Novi pogled na Teslu i Pupina?

[Juan Valdez]

 

Како сам седео у одељењу за налажење рада и чекао да дође ко и изабере ме за какав посао, сасвим природно, поближе сам посматрао своје усељеничке садругове који су, као и ја сам, ту седели и чекали да буду упослени. Осећао сам да су они нешто много ниже него ја, али ипак нису имали тешкоћа да буду припуштени у ову земљу. Није им била потребна никаква пристрасност од стране усељеничких чиновника. А мени је то било потребно. Из тога закључих да су они изгледали чиновницима као усељеници које овде више желе и траже. То је тако, наставих ја ово своје размишљање, јер су то биле занатлије, а, по свој прилици, имали су и нешто новаца. А судећи по оделу, изгледали су свакако боље од мене. Али од куд долази то да човек који зна какав занат, има новаца и одела, у Америци много више вреди него у Идвору, моме родном месту? Ми смо имали у Идвору ковача, колара и једног берберина. То су биле наше занатлије. Па смо имали и једног трговца, који је држао дућан. Имао је много новаца, носио је скупоцено грађанско одело. Али у целом селу није било ниједног угледнијег сељака, ма како он сиромашан био, који није веровао како је он нешто више од тог света, који се у нашем историјском селу само пролазно бави. Свест о нашим традицијама, чврста приврженост према њима чинили су да смо осећали како смо много више од тога света који се сељака као циганин, без икаквих својих традиција, без ичега што би га коначно везало за то место. Сваки новајлија имао је код нас да прође кроз строги испит. О њему се није судило по његовој вештини у каквом занату, нити по новцу његовом, нити оделу, већ по његовим личним особинама; по гласу који његова породица ужива, и по традицијама света коме је припадао. А, како се чинило, ови чиновници у Касл Гардену на све то нису ни обраћали пажњу. Мени нису поставили ни једно питање које би се односило на моју породицу, на историју мога села, или историју Војне Границе и Српског Народа. Да бих се утешио у тој неприлици, говорах сам себи: није никакво чудо што сам ја изгледао мање прикладан за ову земљу него многи од ових других усељеника, којима не би никад дозволили да се населе у мом Идвору, и чије ме је друштво на исељеничком броду тако мало занимало, па, шта више, и одбијало ме, јер су ми многи од њих изгледали душевно закржљали. Било ми је загонетно па и тиштало ме што су ме Чиновници изузетно пропустили у ову земљу. Али ни то није могло да убије веру у мени: да сам ја донео Америци нешто што ови чиновници или нису били у стању да открију, или нису марили да истражују, а што сам ја, упркос свему томе, високо ценио. А то је била свест о дивним традицијама мога народа.; осећање да те традиције дубоко поштујем, да им се дивим, да их обожавам. Да душу моју испуњавају позитивне моралне вредности тих предања мога народа, његова морална философија. Томе су ме научили моја мајка и они неписмени сељаци на сеоским поселима у Идвору. Никаква друга наука није на мене учинила дубљи утисак. 

[Juan Valdez]

 

На углу Бродвеја и Баулинг Грина био је стари Стивенсов хотел, бела зграда са зеленим дрвеним заклопцима на прозорима. Када сам стигао до тог места и спазио ону ужурбану кошницу, звану Бродвеј, са хиљадама телеграфских жица разапетих преко улице између зграда, као паукова мрежа, задивио сам се и зачудио: што је све то могло значити? Тако што нисам видео ни у Будимпешти, ни у Прагу, нити у Хамбургу. Збуњен и застрашен изглед на мом лицу и црвени фес на мојој глави мора да су привукли велику пажњу на мене, јер одједном приметих како ме је опколила читава гомила дечака разног узраста, који су показивали прстом на мој фес, подврискивали и смејали се. То беху деца која су продавала новине и чистила ципеле, и на њима се видело да желе да се мало прошегаче на мој рачун.

 

Збуних се и осетих се увређеним, али ипак стишах своју српску крв. Ну један овећи дечко приђе ми и збаци ми фес са главе. Ја га распалих по носу и ухватих се у коштац с њим. Хрвање на пашњацима у Идвору притече ми овог пута у помоћ: за тренут ока, јуначина је лежао на земљи, а његови другови прснуше у буран смех. Ја помислих да то беше знак за општи напад, али нити ме ко таче, нити се на ма који други начин умеша у овај наш посао. Понашали су се као непристрасни гледаоци, којима је било стало само до тога да бољи момак победи.

 

 

Али у то, сасвим изненада, осетих да ме за колир зграби једна снажна рука. Погледах горе и спазих надамном једног крупног редара, са батином у руци, а намргођена погледа. Видело се јасно да је непријатељски расположен, али се разблажи и врати ми фес, када саслуша децу која су посматрала овај сукоб. Беше очигледно да су ови исти дечаци, који су мало пре подврискивали и показивали вољу да ме исмеју, овог пута редару рекли добру реч за мене. Одмах су се спријатељили са мном и весело ме поздравише, када ја поносно наерих фес на страну и победоносно кретох пут Касл Гардена.

 

Помислих тада у себи да ми је и овај непријатан сукоб добро дошао, јер ме је научио да се налазим у земљи у којој је и код уличне деце развијен осећај чојства чак и према једном српском "гринхорну." Велика је разлика између Америке и Аустро-Угарске! Ту лекцију нисам никад заборавио, нити икада имао разлога да ово мишљење променим. 

[Juan Valdez]

 

Први упечатак на америчком сеоском поседу, дакле, био је нелагодан. Међутим, у ручаоници, где се служила вечера, све је било чисто и лепо, а вечера ми је изгледала као права гозба о празницима. То ме мало више спријатељи са америчким салашем. Радници су јели много, а говорили врло мало. Кад свршише вечеру, напустише трпезарију тихо и нечујно као што су и ушли у њу. Ја остадох сам, примакох столицу близу једне топле пећи, очекујући да ми ко каже што ћу даље чинити. У то у собу уђоше две женске и почеше успремати сто. Говориле су енглески и не обраћаху на мене никакву пажњу. Ваљда су мислиле да ме је обрвала жудња за родним крајем, па су ме остављале на миру. Онда спазих једну девојчицу, нешто млађу од мене. Понашала се као да помаже оним женама, али сам ја убрзо приметио да се њен прави посао састојао у нечем другом. Она ми се учини као млада српска вила, која у српским народним песмама игра изванредну улогу. Јунака, који ужива наклоност виле, неће сукобити никаква зла коб. Ако је икад било вила, помислих ја тада, права вила је ова млада девојчица овде. Њене светле плаве очи, њене нежно изведене црте лица и господски покрети учинише чудан утисак на мене. Маштао сам да она чује и најнечујније гласове, да види у најмрачнијој ноћи, и да, као права вила, осећа не само најлакше поветарце него и мисли оних који су око ње. Показујући на сто у једном углу, она ми скрену пажњу на папир за писање и на мастило, које је ту стојало за раднике. И ако нисам разумео што је говорила, схватио сам што је мислила. То вече писао сам мајци. То сам желео, и ту жељу моја вила је прочитала на мом лицу.

 

После неког времена у собу уђе један радник, Швајцарац, да ме потсети да је време да се леже. Извести ме да ће ме изјутра рано пробудити и повести собом у коњушницу, где ми је додељен посао. 

 

Он одржа своју реч, и рано изјутра, пре сунчевог рођаја, са лампом у руци одведе ме у коњушницу и приказа ме двема мазгама које су биле додељене мени. Отимарих мазге и нахраних их. За све то време тај радник стајао је поред мене, пазио како радим и упућивао ме у посао. После доручка показа ми како ћу на мазге ставити серсам и упрегнути их у кола. Тако и ја са својим колима бех сврстан у ред кола која су вукла ђубре на њиве. Опоменуо ме је да не хитам са утоваривањем и истоваром док се полако не привикнем послу, јер ћу се иначе разболети од напрезања.

 

И заиста, идућег дана падох као свећа. Он се ради тога много срдио, примећујући да сам најгори "гринхорн" кога је он до сада видео. Ну, благодарећи вештини и нежној пажњи жена на салашу, за два дана сам опет био на свом послу. Сажалиле се на мене баш зато што сам био "гринхорн." Имале су ону исту слатку америчку душу коју су имали и они моји амерички пријатељи, који ми платише пут од Беча до Прага. 

[Juan Valdez]

 

Изненађивало их је и то што сам упорно покушавао да говорим енглески. Код усељеника највише вреди знање енглеског језика у напору да се подигне изнад положаја "гринхорна." А у овим својим напорима ја сам имао једну неочекивану помоћ, коју дугујем своме црвеном фесу.

 

На сваком путу од дворишта до њива, ја и моје мазге пролазили смо поред настојникова стана. И ту, иза зида од лепо уплетеног прућа, с времена на време, виђао сам златне витице моје америчке виле. Као права српска вила, која бди са ивице какве шуме, и она је ту стајала и бдила. Мој црвени фес, који је вирио са високог седишта иза мазга, морао јој је упасти у очи, и пробудити њену радозналост. Кад год бих јој уграбио очи, поздравио бих је на начин уобичајен на Балкану, који она никад дотле није видела у држави Делаверу. Њена љубопитљивост је расла из дана у дан, тако исто и моја.

 

 

Једне вечери седео сам сам у трпезарији крај пећи, а она дође и рече ми "добро вече!" Одговорих јој, понављањем њених речи, али са рђавим изговором. Она ме исправи, и ја понових тај поздрав, али сад много боље. Свиде јој се тај мој искрен напор да научим енглески, па још ту вече поче да ме учи.

 

 

Прво ми је казала како се зове свака ствар у трпезарији. Тако сам на том првом предавању научио око двадесет енглеских речи и понављао их док се она не би задовољила мојим изговором. Другог дана, изгонећи кола напоље, понављао сам гласно те речи толико пута док нисам помислио да их већ и мазге знају на памет. Друге вечери дошло је друго предавање и ја заслужих велику оцену од мога учитеља јер сам научио још двадесет речи. Како је време одмицало, мој речник је све више растао, што је необично одушевљавало мога младога учитеља. Рече ми да сам "смарт" (бистар дечко,) и ту реч нисам никад више заборављао. Једне вечери она доведе своју мајку, која ме је пре две недеље неговала када сам се разболео због превеликог напора при утоваривању. Тада, рече ова, није могла да ми разуме ни једну реч, али овог пута није било запињања, што је изненади и што јој би врло мило. Мој први испит из енглеског језика био је потпун успех.

 

 

Концем првога месеца на овом салашу у Делаверу већ сам сасвим слободно изговарао енглеске речи. Другог месеца ослободих се толико да се упустих и у дуже разговоре.

 

 

Домаћица настојникова често ме је позивала да о вечери останем у њиховом породичном кругу. Рекоше ми да их много занимају моје причо о Идвору, Панчеву, Пешти, Прагу, Хамбургу и досељеничком броду. Мој разговор и граматика веселили су их много више но што су хтели да покажу. Били су и сувише учтиви а да би се смејали моме српском нагласку. За време ових разговора, моја би вила седела и претварала би се сва у ухо. Осећао сам да пази на сваку моју погрешку у граматици и изговору. На првом предавању после тога, она би прво исправила сваку од тих погрешака, па би на другој седељци пазила да ли ја опет упадам у те исте грешке. Али их ја више нисам чинио. Највећа моја жудња била је да докажем да сам заслужио титулу "смарт," коју ми је она дала.

 

 

Једно вече причао сам настојниковој породици како сам одбио први посао који ми је понуђен на Касл Гардену, јер нисам волео да музем краве, што је, по мојим српским назорима, тај посао био само за жене. Признадох да су српска схватања сасвим различита од америчких у овом посебном случају. Јер, и ако је на овом поседу сваког дана мужено преко сто крава, никад не приметих ни једну женску ни у кошарама, нити пак у огромном млекару. Признао сам и то да мојој вили и њеној мајци не би ни било место у кошари и млекару, у коме је одржавана највећа чистоћа. Додадох да ми се тај амерички обичај више свиђа, јер ако би Вила била принуђена да ради око крава и у млекару, ко би онда мене учио енглески? Вилиној мајци потпуно се свиде ова моја примедба, па ми рече: "Михајло синко, ти то већ почињеш да схваташ америчке обичаје, и што се пре отресеш српских назора, тим ћеш пре постати прави Американац."

 

Онда ми протумачи положај америчке жене: она је васпитач и духовни вођа поколења која долазе. При том ми указа на чињеницу да у Америци по основним школама огромну већину учитеља сачињавају жене. Ово ме обавештење зачуди и свиде ми се, јер сам знао да је моја мајка била бољи учитељ од мога учитеља у школи, једног старца са смешним изговором кроз нос.

 

Али ме озбиљно узнемири њена напомена да треба што пре да се отресем српских појмова и постанем Американац. Ипак не рекох ништа на ту њену примедбу. Био сам само "гринхорн," па нисам желео да речем што а да се њојзи не свиди. Чудило ме је само то што је она сматрала као готово да ја желим да постанем Американац. 

[Juan Valdez]

 

Другог дана осванула је недеља и ја пођох у цркву, која је била у Делавер Сити. Појање у цркви није учинило баш велики утисак на мене; служба још мање. Делавер Сити била је много већа него мој Идвор али је служба у цркви у мом Идвору много узвишенија работа. У цркви у Делавер Сити није било хорског певања, нити је ту горело онако много свећа, нити се осећао слатки мирис тамњана и измирне, нити ту беше звучних звона. То ме разочара. Тада ми још чудније дође очекивање Вилине мајке: да окренем леђа лепим српским обичајима и пригрлим америчке, који ми се, бар што се тиче службе у цркви, не свиђају толико као српски обичаји.

 

На изласку пред црквом сачека ме Вилина породица и позва ме да се с њима повезем кући. Изгледало ми је мало чудновато да се један слуга вози на лепим колима са господарем, па умолих да ме извине, али они не пристадоше на то. Ниједан газда у мом Идвору не би тако радио. У том погледу свидоше ми се ови делаверски ратари са овим својим америчким појмовима. Али ме је тек код куће чекало право изненађење. Вилина мајка навали: кад сам с њима био заједно у цркви, да с њима заједно и ручам те недеље. У томе сам ја гледао покушај са њене стране да покаже колико цени моју навику да идем у цркву, да ме осоколи да у тој навици истрајем. Тако је на делу хтела да покаже оно што ми је проповедала о духовној мисији америчке жене.

 

За време ручка, ја сам причао о недељи у Идвору; нарочито о обичају да српски момци и девојке, недељама после подне, у црквеној порти, играју кола. Вили се тај обичај допао, али мајка примети: да је тако исто добра и шетња кроз воћњак од бресака, које су тада биле у пуном цвету. Тако то после подне Вила и ја пођосмо у шетњу и ту особиту пажњу заслужио сам само ради тога што сам био уобичајио да идем у цркву.

 

Ко није видео делаверске вртове са бресквама у ово доба, онда када су брескве биле у пуном цвету, када месец мај застре земљу загасито зеленим сомотом и када јужно небо, посматрано кроз златну атмосферу сунчаног мајског дана, потсећа на чаробну позадину у неких од Рафаелових Мадона; - ко тај призор никад видео није, тај не познаје божанске лепоте ове дивне мале државе. Нема уметника, који би се усудио ставити на платно онај ужагрено златни покров којим су били преливени разиграни таласићи на реци Делавер, обасути сунчаним пољупцима те недеље. Вила ме упита да ли сам ја икад у Идвору видео нешто лепше од овога. И ја одговорих да нисам. Али одмах и приметих: да ништа није тако мило и лепо као место у коме смо се родили. Када јој казах да намеравам да се једног дана вратим у своје родно место, обогаћен искуством у Америци, она се трже, па ми рече:

 

"Онда, Ви не намеравате озбиљно да постанете Американац?" 

 

"Намеравам," одговорих ја, па након малог устезања додадох: "побегао сам из Границе јер су господари те земље били наумили да ме помаџаре; из Прага сам побегао, јер су ме хтели понемчити. Побећићу у Делавер Сити, ако се од мене тражи, као што то рече ваша добра мајка, да на страну бацим своје српске назоре и постанем Американац. А ти моји српски појмови, то су моја мајка, моје родно место, моја српска православна вера, мој српски језик и свет који тим језиком говори. Ко очекује да ја напустим моје српске назоре, тај тражи да испустим свој последњи дах."

 

"Ви сте рђаво разумели моју мајку, Михајло," одговори Вила. "Она је мислила само на ваше појмове о задатку жене у друштву, а ви знате и сами да се од европске жене тражи да ради и оне тешке послове за које су само људи довољно јаки."

 

"Добро," рекох ја, "али најјачи и најспособнији људи у Европи проводе већи део свога живота на бојиштима и вежбама за ратовање; ово нарочито вреди за српски народ. И то је оно што нагони српску жену да обавља по неки тежи посао, који би иначе радили људи."

 

Ту ми се пружила згодна прилика да кажем коју више у прилог духовног уплива, који српска жена врши на наш народни живот, описујући положај српске жене онако како га претстављају српске народне песме о Чучук Стани, жени Хајдук Вељка, која је потстицала свога јуначког мужа да и погине пре него да напусти источну границу Србије, коју је он, за време српске револуције, бранио од огромно већих турских сила. Причао сам јој о Косовци Девојци, која је, упркос опасности да погине или буде заробљена, пошла на Косово Поље да пружи последњу духовну помоћ јунацима на умору. О Јевросими, мајци Краљевића Марка, националног јунака српске расе, чији су савети и упуте били једина звезда водиља Маркова кроз његов буран живот. Па јој испричах да моје очи никад не би виделе ове божанствене призоре на обалама Делавера те недеље после подне, да није било моје мајке која ме је бодрила да кренем у свет, стечем знање о новим стварима које не могу научити у своме родном селу.

 

Ове моје српске приче учиниле су дубок утисак на младу Вилу, а тако исто и моја одбрана српске жене. Упита ме: да ли сам је икад чуо за Марту Вашингтон, супругу Џорџа Вашингтона, америчког народног хероја? Признадох да о њима немам ни појма. Указујући руком на позлаћене мале таласе на Делаверу, Вила рече да та река није увек изгледала тако сјајна и мирна.

 

Затим исприча како је та река изгледала, када је у сред зиме била покривена изломљеним ледом који, ношен разбеснелим таласима, угрожаваше прелаз преко реке. Али Џорџ Вашингтон, заповедник америчких армија у повлачењу, преброди ту реку у јануару 1777., и, на другој страни, близу Трентона, изненади победом опијене британске армије, које су биле у наступу, потуче их и амерички пораз претвори у америчку победу.

 

"И Вашингтон," рече она, "као и Хајдук Вељко, био је готов да жртвује свој живот, при преласку преко подмуклог леда на захуктаном Делаверу, само да стигне на време и изврши напад који је спасао његову отаџбину." И, како рече, она верује да се у том тешком часу Марта Вашингтон понела као и Чучук Стана. Од тог дана Вашингтон је био у мојим очима амерички Хајдук Вељко, а река Делавер уливала ми је увек дубоко поштовање. Вила ми је казала да је и Америка, као и Србија, била земља јунака.

 

Остатак наше шетње тога дана провели смо у томе што је Вила одговарала на моја многобројна питања о Џорџу Вашингтону и америчкој револуцији. Никад у Америци нисам једно после подне провео а да сам толико научио. Најзад, закључих да и у Америци може бити толико ствари које су тако велике као и оне велике ствари о којима пева српски гуслар у српским народним песмама. Вили је пошло за руком да скује први беочуг у ланцу који је везао моје српске традиције са америчким традицијама. Умолио сам опроштење што сам рђаво разумео њену добру мајку, када ми је препоручивала да што пре постанем Америкакац. 

 

Исповедих, даље, да сада много мање него пре неколико тренутака помишљам на то да побегнем са обала историјског Делавера.

Када је Вила приметила да ме живо занима америчка историја, при учењу енглеског језика, она ми је причала приче из ране америчке историје. То бих ја опет морао да понављам при преслишавању.

 

У тим причама велико место заузимали су Џеимстаун, Саут Ст. Мери, у јужном Мериленду, и Вирџинија.

 

Када сам, годину дана после тога, по први пут чуо за "Мејфлауер" и њено пристајање уз Плимот Рак, чудио сам се што ми Вила никад није причала о том великом историјском догађају. Никад није помињала Линколна. Кад јој једном рекох да је то амерички Краљевић Марко, она окрете разговор на другу ствар.

 

По њеном мишљењу, Америка, северно од Делавера, била је врло мала. Па и саму Филаделфију спомињала је само ради "Звона Слободе" и „Декларације Независности."

 

Једног вечера упита ме Вилина мајка о мојој мајци и о томе што она мисли о мојој будућности. Сећајући се што ми је она говорила о духовном упливу америчке жене на нова поколења, ја сам јој слатко говорио о својој мајци, завршујући своје причање примедбом: да моја мајка није очекивала да постанем амерички ратар и да сам ја у Америку дошао да научим оно што нисам могао научити у једном ратарском крају, у коме се налази моје село. Моја је прича дирну.

 

Простим а свечаним гласом саопшти ми тада једну нову истину, коју никад заборавио нисам, и коју је потврдило све моје искуство у животу у овој великој земљи. Та истина је у овоме: да ова земља пружа свима без разлике добре прилике за успех. Али сваки за себе треба те прилике да тражи, и мора бити приправан да их добро искористи када му се оне пруже. Топло ми је препоручила да добро искористим лепе прилике које ми се пружају на овом пољском добру, али ми најозбиљније саветова да пођем и тражим нове. Вила се сложи с њом, и ја се припремих да оставим гостољубиве обале Делавера. 

[Juan Valdez]

 

Другог дана нашао сам се у Саут Ст. Мери, у јужном Мериланду. Ту ми се пробудиле велике наде, јер сам од Виле много слушао о ранијој историји тога места. Погодих се да терам мазге у копачицама по њивама засејаним кукурузом и дуваном. Што се тиче вештине и телесних напора, тај посао није био тако тежак. Али клима је била рђава, друштвени живот још гори. Једини свет који ме је ту занимао, био је онај који је био сахрањен у тамошњем гробљу пре двеста година, када је Саут Ст. Мери била знаменит град, и када су први исељеници из Енглеске пренели многе лепе ствари, па чак и цигле којима су зидали своје домове. Сва моја разонода тамо било је читање записа на споменицима у старом гробљу, близу цркве у селу. Залив Чесапик и река Потомак, и многи мали затони на заливу, застртом богатом вегетацијом, давали су томе крају необично велику сликовитост. Напредан кукуруз и дуван говорили су о богатству тога краја, али што је било правога живота долазило је од црначког света, чији језик нисам био у стању да разумем. У колико је било речи о људском разговору, осећах да се налазим у долини тишине и самоће, и ако је на све стране одјекивало брујање инсеката свих врста и кликтање многобројних водених животиња. Комарци, мали и велики, и мухе, па страшна тропска врућина претварали су рад у робију. 

[Grizzly Adams]

Значи, генијално...

 

Хвала сењор!

[Juan Valdez]

Значи, генијално...

 

Хвала сењор!

 

Нема на чем, хвала чика Мијајлу што је ово написао. А оног Бубњевића ћу да тужим што ме подсетио на књигу и упропастио ми вече.

[Juan Valdez]

 

Кристијан је горео од жеље да попуним свој буђелар који се знатно испразнио после моје куповине на Чатам Скверу. Тог ми јутра скрете пажњу на неког дебелог Немца, који је пио пиво у пивници у хотелу, пошто је унео и предао неколико корпа пуних хлебом, кифлом и питом. Рече ми да је то пекар, богат, али циција; да му кола стоје пред хотелом и да је већ крајње време да се пребојадишу. И ја приметих да се ни слова на њима не могу више прочитати. Убедих свога пријатеља да бих био у стању да та слова уредим, јер сам стекао лепо искуство помажући при бојадисању бродова на пристаништу у Хобокену. Уз то још, имам и дара за цртање слободном руком.

 

Кристијан се пригушљиво насмеши и најкраћим путем отрча до шкртог немачког пекара. Склопих уговор: да му поправим слова за пет долара и храну. Он да купи четке и боју, које ће после остати мени. Уговор је састављао Кристијан и јасно је притврдио услове погодбе. Тако ми постаде пословођом, што га је необично веселило.

 

 

Другог дана ручао сам са пекаровом породицом, као што је било условљено уговором. После ручка, чим се вратила кола са свога свакидашњег пута, почео сам свој посао, да га прекинем само за време вечере. Око девет сати у вече посао је био готов на пуно задовољство "друге стране." Ту вече, био сам богатији за пет долара, неколико кутија боје, четке, једну велику домаћу питу од јабука и ново искуство које ме је соколило. Кристијан је, из разлога непознатих ми тада, све то узимао за шалу, ма да ми је искрено честитао мој уметнички успех.

 

 

Другог дана пођосмо, ведри, рано кући његовог оца у Хобокену да ту, како је то замислио Кристијан, останемо неко време да обојимо и папиром обложимо неколико соба. Користећи се упутама које смо добили на неколико места, после неколико неуспелих покушаја, ипак нам пође за руком да овладамо том вештином и свршимо собе, на потпуно задовољство Кристијановог оца, који исповеди да тај посао боље не би оправио ниједан стручњак у Хобокену. "Овај вам је посао успео много боље него онај са пекаревим колима," примети он; ,,овде сте преко боје превукли лак за сушење." ,,Имате право," убаци Кристијан, "али кривица је до мене, јер ја сам намерно пропустио да кажем Михајлу да кола превуче лаком. Хтео сам од једног посла да направим два." ,,Чини ми се да ће ту бити више послова," додаде Кристијанов отац, "јер је сутрадан пљусак ухватио пекарева кола, па су сад кола сва накарађена." Кристијан се зацени од смеха, а кад примети да ме је то бацило у бригу, шану ми на ухо: "Што ти лупаш главу? Тако му и треба. Хтео је да му ти свршиш за пет долара посао за који се плаћа двадесет и пет, јер је држао да си "гринхорн."

 

 

Кристијан обнови погодбу и ја исписах нова слова. Зарадих још пет долара, али без домаће пите од јабука. Немачки пекар у Герк Улици није више био ни пријазан ни гостољубив као што је био први пут.

 

 

Кристијан ме упорно увераваше да сам испекао занат за бојење и облепљивање зидова папиром. То ми је давало много полета.

 

Кристијанови назори били су за мене право откриће. Он је држао да сваки дечко, ако само покуша, може све брзо научити; и то довољно да себи заради што му треба за живот. И када сам га посматрао на раду у његовој малој столарској радионици у Хобокену, искрено сам веровао да он је способан за сваки рад. Имао је и једну машину за глачање дрвета и управо стручњачки је обрађивао дрво и метал, и ако никад није био шегрт, што је основни услов да се у Европи научи занат. Када сам му испричао како су ми на усељеничком броду казали да у Америци "гринхорн" мора служити свој шегртски рок, одговори ми: да ми је тако што могао рећи само какав европски "гринхорн." Затим сасвим олако додаде: да ћу ја остати "гринхорн" само дотле докле сам будем веровао да сам "гринхорн."

 

Занимало га је много оно што сам му причао о шегртовању у Европи, и то назва горим ропством него што је било оно које је Грађански Рат укинуо тек пре кратког времена. А када сам га упитао откуда њему ти настрани појмови, он ми одговори: да то нису никакви настрани појмови већ чисти американски појмови, а да их је он прво примио од своје мајке, која је рођена у Америци. Његов отац и немачки пријатељи његовог оца, дакако, имају исте појмове као и онај "гринхорн" на усељеничком броду.

 

Кристијан је заиста личио на Немца из Фризланда, али су се његови назори, његове речи и његов начин пословања потпуно одвајали од свега што сам ја видео у Европи. У њему прво видео сам правог америчког дечка, као што је Вила на пољском добру у Делаверу била прва моја слика о америчкој девојци, а мајка њена први идеални претставник племените америчке жене. Они су први скинули са мојих очију онај загонетни застор који смета да странац запази душу Америке. И чим ми се та душа приказа, ја је заволех. Она ме потсети на душу мог доброг света у Идвору, па се осетих да сам код своје куће, код својих. Помисао да сам још "гринхорн" изгубила је тада већ своју жаоку. 

[Juan Valdez]

Неке ствари се изгледа нису промениле ни за милиметар за ових стотињак година...

[Juan Valdez]

 

Када изгубих сваку наду да ћу зараде наћи на том пољу, паде ми на памет нова мисао. Уместо да лутам улицама без циља, да бих се угрејао и изближе упознао са приликама у великом граду, почео сам да пратим кола која су преносила угаљ. Чим би угаљ са тих кола био истоварен на калдрму, зазвонио бих на вратима и понудио бих се да угаљ унесем са улице у подрум. Често сам тако долазио до упослења, преко кога сам неких пута долазио и до посла са мање понижења а више зараде. Када бих угаљ сместио и примио своју плату, говорио бих господару: да су му подрум и подземне просторије запуштене и да би требало што пре да се обоје, као што се чини са већином подрума и сутерена. Власник би често попустио, нарочито кад бих му испричао да је бојење мој занат, али ме је ова привредна криза оставила без посла. Много више од све моје речитости, за мене је говорила сама помисао да је један млад и подузимљив човек, који се бави бојењем, принуђен да уноси угаљ са улице у подруме по цени од пола долара по тони. Моја досетка успевала је лепо. Није било, Бог зна каквог изобиља, али је увек на време била плаћена кирија за моју собу, и ја нисам никад гладовао. 

[Juan Valdez]

 

Док сам био у тој новчаној стисци, ручак ми се састојао од тањира чорбе од пасуља и парчета црног хлеба, које је Бауери Мисија давала за пет сенти. То је била сјајна храна оних хладних зимских дана.

 

Али је Бауери Мисија, као посластицу после ручка, приређивала и молитве са распаљивим беседама. У неким од тих беседа ја сам заиста уживао. Али је било и говорника који су ми били досадни, јер би понеки од њих исповедао се: да је пре био пијанац и безбожник, па је уверавао своје слушаоце, који су као и ја били жртве привредне кризе, да ће се и они усрећити и да ће им посао поћи на боље, ако само потпишу завет и закуну се да ће се вратити Исусу. Нити сам пио, нити сам кад окретао леђа Исусу, па ме ови назори поправљених пијанаца о људском животу отераше из Бауери Мисије, па и из саме Бауери (један стари кварт у Њу Јорку.)

 

Уношење угља са улице у подруме, и одгртање снега са калдрме, за време те зиме, коју никад заборавити нећу, било је здраво и крепко занимање, али не сјајно награђено. Бојадисање подрума и сутерена на Лексингтон Евњи плаћало је много боље, али је тешко притискивало душу. Проводити дан за даном у мрачним подрумима и подземним просторијама, а ноћ проводити у пустој соби, у ходнику једне куће у Норфолк Улици, у суседству, које се састојало већином од усељеника најмање привлачног кова - било је и сувише туробно за једног српског младића, који је познавао онај лепи свет запажен на пашњаку његовог родног села и на обали златног Делавера. Читаоница у Купер Јунији ублажавала је много ту душевну утученост, и ако је и она била пуна туробних лица, жртава привредне кризе, које су дошле из Бауери у читаоницу да се мало огреју. Зажелех се још једном да видим онај Божји свет на селу.

 

Прилика се указа и средином априла 1875., нађох се на једном пољском добру у Дејтону, у држави Њу Џерси. Породица мога господара састојала се од његове супруге и једне постарије кћери. Био сам једини радник на њиховом имању. Приметих да су задовољни били мојим радом, а женске су се трудиле много да и ја будем задовољан. Али господар, рецимо да се звао господин Браун, увртео је себи у главу да је дечку, који је целу зиму провео у улици Норфолк у, Њу Јорку, близу безбожне Бауери, потребно душевног лечења. Био је баптист, и то врло побожан, и ја брзо увидех да је он са његовим вечитим исповедањем о "омишенс" и „комишенс," досаднији од оног поправљеног пијанца, чије су ме беседе отерале из Бауери Мисије и лишиле њене крепке чорбе од пасуља. Сваке недеље водила би ме његова породица два пута у цркву и приморавала да седнем између женских чланова њених. Чинило ми се као да је цела црквена општина замишљала како господин Браун и његова породица чине све што могу да поврате Богу једног безбожног страног младића и да од њега направе доброг баптиста. И изгледало је као да се господину Брауну много журило, јер ме је свако вече нагонио да најмање један сат слушам како он чита Свето Писмо. А пре но што би пошли на спавање, он би гласно очитао једну страсну молитву, молећи Бога да ужди светлост у душама оних који лутају у мраку.

 

Сада знам да је то он понављао речи Апостола Луке: "да се осветле они који седе у мраку," али тада се мени чинило као да г. Браун мисли на моје бојадисање по подрумима и сутеренима у Лексингтон Евњи, па сам тумачио да се те његове молитве односе само на мене. 

 

хахахахахахахаххахаха

[Juan Valdez]

 

Слике из Принцетона стално су, лебделе пред мојим духовним очима као што се на мрежњачи дуго осећају последице деловања јаке светлости. У мојим ушима су стално одјекивале речи оног доброг ђака: да ће ме једног дана видети као ђака на Принцетону Чинило ми се да је то било ругање.

 

Изгледало је немогуће да се са оним ђацима, који су на себи имали нечег племићког, сврста једно српско сељаче. Европски аристократ не би ми никад тако што споменуо. И то је оно што је мени било загонетно. Пред-а-мном се јатио читав низ препрека да и ја једног дана будем уписан у Принцетон, у дом лепе американске младежи.

 

Чинило ми се да ми при томе више смета то што нисам имао друштвеног васпитања за такву средину, него што би ми сметало што нисам знао многе ствари које се могу научити из књига. 

[Juan Valdez]

Ово је занимљиво.

 

 

Кристијан је још био у Кливланду, али ме његов отац дочека раширених руку, и обећа да ће ми наћи посла. Није прошло ни недељу дана а он ме упосли у једној чувеној творници двопека у улици Кортланд. Ту је био запослен неки његов познаник, Ајлерс, Фрижанин и даљи рођак чувеног немачког писца истог имена. Он ми је био вођа тих првих мојих дана у творници.

 

Дали су ми место у једној групи дечака и девојака, који су жигом творнице жигосали нарочиту врсту двопека. Што се тицало телесног напора, посао је био лак, али се за њега тражила извежбана рука. Поред све жеље да у групи дођем на боље место, напредовао сам споро.

 

Убрзо сам увидео да су американски дечаци и девојке далеко измакли у ручној вештини; и моје су руке после мало вежбе кретале брзо, али су њихове играле. То ми је пало у очи и раније, када сам посматрао како Кристијан рукује својом машином за глачање дрвета. Једног дана био сам у библиотеци Куперове Јуније, пред столом преко кога се издају књиге. Покажем једном дечку иза стола своју карту за библиотеку и он је потписа пре него што ми је књига била и уручена. Приметио сам да он пише врло брзо, неки пут десном, а неки пут левом руком, у оба случаја једнако лако и врло вешто. "Како ћу се ја надметати са американским дечацима," помислих тада у себи, "када они пишу обема рукама боље него што ја пишем својом десном!"

 

Никад нисам сумњао у то да се способност Американаца за прилагођавање свима приликама мора приписати у великој мери тој околности што млад свет овде има прилике да се извежба у ручном раду. И сад, када сам посматрао ове дечаке и девојке у творници, у новој ми светлости дођоше Кристијанове раније споменуте речи: да "млад човек може овде свашта научити брзо и добро колико да себи заради што му је за живот потребно, само ако има воље да то покуша."

 

Да, американски младић може то, али не може европски, мислио сам ја. И то што нисам из рана био навикаван на ручни рад показивало се, првих мојих дана у Америци, као велика сметња на сваком мом кораку. Цело моје искуство говори ми да ручни рад даје младом свету извесну дисциплину која се никад не може стећи само из школских књига. Касније сам открио да су три највећа американска карактера, Франклин, Џеферсон и Линколн, били изврсни и у практичним вештинама за које се тражи умешност и увежбана рука, и да стваралачки дух американског народа, делом, потиче од дисциплине која се добија ручним радом у раним годинама.

 

Велики успеси који су ме, по мишљењу мојих добрих пријатеља у Делаверу, очекивали у овој земљи, свакако нису били на пољу оних вештина за које је потребна велика ручна умешност. Мислио сам да за дечка из туђине нема много чега у том правцу у земљи у којој се игра "бејзбол." И то моје мишљење потврђивало би се сваки пут када сам себе упоређивао са овим дечацима у творници који су радили исти посао као и ја. Они су били бољи од мене.

 

Али у једној ствари, тешио сам се тада, ја сам им измицао. Они нису знали много о последњим стварима објављеним у часопису "Сајентифик Америкен," и научним додацима недељног издања дневника "Сан," које сам жудно читао, помажући се при томе једним џепним речником. Нити су обраћали пажњу на оне лепе прилике за учење у творници. Ово моје жудно читање научних написа скрену на себе пажњу Џима, машинисте и ложача у творници. Он ме осоколи, похваљујући ме што се тим стварима бавим.

 

 

Једном ми рече да би му могао постати научни помагач у ложионици, ако ми не би било тешко да убацујем угаљ и пазим на велике ватре. Он се шалио, али је схватих то сасвим озбиљно. Свако јутро, пре но што би почео посао у творници, ја бих се задржавао код Џима, који је спремао пару за пиштаљку н за кретање машинерија. Почех му добровољно помагати при доношењу угља и ложењу ватре. По мишљењу Џимовом, после неког времена ја сам већ био добро упознат са пословима у ложионици. Највише ме је занимала парна машина. По први пут пружала ми се прилика да из непосредне близине посматрам рад парне машине, и то сам искористио што сам више могао, захваљујући томе што је Џима необично забављала ова моја жеђ за новим сазнањем. Он ми је био нрви професор за машинску тохнику.

 

Једног необично топлог дана носле подне, Џима обхрва жега, те се ја добровољно примих да пазим на ложионицу док се он не придигне. То после подне, на изненађење свију, ја сам ложионицу држао у реду. Али ми не дадоше да продужим у том послу, јер је за то била потребна нарочита дозвола од градске управе. Кад се Џим вратио и ја га почео салетати да ми помогне да добијем ту дозволу, он ми одговори: да тако бистар дечко, који тако жуди за науком, није прешао Атлантски Океан само зато да постане ложач. "Нишани мало више, младићу!" рече Џим и додаде: да ћу ускоро исцрпети све што ми може дати Њу. Ингланд Творница Бисквита у улици Кортланд, ако се будем мало више користио својим џепним речником и читањем научних чланака и књига. И тај човек никад не престаде да ме ободрава и да ми ставља у изглед нове успехе при мојим новим напорима. У том погледу он ме је много потсећао на моју мајку.

 

Џим jе био обичан ложач и машиниста за парне котлове. У младости је мало учио, а мало је и књига видео. Али би га обузимало неко страхопоштовање кад би се нашао пред књигом. Ја сам био уобичајио да чешће погледам у свој речник и видим што значи и како се изговара свака реч која би била нова за мене. Он је то запазио и кад би се у, ложионици појавило нешто што нисмо знали, он би обично у шали довикнуо: "Гледни-дер у ту књигу!" То обожавање књига појача се код њега још више када му испричах причу о Џеимсу Вату и његовим опитима са парном машином; причу коју сам извукао из једне старе енциклопвдије у библиотеци Куперове Јуније. Кад сам му испричао да је Џеимс Ват усавршио свој парни котао и тиме омогућио развој савремених парних машина на неколико година пре Декларације Независности, Џим је учинио једну примедбу коју никад нисам заберавио. Рекао је: "Енглези су нас потстакли да напишемо Декларацију Независности, па су нам дали и парну машину, помоћу које смо ми ту независност могли и искористити добро." Џим није био школован човек, али је био пун американске урођене практичне мудрости. 

[Juan Valdez]

А ово још занимљивије.

 

 

Џим је имао неког рођака, који је ишао у школу у: Купер Јунији, те ме наговори да посетим неколико тих вечерњих предавања. То ја и учиних. Редовно сам га обавештавао о новим стварима које бих тамо научио. А од тога сам ја имао користи више него и сам Џим. Покушавајући да му објасним законе топлоте, који су ми тумачени на вечерњим предавањима у Купер Јунији, ја сам их боље схватао и памтио, До првих појмова о звуку и светлости дошао сам на пашњацима свога родног места. Прве појмове о појавама топлоте стекао сам у ложионици у улици Кортланд и на предавањима у Куперовој школи.

 

И ова предавања, скопчана са опитима у Џимовој ложионици, вредила су ми много више него предавања мога учитеља Коса у Панчеву. Кос је био Словенац пореклом из оне лепе долине у Крањској, у недрима Доломитских Алпа. Ту, више него у ма ком другом крају у Европи, земља је сањалица. Косу, као и сваком другом правом Словену, а нарочито Словену из Крањске, највише је падала у очи песничка страна физичких појава. Отуда је био склон да радо слуша моје приче о мом веровању да су звук и светлост само различити облици говора којим Бог говори. Али кад сам посматрао зажарене пламенове под Џимовим казанима, и кад сам разумео оне силне напоре паре да сваки вредни точак у творници снабде покретном силом, по први пут сам разумео да у физичким појавама има и прозе која на човека чини тако исто силан утисак као и њихова поезија. И та проза занимала је ложача Џима у истој мери у којој је занимала и учитеље у Куперовој школи. Нису они лупали главу око тога што је пара, него их је занимало само питање: што та пара може да створи? Моја словенска жудња да сазнам што је пара у суштини својој, била је ускоро задовољена читањем једне песме у прози у којој се говори о суштини топлоте. Ну о томе касније.

 

Већ при првим мојим посетама библиотеци Куперове школе, пала ми је у очи једна велика слика, обешена у северозападном углу велике читаонице. Под њом је био натпис "Мужеви Напретка," а она је претстављала групу врло учених људи. Дивио сам се тој слици, али се нисам старао да дознам што она претставља.

 

Једног дана, док сам читао нешто у читаоници Куперове школе, приметих поред себе једног старца како будно пази све што се ту ради. У први мах ми се учини као да је тај старац изашао из оне велике слике. Погледах горе и видех да тамо на слици још стоји она особа за коју сам држао да је из те слике изашла, и да је овај старац поред мене, бесумње, оригинал према коме је израђена она особа на слици. Онај дечко иза стола, који је умео писати обема рукама, казао ми је касније да је тај старац био Петар Купер, оснивач Куперове школе, и да је он један од тих славних људи који су насликани на оној слици. Изгледао је онако како сам ја мислио да изгледа карловачки Патријарх. Необично је личио на Светог Саву, Просветитеља, како је он претстављен на једној икони у Идвору. Исти снежни праменови косе и руменикаста боја лица, права светитељска чистота. И исти блажени поглед из два сјајна плава ока. Петру Куперу је било тада осамдесет и пет година, али је био тако живахан као да је наумио да живи још осамдесет и пет година. Учинио је на мене силан утисак том приликом. Осетих да је то човек који заслужује све моје поштовање те почех тражити и читати све што сам могао наћи о животу тога великог старца.

 

Па сам тада читао животописе и оних других великих људи који су, заједно са Петром Купером, били насликани на тој историјској слици. А ту су били: Морс, који је први завео електрични телеграф; Џозеф Хенри, велики физичар, председник Смитсоновог Завода и оснивач научних надлештава у Вашингтону; Мак Кормик, творац жетелице; Хао, изумитељ машине за шивење; Ериксон, творац оклопњаче "Монитор," итд. Читање о њиховом животу и раду добро ми је дошло пред мој полазак у Филаделфију, на прославу стогодишњице и изложбу, која је том приликом приређена. Припреме за ту изложбу посматрао сам пре две године, кад сам се, враћајући се из Делавера, зауставио у Филаделфији да потражим посла.

 

Рад ових великих вођа индустрије, који су сачињавали ову групу на тој великој слици, "Мужеви Напретка," виђао се на сваком кораку и у сваком углу на овој изложби. Ова велика изложба учинила је велики утисак на мене. На сјајан начин ту се величале све врсте дивних направа, које крећу или пара или животиње, а које су допринеле да се развију велики извори богатства Сједињених Држава. Сав научни напор приказан на тој изложби, бавио се само једним питањем: што те ствари могу да учине, а не што су оне?

 

Та изложба била је у исто време прослава успомене на оне велике људе који су први повели борбу за идеале Сједињених Држава, те идеале први истакли и дали им јасан облик и циљ. Тај значај прославе видео сам на многим историјским одликама ове изложбе, па сам разумео и то да је та изложба приређена у Филаделфији, јер су се у њој прво чули "Звоно Слободе" и Декларација Независности. Кад сам оставио Филаделфију и њену изложбу, понео сам собом леп део американске историје. Оно што сам видео на прослави стогодишњице у знатној је мери убрзало моје американизирање.

 

По повратку у Њу Јорк, рекао сам ложачу Џиму да је имао право када је казао: "Енглези су нас потстакли да напишемо Декларацију Независности, па су нам они дали и парну машину, помоћу које смо ми ту независност могли и искористити добро." Али, поучен читањем животописа људи који су били претстављени на слици "Мужеви Напретка," и оним што сам научио на изложби у Филаделфији о овим људима и вођама Американске Револуције, приметио сам Џиму: да би парна машина мало користила да није великих људи иза ње. "Тако је," одврати Џим, "нити би било велике користи од Декларације Независности да иза ње није било честитих и умних људи; а да није било људи као што су Линколи и Грант, Грађански Рат завршио би се као каква луда кавга. Ова земља, младићу," узвикнуо је Џим са необичним нагласком, "споменик је људима од ума, карактера и посла, који су је и створили." И ову паметну реч избацио је Џим са оном лакоћом и готовошћу која се огледала у његовом обичном раду, када је убацивао лопате угља у велике ватре испод његових казана. За њега је то била очигледна истина, а за дечка као што бејах ја, који је учио да су државе споменици краљевима и кнежевима и њиховим победоносним војскама, то је било право откриће. То му и рекох, што му даде повода да избаци још једну пословичку примедбу: ако ја не избацим из главе све луде европске појмове, и тако учиним места новим идејама на које ћу наићи у Новом Свету, онда ме овај пут у Америку неће научити ничему. Џимове су изреке биле кратке и смишљене и оне су увек остајале у мојој намети