Novi pogled na Teslu i Pupina?

[Juan Valdez]

 

Мој посао у оделењу за пошиљке састојао се у томе да надгледам при завијању пошиљака двопека, да помажем при исписивању, четком и бојом, адреса на кутијама у којима је био двопек, и да пазим да се пошиљке испрате на време. На опреми пошиљака радило је око тридесет девојака, које би испочетка негодовале када бих ја приметио да нешто није добро учињено. Није им било право да их надгледа тај млади усељеник чији би страни акценат, како су то оне неких пута рекле, "зауставио и читав воз." Тако је то мени изгледало. Међутим, Џим ми објасни да оне иду за нечим другим. Када бих се због неке грешке наљутио, мој српски нагласак био би тако страшан да су девојке прскале у смех. Ради тог уживања, оне су стално ишле за тим да ме изазову и расрде. И то ме најпре убеди да мој успех у овом новом положају безусловно тражи да што пре припитомим своју српску нарав и поправим нагласак. А једно и друго било је необично тешко.

 

Напори да стишам своју српску нарав били су често стављани у тешко искушење. С времена на време, полетео би по који двопек, добро циљан, и погодио би ме по глави. Српска крв јурнула би ми у, образе и ја бих почео очима да стрељам насртљивца. У таквим приликама би једна од девојака запевала: "Ено башибозук!" друга би додавала: "Јесте ли икад видели такав бугарски покољ?" У то време ове две задње речи биле су на свима устима и односиле су се на догађаје за време Балканског Рата 1876. – 1878., који су водиле Србија, Црна Гора и Русија против Турске. А трећа би исплазила језик на мене, или би искревељеним лицем одговарала на моје бесне погледе. Хтела је да ме изазове да се насмејем и ја бих се и насмешио. Тада би четврта запевушила: "Ал, погледајте на то луче сада, просто да се заљубим у њега када се насмеје." Онда би све запевале: "Смешкај се, Михајло, смешкај, "Ја волим твојих очију сунчани сјај." И ја сам се смешкао. И сваки дан сам се све то више смешкао, када сам увидео да ме девојке заиста нису мрзеле, него им се свидело да ме задиркују чим би виделе на мени знаке европског "гринхорна." Одучих се начина на који се у Европи понашају претпостављени, па се девојке постепено спријатељише са мном и почеше ме звати првим именом, у место да ме подругљиво зову "Господином," као што су се обраћале старом чиновнику у мом оделењу.

 

Једног дана рече ми Џим: "Ђетићу, мој, ти си се упутио баш како ваља." па ће онда од прилике наставити овако: "девојке те зову Михајлом, баш као што и мене зову Џимом. Воле нас, драги мој, али пази да те то не наведе на какву глупост. Угледај се само на мене. Ја тако лепо с њима већ двадесет година, али, као што видиш, још сам нежења, и то мало постарији. Успео си да зауздаш своју нарав, али, да ли ћеш бити господар и срцу, дете моје?" Џим се смешкао и намигивао, па стави кажипрст на чело, као да би тим хтео казати колико је мудрости сложено у практичној глави једног довитљивог старог ложача. Разумео сам што је мислио али, да ли сам се и обазирао на ову његову опомену? Видео сам да ме је баш опомињао, те посумњах да је некако ушао у траг једној мојој најскривенијој тајни. 

 

 

У оној групи од тридесет девојака била је једна која, по мом мишљењу, никад није грешила при завијању пошиљака. У њен посао нисам никад завиривао. А и што би, кад сам био уверен да јој је посао одличан. Али сам је стално посматрао; очи су ми биле увек на њој, када год бих имао за то прилике и држао да ме нико не посматра. Она примети то и, с времена на време, изненадно би погледала на мене и ухватила мој поглед, пун дивљења, али плашљив и стидљив. И ако сам се трудио да прикријем своје осећаје и мисли своје, одавало би ме руменило које би облило моје лице. Она је погађала моје мисли. Смешкала се, као да је била врло задовољна, али је вешто избегавала да ми да прилику да јој своје осећаје поверим. И ја бих то можда и учинио, и ако сам био необично стидљив. Мој бележник био је пун њених слика, које сам ја цртао потписујући под њих њено име, Џеин Мекнамара. Можда је Џим, међу многим мојим цртежима у ложионици видео и те цртеже и натписе па њима. Отуда оно његово упозоривање.

 

Једног јутра у понедељак, Џеин се не појави на свом обичном месту у оделењу за пошиљке. Њена пријатељица рече ми да се Џеин венчала у недељу.

 

Узалуд сам напрезао све своје сила да се учиним као да ме се та вест много не тиче. Девојке су приметиле промену на мени. Нити сам се смејао, нити сам се мрштио, али сам био тешко замишљен. Ту моју замишљеност приметиле су девојке, али су пажљиво избегавале да ми досађују. Само би једна девојка, с времена на време, шанула: "Михајло, даћу ти пару за сваку од тих твојих тешких мисли!"

 

И ја сам тврдо веровао да је и Џим приметио ту промену на мени, али не рече ништа, као да ништа није ни видео. Једног дана упозна ме са једним својим старим познаником, кога је звао Фред, а који је био од прилике средовечан човек. На лицу су му биле многе дубоке бразде, шаке велике и врло кошчате, те је изгледало као да је свакидањи рад слистио са њих све сувишно месо и маст. Џим ми рече да је Фред далеко од средовечности, да је тек прешао тридесету, и да је пре неких дванајест година имао тако исто велике и замашне планове као и ја, иза којих је био бар тако велики мозак као што је, по његовом мишљењу, и мој. Фредови пријатељи, настави Џим, очекивали су од њега велике ствари. Али једног дана, Фред изгуби срце, ожени се и изроди многу децу негде у Џерси Сити.

 

"Данас је," настави Џим даље, "Фред умно на истом месту на коме је био и пре дванајест година. Данас би изгледао још старији него што изгледа да није склопио уговор да за ову творницу прави дрвене кутије." И онда, на свој стари пословички начин, заврши примедбом: да стабло од кукуруза расте само дотле док на њему не избију клипови, а после тога сав сок стабла иде у клипове. Говорећи о многобројној деци Фредовој, Џим је завршио своју слику, сравњајући Фреда са стаблом од кукуруза које је почело да вене и на коме се налазе многи мали клипови. Он се нада да ће се то стабло одржати дотле док ти многобројни клипови не сазру. А што се њега тиче, признавао је да је и он старо стабло од кукуруза, али без клипова; да је његов живот такође једна крајност, и ако супротна оној коју претставља Фредов живот, и да ни он ни Фред нису у младости знали и умели да се зауздавају и уздржавају. Џимове проповеди о уздржавању у животу нису никад биле без утицаја на мене. Једном, кад ми је говорио о обуздавању нарави, срца и мог језика, приметих му да је, по његовом учењу, сав живот само један низ мера за обуздавање, са којима је тешко изаћи на крај. На то он одговори да ништа није тешко када постане навиком. "Погледај само у моју ложионицу," заврши он, "ту ћеш видети да се све зауздава и надзире. Центрифугални управљач пази на брзину машине; ту је и осигурач који ограничава притисак паре; па свака пећ има справу којом се управља промајама ваздуха, и у свакој пећи имаш справу која ти показује висину топлоте. Сваку ту справу ја познајем: пазим како све оне раде, обављајући сав тај посао несвесно, по навици. Младићу мој, вежба чини човека савршеним, а савршенство не зна за тешкоће чак ни у ложионици, пуној сваковрсних петљавина као што их је пун и људски живот." 

 

Ове Џимове проповеди биле су увек кратке и превазилазиле су све што сам ја слушао у црквама у Делавер Сити или у Дејтон, Њу Џерси, или у Бауери Мшпон, или у макојој другој цркви у овој земљи у коју сам до тога времена залазио. Озго још, те проповеди нису биле праћене певањем пастве које ми се није никад свиђало. Тада сам разумео како су толики ковачи и други обични људи били успешни беседници у овој земљи, док је у мом родном месту свештеник, који се поносио својом учевином, био принуђен да чита само оне беседе које му је слао владика из његове дијецезе. Једном у шали рекох Џиму да остави своју ложионицу и постане поп. Он одговори да у Њу Ингланд Творници Бисквита у улици Кортланд има и сувише момака и девојака за његову верску и просветну мисију. Тако ми је Џим много помогао да мало по мало ишчезне сан о Џени и да уступи место у мојој машти оним сновима које сам први пут уснио под оним брестом испред Насао Хола у Принцетону. 

[Grizzly Adams]

Каква књига човече... Како ли сам то пропустио, мора да се исправи под хитно!

[Juan Valdez]

 

Никад није пропустио ни најмању згоду да слави грчку драму и грчко позориште и све што је цветало у, старо класично доба. Причао ми је о огромним просторима, које су заузимала грчка позоришта, и о потреби потпуно тачног изговарања од стране грчких глумаца - јер се иначе не би могло чути што они говоре. То су били велики уметници, говорио је он; наши глумци су ситна роба. И ми сви смо ситна роба! Грке ми дај, дај ми Омира, Пиндара, Демостена, Платона, Пракситела, Фидију, Софокла, и стотине других који су говорили језиком богова и изводили дела која може изводити само божански дух у човеку, па на част ти твој Морс, Макормик, Ау, Ериксон, и остала војска материјалиста, која је пословала на изложби у Филаделфији."

 

Наравски, причајући ми о великим песницима, беседницима, мудрацима и вајарима Грчке, зачињавао је то многом лепом причом и те приче биле су за мене велика открића, те су чиниле велики утисак на мене. Те приче пробудиле су код мене живу жељу да што више сазнам о грчкој просвећености. Још би већи утисак те приче учиниле на мене, да Билхарц није све то преувеличавао у намери да подвуче велику разлику између онога што је он називао идеализмом класичне Грчке и реалистичког материјализма савремене Америке. По његовом схватању, оно прво се уздиже у небеса, на сунчани врх Олимпа, а ово друго све то дубље и дубље пада кроз отворе угљених и жељезних рудника, у мрачне пећине црне земље, земаљског материјализма. "Посао," говорио би Билхарц, "који није у стању да буде извршен без помоћи парне машине и других направа, не извире из идеализма, нити води идеализму." На то ја приметих, да је и животињско тело механизам и да стално развијање тога механизма у савршеније облике сведочи о постојању неког коначног идеала, коме стреми цео живот. Чим споменух реч развитак, еволуцију, Билхарц суну као зоља.

 

Тих дана водила се жива препирка између биолога и богослова. Хоксли и многи други научењаци ломили су копља за Дарвиново учење о еволуцији, док су богослови бранили учење о божанском откровењу. Ја сам био и сувише млад и без школе да бих разумео што од те препирке научењака, али ју је Билхарц пратио са грозничавом жудњом. Његови богословски разлози нису ми се много свиђали, а што се мене лично тицало, ти су разлози губили и оно мало што је у њима било вредно, чим их је Билхарц окренуо против онога што је он називао американским механизмом и материјализмом, на који је он покушавао да свали и одговорност за овај материјализам у учењу о постању биолошких врста. Та његова политичка и философска учења, заснована на слепим предрасудама, створила су између њега и мене јаз који је сваког дана бивао све то шири. О томе ово неколико слика. 

 

Причао сам му како сам, као и толике хиљаде других. на дан избора 1876., по читаве сате мирно и стрпљиво. по највећој киши, испред здања "Њу Јорк Трибјун," чекао извештаје о томе да ли ће за идуће четири године врховни поглавица Сједињених Држава бити Хејс или Тилден. Како су идућег дана неке новине почеле викати "превара, превара," оптужујући републиканску странку да је у једној држави мењала изборне исходе. Како, међутим, свет у Њу Јорку, и у целој земљи, није ни главе освртао на те оптужбе, спокојно ослањајући се на државну машинерију да ће она исправити ако има чега да није у реду. И та достојанственост американске демокрације заносила ме је, када сам помишљао на тучњаве и прљавштине које су пратиле изборе у изборним срезовима Војне Границе у Аустро-Угарској.

 

Он се на то само смешкао, излажући руглу обичај да глупави бирачи бирају врховног поглавара државе. Испричао ми је причу о Аристиду из Атине, који је сам записао своје име на гласачкој таблици, када га је један гласач умолио: да упише име оног човека кога је требало протерати из земље због неког злочина њему нејасног. И тако је Аристид, праведни, најчеститији човек у Атини, био протеран. И та осуда овог поштеног и племенитог, а невиног човека била је по мишљењу Билхарцевом, осуда за атинску демокрацију, чији су недостатци проузрочили пад грчке просвећености. И тако ће, додаде он, и недостатци американске демокрације довести до пропасти стару европску просвећеност. Она прича о Аристиду занимала ме је много, али закључак, који је он из ње извукао, потсети ме на Кристијана из Западне Улице и на његову простодушну узречицу: то ти је могао рећи само какав европски "гринхорн." 

 

Овај разговор слушао је и Џим. А он је био ватрени презбитеријанац, и кадгод би му се пружила прилика, исмејавао би оно што је он називао Билхарцовим римокатоличким назорима. Овог пута он се позва на Линколнове речи: "да народна владавина, владавина самог народа, и за народ никад не буде збрисана са земље." Онда, да би Билхарца мало боље поучио, додаде још: да народна вера у римокатоличку исповест јесте вера цркве, којом господари црква и која служи цркви, и да је то стварни разлог зашто Билхарц, васпитан у том богословљу, никад неће разумети американску демокрацију. Ово ме запрепасти, јер сам после тога очекивао да ће се ова два моја најбоља пријатеља разрачунати песницама. Али... до тог мегдана не дође. 

[Juan Valdez]

 

Једном, за време одмора у подне, пође ми за руком да га заведем за угао улице Кортланд и Бродвеј, рачунајући на срећан случај да ту наиђемо на једног великог човека кога сам видео неколико пута пре тога и познао, јер сам му видео фотографију у једном излогу на Бродвеју. Био сам добре среће, јер ту, у сред гомиле на Бродвеју, изађе пред нас Вилјем Кален Брајант, песник "Танатопсиса!" Он је тада био уредник листа "Ивнинг Пост," чије је уредништво било на Бродвеју, недалеко од улице Кортланд. Када пружих прст на њега, Билхарц престаде да дише, и, мислећи на врло чудновату појаву великог песника, рече: "Оно ти је једини човек у овој материјалистичкој земљи косачица, жетелица и брбљивих телефонских плоча, који би био у стању да седне поред богова на Олимпу и буде поздрављен добродошлицом од стране сени великих грчких идеалиста." 

 

хахахахаххахахахахахахахахахах

[Juan Valdez]

Каква књига човече... Како ли сам то пропустио, мора да се исправи под хитно!

 

Има и на енглеском, ако ти некад затреба.

 

http://archive.org/details/fromimmigranttoi00pupi

[Grizzly Adams]

Данке шен! Волим да читам на оригиналном језику на којем је писано, у преводу увек нешто промакне... Колико видим, Пупин је ово написао на енглеском.

[Juan Valdez]

Ау, брате! Ово ме толико подсети на нешто да је заболело...

 

 

 

Други пут сам успео да га доведем чак до градоначелничке палате града Њу Јорка. Био је неки празник, а новине су, објавиле да ће тог дана у подне бити пред палатом Председник Хејс и министар спољних послова Вилјем Евартс; и они су били ту. Билхарц и ја нађосмо се у једној огромној гомили, али смо могли лепо видети Председника и његовог министра и чути сваку реч њиховог говора.

 

Били су обучени као и сви други грађани, али њихови изванредни ликови и њихове отмене речи чинили су утисак на мене да су они и спадали у онај виши ред у који их је уздигао глас народа. Њу Јоршки "Сан" био је огорчени противник Председнику Хејсу, па је у сваком свом броју, на уводној страни, доносио његову слику. На тој слици, преко густих обрва Председникових утиснута је реч "превара." Али, гледајући га како стоји пред општинском палатом, и хватајући ону светлост која је одблескивала са његовог глатког и часног чела, ја сам знао да Њу Јорк "Сан" није био у праву. И зарекох се да тај лист нећу више читати све док та слика не ишчезне са његове уводне стране. Билхарц није разумео чему сам се ја дивио, а ја сам се дивио демократској једноставности највиших достојанственика Сједињених Држава, и сасвим обичном дочеку који им је приређен у великој метрополи, у Њу Јорку. Међутим, у свему томе он је гледао отсуство уметничког укуса код демократског народа.

 

Тада ми пред очи искрсоше оне разнобојне униформе, перјем закићени шешири и калпаци, дуге сабље и многобројне шарене заставе са царским орловима, који се виђају у таквим приликама у Аустрији. Па онда рекох Билхарцу: ако то мајмунисање значи обиље уметничког укуса, онда сам ја за ову лепу једноставност американске демокрације. Билхарц слеже раменима, као да ме сажаљева. Док сам ја жалио њега што је осуђен, као што ми је говорио, да остатак свога живота проведе у овом незанимљивом делу долине сузе, "Трененталу," како би он звао ову земаљску куглу.

 

Таке су биле те многе разлике душевних склоности, које су све више шириле јаз између Билхарца и мене. Он се грчевито држао појмова који су наметнути Старом Свету од стране поколења давно и давно изумрлих. Ја, држећи се Џимових савета, покушавао сам гдегод могу да усвајам нове идеје у Новом Свету. Залудело га је много учење, мислио сам ја у себи, када бих изближе испитивао настране идеје које је Билхарц имао о Американским Сједињеним Државама. И дођох до уверења да ће он и умрети као "гринхорн." 

 

А ја сам горео од жеље да се више не сматрам "гринхорном," па, наравски, нису ми се више свиђали "гринхорнски" назори као што су били ови Билхарцови о стварима другим сем оних из грчке и римске историје и о просвећености, о којој је реч у тим историјама. Његове очи биле су стално окренуте ка заходу сунца, чија је слава већ давно избледела, а моје су очи жудно чезнуле за свакодневним изласком сунца, онако исто као што сам га жудно ишчекивао на пашњацима мога родног села. И сваки излазак сунца откривао ми је нешто ново у овој земљи, која је за мене још била непозната земља. Он је размишљао о прошлости, ја сам испитивао садашњост и сањао о будућности. 

 

 

 

[Juan Valdez]

Данке шен! Волим да читам на оригиналном језику на којем је писано, у преводу увек нешто промакне... Колико видим, Пупин је ово написао на енглеском.

 

Јесте. У овом случају је вероватно најбоље прочитати обе верзије.

 

Него, Звоне, мене овај Пупин нешто много подсећа на тебе ту и тамо... Само је он бољи песник.

[Grizzly Adams]

Па има ту нешто, само је он био озбиљан човек...

[Juan Valdez]

 

 

У улици Брум, близу Бауери, спазих дућан са натписом Луканић. Помислих у себи: то мора бити Србин. Уђох унутра, жудан да чујем говор који нисам слушао већ више од три године. У дућану се продавала гвожђарија, поглавито турпије и алат од прекаљеног челика. Иза тезге стајаше остарији човек и он, прилично изненађен мојим српским поздравом, одговори српски, али са нагласком који ме је потсећао на Коса, мог словеначког учитеља из Панчева. Луканић ми рече да је Словенац и да је у младости био торбар, Крањац како су у мом селу називали словеначке торбаре. Лети би га његов трговачки пут наносио на мој Банат. Крањац пешице превали на стотине миља носећи на својим леђима огроман сандук са многим ладицама. У свакој ладици друга врста робе: чијоде, игле и конац; пера и оловке, јевтин накит и марамице са разним шареним бојама; памук, платно, свила; и сваковрсна друга роба коју сељаци купују. У мом родном селу Крањац је био познат гост, увек дочекан добро, јер је био Словенац, близак род Србину. А српски сељаци банатских равница волели су да слушају приче о лепотама брдовите мале Словеније на источним падинама Доломита.

 

Када сам Луканићу казао како се зовем, он ме упита за име мога оца, а кад му рекох да се он звао Коста и да је живео у Идвору, у Банату, његове се очи засјаше као две трепераве звезде. Пригрли ме ка своја прса, једна велика суза скотрља се низ његов образ, када ми рече: "Ко ће као Бог!"

 

Онда ми исприча да се пре тридесет година био спријатељио са мојим оцем и да је често гостовао у нашој кући, кад су га његова крањска путовања наносила на Идвор. Замоли ме да идуће недеље дођем његовој кући и да ручам са његовом породицом.

 

Учиних то и ту упознах његову добру супругу, диван словенски сој, сина му и кћер, који су се родили у овој земљи и изгледали као млади Словени на којима се већ примио американски калем. Син ће му скоро свршити велику школу, а ћерка се спремала за колеџ. Они су били Американци и у понашању и у осећању, али отац и мати, и ако су обожавали Сједињено Државе, домовину своје деце, још увек су искрено пријањали за лепе обичаје словеначке земље. Деца су рађе говорила енглески, али су уживала у словеначкој музици, коју су неговали са великим одушевљењем. Ради тога су родитељи били много срећни.

 

Кућа и покућство били су им необично лепи, мешавина американске и словеначке културе. Једном су ме позвали на прославу неке годишњице. Цела породица била је одевена у најшареније словеначко рухо, али су сви у друштву, па и сам стари Луканић и његова госпођа, и сви словеначки гости говорила енглески. Већина гостију били су Американци, али су они уживали у словеначким јелима и словеначкој музици; певали су и играли као и други. Највише ме изненадило то што су американске девојке, пријатељице госпођице Луканић, изврсно свирале словеначке мелодије. Помислих у себи, како би мало чешћи овакви састанци пословенчили сав американски свет у близини Принц улице. Тада сам много размишљао о овом додиру две врло различите просвећености, па о томе и данас размишљам.

 

Присно се спријатељих са Луканићем и његовом породицом. Моји планови и моје тежње занимали су их као да сам и ја био члан њихове породице. Добра старица била је нежног срца, и многу је сузу пролила слушајући причања о мом животу од онога дана када сам се опростио са оцем и мајком, пре пет година, и укрцао на пароброд па Дунаву. Силно су је веселила моја причања о томе како сам изгубио печену гуску у Карловцима, како сам први пут путовао на жељезници од Будимпеште до Беча; о мојим разговорима са влаковођом и надувеним шефом станице у Бечу; о бесплатном путовању првом класом од Беча до Прага. Топили су се од милине и старка и старац. И по њеној жељи те ствари морао сам препричавати много пута њеним пријатељима међу Словенцима. А нарочито ме је молила да причам о томе како сам прешао Атлантски Океан; шта сам све препатио као "гринхорн." Опажало се да је нарочито желила да те ствари чују њена деца. И ја сам то препричавао неколико пута, сваки пут са то већим успехом. Старка ме је за то награђивала тиме што ме је обасипала многим малим поклонима, и што ме многу недељу и празник позивала на врло пријатне гозбе.

 

Ту, у дому Луканићевом, нашао сам најпомније слушаоце мога тумачења американског учења о слободи, како сам га ја схватио из читања животописа и изрека великих људи који су ову земљу створили, и из трогодишњих мојих "гринхорнских" борба за живот. Они су потпуно одобравали Џимово мишљење, да је ова земља споменик оним великим људима који су је створили, а не једној јединој породици као што је Хабзбуршка породица у Аустро- Угарској.

 

Стари Луканић ме је понудио да га учим американској историји. а госпођица Луканићева обећа ми да ће израдити да ме управник њене велике школе позове да одржим говор о Објави Независности. Ове понуде нису биле баш тако озбиљне, али је у њима било толико искрености да ме је то почело убеђивати да свет, чије се мишљење мора уважавати, припознаје успех мојих напора у Америци. У томе сам гледао прво стварно уверење о зрелости о коме је реч у оном пророштву мог сапутника са усељеничког брода, који ми рече: "не пита се ко си, што си и што знаш - бићеш "гринхорн" кад стигнеш у Нови Свет; а "гринхорн" мора да одслужи свој шегртски рок пре но што стече право да му се што призна." Рекох у себи: "стекао сам већ признање о мојој зрелости; и ако је оно скромно; нисам више "гринхорн."

 

Нисам више "гринхорн!"

 

Ох, колико самопоуздања та спознаја буди код младића из туђих земаља, који је морао искусити све тешкоће служећи свој шегртски рок као "гринхорн!" А ту су били и други извори тога самопоуздања: у Јунијон Дајм Севингс Банци имао сам лепу уштеду, која је била неколико хиљада пута већа него онај петак са којим сам се искрцао на Касл Гарден. Поред тога, научио сам нешто и у, вечерњој школи у Куперовом Заводу, а мој енглески језик сматран је добрим не само по мноштву речи које сам знао и познавању граматике, већ и по изговору, ради кога дугујем дуг захвалности Билхарцу.

 

Млади Луканић ме је уверавао да бих са тим знањем енглеског језика, познавањем математике и осталих наука, могао лако ући у колеџ. Чак ми је прорицао и најсјајнији успех у колеџу, указујући, при томе, на моја велика прса, широка плећа, и пипајући предње мишиће на мојим очврслим мишицама. "Био би сјајан веслач у колеџу," рече ми он, "на Колумбији све ће учинити за тебе ако можеш добро да веслаш. Нико те ни упитати неће да ли си од Билхарца научио довољно грчки и латински."

 

У то време Колумбија је уживала врло леп глас у спорту веслачком. Једна њена чета баш је тада добила на утакмици у Хенлијевој Регати, и слика те чете могла се видети у свима илустрованим новинама. Ја сам ту слику гледао неколико пута и сећао сам се лика, сваког члана те славне чете. Младог Луканића то је толико одушевљавало да је и сам хтео поћи на Колумбију да није био толико потребан своме оцу у његовој трговини са челичним алатима. Учинио је све што је био у стању да ме одврати од Насао Хола и моју пажњу скрене на Колумбију.

 

И успео је, али не толико због тога што сам волео веслање, колико због самог имена овога завода: "Колумбија Колеџ у граду Њу Јорк." Много је значило то што је тај колеџ био у Њу Јорку, јер је Њу Јорк у мојој машти био нешто више него ма које друго место на свету. Никад у мојој машти није избледео онај утисак који је он учинио на моју душу оног дана, када је наш усељенички брод ушао у Њу Јоршки Залив, оног ведрог и сунчаног дана у марту, када сам први пут прошао кроз Касл Гарден, кроз велику Капију Америке. Моја прва победа на американском тлу добивена је ту, у Њу Јорку, када сам се борио за своје право да на својој глави носим црвени фес.

 

 

Колумбија је добила победу на веслачкој утакмици код Хенлија 1878. У то време ја сам, уз помоћ Билхарцову, већ свршио знатан део припрема из грчког и латинског језика за Принцетон - или, како сам ја говорио, за "Насау Хол." Љубав према Принцетону променила се постепено у љубав према Колумбији. 

 

 

 

 

Дефинитивно се САД нису много промениле...

[Juan Valdez]

 

Билхарц се топио од радости, када сам му саопштио одлуку да ћу се удвострученом снагом одати учењу класичних језика ради припремања за ступање у колеџ Колумбију. Како сам касније сазнао, он се осећао пресрећним што је ипак успео да ме спасе од обожавања онога што је он називао материјализмом природних наука. Добра душа није знала да сам ја баш у то исто време многе сате свога слободног времена проводио читајући Тиндалову књигу "Топлота као облик кретања," и славна Тиндалова предавања о звуку и светлости, која је он, са великим успесима, држао у овој земљи у почетку седамдесетих година. Ови популарни описи физичких појава, то су она поезија у прози коју сам спомињао раније. У читаоници Куперовог завода дошао сам до једне друге књиге, сличне овима. Једну од тих књига чувам и данас, а њу ми је, пре тридесет година, царовао покојни генерал Томас Јуинг. Књига се зове "Песничка Страна Науке;" издао ју је Роберт Хунт, 1848. Почиње са овим Милтоновим стиховима:

 

"Како је заносна божанствена филозофија!

"Нити на њој што штрчи, нити шкрипи –

"Као што мисле тупави глупани.

"Пуна је мелодије као Аполонова фрула;

"Вечита гозба омедљаних сладости,

"Где од прождрљивости нема ни трага."

 

 

Тиндалово и Хунтово писање утицало је на моју машту у то време на исти начин као и Милтонов "Изгубљени Рај," „Хајавата," од Лонгфелоа, и „Танатопсис," од Вилјема Колен Брајанта.

 

То писање ме је уверило да нису, као што сам био склон да мислим, само Словени народ који види песничку страну науке. И сваки други види то, јер је наука, њена апстрактна страна, у ствари сама појезија, "Божанствена филозофија," како је Милтон зове. Наука је храна, која не храни само материјално, него и духовно тело човеково. Најрадије сам истицао овакво мишљење о науци, када сам био принуђен да браним науку од Билхардових напада. 

 

[Juan Valdez]

 

А кад бих завршио свој двосатни рад на стругању и цепању дрва, скочио бих у Пасејик и пливао бих неко време. Кад се заврши лето, ја сам био сам мишић. Да је било да се трчи и двадесет миља, не би ми било потребно никакво припремање. И то је имало своју врло добру страну за почетак мога живота на колеџу. Мишићи и снага, то су оне ствари на које се нарочито полаже када се ступа у колеџ. С тим ступити унутра и то задржати за све време, то је кључ који отвара многа врата. О томе ћу рећи коју више касније, јер ово је чисто американска појава, непозната у Европи. 

[Juan Valdez]

 

Живот на Колумбији, који сам тада затекао, био је једно ново откриће за мене. У почетку, тај живот нисам разумео и многу ствар сам криво схватио. Пред сам почетак предавања, трчкарао сам тамо амо да себи нађем стан. Моји другови, међутим, бринули су другу бригу: трчкарали су око колеџа, удешавали којем удружењу да се прикључе и припремали одбрану фрешмена (првогодишњака) од непријатељске навале софомора (другогодишњака.) Издвајале су се групе из разних припремних школа и оне су водиле посао око организовања. Остали из тих школа, што ја било сасвим разумљиво, без поговора су морали слушати вођство. Непослушност, па чак и сама равнодушност, знаци су непојимања оног духа на коме се заснивао живот на американским колеџима. То се једнако осуђивало. Тај дух покоравања вођству био је тада врло потребан првогодишњацима, како су ме касније обавестили, због велике опасности која је претила од стране другогодишњака. То живо припремање, ту грозничавост, приметио сам јасно, али нисам разумео њено значење, те сам остао по страни. Осећао сам да сам странац, да нисам прави члан тога разреда који су сами његови чланови описивали као најбоље првогодишњаке који су икада ушли у Колумбију. Другогодишњаци су то одлучно побијали. Отуда је дошла та велика борбеност.

 

Нико на мене није обраћао пажњу; нико ме познавао није, јер ја нисам долазио из оних припремних школа кроз које су пролазили ђаци Колумбије. Једног дана приметих на школском дворишту два огромна таласа живахних младића како се брецају један о други, као што таласи који налећу с мора примају на своја плећа таласе који се одбијају од стена на обали. Ту су фрешмени бранили штап, док су софомори свом жестином наваљивали да га отму. Михајло, послужитељ у колеџу, објаснио ми је да је то отимање штапа стара историјска ђачка утакмица на Колумбији. То није била права битка из које се излази сломијена носа или са модрицама на очима, већ крепко надметање у вучењу и гурању. Софоморци су напрезали све своје силе да отму штап, који је држао један снажнији фрешмен, опкољен снажним и јаким друговима који су га чували и бранили. Тај се штап чувао и бранио као што би фанатични калуђери чували и бранили мошти каквог светитеља. Око те групе млађих ђака водила се сва борба, а она је стајала непомично као висока стена у узбурканом мору. Цепали би се капути и кошуље на леђима одважних бораца; једни су нападали а други бранили групу у средини. Али се не чу ни једна ружна псовка, нити се примети иједан знак воље за намерно крвопролиће. Ђаци из треће и четврте године на колеџу посматрали су игру као судије.

 

Послужитељ Михајло, који је познавао све ђаке у колеџу, као што пастир познаје сваку своју овцу, није био начисто којој години ја припадам. Упита ме: да ли сам и ја "фрешмен," првогодишњак, и када одговорих потврдно, он ме упита: Како то, за име Бога, да и ја нисам у тој гужви, да браним штап својих другова? И при томе он је био тако ужурбан и забринут, да помислих да сам се тешко огрешио о какав стари обичај на Колумбији. Сместа скидох капут и горњу кошуљу па запливах у узбуркане редове софомора ђака из друге године. Скоро да сам стигао већ до средњих редова фрешменске гарде, да им помогнем у одбрани, када ме с леђа зграби један софоморац, по имену Франк Хенри, и повуче натраг, говорећи: како немам права тако касно да прелазим линију судија. Нисам знао прописе игре, па га повукох у страну у ухватих се с њим у коштац. Како сам касније дознао, то је био најјачи младић на Колумбији, али моје мишице, ојачане цепањем дрва на обалама Пасејика нису ме постидиле пред њим. Ми смо се хрвали и хрвали; и хрвали би се до заласка сунца, као што прича српска народна песма о хрвању Краљевића Марка са Арапином Мусом Кесеџијом, да судије нису прогласиле да је борба остала неодлучена.

 

Пошто је главна борба била окончана, није било никаквог разлога да се наст авља споредна борба, коју смо заметнули ја и Хенри. Престадосмо са хрвањем и пружисмо један другом руке. Он признаде да му је било баш мило што престадосмо са нашом игром, а и ја сам се томе радовао. Хенри се окрете мојим друговима, па им рече: "Да сте изабрали овог страшног Турчина да вам буде у гарди, по свој прилици, борба би вам испала мало друкче," 

 

Приметих му да ја нисам Турчин него Србин, на што се он извину, примећујући: да никад није знао тачне разлике међу народима на Балкану. "Ну ма ком народу припадали, бићете ваљан момак само ако научите да ,,игру играте,",, заврши он овај наш разговор. Како диван савет од стране једног ђака са колеџа! "Игру играти," како је то, опет, леп израз! Дуго сам размишљао о том изразу; и што сам више о њему мислио, све сам више био убеђен да се у те четири речи, "ту плеј ди геим," "игру играти," сажела једна читава страна историје ове земље и њених предања. Ниједан странац не може схватити ову земљу, док прво не схвати пун смисао ове речи, коју сам ја чуо по први пут од једног младића на колеџу у Колумбији. Нити се на који други језик може та фраза превести тако да буде тако збијена и да у њој буде изражен пун њен смисао. Када сам ту фразу чуо, одмах сам помислио на оне чистаче обуће и мале продавце новина који су, пре пет година, претстављали пороту у мојој одбрани права да носим црвени фес на глави. И то "играње игре" било је увек моја идеја о американизирању; идеја која је највише одговарала најбољим традицијама земље, која ми је на располагање ставила све своје лепе могућности. Само је питање: како да се што већи број усељеника у овој земљи научи да ту идеју разуме и схвати? 

[Јелина]

За ваш лепши дан прошетајте кроз интерактивни музеј Михајла Пупина: "Образовно-истраживачко друштво Михајло Пупин поставком Виртуелног музеја Михајла Идворског Пупина први пут представља јавности сва значајна достигнућа овог изузетног човека. Музеј, пионирски пројекат Друштва, настао је уз помоћ и подршку Српске академије наука и уметности и Телекома Србија. Велику захвалност дугујемо и сарадницима из Универзитетске библиотеке Светозар Марковић и Народног музеја у Београду, који брину о Пупиновим легатима, са посебном пажњом и поштовањем. Пупинов музеј само је прва тачка на нашем путу објављивања значајних, интересантних и никада раније објављених података из његовох живота и рада."

 

Interaktivni muzej Mihajla Pupina

www.mihajlopupin.rs

 

https://www.facebook.com/SpasimoNauku?hc_location=stream

 

 

[Милан Ракић]

Скроман допринос причи о Пупину...

 

... Овај научник светског гласа је наиме један од оснивача Националног саветодавног комитета за аеронаутику, познатијег под скраћеницом НАКА, из које је организације 1958. године настала НАСА ...

 

https://www.pouke.org/forum/topic/25351-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%83-%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%81/#entry824816