Isidorin život i ona sama. Gubila se u depresiji, nestajala u bolu, umirala u tuzi. I želeći da povrati smisao svom životu, u avgustu 1914. rađa i treće dijete. „Koliko god da su ogromni bili moj strah i užas u ovoj strašnoj godini, sad je sve to iščezlo u jednom velikom naletu sreće“. Nakratko. Maleni dječak je ubrzo nakon porođaja umro, a Isidora opet ostala u potpunom bezumlju. Počeo je i rat. “Istinski sam čeznula samo za tim da pobjegnem od cijelog svijeta, jer sam bila ubjeđena da su ljubav i svijet za mene mrtvi.“ I tako je Isidora nastavila svoju potragu za barem prividnim mirom, gubeći se i moralno posrćući. Gubitak djece nikada nije mogla preboljeti. „Teški dani dolaze kasnije, mnogo kasnije, kad ljudi počnu da govore: „O, ona je to već preboljela!“, ili, „Sad je ona dobro. Sve je prošlo. Tada čovjeka, za večerom, koja se može nazvati sasvim prijatnom i veselom, bol stegne svojom ledenom rukom pravo za srce, ili ga pak zgrabi za grlo usijanom kandžom. Led i vatra, pakao i očajanje, sve to treba savladati, podići čašu šampanjca, i sve te jade valja pretvoriti u zaborav – kakav takav.“

Uspjela se vratiti umjetnosti, jer upravo ona “daje oblik i harmoniju onome što je u životu haotično i neskladno”. U proljeće 1921. godine prima poziv od Rusije. Obezbijedili su joj studio, dali sredstva za rad i mogućnost da ponovo osnuje svoju školu. Prije nego je otišla, opet su joj prorekli: “Predstoji vam dugo putovanje. Imaćete mnogo neobičnih doživljaja, bićete u nevolji, a onda ćete se i udati!”. I ovo proročanstvo je izgledalo nevjerovatno. Najviše ta udaja, jer ako je neko bio protiv instutucije zvane brak, bila je Isidora. I tako kreće u najnoviju etapu, a tim odlaskom se i završava njena autobiografija. Analizom njenih posljednih šest godina života saznajemo da je u tom periodu igrala po Rusiji, osnovala školu i upoznala mladog ruskog pjesnika Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. Uspjela je da ispuni proročanstvo i uda se za njega, ali i da se razvede.

 

Isidora Dankan i ruski pjesnik Sergej Aleksandrovič Jesenjin

 

“Igrom sudbine posljednji ples koji je Isidora odigrala na sceni, Vagnerova “Izoldina smrt”, kao da su nagovjestili njen tragičan kraj.

Uveče 14. septembra 1927. godine u Nici Isidora je sjela u brzi sportski automobil. Da bi se zaštitila od vazdušne struje obavila je dugačak šal oko vrata, ne uočivši da je jedan njegov kraj ostao van kola. Automobil je krenuo, kraj šala se zapleo u točak, stegnuo Isidorin vrat i slomio kičmu. Dva dana nakon pogibije kremirana je u Parizu uz zvuke, po sopstvenoj želji, Bahovog d-dur konceta.“ Počiva kraj svoje djece, na čuvenom pariskom groblju Per Lašez.

Kažu da je, izlazeći iz kuće, dobacila svojim prijateljima: “Doviđenja, dragi moji, odlazim u slavu”. Možda je rekla, možda i ne. Ali je u slavu otišla zasigurno. Jer od tada, kada se pominje taj 14. septembar i vezuje za velika imena ovog postojanja, njeno se pominje uz ime Dantea Aligerija. Otišli si istog dana. Različitih vjekova. Na isto mjesto – u slavu.

[Јелина]

[Снежана]

Ana Pavlova – Drugo ime za eleganciju

 

Sankt Petersburg, zima 1890. godine, pahulje ukrašavaju grad umetnosti, baleta, književnosti a devojčica Ana za svoj deveti rođendan odlazi sa mamom u Marinski teatar. Devojčica je nakon gledanja baleta „Uspavana lepotica“ Petra Iljiča Čajkovskog čvrsto odlučila da postane balerina, a njeno ime će zauvek ostati upamćeno u ovoj umetnosti – Ana Pavlova. U romantičnom gradu na romantičan način počinje priča o njenoj ljubavi prema umetnosti koju stvara telo i pokret. Devojčica koja raste bez oca a majka joj je siromašna pralja, odlučila je da zablista na pozornici Carskog pozorišta. Ana je imala sreću da bude rođena u pravo vreme na pravom mestu, u gradu u kome su postojale veličanstvene baletske škole i u kome je puno pažnje poklanjano umetnicima i njihovom razvoju. Majka je odvodi na audiciju u Carsku baletsku školu, ali kao u nekoj filmskoj priči prvi put je odbijena zato što je bila veoma mršava i mlada, a po rečima komisije izgledala je „bolesno“. 

 

 

Sledeće godine Ana postaje učenica ove prestižne škole koja je bila poznata po tome što pruža šansu svoj talentovanoj deci bez obzira na to da li potiču iz bogate ili siromašne porodice, a sam car je izdvajao velike količine novca za njihovo školovanje. Od učenika se tražilo da budu talentovani, da naporno treniraju i zahtevala se od njih „monaška“ disciplina. Kao vrlo mala, Ana je shvatila da talenat nije ključ genijalnosti pa je marljivo vežbala, a čak je pohađala i dodatne časove jer se po svojoj fizičkoj snazi i građi razlikovala od ostalih učenica i bilo joj je potrebno više vežbe.

U današnje vreme je u velikoj meri zahvaljujući Ani Pavlovoj, asocijacija na balerinu sitna, elegantna i mršava devojka ali u to vreme ona je bila izuzetak, a balerine su bile niske, jakih mišića i kompaktne građe. Njeni tanki gležnjevi, dugačke noge i ruke i mršavost često su bili tema podsmeha pa su je ostali učenici nazivali Metlom. Imala je i problema sa stopalima pa je prva obula baletanke sa tvrdom kožom na vrhovima kako bi uspela da održi ravnotežu na prstima. U to vreme se ovo smatralo prevarom a danas se Anin patent koristi kod sve baletske obuće. Patila je zbog svojih fizičkih „nedostataka“, osećala se kao da je lošija od drugih i da mora da se izjednači sa njima. Jednom prilikom je pokušala da imitira drugu balerinu i tada je pala i povredila se. Učitelj joj je nakon toga rekao „Ostavi akrobacije drugima. Molim te da više nikada ne imitiraš one koji su fizički jači od tebe. Shvati da je krhkost tvoj najveći kapital i neka ples pokaže tvoje kvalitete“.

U školi u kojoj je vladala gvozdena disciplina, učenici su ustajali veoma rano i odmah počinjali sa časovima koji su trajali sve do većeri. Slobodnog vremena je bilo malo, a stidljiva i povučena Ana ga je provodila čitajući i crtajući. Nije imala puno prijatelja a čitanje i crtanje su je opuštali nakon napornih treninga.

 

 

Diplomirala je 1899. godine, kada je imala 18 godina, ulogom Pavel u predstavi „Lažne drijade“. Toliko je bila talentovana i cenjena da je odmah pozvana da se pridruži Carskoj baletskoj trupi. Slede predstave „Faraonova ćerka“, „Uspavana lepotica“, „Bajadera“ i „Žizela“. Nakon uloge Žizele proglašena je prima balerinom 1906. godine. U vreme kada su u baletu vladala stroga pravila i akademizam, Ana Pavlova je publiku osvajala stilom koji je često odudarao od pravila. Igrala je savijenih kolena, zauzimajući često nepravilan stav, ali igrala je dušom. Njen talenat je pokretala trenutna inspiracija. Događalo se da ne može da ponovi pokret koji je napravila iako su koreografi i plesni partneri to od nje zahtevali. Njen ples nije osvajao publiku preciznošću i tehničkom tačnošću, ali je bio pun emocija. Govorili su da ova lepršava i elegantna balerina oslikava rusku dušu. Jedan od njenih učitelja je govorio da on svoje učenike može da nauči svemu što je povezano sa plesom, ali da Ana poseduje nešto što se može naučiti samo od boga. Ostala je najpoznatija po ulozi Umirućeg labuda u solo koreografiji koju je za nju osmislio Misel Fokin 1905. godine. Nakon toga je i sama osmislila nekoliko solo koreografija, a jedna od njih je Dragonfly.

Ana Pavlova je ostala upamćena po mnogo čemu, ali i kao prva balerina koja je imala svetsku turneju. Na prvu turneju je krenula kao član Marinskog teatra i igrala je u Rigi, Kopenhagenu, Stokhlomu, Berlinu, Pragu, a 1910. godine napušta ovo čuvene pozorište i osniva sopstvenu trupu koju su uglavnom činili ruski koreografi i plesači. Ovakav potez je u isto vreme bio smeo i neobičan, ali Ana je imala jak i često impulsivan karakter iako je bila vazdušastog izgleda. Njena trupa je proputovala veći deo Evrope, Azije, obe Amerike, a igrali su i u Južnoj Africi i Autraliji. Meksiko, Indija, Egipat, Kina, Japan, Kuba, Filipini, samo su neke od država u kojima je Ana Pavlova igrala za 22 godine turneje. U vreme kada se putovalo isključivo vozom i brodom, ona je prešla pola miliona kilometara i igrala 9000 puta, a za nju je pravljeno godišnje i po 2000 baletanki. Često je igrala u nepropisnim uslovima, pa čak i na kiši. Igrala je i sa uganutom i slomljenom nogom i u groznici.verovala je da je balet njen poklon svetu i da  ne sme nikada da prestaje da daje sve od sebe da ovu umetnost približi publici. Publika je uvek dočekivala Anu Pavlovu sa oduševljenjem, čak i delovima sveta u kojima se publika nikada ranije nije susrela sa baletom, a krhka balerina je inspirisala generacije dece da počnu da se bave ovom umetnošću, među kojima su i poznati igrači i koreografi. Volela je nacionalne plesove i izučavala ih. Igrala je ruske, poljske, meksičke, indijske i japanske igre.

Napustila je Rusiju 1912. godine i preselila se u London. Retke pauze između turneja je provodila u kući Ajvi House (Ivy House) u čijem dvorištu se nalazilo malo jezero i njeni kućni ljubimci labudovi od kojih joj je omiljeni bio Džek. Na tom mestu se danas nalazi skulptura škotskog umetnika Džordža Henrija Paulina. Bila je veliki ljubitelj životinja pa je pored labudova koji su obeležili njen život imala i druge kućne ljubimce među kojima su bile različite vrste pasa, mačaka i ptica.

 

 

Vodila je računa o svom izgledu kako na pozornici, tako i van scene. Bila je izuzetno elegantna i uvek lepo obučena. Nije volela da se fotografiše, ali je ipak sačuvan veliki broj njenih fotografija na kojima se primećuje njena elegancija i gracioznost. Nije imala svoju decu ali je pružala veliku podršku ruskoj siročadi nakon Prvog svetskog rata. U Parizu je kupila kuću u kojoj je živelo 15 devojčica iz Rusije koje je usvojila i novcem od predstava je finansirala njihovo školovanje.

Poslednja turneja Ane Pavlove se završila u Hagu 1923. godine, a tada se završio i njen život. Dobila je upalu pluća koja je zahtevala operaciju, ali su joj lekari rekli da nakon toga neće moći da nastavi da igra. Odbila je operaciju govoreći da bi radije umrla nego što bi prestala da igra. Život „Umirućeg labuda“ se završio u hotelskoj sobi u Hagu, a veruje se da su njene poslednje reči bile „Spremite mi kostim labuda“. U skladu sa baletskom tradicijom, na dan kada je trebalo da nastupi, predstava je održana kako je planirano a reflektori su osvetljavali krug na pozornici gde je trebalo ona da se pojavi.

Ana Pavlova će ostati upamćena kao najveća balerina dvadesetog veka, najelegantniji labud scene i osoba koja je zaslužna za popularnost baleta u čitavom svetu. Govorila je da uspeh za nju nije aplauz već zaovoljstvo koje oseća kada neko shvati nečiji ideal, a njene pokrete, talenat i emocije je publika uvek shvatala.

 

http://portalmladi.com/ana-pavlova-drugo-ime-za-eleganciju

[Снежана]

Rudolf Nureyev − kralj baleta i raskalašnosti

Na današnji dan 1938. godine, rođen je Rudolf Nurejev (Rudolf Nureyev), baletan tatarskog porekla, prozvan kraljem klasičnog baleta 20. veka. Njegov doprinos baletskoj umetnosti je ogroman, a njime je inspirisano nekoliko knjiga i filmova.

 

Rudolf Nurejev © Foto: 6yka.com

Rudolf Nurejev je izjavio da rođenje smatra najromantičnijim momentom u svom životu. Zapravo, on je rođen na dugačkom putovanju iz Moskve za Vladivostok, gde je njegova majka išla ocu u posetu. Rudolf Nurejev rođen je u Irkutsku, kao dugo očekivano muško dete.

Njegova porodica živela je u skromnim uslovima, a prvi dodir sa pozorištem Nurejev je imao kada je majka njega i njegove sestre uspela da uvede na baletsku predstavu sa samo jednom propusnicom. Očaran pozorištem i plesom, postao je član školske folklorne sekcije, odakle su ga uputili na Lenjigradski teatar, koji je tada bio nadaleko čuven po baletskoj školi. Bio je ambiciozan i perfekcionista i na kraju ostvario svoje snove, a, od Lenjingradskog teatra, njegova karijera išla je uzlaznom putanjom.

Foto: pinterest.com

U Rusiji tog vremena, život nije bio lak, a za Nurejeva je postao još teži kada je počelo da se priča o njegovoj homoseksualnosti. Zbog opasnosti po život, Nurejev je 1961. godine zatražio politički azil u Francuskoj i tada Zapad otkriva njegov neosporni talenat, a on otkriva zapad u svoj svojoj raskalašnosti. Voleo je sve ono što slava donosi i neretko iskorišćavao to što su ga u poznatim pariskim restoranima čašćavali obožavaoci. 

Opušten i promiskuitetan život, koji je vodio, ipak ga nije ometao u karijeri jednog od najvećih baletana dvadesetog veka. Bio je neumoran na probama, savršen na pozornici. Nastupao je u Kovent gardenu sa Margo Fontejn, za koju je izjavio da je najbolja partnerka koju je imao, ujedno i poslednja sa kojom je plesao 1988. godine, sa svojih 50 godina, dok je njoj bilo 69.

Foto: thecultureconcept.com

U Americi je, posle predstave u operi Metropoliten, bio pozvan na čaj kod Žakline Kenedi, tadašnje prve dame, sa kojom je ostao u dobrim odnosima. Družio se sa mnogim poznatim ličnostima, ali je pravim prijateljima smatrao samo one koji su bili sa njim i pre nego što je postao poznat.

U privatnom životu je, prema svedočenjima njemu bliskih, bio narcisoidan i egoističan, često težak za saradnju, a od partnera i ostalih igrača uvek je tražio maksimum.

Foto: aurelie-dupont.tumblr.com

U Rusiju se vratio samo jednom, uz dopuštenje Mihaila Gorbačova, da vidi majku na samrti. To je bilo 1987. godine, kada je bio proslavljeni plesač, reditelj i koreograf najuspešnijih baletskih prestava i direktor pariške opere, a glumio je i u nekoliko filmova.

Način života i mnogobrojni partneri ipak su uzeli danak – Nurejev je osamdesetih godina saznao da je HIV pozitivan. Trudio se da se na to ne obazire, nastavljao je da pleše i putuje, međutim, oslabljeni imuni sistem je izazivao probleme, tako da je jednom prilikom plesao čak i sa kateterom posle operacije bubrega.

Foto: misswallflower.tumblr.com

Poslednji put kada se pojavio u javnosti bilo je 8. oktobra 1992. godine, u pariškoj operi, na premijeri predstave Bajadera, iste one koja ga je 1961. vinula u zvezde na istim tim daskama. Međutim, bio je toliko slab da cveće koje je publika bacala na pozornicu nije mogao da podigne. Tada je primio i visoko francusko državno odlikovanje L'ordre des arts et des lettres.

Umro je 6. januara 1993. godine, nakon dvodnevne kome, zbog otkazivanja srca. NJegova zaostavština ogleda se u ogromnom doprinosu baletskoj umetnosti, kako na ličnom primeru tako i kroz režiju i koreografiju, ali i kroz fond za talentovane mlade plesače, koji su, prema njegovim željama, osnovali njegovi prijatelji nakon što je preminuo. 

Izvor: gloria.rs, gayecho.com.

•  

[Јелина]

 

[Јелина]

[Zayron]

Slezski plesovi sa češko-poljskog pograničja, ostravska i tješinska, Slezsko (sjevrna Morava)

ZR Błędowice: Wiązanka tańców śląskich na Balu Śląskim

 

 

 

Moravské tance, moravski plesovi - proba

ZR Błędowice: tance slezské, lašské a valašské XV Všesokolský slet 2012 zkouška

[Плутон]

[Рапсоди]

  On 26. 11. 2015. at 18:15, Плутон рече

Предивно 

[Zayron]

VIDEO sa FB:

https://www.facebook.com/UzivoSaBalkanskihUlica/videos/1207116485970642/

[Ayla]

[Јелина]

[Снежана]

Anderground svet ilegalnih balerina u Iranu

 

 

 

 

Ples je ilegalan u ovoj bliskoistočnoj zemlji, ali to nije zaustavio buntovne profesore i studente da časove baleta drže u tajnosti.

Adu sam prvi put upoznala na jednoj žurci na krovu u Amsterdamu. Krenule smo ka stolu sa posluženjem. Nismo želele da bilo kome predamo svoju savršenu poziciju sa koje smo imale odličan pristup pomfritu i pogled na pijane turiste, tako da smo počele da ćaskamo jedna sa drugom.

Ada je IT stručnjak iz Irana. Ispričala mi je priču o moralnoj policiji sa kojom se suočavala u Teheranu kao tinejdžerka. Jednom je pobegla u najbližu radnju misleći da će tako pobeći policiji – ubrzo je shvatila da su je pratili.

- Proveravali su nam lak na noktima, da nije previše svetao i primamljiv. Svako od njih je imao drugu ideju o tome šta može da napali muškarca, tako da je bilo teško pretpostaviti kako će reagovati. Znala sam da im se ljubičasti lak sigurno neće dopasti i zato sam utrčala u prodavnicu. Vlasnica prodavnice me je videla i otvorila mi zadnja vrata. Istrčala sam u dvorište iza prodavcnie, a ona je policiji rekla da me nije videla, ispričala mi je Ada.

- Zvuči mi kao priča koju bi mi ispričao neko iz francuskog Pokreta otpora, kažem joj.

- I jeste bio pokret otpora! Nosile smo rukavice da bi sakrile ruke, imale smo gomilu trikova da ne bi provalili koliko šminke imamo na sebi. To nam je vlast radila. Zbog njih smo imale osećaj da je lakiranje noktiju jako buntovnička stvar. Nateraju te da brineš o tako malim stvarima, kako ne bi imala vremena da razmišljaš o velikim, kaže.

Šest meseci nakon našeg prvog susreta i razgovora, Ada mi je poslala mejl iz Teherana. Upravo je završila prvi čas baleta. Bila je presrećna. Ispričala mi je da je tajno pratila sve lokalne novine tražeći "pravu reklamu", pratila je i online oglašavanja, zvala razne misteriozne brojeve da bi na kraju uspela da pronađe tajne časove baleta.

 

 

Ples je ilegalan u Iranu. Pre revolucije 1979. godine, zemlja je ulagala novac u umetnost, naročito programe igranja koji su obuhvatali igre sa elementima tradicionalnih plesova sa plesom zapadnih zemalja, poput beleta. Kada je svrgnuta Šahova vlada, ples je proglašen grehom. Iranski nacionalni balet je raspušten 1979. godine, a nedugo zatim, balerine i baletani su napustili zemlju.

Njihove kolege koje su ostale u zemlji, imale su nekoliko izbora – odustati od posla kojim se bave celog života i naći drugi način da plate kiriju. Ili otići iz Irana i igrati negde drugde (iranski Les Ballets Persans trenutno igraju u Stokholnmu), ili da ostanu u Iranu i uz pomoć vrdanja, mita i prkosa nastave da igraju.

Ada je imala 20 godina kada je prvi put otišla na čas baleta. Sada ima 28.

- Ne volim da rizikujem i nikada nisam bila član nijedne ilegalne partije na fakultetu. Ali, časovi baletu su vredni rizika, kaže mi.

Nije samo ples zabranjen u Iranu. Svaka muzika koja telo mami da se sponatano pokreće smatra se grešnom.

- U redu je dok god ne uživaš u njoj. Onog momenta kada zaplešeš i počneš da uživaš u tome, to je greh, kaže Ada.

Kao neko ko dolazi iz malog grada u Engleskoj i ko je opsednut malim devojčicama obučenim u kratke baletske haljine koje se klate uz Labudovo jezero, teško mi je da zamislim balet kao rizičnu ili ilegalnu aktivnost. Dok sam se ja žalila mami da želim crvene, a ne roze baletanke, Ada je morala da krije od svojih roditelja da ide na časove baleta. Da su saznali, roditelji bi joj zabranili da ide na časove, naročito ako bi saznali da profesori nisu platili dobar mito i time sprečili rizik da budu uhapšeni zajedno sa profesorima, što bi za Adu značilo izbacivanje sa fakulteta.

 

 

Pravim baletanke. Niko ne može da mi zabrani da pravim baletanke.

 

 

Časovi se ovih dana održavaju u podrumu napuštene bolnice, poslovnim prostorima ili u kućama profesora. Obično profesor sam daje ritam učenicima -ne žele da rizikuju puštanjem muzike, često se desi da ih neko od komšija prijavi policiji.

Adin najstariji profesor Azar mi je ispričao o konstantnim strahovima od policijske intervencije.

- Uvek postoji šansa da će policija upasti i pohapsiti nas. Uvek govorim studentima da ne mogu da im garantujem sigurnost. Trudim se da budem veoma oprezan. Primam samo studente koje dobiju preporuku studenta sa kojima sam već radio. Ne pokušavam da popunim sva mesta reklamiranjem, kao što to rade neki profesori, kaže.

Reklamiranje časova je veoma delikatan čin balansiranja – premalo promocije i nećeš imati dovoljno studenata, previše reklamiranja i privući ćeš pažnju pogrešnih ljudi. Džesi, koja će uskoro postati profesorka, se priseća balansiranja sa reklamiranjem koje je izvodio njena nekadašnja mentorka.

 

 

 

- Bila je veoma oprezna, ali, nekoliko puta je dobila poziv od ljudi iz vlade. Zvali su je ljudi koje direktno kontroliše Ajatolah Ali Hamnej ( vođa nacije). Zvali su je da izvodi iranski folklorni ples ili negde u inostranstvu, ili u ambasadama drugih zemalja u Iranu. Nudili su joj dobre pare, ali nije prihvatila, kaže.

Njena mentorka je na kraju napustila Iran i nastavila da predaje u inostranstvu, a Džesi je preuzela studente u Iranu i poput mentorke nastavila da odbija sočne predloge vlade.

I dok je revolucija iz 1979. označila kraj karijere mnogih igrača, stvorila je neobične prilike za ljude poput Nasrina, mladog igrača koji je, skoro sasvim slučajno, postao jedini dobavljač baletanki za ceo Teheran. Pre revolucije, profesionalni i igrači amateri su baletanke nabavljali sa raznoraznih mesta, mogli su da biraju - od jeftinih i raznobojnih do baletanki visokog kvaliteta. Tridesetpet godina kasnije, obućari u Teheranu su počeli da proizvode drugu vrstu obuće, prestali da rade ili se preselili. Nasrin svoj rad reklamira na Instagramu i prilično je filozofski nastrojen prema rizicima koje reklamiranje donosi.

- Ja pravim baletanke. Ne mogu da zabane pravljenje obuće. Postavljam fotografije na svoj Instagram profil i imam određenu publiku. Neki od prijatelja su me pitali kakve su to cipele kada su ih videli prvi put. Nisu prepoznali da su to baletanke, kaže.

 

 

Vlast i dalje govori da je ples greh i da ne smemo da plešemo, osim ako ne podmitite nekoga, onda možete da plešete, ali samo ako to držite u tajnosti.

 

 

Nasrinov stav je eho nedavnih dešavanja na plesnoj sceni Teherana. Kada je Ada počela da ide na časove plesa, ljudi su bili daleko zabrinutiji zbog mogućeg hapšenja. Sada mi kaže da su već ušli u rutinu i uspostavli neki ritam sa policijom.

- Vlast i dalje govori da je ples greh i da ne smemo da plešemo, osim ako ne podmitite nekoga, onda možete da plesšete, ali samo ako to držite u tajnosti, kaže.

 

 

 

Plesači i dalje moraju da drže u tajnosti da idu na časove plesa čak i kada su članovi porodice u pitanju, profesori i dalje ne puštaju muziku, već udaraju ritam na suvo, a proizvođači cipela ostaju malobrojni. Ali, prilika za ples je sve više – iako je zabranjeno da žene plešu pred muškracima, dozvoljeno je da plešu pred drugim ženama.

Džesi objašnjava da su se stvari promenile od kada je izabran predsednik Hasan Rohani 2013. godine.

- Ima mnogo šansi za ples, ali traže mnogo novca. Moramo da platimo ogrome sume novca da bi igrali. To dođe malo više od 6 i po hiljada dolara po izvođenju. To je mnogo novca, kaže.

Postignut je neformalni konsenzus nakon decenija žongliranja između fundamentalnog islama i odbojnosti iranske javnosti da okarakteriše ples kao greh – možeš da plešeš ako platiš. Kada se vratila iz Teherena, Ada me podseća da je napredak, ipak, jako spor.

- Ova nova šema, plati i igraj, deluje kao napredak iranskim igračima, ali po njoj, režim je taj koji profitira zbog toga što nemamo jasne granice o tome šta je legalno a šta nije, kaže.

- Zato je teško tražiti im bilo šta i većina ljudi živi sa ograničenjima pokušavajući da se drži što dalje od bilo kakve opasnosti. Dvosmislenost i strah su najlakši način za kontrolisanje ljudi, kaže.

Ima nečeg iskonski smešnog u ideji da je soba puna sedmogodišnjih devojčica koje vežbaju balet Bajadera greh. Ali, dok god vlast ne odluči drugačije, Ada i njeni plesni partneri svako javno igranje vide kao pobedu u bitkama koje vode sa ciljem da balet održe u životu u Iranu.

 

http://www.vice.com/rs/read/anderground-svet-ilegalnih-balerina-u-iranu

 

 

[Zayron]

Ostravička - Frýdek-Místek. 18. Mezinárodní folklorní festival FRÝDEK - MÍSTEK 2012, moravski ples

 

 

 

 

25 - Hore Stražu, splet momačkih i djevojačkih moravskih plesova

 

 

 

 

22 - Starodavny, moravski djevojački ples

 

 

 

 

19 - Hulan, moravski vojnički ples

 

 

 

 

FS Gymnik - Lašsko, moravski djevojački plesovi