Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (први део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1108, Рубрика Духовност У 19. веку током јачања српске световне интелигенције и елите у Аустрији односно Аустроугарској, као и стварања световне интелигенције и елите у Србији, постало је актуелно и питање високог образовања српског свештенства.

Иако су у Сремским Карловцима и Београду радили на отварању српских богословских факултета и духовних академија, ова идеја реализована је тек у уједињеној држави Срба и Југословена након Првог светског рата. Српски теолози су високо образовање дотле углавном добијали на духовним академијама у Кијеву, Москви и Петрограду, православним богословским факултетима у Черновцима и Атини и Старокатоличком факултету у Берну.

Први Срби су почели да се образују у „руским вишим духовним школама“ крајем 17. века. Срби из Карловачке митрополије су се у 18. веку школовали у руским духовним академијама. Ове високе школе су и у 19. веку привлачиле младе Србе из Аустрије и Аустроугарске жељне теолошког образовања и биле су њихова главна дестинација све до отварања Православног богословског факултета у Черновцима 1875. године, градићу који се налазио на ивици Аустроугарске, недалеко од границе са Русијом. Овај богословски факултет, на коме су се школовали и Срби, служио је углавном за образовање руских и румунских поданика Аустроугарске. Мађарски министар културе барон Трефор Етвеш је 1870. предложио да се на Универзитету у Будимпешти оснује православни богословски факултет, али од овога није било ништа. Срби из Аустроугарске студирали су крајем 19. века и почетком 20. века и на Православном богословском факултету у Атини. Почетком 20. века српски студенти из Аустроугарске су, заједно са студентима из Србије, уписивали и Старокатолички факултет у Берну.

Млади богослови из Србије су организовано послати на студије теологије у Русију 1846. године. Руске духовне академије су у наредним деценијама остале најпривлачније школе за теологе из Србије. Студената из Србије било је на Православном богословском факултету у Черновцима и на Православном богословском факултету у Атини. Грчка, као и Енглеска, постају важније дестинације за српске студенте теологије након слома Царске Русије. Српских студената теологије било је и другде. У иностранству су високо теолошко образовање стицали и Срби из Црне Горе и Босне и Херцеговине. Неки српски теолози који су студирали у Русији одлазили су на додатно теолошко усавршавање на немачке протестантске факултете.

Разнородност теолошких факултета и духовних академија на којима су се образовали Срби је поред многих драгоцености имала и понеку ману. Искуства која су стизала из разних високих школа требало је уједначити и прилагодити потребама Српске Православне Цркве ради образовања теолога и вероучитеља. Тиме је додатно сазревала идеја о оснивању једне или више високих школа Српске Православне Цркве.

Изузетно је важно и да је шест ректора Лицеја, Велике школе и Универзитета у Београду имало богословско образовање. Константин Бранковић је био ректор Лицеја и Велике школе, Гаврило Поповић и Сава Јовшић ректори Лицеја. Сва тројица су завршила Карловачку богословију. Ректори Велике школе Алимпије Васиљевић и Пантелија Срећковић завршили су Духовну академију у Кијеву. Чедомиљ Митровић, ректор Универзитета у Београду, завршио је Духовну академију у Москви. Српски теолози су, дакле, са колегама из осталих струка, утемељили високо школство српског народа.

Питање православне теологије у високом школству Србије отворено је средином 19. века. Иако је о овој теми расправљано током наредних педесетак година, и иако су позитивно мишљење о отварању високе теолошке школе на београдском Лицеју и Великој школи давали представници власти, научници и стручњаци, богословске студије нису отваране чак ни када се чинило да се налазе на дохват руке.

Политичке борбе, ратови, каткад веома лоши односи државног и црквеног врха, промена српских династија и друге прече државне бриге несумњиво су утицали на дуго пролонгирање оснивања високе теолошке школе у Београду. Делимично је на кашњење богословског факултета утицао и однос Православне Цркве у Краљевини Србији (Српска Црква) према овом питању. Врх Српске Цркве је на размеђу два века изражавао дилему према статусу високог теолошког образовања: да ли ће оно бити организовано као богословски факултет у оквиру Велике школе или Универзитета, те да ли ће бити духовна академија са или без институционалних веза са другим београдским факултетима. Законом о Универзитету из 1905. године постигнуто је наизглед компромисно решење којим су присталице духовне академије ипак однеле привремену победу над богословским факултетом, али пирову победу јер духовна академија није установљена иако је то поменутим законом било предвиђено.

Погледајмо прво како су изгледале расправе о високим богословским студијама у Србији крајем 19. и почетком 20. века, какво су решење предлагали професори Велике школе и какав је био однос јавности према овом важном просветном питању.

Аустрофилска политика кнеза, а потом краља Милана Обреновића довела је 1881. до свргавања Митрополита Михаила Јовановића, поглавара Српске Цркве, и до поделе црквене јерархије. Након абдикације Милана Обреновића Митрополит Михаило се 1889. вратио из Русије и заузео је своје место на челу Српске Цркве. Успостављена је канонска јерархија. Међутим, све до смрти Митрополита Михаила 1898. није дошло до помирења две групе епископа који су током осамдесетих година биле у сукобу. До измирења јерархије дошло је средином фебруара 1898. пошто је за новог Митрополита Србије изабран Инокентије Павловић. Поред унутрашњих сукоба Српску Цркву и друштво су на прелому векова додатно слабиле сталне смене српских влада.

У ово време је дошло и до објективног сагледавања кризе богословског школства у Србији. Српски свештеници модернијих погледа су почетком последње деценије 19. века били сасвим уверени да се грађанство одаљило од Цркве јер је постало образованије од градског свештенства. Решење за овај проблем видели су у озбиљној реорганизацији црквеног школства и напуштању застарелог уређења Београдске богословије која је нудила оскудно образовање. Предлагали су да се поред средњег установи и више или високо теолошко образовање. Избегавање овакве реорганизације сматрано је штетом за „напредак Српске Цркве и државе“ која ће онемогућити да српски грађани у црквама слушају добре беседнике „с вишим образовањем и већом научношћу и даром“, какве у неким црквама слушају „најинтелигентнији и најобразованији грађани, нпр. Париза и Лондона“.

Проблем је, дакле, уочен и времена за одуговлачење било је све мање. У Српској Цркви су били сигурни да им образовање у старој Београдској богословији не даје ваљане кандидате за студије теологије и због тога је извршена реформа средњошколског образовања. Црква је укинула стару Богословију и основала нову. Упис ученика у нову деветогодишњу Богословију Светог Саве у Београду, која је требало да унапреди црквено школство, почео је 1900. године. Митрополит Михаило је ову школу осмислио према руском примеру. О озбиљној организацији теолошких студија тек сада је могло бити речи.

 

 

 

Наставиће се...

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (други део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1109, Рубрика Историја Митрополити Михаило и Инокентије су сматрали да је оснивање духовне академије боље решење од богословског факултета. Обојица епископа су студирали на Духовној академији у Кијеву и ова чињеница је знатно допринела да околности око решавања статуса високог теолошког образовања и у Србији крену ка фаворизовању концепта духовне академије. Митрополит Михаило је, иначе, имао намеру да најбоље моделе руског богословског школства пренесе у Србију.

Врло утицајни Архимандрит Нићифор Дучић је, пак, сматрао да у Србији због недостатка адекватног наставног кадра нема услова за стварање духовне академије и да свршене богослове треба слати у Русију. Нема сумње, дакле, да је црквени врх крајем 19. и почетком 20. века био склон концепту духовне академије.

У Просветном гласнику из јуна 1899. забележени су преговори Комисије за израду пројекта закона о претварању Велике школе у универзитет и представника Српске Цркве, који су одржавани крајем марта и почетком априла 1899. Црквена делегација коју су чинили ректор Београдске богословије Архимандрит Кирило и наставници ове школе Стеван Веселиновић, Петар Протић, Стеван Димитријевић и др Чедомиљ Митровић дошла је неусаглашеног мишљења. Архимандрит Кирило и Стеван Веселиновић били су на почетку разговора за оснивање духовне академије. Кирило је доцније пристао на оснивање богословског факултета који би формом више био налик духовној академији него универзитетском факултету. Веселиновић је неозбиљно предложио да се Философски факултет стави под управу Српске Цркве и на њему изучавају теолошки предмети. Петар Протић и Стеван Димитријевић су били за оснивање богословског факултета, а овај други је мислио да факултет треба да буде под црквеном управом. Нема података о чему је говорио Чедомиљ Митровић (он је, видећемо доцније у тексту, имао једну од најважнијих улога у оснивању Православног богословског факултета на Београдском универзитету 1919. године).

Чини се да су Комисија и црквена делегација могле да усагласе ставове о споразумном именовању професора богословског факултета од стране Министарства просвете и Српске Цркве, али нису могли да се договоре да богословски факултет уписују и матурирани гимназисти. Иако је у Комисији уочено „неслагање“ са црквеном делегацијом, мишљење председника Комисије Стојана Бошковића „да опадање религиозности код нас долази поглавито од недовољне богословске спреме наших свештеника“ пресудило је да Комисија 6. априла 1899. донесе начелну одлуку о оснивању богословског факултета. Према Просветном гласнику видимо да представници Српске Цркве на састанцима са Комисијом нису наступили јединствено. У црквеној делегацији је било неслагања око карактера високе теолошке школе, а неслагања са Комисијом око других питања била су још наглашенија. Врло је значајна и чињеница да је Комисија своју одлуку донела због „опадања религиозности“ у народу.

Весник Српске цркве је у априлу 1899. објавио како разговори о оснивању богословског факултета нису текли глатко: „Комисија за проучавање питања о подизању наше Велике Школе на универзитет“ је „са изасланицима високопреосвећенога господина Митрополита водила реч о томе: под каквим условима или погодбама, да се отвори Теолошки факултет. У почетку је ово питање изашло на извесне тегобе, које су на другој седници отклоњене. И тако је сада у изгледу, да ће се отворити Теолошки факултет на универзитету Краља Александра I. под оним условима, које предлаже црква“. У чланку Весника Српске цркве нема речи о неслагањима у црквеној делегацији која уочавамо у Просветном гласнику. Кроз писање Весника Српске цркве и Просветног гласника већ тада можемо да наслутимо дуално решење (које је озваничено у Закону о Универзитету из 1905. године) о богословском факултету као духовној академији. Но, разговори и расправе далеко да су били окончани.

Професор Техничког факултета Велике школе др Богдан Гавриловић је на седници Комисије за израду предлога о оснивању Универзитета одржаној 27. октобра 1902. рекао како „сумња да би се одмах могао отворити и Теолошки факултет. За њега не би било у први мах ни професора ни ђака. Корисније је стога установити претходно једну Академију која би се постепено претворила у факултет“. Комисија је на истој седници једногласно усвојила предлог да у састав будућег универзитета уђе и богословски факултет, с тим што статус није прејудициран. За прецизирањем тада и није било потребе јер је према мишљењу Академског савета Велике школе богословски факултет требало „поступно отварати“.

Крајем 1902. године професори Велике школе су се успротивили Предлогу закона о Универзитету који је израдио Академски савет јер „медицински факултет никако и не помиње, а отварање богословског факултета одлаже на неизвесна времена“. Сматрали су да Универзитет не може бити потпун само са Философским, Правним и Техничким факултетом. Професори су у представци Народној скупштини и Министарском савету написали да је богословски факултет потребан Српској Цркви јер „свештеници српског народа немају завода за своје највише стручно образовање у својој средини, него га морају тражити по туђини, а то је веома штетно, баш и онда, ако то чине у чисто православним теолошким факултетима другог ког племена, нпр. у руским, грчким и румунским.“ „Још горе је ако су наши богослови приморани, да уче у теолошким факултетима друге које вере. Таких примера, на жалост, има доста, нарочито у последње време.“ „Теолошки факултет потребан нам је и с обзиром на наше домаће прилике. Већ је крајње време, да наше свештенство подигнемо на виши степен стручног, научног, па и општег образовања, како би у народу што боље вршило своју узвишену задаћу.“

Примећујемо, дакле, оновремено уверење да нема кадрова ни за професоре ни за студенте богословског факултета. Да би у десетогодишњој перспективи обезбедила студенте, Српска Црква је реформисала своје средњошколско образовање. Видимо да је део академске елите уважавао ову реалност, али и да је део сматрао како национални и политички разлози треба да превагну ка оснивању богословског факултета. Сви ови аргументи, укључујући и дилему да ли богословски факултет треба да има ранг једнак осталим факултетима или да буде духовна академија са посебним статусом, остали су актуелни и касније. Питање богословског факултета није решено ни крајем 1902. ни 1903. године. Тешке политичке прилике изазване сменом династија у Србији потисле су много шта у други план. Прерастање Велике школе у Универзитет, а самим тим и оснивање Богословског факултета, ушло је поново у процедуру 1904. године.

 

 

Наставиће се...

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (трећи део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1110, Рубрика Историја На септембарским изборима за Народну скупштину 1903. године победу су остварила два радикалска крила добивши укупно 90% гласова.

Народна радикална странка је освојила 75, Самостална радикална странка 66, Либерална странка је освојила 17 посланика, а Напредна странка и Социјалдемократска странка по једног. Две радикалске струје чиниле су коалициону власт у два владина мандата до новембра 1904. године, а потом је нову владу са Николом Пашићем на челу оформила Народна радикална странка. У време овог Министарског савета и истог састава Народне скупштине коначно је отворен Београдски универзитет.

Предлог закона о Универзитету је пре уласка у скупштинску процедуру одобрио Државни савет, а по овлашћењу краља Петра Карађорђевића предлог је 15. децембра 1904. представљен Народној скупштини. Затим је о Предлогу закона о Универзитету позитивно мишљење дао надлежни Одбор који је за свог известиоца одредио једног од лидера Самосталне радикалне странке Љубомира Стојановића. Након што је прихваћен у Законодавном одбору, Предлог закона о Универзитету је упућен на разматрање посланичком клубу владајуће Народне радикалне странке. Тек пошто је тамо одобрен стигао је у фебруару 1905. посланицима на претресање.

Богословски факултет је требало да буде установљен чланом 4. „као самостална Духовна Академија, по нарочитом закону“. Расправа о Предлогу закона о Универзитету је почела 7. фебруара 1905, а Народна скупштина га је усвојила 19. фебруара 1905. Од 117 присутних посланика чак 110 је гласало за Закон о Универзитету. На снагу је ступио 27. фебруара 1905. У Закону о Универзитету је остао и предложени члан 4. у неизмењеном облику. Током посланичке расправе питање оснивања богословског факултета је углавном узгредно дотицано. Но, на мишљења тројица дискутаната се ипак мора обратити пажња.

Министар просвете и црквених послова Андра Николић је 7. фебруара 1905. током говора у Народној скупштини поводом разматрања Предлога закона о Универзитету рекао: „Односно факултета богословског ствар стоји с једне стране лакше, а с друге стране теже. Што се тиче оснивања богословског факултета, нема тешкоће у погледу новчаних средстава као у медецинском факултету и с те стране могли бисмо овај факултет и раније установити. Он ипак није одмах установљен, и у почетку закона, где се говори о факултетима, каже се: да ће се богословски факултет основати као духовна академија по нарочитом закону. Та одредба има свој нарочити разлог који ћу вам у кратко објаснити, и који је у том што богословски факултет не може бити у предавању потпуно слободан. Питање вере има једну финоћу, која се не може потпуно да сложи са слободом у предавању. И ако је учење наше православне вере слободно, много слободније него нпр. католичко, ипак има основанога разлога да се богословска предавања морају тако уредити да ту и црквена управа задржи свој утицај. Због тих финоћа и такових разлога ми смо се задржали на томе, да доцније богословски факултет уредимо.“ Министар је, дакле, потпуно подржао став дела врха Српске Православне Цркве да јој је потребна духовна академија, а не богословски факултет равноправан осталим факултетима на универзитету. Ово је, наравно, био и став Министарског савета.

Истим поводом известилац о Предлогу закона о Универзитету Љубoмир Стојановић је говорио: „Има још једна особина овога пројекта, а то је да се садања Велика Школа са проглашавањем Универзитета рашири у прави Универзитет. И данас има Универзитета на страни, који немају све факултете. Овим се поставља услов да се то прошири тиме, што ће се на философском одсеку установити један пољопривредни одсек, апотекарски курс, и може се установити катастарски курс; а спремаће се и за отварање богословског факултета, који се сада не установљава не зато, што немамо чиме, него због тога што немамо ученика за тај факултет, пошто садања богословија ‘Св. Саве’ нема свршених ученика, који би могли слушати тај факултет, (а познато вам је, да је стара богословија укинута)“.


Током ватреног говора против Митрополита Инокентија, посланик Алекса Ратарац је говорио о протекцији којом су неки богословски кандидати одлазили на школовање у стране духовне академије. Нарочито је у том смислу поменуо школовање Митрополита Инокентија у Русији. Ратарац је Инокентија сматрао неквалитетним богословом и епископом. На крају свог обраћања је рекао да се такве грешке у одабирању кандидата за богословске студије не би могле десити на Београдском универзитету чијем је оснивању дао своју подршку. Овај говор је могао бити схваћен и као мишљење против духовних академија, иако му је главни циљ био да оцрни Митрополита Инокентија кога је Ратарац, иначе, презирао. Оптужио га је да је Српску Цркву начинио слабом и „онеспособљеном за сваки озбиљан задатак у друштву“.

Београдски леволиберални дневни лист Политика се убрзо критички осврнуо на излагање министра Андре Николића који је упитан „којим се путем решила ствар у корист Духовне Академије“ под старатељством Светог Архијерејског Сабора и да ли је у питању била „закулисна радња“ јер, према Политици, о овом питању није било консултација са угледним српским теолозима. Министар је упозорен да није уважио разлику између теологије као науке и религије. Наглашено је да су за лоше стање у црквеном образовању управо криви бивши студенти духовних академија који, иначе, „не показују Бог зна какав успех на пољу теологије“. Закључено је да се ове грешке могу исправити само оснивањем богословског факултета на универзитету. И према београдском дневном листу Правда, који је био близак тада слабим напредњацима, оснивање универзитета у Београду било би погрешно без богословског факултета јер „за један српски универзитет он је много важнији од медицинског, већ и због наших националних задатака“.

У исто време када је реаговала Политика, уследио је изненађујући чланак у Гласнику Православне цркве у Краљевини Србији, званичном органу Светог Архијерејског Сабора. У њему није било ничег од наклоности духовној академији. Напротив. Подржано је писање Политике и наглашено да су одржана „два састанка професора и кандидата богословља, на којима је утврђено да је теолошки факултет за Србију у свему кориснији од Духовне Академије, и да за то треба настати код меродавних чинилаца, да се Духовна Академија ни у ком случају не установљава. Међутим, како ће се установа овог факултета извршити нарочитим законом, ми се надамо да ће г. Министар при изради закона имати у виду поглавито ове две ствари: да је Духовна Академија у опште католичка установа, са неправилним задатком да ограничава слободу наставе, више него што то regula fidel тражи, – и да је она, као интернат, с великим бројем професора, онемогућена у Србији већ зато, што врло скупо стаје“.

Овако изнет став је свакако врло интересантан. Ради се о реакцији српских теолога, чије је мишљење Политика призивала, али откуд он баш сада, тек пошто је Закон о универзитету усвојен? Можемо да понудимо најприближнији одговор. Од јануара 1905. здравље Митрополита Инокентија се погоршавало и водећа позиција у Српској Цркви све више је припадала Епископу шабачком Димитрију Павловићу, најстаријем владици по посвећењу, који је након Инокентијеве смрти у мају 1905. преузео администрирање Београдском митрополијом, а ускоро постао и митрополит.

 

 

Наставиће се...

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (четврти део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1111, Рубрика Историја Националне разлоге за оснивање богословског факултета, поменуте у Правди, објаснио је две и по деценије касније (1930) прота Стеван Димитријевић, први декан Православног богословског факултета у Београду. Он је писао да је 1905. „један од тих важних разлога“ био да се на „свеучилишту Пијемонта онда разједињеног народа нашег, у престоници Србије“ омогући „више духовно образовање или добијање научног степена и за свршене ученике православних богословија свију крајева наших: Богословије у Сремским Карловцима, Београду, Цетињу, Призрену, Задру и Сарајеву“. Он је још рекао да је у то време идеја о оснивању богословског факултета имала подршку српске јавности.

Ипак, што се богословског факултета као духовне академије тиче, члан 4. Закона о Универзитету из 1905. остао је само „мртво слово на папиру“. У прилог томе иде и чињеница да је Весник Српске цркве „отварање Српског универзитета“ пропратио хвалоспевним чланком, али занимљиво је да у њему ни богословски факултет ни духовна академија нису поменути. Но, иако је недостатак студената био јавнији разлог, онај други, исто тако важан разлог за оклевање с оснивањем богословског факултета био је недостатак професорског кадра. У наредним годинама су с других факултета Београдског универзитета стизале такве примедбе.

Једна чињеница која је помињана током скупштинске дискусије 1905. године завређује нарочиту пажњу. Посланици Народне скупштине Србије су исказивали бојазан од јачања културног и научног утицаја Софије и Загреба и сматрали су да треба одговорити хитним оснивањем универзитета у Београду. Алекса Жујовић је током дебате рекао да београдску Велику школу што пре треба подићи у степен универзитета јер „на Балкану биће будућност онога народа, који буде културно јачи“. Светислав Симић је на сличан начин упозорио да су Бугари и Хрвати (а ови други „не живе потпуно слободним животом“) основали универзитете и да Бугари већ примају студенте из крајева на које претензије полажу и Србија и Бугарска. Томе је још додао: „Зар Србија, која се жртвама својих синова ослободила ропства, после 100 година самосталног живота да дочека да се око ње отворе две такве институције, а она да је нема“.

Србија је 1905. године добила свој Београдски универзитет и тиме се изједначила са Бугарском (чија је Велика школа 1904. године прерасла у Софијски универзитет) и „неслободном“ Хрватском (која је 1874. добила модерно Загребачко свеучилиште). Требало је да се „потпуност“ Београдског универзитета надаље оствари оснивањем богословског и медицинског факултета. Што се овог првог тиче, управо је ривалство са Хрватима и њиховим Загребачким свеучилиштем довело до његовог убрзаног оснивања у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године. Но, до овог момента идеја стварања богословског факултета у Београду пролазила је свој трновит пут.

Обнављање разговора о богословском факултету морало је да сачека новог београдског Митрополита Димитрија Павловића који је на црквени трон Србије ступио у августу 1905. године. За разлику од двојице својих претходника, Митрополит Димитрије је студирао филологију на београдској Великој школи, а затим је студирао и словенску филологију и књижевност у Паризу. У његово време околности су почеле да иду, не без отпора, у прилог оснивању богословског факултета равноправног свим осталим факултетима у саставу Београдског универзитета. Средином 1906. Гласник је објавио беседу проф. др Франца Шиндлера о положају и значају теологије и теолошког факултета на универзитетима Запада. Овај чланак је био подршка и оснивању богословског факултета на Београдском универзитету. Стара питања поново су отворена 1907. године.

Крајем јануара 1907. Гласник је објавио чланак у којем је изложена визија богословског факултета на Београдском универзитету. Заслуге за стратегију образовања будућих професора овог факултета на страним високим школама приписана је Митрополиту Димитрију. Постојала је дилема да ли у иностранство слати гимназисте или богослове, а у Цркви су још сматрали да би професори богословског факултета требало да буду свештеници или калуђери. Ови професори би били под „надзором и старањем“ Светог Архијерејског Сабора, а „уређење факултета“ и „програм наука“ били би предмет договора Министарства просвете и Српске Православне Цркве. Речено је и да „финансијске прилике“ иду у прилог отварању богословског факултета који је сматран мањим трошком од духовне академије. Изнето је мишљење да „богословски факултет треба да буде отворен одмах, чим најстарији разред садашње Богословије изађе из школе“.

Један од најпозванијих људи за релевантно мишљење у том тренутку био је и ректор Богословије Светог Саве прота Стеван Веселиновић. Он и његова школа су, видели смо, имали обавезу да буду претходница богословског факултета. Веселиновић се у фебруару 1907. критички осврнуо на кашњење у имплементацији високог теолошког образовања: „Питање о вишој богословској спреми покренуто је код нас сувише касно, ако не и сасвим доцкан. Узроке томе закашњењу многи су налазили и налазе у нехату цркве за своју дужност, и државе – за своју државну веру“. Веселиновић је рекао да се често превиђају сви разлози који су довели „да стање богословске науке буде овакво какво је: незавидно, али не и сасвим очајно“.

Он је сматрао како је до 1885. „богословска настава“ била „у повоју; о некој стручности и вишем богословском образовању у земљи није се могло ни говорити, и ако се стално одржавао уобичајени али несистематичан начин одашиљања појединаца у руске више богословске школе“. То је било време када нико није „озбиљно помишљао на установу каквог богословског факултета или академије“.

Веселиновић је рекао како је, да би се богословска спрема побољшала, основана Богословија Светог Саве „да послужи за основу вишем богословском образовању“, а о разлозима за посртање богословског образовања је закључио: „Застој у развитку наше богословске науке трајао је дуго, и за то време, докле су Гимназије и Лицеј ишли непосредно својим циљевима, богословска наука је служила као оруђе српске националне политике. Она је несумњиво много заостала, не зато, што није имала, или не би могла имати фонда у себи за напредовање; него зато, што је дух времена од ње тражио такву службу, која није могла у пуној мери задовољити и политичко-национални и научни задатак“.

 

 

Наставиће се...

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (пети део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1112, Рубрика Историја У полемику о отварању богословског факултета се крајем марта 1907. укључила и Политика. Повод је било мишљење Филозофског факултета и Правног факултета да ради спремања наставног кадра за богословски факултет у иностранство не треба слати кандидате који су завршили стару Београдску богословију јер „им недостаје потребно опште образовање“. Оба факултета су предложила да се на ове студије у иностранство пошаљу матуранти гимназија „јер кад се уреди теолошки факултет, он се мора подвргнути под основне законе универзитета, међутим први услов за ступање на универзитет јесте матура. Сем тога сваки будући наставник тога факултета мора имати научни степен доктора“.

Суочен са болном чињеницом крајњег ниподаштавања црквеног образовања, Митрополит Димитрије је образовао теолошку комисију која је одбацила мишљење два београдска факултета. Митрополит је овој комисији истовремено поверио да одлучи „да ли је за наше прилике боље отворити духовну академију или факултет“. На крају, „мада су мишљења била подељена, ипак је решено већином да је према савременим научним потребама и нашим финансијским приликама могућно приступити одмах само отварању факултета“.

Пошто је било „начелно решено“ да се на богословски факултет као редовни студенти могу уписивати свршени ђаци Богословије Светог Саве, одлука о отварању факултета морала је у најбољем случају да сачека 1909. годину. Према Политици, у Министарству просвете и црквених дела су били вољни да 1909. године отворе богословски факултет. Српска Православна Црква је начелно прихватила мишљење Филозофског факултета и Правног факултета да предавачи на богословском факултету морају бити доктори наука, с тим што је напоменуто да у почетку то неће бити сасвим могуће.

На писање Политике обрушио се београдски Дневни лист који је заступао мишљење самосталаца. У овим новинама је средином априла 1907. објављено да „вера није наука, па јој онда и нема места на чисто научним заводима“. Додато је да Београдски универзитет не би смео „под својим кровом трпети теолошки факултет, те му тим давати научни карактер, на који он апсолутно нема права“. Према Дневном листу, једини оквир за високо теолошко образовање у Србији могао би бити нађен у виду духовне академије „где би требало учити зашто је вера још потребна, и да нам је вера непотребна ако свештеник својим понашањем рђаво утиче на своје парохијане“.

На молбу уредника Гласника Добросава Ковачевића, Дневном листу је одговорио др Чедомир Марјановић. Он је нагласио да иза писања Дневног листа против богословског факултета стоје неки професори Београдског универзитета и књижевници социјалистичке оријентације, који су приступили Самосталној радикалној странци. О њима је рекао да „мрзе религију, Бога, цркву и све оно што са вером стоји у вези. Мрзе зато што су се тим духом запојили још као социјалисти, ту су пак мржњу поцрпли на западу за време свога школовања, па за то мрзе и нашу цркву и нашу црквену историју и наше црквене претке и великане и т. д.“

Марјановић је додао да школе „уливају симпатије“ ка „атеизму, нераду, неморалу“, да „живимо у историском тренутку где се верске ствари сматрају као нешто старо и преживело“ и „разумљив“ је „антагонизам омладине према свему верском и симпатије, односно ватрено одушевљење за све новије идеје.“ Марјановић је у тексту образложио због чега је теологија научна дисциплина и нагласио да је богословски факултет у Србији „потребан но игде и потребан но икада“.

Кроз Марјановићево писање поново уочавамо већ познату чињеницу да је српско друштво на прелому 19. и 20. века делом атеизирано, а делом престало да испољава своју религиозност одласком у цркву јер је образовањем надмашило свештенство. Марјановић је због тога закључио да је хитно потребно отворити богословски факултет као научну институцију.

Током 1907. године, видели смо, поново је подвучено да до отварања богословског факултета не може доћи пре 1909. године. Није било извесно ни оснивање факултета за само једну генерацију свршених богослова, па је било реалније да доношење одлуке сачека још неку генерацију ђака Богословије Светог Саве. Но, пошто су Балкански ратови 1912–1913. постали главна брига Србије, до решења је могло доћи тек након њих. Иста питања изнова су постављена.

Теолог и доктор права Радован Казимировић је 1913. године писао како је отварање теолошког факултета на Универзитету у Београду наишло „на извесне потешкоће, па је затим и занемарено“ јер се „као последица тог оријенталско-српског оклевања међу нашом интелигенцијом развило чак и мишљење о непотребности богословског факултета“. Кроз изношење разлога за и против богословских факултета Казимировић је приказао да противници међу „радикалним световњацима“ сматрају како „научно испитивање богословских проблема“ треба поверити филозофским факултетима у оквиру религијско-историјског одсека јер у научним радовима теолога „веје уски дух конфесионализма“ чиме се доводи у питање „слобода научног испитивања“. Он је навео и да су „наши црквени конзервативни представници“ „најватренији поборници духовних академија и противници богословских факултета“ јер сматрају да би богословске студије на универзитету биле изложене посветовљавању.

Пошто је током даље елаборације оба ова мишљења одбацио као неоснована Казимировић је рекао да је оснивање теолошког факултета у интересу Србије, Српства, Српске Православне Цркве, Београдског универзитета, науке и просвете. Нагласио је да Црква оснивању богословског факултета „треба само да се радује а никако да му смета“. По њему би духовна академија стварала стручњаке „са заосталим погледима, јер не би били у стању, да се у затвореној средини академској добро упознају са оним наукама, које универзитет пружа својим студентима“. Признао је да му није јасно зашто се државни врх определио за оснивање духовне академије. Казимировић је нагласио и да је до 1913. већ неколико генерација свршених ђака Богословије Светог Саве окончало школовање, па је тиме кључни разлог за кашњење с богословским факултетом отклоњен. Одлагање, односно избегавање оснивања богословског факултета сматрао је „нечувеним оклевањем“ за које највећу одговорност сносе „неенергични министри просвете“ и „неувиђавни црквени представници“. Међутим, Казимировић као да је превиђао недостатак наставног кадра за богословски факултет. Ако је сада и постојао студентски потенцијал, оног наставног још увек није било на видику.

Према Казимировићу, дакле, духовна академија је и даље била државни модел за високо теолошко образовање чак и 1913. године, упркос превази мишљења у врху Српске Цркве ка богословском факултету. Он је поменуо још једну алтернативу, не мање важну од прве две: могуће отварање богословског или религијско-историјског одсека на Филозофском факултету уместо богословског факултета или духовне академије. Није требало много да и ово питање дође на дневни ред државних органа.

Наставиће се...

[о.Небојша]

Лепо објашњено

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (шести део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1113-1114, Рубрика Историја

 

Ректор Слободан Јовановић је 1914. у Светосавској беседи на Београдском универзитету казао да универзитет неће бити потпун док се не отворе богословски и медицински факултет и пољопривредни одсек. Није поменуо разлоге због којих богословски факултет до тада није отворен нити којем би типу високе школе припадао. Пошто је додао да се „културни задаци“ Београдског универзитета не могу с успехом обављати без богословског и медицинског факултета и пољопривредног одсека, отварање ових школа је поново актуелизовано.
 

 

Весник Српске Цркве је известио у априлу 1914. о новом кораку ка „установљењу“ богословског факултета: „У пројекту измена и допуна закона о Универзитету, предвиђено је установљење и богословског факултета. Биће шест факултета: богословски, философски, правнички, технички, медецински и пољопривредни. Државни Савет прегледао је овај предлог и дао мишљење: да би богословски и пољопривредни факултети требало да буду одсеци. Једно или друго, ми само очекујемо да се што пре дође до остварења овога пројекта“. Дакле, Државни савет је сматрао да високо богословско образовање треба да буде одсек другог факултета, сасвим извесно Филозофског факултета. Међутим, реализацију једног или другог решења прекинуо је Први светски рат.

Околности након светске катастрофе дале су додатну тежину разлозима за оснивање богословског факултета на Београдском универзитету. Руски теолози пристигли у југословенску државу, међу којима је било и професора духовних академија, као и српски теолози из Богословије у Сремским Карловцима који су имали научна звања, допринели су попуни високообразованог теолошког кадра. Сплет историјских и политичких околности, трагедија Русије и уједињење српског народа у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевство СХС), убрзали су коначну одлуку о оснивању Православног богословског факултета у Београду.

Министар просвете Краљевства СХС Љубомир Давидовић писао је средином априла 1919. ректору Београдског универзитета да оснивању богословског факултета, „чије формирање досада из разних узрока није извршено, ваља приступити одмах, тако да би рад у њему могао у најкраћем времену отпочети“. Давидовић је замолио ректора да ово питање изнесе пред Универзитетски савет који је потом требало да донесе закључак о промени члана 4. Закона о Универзитету. Истим поводом Давидовић је писао и београдском Митрополиту Димитрију, коме је поручио како је „наступио моменат да се приступи потребним и претходним припремама за отварање Богословског факултета на нашем Универзитету“. Министар је замолио Митрополита да именује особе које ће заједно са представницима Београдског универзитета радити у Комисији за оснивање Богословског факултета.

Митрополит Димитрије је крајем априла узвратио писмо министру у којем је поред осталог рекао: „… Ми Вам овим путем изјављујемо Нашу благодарност на Вашем старању о потребним претходним припремама за стварање Богословског Факултета на нашем Универзитету. У исто време стављамо Вам до знања, да смо Ми за стварање овога Факултета радили још пре ових ратова и сада се потпуно слажемо са Вашом намером…“. Митрополит је за рад у Комисији именовао ректора Призренске богословије Стевана Димитријевића и ректора Карловачке богословије др Викентија Вујића. Митрополит је истим поводом одредио нишког Епископа Доситеја за стручног представника Архијерејског колегијума при Комисији.

Шесточлана Комисија за оснивање Богословског факултета, у чијем су саставу били ректор Београдског универзитета и председник комисије Ђорђе Станојевић, Епископ нишки Доситеј, др Бранислав Петронијевић, др Чедомиљ Митровић, др Веселин Чајкановић и др Викентије Вујић, дала је 21. маја 1919. позитивно мишљење о богословском факултету уз издвојено мишљење Бранислава Петронијевића. Комисија је констатовала да богословски факултет може отпочети са радом у септембру 1919. ако се за то добију потребна финансијска средства. Комисија је појаснила због чега је богословски факултет постављен као државни приоритет у пролеће 1919. године: „Закон о Универзитету предвидео је при самом подизању Велике Школе на ступањ Универзитета, да се на нашем Универзитету заснује и Богословски факултет. Потреба, да се нашим верским службеницима да више Универзитетско образовање, био је главни мотив за оснивање тога факултета. Али ма колико били важни разлози, који су у оно доба, кад се скоро једноверна Србија бринула о верским представницима у својим узаним границама, определили осниваче нашега Универзитета, да се нашем свештенству и духовенству пружи прилика, за научно верско образовање, данас у знатно проширеним границама Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, у коме су верски односи много сложенији и кад су три вере, којима наш народ припада, дошле у непосредну везу и неизбежни додир, данас је та потреба не само много већа, већ и неодложна. Не сме се више пропустити ни један тренутак, а да се замисао законодавног тела о оснивању Богословског факултета не приведе у дело. Комисија за оснивање Богословског факултета благодари и Господину Министру Просвете и Универзитетском Савету, што су омогућили својом иницијативом и садејством, да се то важно питање приведе крају“.

Ванредни професор филозофије на Филозофском факултету у Београду др Бранислав Петронијевић је 20. маја 1919. приложио одвојено мишљење у којем је навео да је Законом о Универзитету из 1905. године било предвиђено оснивање духовне академије на Београдском универзитету, али да је Универзитетски савет сада предложио измену члана 4. поменутог закона и тиме потпуно изједначавање богословског факултета са осталим факултетима Београдског универзитета. Петронијевић је навео како би било најбоље да богословски факултет буде духовна академија изван Београдског универзитета, али да ако то није могуће, члан 4. Закона о Универзитету остане непромењен. Он је нагласио да теолошке догме не почивају на научном сазнању и да „теолошки факултет не може према томе имати никакве наставне везе са осталим чисто световним факултетима“.

Ректор Ђорђе Станојевић је 26. маја 1919. поводом рада Комисије за оснивање Богословског факултета послао министру просвете посебан допис у којем је између осталог рекао: „Руководећи радом комисије, о постављеном задатку, мени је било пријатно да констатујем, потпуну једнакост погледа, о задатку нашега новог факултета, како код већине представника Универзитета тако и код свију представника цркве. Та једнодушност била је разлог, што су дебате око тога питања биле кратке и што се убрзо дошло до дефинитивних закључака по том врло важном питању“. „Противно сваком очекивању, нису представници цркве доказивали немогућност слободе излагања верских и научних доктрина на Богословском факултету, који би био саставни део Универзитета; ту немогућност износи представник Универзитета г. Др Б. Петронијевић, који у своме одвојеном мишљењу излаже своје погледе, које остали чланови нису ни прихватили ни усвојили“.

Полемика се, међутим, из Комисије за оснивање Богословског факултета убрзо пренела на странице штампе и у Привремену народну скупштину Краљевства СХС.

 

 

Наставиће се...

[marko_13]

Хвала на овоме Марти!

[Origen]

ово је одлично , 8086.gif

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (седми део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1115, Рубрика Историја Демократија је била главно гласило новоосноване Демократске странке и дневни лист. Почела је да излази 1. маја 1919. у Београду. У време расправа о Богословском факултету у овом листу и Привременом народном представништву главни уредник листа је био историчар др Владимир Ћоровић.

 

 

 

Пошто је Одбор за измену и допуну Закона о Универзитету предложио 19. јуна 1919. Привременом народном представништву и измене члана 4. којим је 1905. за Богословски факултет био предвиђен статус духовне академије, о овом питању повела се академска и политичка полемика. Наиме, према новом предлогу, богословски факултет се потпуно изједначавао са осталих пет факултета Београдског универзитета. Он је био поменут на првом месту у набрајању факултета чланова Универзитета. Одбор је за известиоца одредио др Владимира Ћоровића. Исте године је постао ванредни професор народне историје на Филозофском факултету у Београду.

Демократија је своју насловну страну отворила за академску расправу о Богословском факултету, коју је 22. јуна 1919. започео др Бранислав Петронијевић. Његово издвојено мишљење у Комисији за оснивање Богословског факултета било је познато стручној јавности. Чланком у Демократији своје мишљење је учинио сасвим јавним. Поново је нагласио да не треба мењати постојећи члан Закона о Универзитету, којим је предвиђено „оснивање теолошког факултета као засебне Духовне Академије“. Измену овог члана закона назвао је „реакционарном и несавременом“ јер настава на богословском факултету не може бити слободна. Петронијевић је био уверен да „теолошке догме“ не почивају на искуству и мишљењу, које „наука и рационална мисао“ признају за изворе сазнања. За њега је наука прогресивна, а теологија „стационарна и реакционарна“. Он је као проблем навео што би избор наставног кадра богословског факултета потврђивао Свети Архијерејски Сабор, па би тиме Богословски факултет имао „изузетан положај на Универзитету“. Петронијевић је био уверен да су теолошки факултети у иностранству „чист анахронизам“ и традиција која не треба да буде пример Београду, као што то не сме бити ни Загреб у којем су још увек биле јаке аустроугарске „клерикалне традиције“. Он је поновио свој став изнесен на Комисији за оснивање Богословског факултета како би било најбоље да теолошки факултет уопште не постоји на Београдском универзитету већ да се оснује као издвојена духовна академија. На крају је закључио: „Ако се поступи друкчије, ако Привремено Народно Представништво усвоји предложену измену, по којој се теолошки факултет изједначује са осталим факултетима, онда ће настати опасност да се, у Цркви јави модернизам, а у просвети клерикализам. А клерикализам је велико зло, много веће него што се мисли. У нашој досадашњој напредној и демократској Србији ми смо од тог зла били поштеђени, и Народно Представништво нема права да младу Југославију излаже опасности, коју је Србија знала избећи. Ми се надамо, да оно то неће учинити“.

У Петронијевићевом тексту уочавамо чињеницу која је помињана још 1905. током дебате у Народној скупштини Србије, односно прављење паралела између Београдског универзитета и Загребачког свеучилишта. У последњем чланку конкретно је било речи о високим теолошким студијама које су постојале у Загребу, а не и у Београду. Отварањем високих студија православне теологије у Београду требало је у научном рангу изједначити православну и римокатоличку теологију, и тиме не дозволити да Српска Православна Црква у том смислу заостаје за Римокатоличком црквом у Краљевству СХС. Оснивање православног богословског факултета је било и важно питање за Београдски универзитет, јер је Загребачко свеучилиште свој римокатолички богословски факултет већ имало. Ускоро је о свему овоме писано у штампи много отвореније.

Но, прво је 26. јуна 1919. Петронијевићу одговорио др Радован Казимировић. Он је био уверен да је министар просвете Љубомир Давидовић, тиме што је предвидео изједначавање богословског факултета са осталим факултетима, схватио „више интересе државне, да у Београду буде универзитет са свима факултетима“ и „изашао на сусрет свима оним људима, којима је универзитет не само храм науке, већ и жижа нашег васколиког културног и духовног живота“. Рекао је како је „предлог закона о Универзитету наишао на велико одобрење код свих оних људи, који у Универзитету гледају кулу светлиљу са које ће се: научни, филозофски и религијски зраци расипати у најудаљеније крајеве наше широке Југославије“. Он је приметио да „Петронијевић није апсолутни противник“ Богословског факултета јер је „противан само изједначењу његовом са осталим факултетима“. Казимировић је мислио да ће теологија „бити стационарна и реакционарна ако се буде предавала у Духовној Академији“, а „богословске науке се пак могу развијати као и сваке друге науке само на университету, где је настава… заиста слободна и прогресивна“. Он је додао и да „наука одиста почива на искуству и мишљењу а теологија на откривењу, које рационална мисао не признаје, али се на основу овога теологија ипак не може одбацити. Напротив, теологија је самостална наука, јер има свој особити предмет испитивања и њему одговарајуће методе, које себи не може присвојити ниједна друга наука. Њен је предмет специјална област факата индивидуалног и колективног духовног човечјег живота, коју ми називамо религијом“. Казимировић се са Петронијевићем није слагао у тврдњи да богословски факултети опстају само ради традиције и одбацио је његову бојазан од изазивања модернизма у Цркви уколико богословски факултет добије своје место на универзитету.

Расправу је 2. јула 1919. наставио филозоф др Иван Ђаја, доцент на Филозофском факултету у Београду. Он је сматрао да дискусија о увођењу Богословског факултета „нема ничега савременога“. По њему „вера и наука имају свака своје земљиште. У нас, до сада, на нашу срећу и спокојство, оне нису уходиле једна другу. Међутим, изгледа да од сада мора бити друкчије. Теологија хоће да има своје место на Универзитету у Београду. Нека јој буде. Говори се и о некој наставној вези између Теолошкога факултета и осталих факултета. Нека и то буде. Али где су везе ту су и сукоби. Они ће се неминовно десити. А у једноме народу који је остао поштеђен од верске затуцаности, такви сукоби и препирке обећавају плодове које црква свакако не жели“. Ђаја је мислио да се не износе разлози „који би били у духу теолошком“, већ се наводе „неки разлози, који то нису“. На првом месту је одбацио аргумент „непотпуности“ Београдског универзитета јер на многим европским универзитетима није било теолошког факултета. „Други тек разлог много вреди: Београд мора имати православни факултет, јер Загреб има католички, и Хрвати тобоже намеравају да оснују и православни. Али их има доста у Загребу који су мишљења да се треба угледати на Београд, те да се искључи уопште свака теологија са Универзитета“. Ђаја је нагласио да је разлог за увођење богословског факултета нађен и у чињеници „да православни свештеници морају бити образованији“. Он се питао због чега би академско образовање морали добити на богословском факултету, а не на духовној академији и нагласио да теологија жели на универзитет јер „није подобна сама себи прибавити углед који је наука стекла“. Ђаја је тврдио да је приметио „одсуство особитог одушевљења за идеју теолошког факултета у вишим редовима православне цркве“, која „није без здравог схватања својих интереса“. Он је навео и како „обавештени људи веле, да је све то питање теолошког факултета у вези једино са политичким разлозима. Али сме ли се допустити да Университет послужи тако опасним огледима у политичким циљевима“?

Из Ђајиног излагања већ уочавамо сигурност при тврдњи о стварању паралела између богословских студија, православних и римокатоличких, у Београду и Загребу. Ипак, он је поменуо још једно врло важно питање које је постајало све актуелније: оснивање православног богословског факултета у Загребу. Српски политички и научни врх је онемогућио овакву врсту преимућства Загребачком свеучилишту, али не без ширих несугласица у које су од 1919. до 1924. били уплетени многи.

 

 

Наставиће се...

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (oсми део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1116, Рубрика Историја Демократија је Ђајиним чланком закључила академску расправу о богословском факултету. Две академске стране су дале своја мишљења која се пре свега нису слагала око прихватања теологије као научне дисциплине.

Ипак, ни Петронијевић ни Ђаја нису доводили у питање чињеницу да теологија треба да добије своју високообразовну институцију. Они су сматрали како би било боље да она буде у статусу духовне академије, а не факултета. С овим мишљењем није се слагала Влада Краљевства СХС. Она је православној теологији наменила статус равноправног факултета и овај предлог је изнела пред Привремено народно представништво, први југословенски парламент који је почео са радом 1. марта 1919.

Савет Универзитета у Београду је Влади Краљевства СХС предложио измену члана 4. Закона о Универзитету из 1905. Изменом овог члана било је предвиђено да богословски факултет буде равноправан део Универзитета, тј. да не буде у статусу духовне академије која не би била научна институција. У предлогу је било и „одвојено мишљење“ члана Савета Бранислава Петронијевића који је сматрао да је духовна академија исправније решење. Затим је Одбор за измену и допуну Закона о Универзитету предложио 19. јуна 1919. Привременом народном представништву, између осталог, и измену члана којим се богословски факултет сада потпуно изједначавао са осталих пет факултета Београдског универзитета. Овај предлог Министарства просвете нашао се пред посланицима 23. јуна 1919. То је био само увод у веома занимљиву скупштинску дебату која се одвијала током јула и у великој мери била инспирисана полемиком у Демократији.

Хрватски посланик из Народног клуба др Ладислав Полић се на заседању Југословенске скупштине 4. јула 1919. у дебати заложио за оснивање богословског факултета у Београду. Он је током расправе о универзитету рекао како се „овај закон односи само на Београдски Университет“ који треба да добије и свој богословски факултет „самосталан и равноправан свима осталим факултетима“. Затим је додао како се против овога „износе многи разлози који извиру било из саме теолошке школе, или опет из положаја професора теологије спрам њихових црквених старјешина“, али да је за његов посланички клуб то „питање практично већ ријешено“. Потом је нагласио: „Члан нашег клуба колега Шурмин је, као члан академичког сената Хрватског Свеучилишта, још у вријеме рата предлагао, да би се на загребачком свеучилишту засновао засебан православни теолошки факултет. Исти је господин колега пригодом расправе закона о медицинском факултету поновио у хрватском сабору тај свој приједлог. Ми, господо, видимо у том данашњем законском приједлогу дјелимично остварење те наше идеје и ми то поздрављамо. Истина онај наш првашњи приједлог, који је био изнесен од члана Народног Клуба, имао је донекле другу сврху. Оснивање православног теолошког факултета на загребачком свеучилишту било је посвећено идеји народног јединства: два паралелна теолошка факултета на једном универзитету имала су бити симбол за народно уједињење…“

Након што је на заседању 11. јула 1919. известилац др Владимир Ћоровић прочитао да „нов члан 4. закона о универзитету, треба да гласи овако: ‘Универзитет има шест факултета: богословски, филозофски, правнички, медицински, технички и пољопривредни’“, расправу је отворио словеначки посланик из Социјалдемократског клуба Драгутин Лончар који је рекао како његов посланички клуб мисли да богословски факултет треба да добије статус према „старом српском закону“. Следећи је говорио Србин др Радоје Јовановић. Он је на почетку рекао како богословски факултет не треба да буде поменут на првом месту. Рекао је како је разлог за оснивање богословског факултета у Београду намера да се „у нашој југословенској држави све вероисповести ставе под једнаке услове“. Предложио је да се у Београду сви теолошки факултети групишу „у једну заједничку Велику Теолошку Школу, у којој би биле заступљене све вероисповести и у којој би се бар заједничким радом почела неутрализовати она поповска борбеност и позната нетолерантност. На тај начин би се одржавала неутралност и народ би се спасио од утицаја клерикализма“.

Потом је реч добио хрватски свештеник фра др Роко Вуковић, који је рекао да се „приговори теолошком факултету“ могу подвести под научну и политичку категорију. Он је рекао како је истина да се теологија „у својим методама разликује од других дисциплина, које се на свеучилишту предају“, али да ни друге дисциплине не сачињавају „једну органску цјелину“. Вуковић је додао да „теологија није емпиричка знаност, јер се заснива на одкривењу. Али има и других знаности, које нису такођер емпиричке“. Стога, „кад имадемо такову хетерогеност у свим другим дисциплинама, зашто да се истргне баш теологију са универзе и њу са универзе острани“. Пошто је образложио да са научног гледишта нема разлога да се теологија избаци са универзитета, Вуковић је прешао и на политички аспект јер „нека се господа плаше, да би се учењем теологије клерикализирало свеучилиште“. Додао је да „теологија на свеучилишту никада ту контролу неће другим факултетима правити“ и да нема бојазни од клерикализације универзитета. Након њега реч је узео Србин др Александар Павићевић, један од посланика изабраних у областима припојеним Србији 1913. Он је рекао да је „члан 4. назаднији“ од оног из 1905. којим је било предвиђено да богословски факултет буде у рангу духовне академије. Рекао је како не сматра „ни у којем случају, да је богословско учење уопште наука“ и додао да је оно „једна обична митологија, која је заснована на догмама“. Он је тврдио да свештеници „у извесним крајевима наше нове отаџбине, желе и имају политички утицај“, а „потребно је старати се колико год је више могућно, да се тај утицај што више смањи“. Закључио је како се слаже са Јовановићем „да је довољан један факултет, или макар се то звала и духовна академија“ за „све вере“ и стога богословски факултет „треба одвојити“.

Следећи говорник српски посланик из БиХ др Сава Љубибратић је подржао фра Вуковића рекавши „да са научног гледишта о томе питању не треба више ни једну реч“ проговорити па ће то он учинити са „гледишта хисторијског и практичног“. Нагласио је да Српска Православна Црква има највеће заслуге за национално просвећивање и чување српског идентитета, па би „било сад увреда томе свештенству, кад би му се казало, да се не може допустити; да се оснује богословски факултет, зато што би се могао развити клерикализам“. После Љубибратића је говорио хрватски посланик Народног клуба дон Анте Јагић који је рекао да „богословски факултет на првоме мјесту буде онако, као што је овдје предложено, да га имамо или уопште да га нема“, а факултет „за све вјере“ би могао бити створен тек „за 10–15 година“. На крају је рекао да ће гласати за владин предлог. Следећи се обратио Србин из Војводине др Живко Продановић који је рекао како „можемо само троје да урадимо; или да кажемо да теолози немају у будућности смисла и да искажемо да их не требамо, или да им не дозволимо, да дођу на извор науке, да их отерамо у пустињу изван науке, или да их пустимо да заједно са осталим уче исту науку“. Продановић је потом закључио да би он „пре пристао, кад би богословски факултет био истина у центруму овде на извору науке, али некако одељен и назвао се буди каквим другим именом, али не заједно са ових осталих пет факултета“.

 

 

 

Наставак у следећем броју...

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (девети део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1117, Рубрика Историја Завршну реч је узео др Владимир Ћоровић који је рекао да је дискусија о богословском факултету била занимљива јер се о овој теми може рећи „готово подједнако са исто толико разлога против, са колико разлога за“.

Рекао је да „ако је теологија до сад проучавана методама ненаучног типа, да се тај систем учења и испитивања промени, па да се покуша и у теологију унети модеран метод научног испитивања, метод са којим смо ми почели да радимо у свима другим наукама, тако на пример и у чистој философији, која је донедавно била наука чисте контемплације“. Он је као један од примера научности у теологији навео историју цркве којом се сам бавио. Затим је рекао да „ако одвојимо теолошки факултет потпуно од осталих пет факултета, он ће тако одвојен остати научно усамљен, повучен у се, и у њему ће се јављати извесне ствари и струје, које ће га непрепорно водити до једностраности и искључивости“. Сматрао је како је издвојена духовна академија „опасност“ јер „у том случају нити би свјетовни професори, нити би ђачка публика могли онако учествовати у развијању дисциплине и избору наставника и одређивању наставног плана, као што би то могло бити, кад би имали права да бирају особље, које би дошло у комбинацију“. На крају је Ћоровић изнео свој последњи аргумент: „Ако је страх и опасност код осталих пет факултета, да их клерикализира један једини теолошки факултет на универзитету, онда би то било врло тужно за вредност тих пет факултета, и можда не би било штете, да им се то догоди. Ја мислим, господо, да би с много више права имали да се боје богослови, да би теолошки факултет могао бити мајоризиран и да би код њих било више разлога бојазни утјецају од свих других пет факултета“.

Пошто је Ћоровић потом позвао посланике да прихвате „у појединостима овај нови члан 4“, за реч се поново јавио Радоје Јовановић и затражио од десеторице посланика подршку за „основање једне засебне југославенске велике теолошке школе“. Подршку није добио, а није прошао ни његов други предлог да се промени редослед навођења факултета у истом члану. Затим је председник Привременог народног представништва др Драгољуб Павловић позвао Скупштину да прихвати „члан 4. онако како је овде предложен“. Скупштина је прихватила овај члан и Павловић је прогласио „да је чл. 4. примљен“. За измене и допуне Закона о Универзитету из 1905. гласало је 150 посланика, а само су тројица била против. Тиме је и расправа о богословском факултету окончана 11. јула 1919.

Пошто је Православни богословски факултет у Београду коначно законским путем установљен 1919. године, министар просвете Павле Маринковић је крајем септембра 1919. замолио министра финансија Војислава Вељковића да у државни буџет за 1919/20. годину унесе и новац за почетак рада Православног богословског факултета. Вељковић је средином новембра 1919. одговорио да је финансијска ситуација у земљи тешка и замолио министра просвете да сачека уношење потребне суме новца за Православни богословски факултет у предлог буџета за 1920/21. годину. Ова чињеница објашњава због чега је Богословски факултет отпочео рад 1920. године, а не 1919. како је било предвиђено.

Током школске 1919/20. нови ректор Београдског универзитета Јован Цвијић је сматрао да Православни богословски факултет треба што пре конституисати. Универзитетски савет је одредио др Чедомиља Митровића, професора Правног факултета у Београду, да ради формирања наставног кадра и успостављања редовне наставе одреди „матицу“ Православног богословског факултета. Митровић је формирао „матицу“ коју су чинили прота Стеван Димитријевић, ректор Призренске богословије, Иларион Зеремски, викарни епископ Карловачке митрополије и др Миливоје Јовановић, философ који је 1921. постао министар вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. За професоре Православног богословског факултета постављени су током јуна и јула 1920. године.

Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета у Београду одржана је 6. септембра 1920. у Ректорату Београдског универзитета. Седницом је председавао др Александар Павлович Доброклонски, писац Уредбе о Православном богословском факултету у Београду, а за декана је изабран Стеван Димитријевић. За наставнике су током октобра и новембра 1920. изабрани професори Карловачке богословије, Филозофског факултета у Београду и професори руских духовних академија и универзитета. Предавања су почела 15. децембра 1920. Уредба о Православном богословском факултету у Београду објављена је 11. фебруара 1921. Факултет је тада био смештен у „згради Крсмановића“ у Богојављенској улици број 2 и делио је простор са неколико одељења Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Поводом почетка предавања на Православном богословском факултету у Београду декан Стеван Димитријевић је 20. децембра 1920. рекао како су била подељена мишљења у Цркви и науци о томе да ли богословски факултет треба да буде саставни део Београдског универзитета или да буде духовна академија. Ипак, „дух српске цркве и квалификације, које данас и у будуће треба да имају служиоци њени, одлучили су за први облик“. Према Димитријевићу, мана духовне академије била би затвореност која би водила „нежељеном сталешком издвајању свештенства“ и онемогућавала да кандидати слушају поједине предмете код најстручнијих професора других факултета. С друге стране, студенти Православног богословског факултета имају могућност да слушају предмете на осталим факултетима, као што и студенти других факултета могу похађати теолошка предавања. Димитријевић је још рекао да Православни богословски факултет дугује захвалност за своје оснивање српским интелектуалцима који су из „љубави и пијетета“ „према српском православљу“ ову идеју подржавали још од доношења Закона о Универзитету 1905. године. Затим је додао: „То, што су се у овом питању и управници цркве наше и представници науке српске нашли једни у мислима, најбољи је доказ потребе овог новог вишег духовног расадника и најпоузданија залога за успех његов“. Димитријевић је на крају додао да рад Православног богословског факултета отпочиње „уз сарадњу и браће Руса“.

Ректор Београдског универзитета Слободан Јовановић (поново изабран 1920/21) је 1921. у Светосавској беседи на Београдском универзитету, коју је изговорио пред регентом Александром Карађорђевићем, Патријархом Димитријем, члановима владе и посланицима, посебно „истакао“ управо „оснивање три нова факултета, медицинског, теолошког и пољопривредног, и изнео њихов значај за успешно развијање Југославије“. Јовановић је исте године казао да је разлог за ужурбано оснивање и почетак рада Православног богословског факултета био и тај што након слома Руске империје није било више православних високих школа на којима би се образовали српски студенти. Стога је Православни богословски факултет у Београду отворен у „тренутку када је православној цркви био најпотребнији“. Када је реч о професорском кадру, водило се рачуна да сва три новооснована факултета сачувају национални карактер и не буду „искључиво попуњена“ странцима, углавном из Русије који су били од „неоцењене помоћи“, већ су одабрани и компетентни домаћи професори.

Предавања су током 1920/21. држана само за прву годину и недовољан број професора требало је током година увећавати ради остваривања редовне наставе за све четири године студија. Да би се ово остварило било је потребно преузимати професоре новооснованог Источно-православног богословског факултета Свеучилишта у Загребу. Новостворено ривалство два православна богословска факултета окончано је укидањем загребачког 1924. године, а успутна штета у међусобном сукобу било је и укидање Карловачке богословије 1920. године. Православни богословски факултет опстао је само у Београду, али баш када се чинило да су разни сукоби око ранга и центра православне научне теологије окончани, из врха Српске Православне Цркве је 1923. поново отворено питање да ли Православни богословски факултет треба укинути и на новим темељима подићи духовну академију.

 

 

Наставиће се...

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (десети део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1118, Рубрика Историја Поред Београда центар српског богословља у 19. веку били су и Сремски Карловци. Карловачка богословија (Клирикално училиште или Стара богословија од 1794. до 1872. и Православно српско богословско училиште или Нова богословија од 1875. до 1920) прошла је од оснивања па до краја постојања пут који ју је довео на домак факултетског статуса.

У црквеној историографији Карловачкој богословији се често приписивао статус високошколске установе који она, и поред разних напора, током постојања није успела да обезбеди. Историјски извори нам сведоче о озбиљним настојањима Православне српске Митрополије карловачке (Карловачка митрополија) да за Карловачку богословију обезбеди признање високошколског ранга. Метеж светског рата и југословенско уједињење су је омели у томе, али је она својим кадровским потенцијалом постала једна од основа за оснивање не једног већ два факултета: Православног богословског факултета у Београду и Источно–православног богословског факултета у Загребу.

 

Намере о прерастању Карловачке богословије у факултет можемо пратити пред и након Првог светског рата у две различите државе: Аустроугарској монархији и Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевство СХС).

 

Најважнији извор за реконструкцију идеје о оснивању православног богословског факултета у Сремским Карловцима у аустроугарском периоду представља елаборат за покретање питања о подизању Карловачке богословије на степен самосталног православног српског богословског факултета који је у фебруару 1914. саставила управа Карловачке богословије у име Карловачког митрополита. У овом документу неки детаљи нису били наведени, а њих ћемо поменути према другим изворима.

 

Елаборат је писан након што је аустријски цар Фрања Јосиф I уз подршку мађарске владе и Карловачке митрополије 1912. године укинуо српску народно–црквену аутономију. Рачунало се да ће овим потезом бити смањен утицај српских политичких странака у Угарској које су имале већину у Народно–црквеном сабору, и биле су у лошим односима са црквеним врхом и у опозицији према мађарским властима. Лидери српских партија у Угарској називали су од раније политику црквеног врха „карловачким клерикалним конзервативизмом“ који уз подршку Беча и Будимпеште жели да смањи световни утицај у народно–црквеној аутономији. У црквеном врху су, пак, мислили да српска политичка елита у Угарској жели да успостави доминацију над Карловачком митрополијом.

 

Дакле, не смемо сметнути с ума док будемо пролазили кроз елаборат да су Аустроугарска и Карловачка митрополија у овом моменту биле савезнице. Кроз текст елабората се провлачио и овај детаљ, који је, уз остале чињенице, давао слободу Карловачкој митрополији да сачини предлог надлежним властима о подизању Карловачке богословије у ранг факултета.

 

Краљевским рескриптом из 1868. било је предвиђено да у реформисану четворогодишњу Карловачку богословију могу ступати кандидати који су претходно завршили осмогодишњу гимназију. Од наставног кадра је тражена висока стручна спрема. У Карловачкој богословији је сматрано да је реформисана школа која је почела са радом 1875. године по организацији наставе била сасвим близу Православног богословског факултета у Черновцима који је Аустроугарска на рубу своје империје отворила за потребе православних поданика, махом Руса и Румуна. Срби, пак, који су живели у самом центру Аустроугарске нису добили сличну установу за своје високошколске потребе. Међутим, у реалности је рад Карловачке богословије од 1875. до 1890. био веома несређен са лошим како наставним тако и ђачким потенцијалом. Прилике у овој школи су се побољшавале од 1890. када је Георгије Бранковић ступио на трон Карловачке митрополије.

Размишљајући о разлозима који су довели до, како су мислили, пропуштања добре прилике из 1875. за убрзани напредак ка факултетском статусу, у Карловачкој богословији су дошли до закључка како су управо Срби за то и криви. Оправдање за наводни пропуст тражено је у нерешеном старатељству које су над Карловачком богословијом имали Народно–црквени сабор и Свети Архијерејски Синод Карловачке митрополије. Ово питање, пише још у елаборату, било је решено 1912. када је Карловачка богословија дошла под искључиву надлежност Светог Архијерејског Синода па је, мислило се, тиме олакшан пут до остваривања факултетског статуса.

 

Свети Архијерејски Синод Карловачке митрополије је 1895. донео Статут о устројству православног српског богословског училишта у Сремским Карловцима, који је допуњен 1897. године. Карловачка митрополија је имала намеру да се Карловачка богословија новим наставним планом и кадром „што више изједначи“ са факултетом у Черновцима и руским духовним академијама.

 

Професор Карловачке богословије Владан Максимовић је писао како се идеја о прерастању ове школе у факултет појавила 1900. године и да је Свети Архијерејски Синод Карловачке митрополије подржао подизање Карловачке богословије у ранг богословског факултета или духовне академије „са правом научног градуирања“.

 

Према елаборату управе Карловачке богословије, начелник Богословског и наставног одсека Хрватско–славонско–далматинске владе Армин Павић се приликом посете Карловачкој богословији 1901. године „уверио“ да „Богословија ова стоји више дијецезанских и бискупских клерикалних школа и сасвим је близу богословским факултетима“. Због тога му је ректор Карловачке богословије Јован Вучковић тада казао како би ова школа „требала да добије положај самосталнога богословског факултета и право подјељивања академских степена“. „Тиме је ректор Богословије дао први пут пред надлежном званичном личношћу израза жељи, о којој се дотле тако рекућ само шапутало, а остварење које се сматрало не само могућим и оправданим, него и потребним.“ Павић је доцније рекао „да и он са своје стране жели, да се карловачко богословско училиште чим прије подигне на степен академије, или самосталног факултета“.

 

Свети Архијерејски Синод Карловачке митрополије је крајем новембра 1903. одредио отпочињање припрема за прерастање Карловачке богословије у самостални богословски факултет или духовну академију. Илариону Зеремском и др Викентију Вујићу је поверена израда предлога за прерастање Карловачке богословије у факултет.

 

Синод је у мају 1906. донео нови Статут о уређењу православне српске богословије у Карловцима којим су додати нови наставни предмети и предвиђен избор и напредовање наставника са академским степенима образовања уз сагледавање њиховог научно–стручног рада. Наставнике су именовали Карловачки митрополит и Свети Архијерејски Синод. У Карловачкој богословији су сматрали да је њена наставно–кадровска потчињеност Светом Архијерејском Синоду Карловачке митрополије, у који Аустроугарска монархија има пуно поверење, довољна гаранција да ће ова школа и у рангу факултета бити од важности „не само за црквене, него и за државне интересе“.

 

Пошто су слушаоци Карловачке богословије морали имати завршену класичну или реалну гимназију која је била довољна за упис студија на римокатоличком богословском факултету у Загребу, ово је истицано као још једна чињеница која је ишла у прилог подизању Карловачке богословије у факултетски ранг. У Карловачкој богословији су, иначе, сматрали да су наставу организовали на бољи начин него Католички богословни факултет у Загребу.

 

 

Наставиће се...

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (једанаести део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1119, Рубрика Историја У школској 1913/1914. години од девет наставника Карловачке богословије петорица су били доктори наука, а само двојица нису имала завршене академске студије. У Карловачкој богословији су сматрали како су почетком 1914. много више испуњавали услове за прерастање у факултетски ранг него черновичка школа када је 1875. постала богословски факултет.

У Карловачкој богословији су 1914. закључили како имају све што је потребно за уздизање у факултетски статус. Сматрано је како се „и у сравњењу са сретним у држави слично устројеним заводима других конфесија, не може наћи разлога, којим би се било у име науке, било пак у име потребе црквене, или у име добро схваћених интереса државних, могло оправдати ускраћивање милости, да и наша Богословија уђе у коло сличних сестара, те да и она попут њих у православној српској богословској науци и цркви подиже редове академским степеном украшених људи“. Такође је наглашено да се Сремски Карловци налазе у центру српског народа у Аустроугарској и недалеко од границе са Србијом, па би и због тога Карловачка богословија представљала најбоље место за унапређење високог богословског школства српског народа.

На самом крају је наглашена молба карловачког Митрополита хрватско-славонско-далматинској влади да подржи предлог Карловачке митрополије и Карловачке богословије, усагласи га са мађарском владом и предложи аустријском цару „да благоизволи најмилостивије подијелити и прав. српској Богословији у Карловцима значај самосталног православног српског богословског факултета и право, да уз прописане строге испите и по реду за то установљеном може промовисати на степен доктора богословије“.

У праскозорје Првог светског рата Карловачка богословија је „давала утисак факултета и била, свакако, школа са високим нивоом наставе“, али ипак „средњег ступња“. Елаборат из 1914. имао је за циљ да убеди Беч, Будимпешту и Загреб како је српском народу у Аустроугарској монархији потребан богословски факултет, те да Карловачка богословија има све предуслове који су јој потребни за прерастање у високошколски статус. Нажалост, у овом тренутку немамо покриће у историјским изворима којим бисмо могли да потврдимо да ли је елаборат Карловачке митрополије и Карловачке богословије упућен у Загреб или не. Према интонацији којом је писан, чинило се да је српски врх у Сремским Карловцима сматрао како је факултетски статус на дохват руке.

Међутим, смрт администратора Карловачке митрополије Епископа горњокарловачког Михаила Грујића, а затим и почетак Првог светског рата осујетили су ове планове. Карловачка богословија је 1914. престала са обављањем наставе која је обновљена 1917. само за четврти разред. Након Првог светског рата у уједињеној југословенској држави Карловачка богословија се суочила са новим изазовом који је био усмерен ка прерастању у факултетски ранг, али не у Сремским Карловцима већ на Свеучилишту у Загребу. У исто време Карловачка богословија је почела своју последњу битку за добијање статуса самосталног богословског факултета.

Сремски Карловци, некада културни центар у близини српске границе који је духом спајао разједињено Српство, постали су у Краљевству СХС градић у непосредној близини престонице Београда. Географски положај у новој држави наменио је Сремским Карловцима сасвим подређену улогу и неминовно опадање важности.

Након Првог светског рата Карловачка богословија због недовољног броја слушалаца није одржавала наставу, већ само испите. Њен опстанак је тиме доведен у питање. Најгласнији заговорници пресељења Карловачке богословије у Загреб били су Министарство вера Краљевства СХС, лидери пречанског крила Демократске странке и утицајни свештеник Владан Максимовић.

На овом месту ћемо приказати три покушаја Карловачке богословије да у Краљевству СХС прерасте у богословски факултет. Карловачком митрополијом је у ово време администрирао Епископ темишварски Георгије Летић, доктор теологије и професор у Карловачкој богословији.

Савет Карловачке богословије је 31. марта 1919. закључио да би било сасвим погрешно не консултовати га око оснивања православног богословског факултета у Загребу. У Карловачкој богословији су сматрали да су најкомпетентнија православна богословска школа у земљи и да је потребна само „формална санкција меродавних фактора“ да Карловачка богословија прерасте у факултет. Иако је овај став Карловачке богословије био одговор на притиске из Министарства вера и иако је у њему питање односа Карловачке богословије према православном богословском факултету у Загребу остављено отворено, чини се да је у марту 1919. на првом месту показан интерес да Карловачка богословија прерасте у самосталан факултет. Став из марта 1919. означавамо као први покушај Карловачке богословије да опстане и добије факултетски статус у Краљевству СХС.

У септембру 1919. године је уследио још занимљивији потез Савета Карловачке богословије који је писао Савету Београдског универзитета: „Универзитетски Савет добио је од Колегијума Карловачке Богословије, једну представку у којој се предлаже, да се садашња Карловачка Богословија подигне на степен факултета, стављајући на расположење зграде садашње Карловачке Богословије, књижницу и семинар за више од 100 питомаца, па било да седиште тога факултета остане стално у Карловцима, било да то седиште буде у Карловцима привремено, док се у Београду све што је потребно за тај факултет не буде спремило и подигло.“ Ректор Београдског универзитета Ђорђе Станојевић је о овом писму обавестио министра просвете Павла Маринковића. Рекао је да Савет Београдског универзитета није о томе могао да донесе никакву одлуку, али да је предлог занимљив нарочито када је у питању понуда која се односи за зграде будући да би, ако би предлог Карловачке богословије био прихваћен, финансијски издаци за почетак рада Православног богословског факултета у Београду били сведени само на наставно особље. Министар просвете је овластио ректора да отпутује у Сремске Карловце и провери да ли је предлог Карловачке богословије прихватљив. Немамо податак да ли је неко од ректора (у ово време је дошло до редовне смене ректора Београдског универзитета и Ђорђа Станојевића је заменио Јован Цвијић) отишао у Сремске Карловце али је извесно да до договора није дошло. Предлог Карловачке богословије Београдском универзитету сигурно је стигао услед притисака из Министарства вера о премештају ове установе у Загреб. Карловачка богословија је као и у марту 1919. отворила две могућности: да постане самосталан факултет или да се утопи у Београдски универзитет који је показао нарочито интересовање за некретнине Карловачке богословије. Узгред, за исте некретнине су интересовање показивале и присталице православног богословског факултета у Загребу. Дакле, предлог Карловачке богословије Београдском универзитету је био други покушај да се у Краљевству СХС обезбеди факултетски ранг.

 

 

 

Наставиће се...

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (дванаести део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1120, Рубрика Историја Свети Архијерејски Синод Карловачке митрополије је 14. јуна 1920. донео одлуку да „установљава потребу, да се срп. правосл. Богословија у Ср. Карловцима подигне на степен академије или факултета са правом давања научног степена, но само уколико је то могуће уз очување кардиналних права његових по одношају према истом заводу“.

 

Очекивало се да до 1. септембра 1920. буде познат резултат преговора са државним врхом око попуне наставног кадра Карловачке богословије. Ако дотле не буде резултата Карловачка митрополија је одлучила да сама попуни наставни кадар. Ово је био трећи и последњи покушај Карловачке богословије да стекне факултетски статус у југословенској држави. Овога пута није нуђена никаква алтернатива, али је ускоро уследио и крај Карловачке богословије.

Епископ Георгије Летић је 20. августа 1920. писао министру вера Павлу Маринковићу, који је раније био министар просвете, да „факултет све да се отвори и у Загребу, тешко ће моћи испунити празнину, која би се осетила напуштањем Карловачке богословије“. У овом писму више није било речи о прерастању Карловачке богословије у факултет, већ је Владика Георгије писао о неопходности да Карловачка богословија, као средња школа, остане у Сремским Карловцима и да се у овај град не усељава Београдска богословија. Од тога, наравно, није било ништа. Карловачка богословија, која већ годинама није обављала редовну наставу, краљевским указом од 12. септембра 1920. приморана је да прекине рад јер је у њене просторије усељена београдска Богословија Светог Саве. Свети Архијерејски Синод Карловачке митрополије је потом био принуђен да понуди свој наставни кадар Источно-православном богословском факултету у Загребу, који је основан краљевским указом од 27. августа 1920. Истог дана, 12. септембра 1920. у Сремским Карловцима је свечано проглашено уједињење Српске Православне Цркве. Карловачка митрополија је престала да постоји као посебна целина.

Свршени ђаци Карловачке богословије уписивали су студије на Православном богословском факултету у Београду, а на Источно-православни богословски факултет у Загребу су уписивани и они који су Карловачку богословију још увек похађали. Ђаци Карловачке богословије су 1920. преведени у студенте Источно-православног богословског факултета у Загребу.

Након уписа на Православни богословски факултет у Београду они су подносили молбе за признавање семестара које су решаване од случаја до случаја. Каткад су признавана два, каткад четири, а понекад и шест семестара, са или без диференцијалних испита. Крајем октобра 1922. студент који је затражио нострификацију дипломе Карловачке богословије је на седници Савета Православног богословског факултета одбијен.

Свети Архијерејски Синод Карловачке митрополије и Карловачка богословија, иако су се каткад ломили између Београдског универзитета и Загребачког свеучилишта, за свој примарни интерес поставили су очување Карловачке богословије и њено прерастање у самосталан факултет. Карловачка богословија се није утопила ни у београдски ни у загребачки православни богословски факултет који су основани пре њеног укидања. Битка за карловачко наслеђе окончана је без универзитетског победника. Током свог постојања Карловачка богословија није досегла признање факултетског ранга.

Према Владану Максимовићу, професору Карловачке богословије и доцнијем првом декану Источно-православног богословског факултета у Загребу, још 1903. године је постојао наум да Карловачка богословија прерасте у православни богословски факултет Свеучилишта у Загребу. Он је тврдио да се од тога „одустало из националних разлога, јер се није хтело промовисати православне теологе на част доктора у име аустријскога цара. Други разлог био је црквене природе, јер архијерејски синод митрополије карловачке није хтео напустити своје право именовања професора у коме је видео гаранцију за автономију овог завода“. Одабир Загреба, иначе, није био нимало случајан јер је овај град на прелому 19. и 20. века постао привредни и политички центар српског народа у Аустроугарској који је привлачио све више српских интелектуалаца из Угарске. Тиме је тада извршено „померање српског средишта из Новог Сада

у Загреб“.

Максимовић је још писао да је током Првог светског рата Хрватско-српска коалиција радила „на томе, да се у Загребу оснује православни богословски факултет и то из политичких разлога, јер је тиме хтела показати пред мађарском владом солидарност Срба и Хрвата“. О овоме је говорено и у Привременом народном представништву Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца почетком јула 1919. године. Иако су у Загребу православни према попису из 1921, чинили 8,55% (9.293), у Загребачком округу било је 23,5% православних (114.682) и око 75% римокатолика (365.077). На територији Хрватске и Славоније живело је око 25% православних (657.823) и око 69% римокатолика (1.803.263). Уз брижљиво планирање, дакле, било је потенцијала да Загреб постане седиште високе школе каква је требало да буде Источно-православни богословски факултет. Ипак, ствари су кренуле наопако.

Иницијатива за оснивање православног богословског факултета у Загребу је поново отворена у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевство СХС). Земаљска влада Хрватске и Славоније је током 1919. године желела да православни богословски факултет у Загребу оснује уз подршку владе Краљевства СХС. Хрватски бан др Иван Палечек је у марту 1919. писао министру просвете Љубомиру Давидовићу: „С обзиром на то, да у нашем краљевству не има богословнога факултета за источно православну богословију, потакнуо је господин министар вјера код мене мисао, да се такав факултет оснује у Загребу“. Палечек је писао како је, „јер је потреба пријека“, дао наредбу „да се факултет отвори већ наредне школске године 1919/20. а напоменуто је, да ће се послије донијети о томе закон“. Палечекова наредба је израђена према аустроугарској наредби из 1875. године „којом се напушта грчко-источна богословија у Черновицама а оснива грчко-источни богословски факултет у свеучилишту черновичком као и према статуту о уређењу српско православне богословије у Карловцима“. Хрватски бан је навео да би „према усменом приједлогу“ министра вера Тугомира Алауповића требало именовати четворицу професора богословије за редовне професоре православног богословског факултета у Загребу, како би они даље организовали рад ове високообразовне институције. Та четворица професора били су др Војислав Јанић (Београдска богословија), др Симеон Поповић (Сарајевска богословија), Владан Максимовић (Карловачка богословија) и др Иринеј Калик (Задарска богословија). Министар вера је почетком априла 1919. године, надовезујући се на Палечеков допис, писао министру просвете да би уместо преминулог Иринеја Калика требало именовати професора Карловачке богословије др Иринеја Ћирића.

 

 

Наставиће се...