Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (тринаести део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1121, Рубрика Историја Овде бисмо морали да застанемо и објаснимо због чега је Алауповићева и Палечекова иницијатива била врло интересантна. Наиме, и министар и бан, а овај други је био на челу Земаљске владе Хрватске и Славоније, били су Хрвати, југословенски централисти блиски српском лидеру у Хрватској и тадашњем министру унутрашњих послова Светозару Прибићевићу.

Дакле, били су кадар Демократске странке. Међутим, поред њих двојице, још један човек је имао веома важну улогу, можда и најважнију, у раду на оснивању православног богословског факултета у Загребу. То је био в. д. начелника Православног одељења Министарства вера, професор Карловачке богословије и кандидат, иако без доктората, за редовног професора загребачког православног богословског факултета – свештеник Владан Максимовић.

Међутим, новосадски радикалски лист Застава је писао почетком априла 1919. да се припреме за оснивање београдског и загребачког православног богословског факултета одвијају без јавне расправе. Лист је тврдио да држава није консултовала „црквену власт“ и да је у току „неподесно инсценирана акција око оснивања богословских факултета“ за које у том тренутку, према Застави, није било потребе. О загребачком факултету Застава је писала: „У владиним круговима се баве мишљу, да се на загребачкој универзи, на којој већ постоји римокатолички, оснује и православни богословски факултет; а на београдској универзи да се оснује и православни и римокатолички.“ „Према информацијама које смо добили, овлаштени смо поставити тврдњу, да је посао оснивања православног богословског факултета у Загребу отпочет, те да је и пошао некоректним путем и начином. У министарству просвете и вера је у овој ствари већ учињено и утаначено нешто мериторно, што прејудицира решењу целе ствари, а да црквена власт о томе није нити запитана, нити позвана на суделовање, па нити ма у којем правцу обавештена.“ Застава је сматрала како овај проблем може да „изазове отворени сукоб између државне и црквене власти“. Према Застави, дакле, Карловачка митрополија није консултована око оснивања загребачког православног богословског факултета.

Свети Архијерејски Синод Карловачке митрополије је након јунске седнице 1919. године обавестио Средишњи Свети Архијерејски Сабор у Београду о закључку и ставу Савета Карловачке богословије о „питању оснивања правосл. богословског факултета у Загребу“. Савет Карловачке богословије је крајем марта 1919. закључио: „Пошто је Савет Богословије дознао, да је Министарство Вера у Београду предузело потребне кораке у предмету оснивања православног богословског факултета у свеучилишту загребачком, и да се цело питање налази већ у стадију скорог перфектуирања, а да Савет Богословије Сремско-Карловачке – тога највишег православног богословског завода у Држави Срба, Хрвата и Словенаца – у предмету овоме ништа запитан био није; пошто пак исти савет мисли да питање оснивања православног богословског факултета никако не би требало решити без споразума с њиме, као представником Богословије Сремско Карловачке, која је de facto већ организована као факултет, те би за овај била потребна само формална санкција меродавних фактора – Савет Богословије решава једногласно: Обратити се својој врховној црквеној власти, Светом Архијерејском Синоду у Срем. Карловцима, затим Министру Вера Господину Дру Тугомиру Алауповићу у Београду и Академском Сенату Свеучилишта у Загребу, представком у којој ће Савет Богословије образложити своје стајалиште у питању оснивања православног богословског факултета у Загребу.“ Савет Карловачке богословије је тада заузео став „да би неправда била при стварању штатута за православни богословски факултет не саслушати глас ове Богословије а при постављању првих професора тога факултета тражити људе по нижим српским православним богословијама или другде у цркви, па тек у другом реду позивати на сарадњу ове професоре Богословије, који су се годинама спремали за рад у великој богословској школи“.

Нема сумње да се некима у Министарству вера журило, сасвим извесно да би православни богословски факултет у Загребу започео рад пре београдског православног богословског факултета. Овај други је у јулу 1919. законским путем коначно установљен као равноправан факултет Београдског универзитета. Министар просвете и лидер Демократске странке Љубомир Давидовић је сматрао да православни богословски факултет у Загребу може бити основан само након београдског. Дакле, није се слагао са страначким колегама на југословенском западу око главног центра високог православно-богословског образовања. По њему и његовим страначким колегама из Србије то је морао бити Београд. Несугласице између србијанског и пречанског крила Демократске стране су се огледале и на питању два православна богословска факултета, а о томе ћемо говорити доцније. Карловачка богословија, пак, иако је 1919. реаговала на планове о отварању православног богословског факултета у Загребу, није дала до знања да жели прерастање у ову високошколску институцију.

Министарство вера је у априлу 1920. замолило загребачку Српску православну црквену општину да, ако је у могућности, обезбеди просторије за наставу на православном богословском факултету у Загребу „док се држава не би побринула за смештање факултета“. Министарство вера је сматрало да би „у интересу државе и политичком, и националном и у интересу православне цркве“, као и у интересу Српске црквене општине, „било оснивање једнога православнога, верско-културнога и просветнога центра у Загребу“. Даљи ток догађаја је показао да Српска православна црквена општина у Загребу није успела да пронађе адекватно место за привремени смештај факултета који је требало да буде основан.

Владан Максимовић је из Министарства вера 10. јуна 1920. упутио следећи телеграм карловачком викарном Епископу Илариону Зеремском: „Избор није обављен по свој прилици одгођен до јесени. Настоје енергично да Синод упути акт земаљској влади за премештање богословије у Загреб као факултета“. Иако у телеграму није наведено о каквом се избору радило, вероватно је у питању била попуна испражњених катедри у Карловачкој богословији. Чини се да је Министарство вера вршило притисак на Карловачку богословију да прихвати прерастање у загребачки православни богословски факултет. Међутим, у Сремским Карловцима нису мислили тако. Суочен са недостатком кадрова у Карловачкој богословији, а очигледно условљаван од стране Министарства вера, Свети Архијерејски Синод Карловачке митрополије је средином јуна 1920. године покушао да нађе компромисно решење. Синод је донео одлуку да „установљава потребу, да се срп. правосл. Богословија у Ср. Карловцима подигне на степен академије или факултета са правом давања научног степена, но само уколико је то могуће уз очување кардиналних права његових по одношају према истом заводу“. Синод је одредио Епископа Илариона Зеремског да „у том правцу ступи у преговоре са надлежним факторима“. Ако резултата не би било до 1. септембра 1920, Карловачка митрополија би сама попунила испражњене катедре.

На основу овога поновимо кратак закључак изнет на основу историјских чињеница: Карловачка богословија није прерасла у Православни богословски факултет у Београду који је већ био основан. Карловачка богословија је требало, према жељи Карловачке митрополије, да прерасте у самосталан факултет, али не и у православни богословски факултету у Загребу.

 

 

Наставиће се...

[Guest]

Из новије историје црквеног образовања

Високо образовање Српске Православне Цркве у 20. веку (четрнаести део)

Аутор: др Александар Раковић, Број 1122, Рубрика Историја У Министарству вера се нису предавали и 22. јуна 1920. су послали допис министру просвете у којем је поново сугерисано да би Карловачка богословија требало да прерасте у загребачки православни богословски факултет.

У време јунских преписки и до краја 1920. године ова министарства држала су двојица демократа: министар вера Павле Маринковић и министар просвете Светозар Прибићевић. Током њихових мандата идеја је делимично реализована. Источно-православни богословски факултет Свеучилишта у Загребу је основан краљевским указом од 27. августа 1920, који је у Службеним новинама објављен 5. септембра 1920. Источно-православни богословски факултет није основан као настављач Карловачке богословије. Синод Карловачке митрополије није дао пристанак за трансфер којем је део Демократске странке посветио толико труда.

Пошто није прихватила прерастање у православни богословски факултет у Загребу, Карловачка богословија је краљевским указом од 12. септембра 1920. обавезана да прекине редован рад. Министар Маринковић је сматрао да карловачке професоре, који су након указа остали без посла, треба запослити на Источно-православном богословском факултету у Загребу. Синод Карловачке митрополије је, услед новонастале ситуације, 21. септембра 1920. практично био принуђен да Земаљској влади у Загребу предложи свој наставни кадар за редовне професоре загребачког Источно-православног богословског факултета: Архимандрита др Викентија Вујића за црквено право, .протопрезвитера Владана Максимовића за морално богословље, протопрезвитера Николу Ђурића за догматику, протопрезвитера др Димитрија Стефановића за Нови Завет, презвитера др Лазара Мирковића за литургику и протопрезвитера Јована Вучковића за пастирско богословље. Министри вера и просвете су замољени „осигурати представништву српске православне цркве према том факултету барем онолико исто права, колико има римокатоличка црква према римокатоличком факултету; те у ову сврху да се одреди, да чланови Матице факултетске имају уређење православног факултета устројити споразумно са Епископатом православне цркве“.

Максимовић је три године касније (1923) додатно осветлио покушај да се укидањем Карловачке богословије омогући Источно-православном богословском факултету у Загребу да започне рад. Он је устврдио како је 1920. године са Епископом Иларионом Зеремским предложио министру просвете и заступнику министра вера Светозару Прибићевићу да „поради на оснивању загребачког православног богословског факултета“. Прибићевић је потом „наредио“ Максимовићу „као вршиоцу дужности начелника у министарству вера, да састави један предлог за Министарски Савет о оснивању тога факултета“. Предлог је састављен у Прибићевићево име и у њему је тражено да се Карловачка богословија подигне у ранг православног богословског факултета Свеучилишта у Загребу, што је још 1919. подржала Земаљска влада Хрватске и Славоније. У Прибићевићевом предлогу, који је саставио Максимовић, о Карловачкој богословији је писало: „Слушаоци богословије имајући гимназијску матуру, а немајући могућности да у Богословији постигну факултетску квалификацију почеше напуштати ову и тако данас у све четири године Богословије има само 15 слушаоца, дакле тек 1/7 прописаног броја…“ Даље је речено да „нерационалном трошењу“ новца за ову богословију „ваља стати на пут и дати могућности нашој богословској омладини да стиче факултетску квалификацију уз мање издатке, што би се најбоље достигло пренашањем Богословије Карловачке као православнога богословскога факултета на универзитет у Загреб“. „Оснивање православнога богословскога факултета нарочито на загребачком универзитету сматра се у црквеним круговима Митрополије Карловачке за преко потребно, а важни разлози унутрашње државне, верско-просветне и националне политике категорички захтевају да се у Загребу оснује један православни просветно-верски центар, који ће имати задатак, осим онога као високе школе, да послужи великој идеји народнога уједињења и његова приближења и у верском погледу“. Максимовић (односно Прибићевић) је предложио да у случају повољног исхода београдска Богословија Светог Саве буде измештена у Сремске Карловце или да се у зграду интерната Карловачке богословије, коју би откупила држава, усели интернат Карловачке гимназије. Од овог новца датог за откуп зграде био би подигнут интернат у Загребу. Овим је закључен предлог о којем је Максимовић затим рекао: „Министарски Савет усвојио је деломично овај предлог те је заиста високим краљевским Указом основан богословски факултет у Загребу, а богословија Св. Саве из Београда пресељена у Ср. Карловце. Чим је факултет у Загребу основан сви слушаоци бивше карловачке богословије уписали су се као студенти на овај факултет“.

Приликом оснивања Источно-православног богословског факултета већ су именована тројица редовних професора: Владан Максимовић, Никола Ђурић и Димитрије Стефановић. Максимовић је постао први декан и са двојицом именованих колега сачинио је пословник и уредбу Источно-православног богословског факултета, које је потврдила Покрајинска влада Хрватске и Славоније. Максимовић је разрешен дужности в. д. начелника Православног одељења Министарства вера 5. јануара 1921. Повјереништво за просвјету и вјере у Хрватској и Славонији је 16. априла 1921. објавило привремени статут Источно-православног богословског факултета.

Међутим, прилике су подоста зависиле и од стања на Православном богословском факултету Универзитета у Београду и његовог утицаја. У лето 1921. београдски Весник Српске цркве је објавио да је на београдском Православном богословском факултету, који је током 1920/21. држао наставу само за прву годину и требало је да се из године у годину развија, предавало само осам професора. Наставни кадар је требало повећавати да би се успоставила редовна настава за четири године студија. Весник Српске цркве је објавио и ово: „На случај, да се почетком идуће школске године не отвори пројектовани православни богословски факултет и на Универзитету у Загребу, попуниће се одмах састав наставничког колегијума београдског факултета и у идућој школској години радиће у њему све четири године…“ Савет београдског Православног богословског факултета је 24. јуна 1921. одлучио да због очекиваног, а мислило се и неминовног, укидања загребачког Источно-православног богословског факултета распише конкурс за нова наставничка места како би били предавани „сви предмети“ у школској 1921/22. години. У београдским круговима се очекивало да Православни богословски факултет успостави рад у пуном обиму само ако буде укинут загребачки Источно-православни богословски факултет.

 

 

Наставиће се...