Либерална странка ( XIX вијек )

[Ћириличар]

Основана је 1881. године кад и Народна радикална и Напредна странка. Њене највеће заслуге су добијање независности Србије 1878. и доношење Намјесничког устава 1869. године. У складу са временом и приликама, била је националистичка ( как би наша браћа Кроасани рекли, великосрпска ), грађанска и обреновићевска странка. У почетку је имала какву-такву сарадњу са Пашићевом НРС али се њихов однос касније зацементирао као непријатељски. Док су били на власти, Либерали су користили репресивне мјере против Радикала. Власт је била корумпирана (као и што је увијек била и прије и послије либералске владавине). Што се тиче друштвених и економских реформи, Ристић је пратио начело да се све треба постепено мијењати, у складу са временом, ка капиталистичком друштву и отвореном тржишту-за разлику од Радикала који су званично ( а касније у пракси су дргачије поступали ) заступали идеологију Светозара Марковића да друштво треба постати више социјалистичко.

 

Њихова заслуга у доношењу Намјесничког устава је та што су успјели донијети либералнији, напреднији и бољи устав него што је то био Турски из 1835. Тим уставом Србија је учврстила свој суверенитет, јер њено државно уређење више није у потпуности зависило од воље султана и Порте, и први пут је уведена Народна скупштина као српски парламент који учествује у законодавној власти (не у потпуности изборни додуше-једну четвртину посланика бирао је кнез) што је огромна разлика од прошлог Турског устава гдје није постојало представничко тијело са законодавним овлашћењима. У поређењу са Турским, Намјеснички устав је био напреднији и либералнији, али и поред помака огледали су се у њему и конзервативни утјецаји. Народну Скупштину су у раду ометале многе ствари, као установа квалификованих посланика и права монарха да бира 1/4 посланика. Она није могла вршити праву контролу над Владом јер је кнез могао продужити прошлогодишњи буџет за Владу без договора са Скупштином. Био је потребан висок кворум присутних посланика за рад Скупштине и самим тим за било какво одлучивање, што је даље отежавало њен рад, а учвршћивало положај кнеза. 

 

Временом се Либерална странка од праве грађанске, либералне и прогресивне странке претворила у репресивну, корумпирану и можда чак и конзервативну странку ( узимајући у обзир њено поступање са опозиционим Радикалима ) и на крају је пропала. Почела је на правилном и добром путу, али је касније кренула странпутицом. Ипак, Либерална странка је заступала одређене идеје Француске револуције, те слободно тржиште, слободније друштво и као таква је била либерални глас у Србији. Она је, барем званично, представљала једну струју политичко-привредног мишљења у Србији, док је НРС представљала другу струју. Као такве, обије странке заслужују похвалу због увођења више политичких могућности и различитих мишљења у једној сеоској земљи, иако су обије странке касније напустиле своје првобитне идеје и постале практичне странке, странке ради власти и странчарења (као што се десило и са странкама ДОС-а). Судбина српске политике, шта се може

 

Колико се може рећи да је ЛС била заиста либерална током свога постојања? Шта се има још рећи о њој? Било би фино расправити више о првој званичној либералној организацији у Србији. 

[Grizzly Adams]

Е то ми кажи! Многи мисле да је либерализам међу Србима нека "новотарија", а у ствари је један од најстаријих покрета и идеја. Треба само рећи да су тадашњи либерали били ближи овоме што данас зовемо "либертаријанизам", него онима који се данас називају "либерали".
 
Било је међу њима веома добрих ликова, на пример Чедомиљ Мијатовић: http://sr.wikipedia.org/wiki/Чедомиљ_Мијатовић. Ај` да ископирамо вики:
 

Чедомиљ Мијатовић (Београд, 5/17. октобар 1842 — Лондон, 14. мај 1932) је био српски економиста, књижевник, историчар, политичар и дипломата, један од најзначајнијих либерала. Шест пута је био министар финансија кнежевине/краљевине Србије, три пута министар иностраних послова, кандидат за највише црквене положаје и председник Српске краљевске академије.

Биографија

Чедомиљ је рођен 17. октобра 1842. године у Београду. Отац Милан, родом из Јаска у Срему, био је професор земљописа и историје у Крагујевцу и Београду до смрти 1853. године. Мајка Кристина – Рахела из Великог Бечкерека је била шпанског порекла.

Завршио је Лицеј 1862. и затим провео три године на студијама у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу. Тада се оженио Енглескињом Елодијом Лоутон.

Од 1865. до 1869. је предавао на Великој школи, а потом се запослио у државној управи на места виших чиновника: био је секретар београдског трговачког суда, члан Уставног одбора 1869. (залагао се за опште право гласа и дводомни парламент) и начелник у Министарсту финансија. Био је близак Јовану Ристићу и либералима.

Први пут је постао министар финансија 1873. године, други пут 1875. године, а у међувремену био је секретар младог кнеза Милана, за кога се тада јако везао. Из либералне странке прешао је тзв. младоконзервативцима, после којег га је влада, у којој је Јован Ристић био председник, пензионисала 1880. године. У српско-турском рату 1876-1877. био је интендант Ибарске војске и одликован.

Златно Мијатовићево време су 1880-те године. Са пријатељима је основао Напредну странку којој је Кнез Милан поверио формирање владе октобра 1880. године у којој је Мијатовић изабран за министра финансија и иностраних дела. Програм владе је била модернизација Србије у сваком погледу, уз одбацивање целог политичког наслеђа и изградњу либерално-демократских институција по западном узору. Мијатовић је у те три године поставља темеље модернизације тадашње Србије тиме што је организовао следеће важне послове: склопање трговинских уговора, изградња првих железница, помоћ кнезу Милану код склапања српско-аустријске конвенције, увођење нових посредних пореза, узимање зајмова у иностранству и оснивање Народне банке. По паду владе крајем 1883. постао је члан Државног савета и посланик. После српско-бугарског рата 1885. године је био један од преговарача о миру на мировној конференцији организованој у Букурешту. Поново је постао министар финансија у периоду 1886-1887. године, а у периоду 1888-1889. године министар финансија и спољних послова и председник Српске краљевске академије.

У Мијатовићевом животу преломна су 1888. и 1889. година. Једна дворска афера – повезана са сукобом краља Милана и краљице Наталије и краљевом абдикацијом - одвела га је, практично заувек, из Србије. Од августа 1889, Мијатовић је у Лондону, као приватно лице. Тек четири године касније обновио је везе са блиским пријатељима Стојаном Новаковићем и Милутином Гарашанином.

Још једном је, закратко, постао министар финансија 1894. године, али је опет дошао у сукоб са краљевима Миланом и Александром. Од 1895. до 1903. године је био амбасадор, углавном у Лондону. Био је члан Сената из 1901. године. По устоличењу Карађорђевића 1903, Мијатовића су дефинитивно пензионисали. Ипак, покушавао је да помогне српској влади код британске, која је била ужаснута свирепим убиством последњих Обреновића. Током Првог светског рата већ полуслепи Мијатовић је прикупљао помоћ за српску војску. Умро је у Лондону у деведесетој години, 14. маја 1932. године.

Мијатовићева политичка оријентација и религиозност

Као политичар, био је за ослонац на Аустроугарску, верујући да је то најбољи пут за општи напредак Србије и испуњење националних циљева. Био је, као и сви напредњаци, русофоб и против ослонца на Русију, јер је сматрао да је Русија аутократска, клерикална и империјална.

Мијатовић је био дубоко религиозан човек, православни хришћанин. Пошто је свештенике Српске Православне цркве сматрао недоученим, јер је сматрао да не знају одговоре на основна питања, преводио је енглеске религиозне текстове како би Србима приближио веру, бирајући оне ауторе који су били прихваћени и у православном свету. Веровао је и у спиритизам и писао о њему, веровао је Креманском пророчанству и наговештавао трагичан крај самом краљу Александру Обреновићу.
Више пута је помињан као кандидат за високо место у црквеној хијерархији. Тако су му 1914. године престолонаследник Александар и Никола Пашић понудили место архиепископа у Скопљу, наговештавајући могућност да постане и патријарх онда када Србија добије патријаршију. У први мах се загрејао, помишљајући шта један човек модерних погледа може да учини, али је убрзо одустао зато што је схватио да не треба да постане високи јерарх човек који не верује у све догме православне цркве.

Историчар и књижевник

Као историчар био је у своје време врло цењен. Пишући бројна дела из политичке и економске историје, Мијатовић је кренуо неиспитаним стазама: док су се остали историчари његовог времена бавили класичним српским средњим веком, он је први у Србији писао о Деспотовини, о позном византијском царству, о старијој економској историји српског народа и о српском XVI и XVII веку. Касније, са победом критичког правца у српској историографији, пао је у немилост као позни романтичар. Тако је Владимир Ћоровић пресудио да је Мијатовић сентиментални романтичар који не врши потребну критику извора и кога често машта понесе да учини генерализације за које нема довољно аргумената. Остало је питање да ли је, пре потпунијег објављивања извора за старију српску историју, Мијатовић могао да пише као каснији историчари. Старије истроричаре треба поредити са њиховим претходницима и савременицима, а не са млађим нараштајима, што би Мијатовићу донело заслужена признања за унапређење историографије у Срба. Вероватно је у праву Радован Самарџић када Ћоровићеву критику сматра неправедном и тврди да је Мијатовић остао неостварени великан српске историографије, који је имао више и врлина и мана.

 

Најбоље дело му је књига о Ђурђу Бранковићу (Деспот Ђурађ Бранковић, 1880), која се и данас користи у озбиљним расправама о томе времену. Треба поменути још две књиге писане на енглеском језику: A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia, 1906, и сопствене мемоаре The Memoirs of a Balkan Diplomatist, 1917.

И као књижевник био је у своје време цењен и популаран. Писао је углавном историјске новеле са просветитељском и патриотском нотом. Још као студент написао је четири новеле, од којих је најпознатија Зека капетан, 1862. Међу каснијима најзнатније су Иконија везирова мајка, 1891, и Краљичина Анђелија, 1928. Занимљив је и путопис Цариградске слике и прилике, 1901.

Као књижевник прошао је још горе него као историчар у ретроспективној процени. Док је још током 1890-тих година било позитивних критика и Академијиних награда, ново покољење књижевних критичара с почетка XX века није имало ни разумевања, ни милости према Мијатовићу. Скерлић и други млађи критичари доживљавали су као јављање духа из давних времена (Скерлић: Мијатовић је “мучио и себе и нас састављајући прашњаве, археолошке и музејске приче”). Слободан Јовановић му је одао признање за добар стил (“Чеда Мијатовић има диван стил, живо прича, фино описује и слика”), али је замерио неуверљивост ликова и претеривања са фантазијом и осећајношћу за које је сматрао да иду до пренемагања. Павле Поповић није код Мијатовића ценио ни стил (“ко још данас тако пише?”) и саветовао му је да се бави историографијом или преводилаштвом, тврдећи да би требало да буде користан тамо где може, уместо што се “забавља” у књижевности. Замеран му је давно превазиђени романтизам.

Данас се Мијатовићево дело не може наћи у стандардним прегледима српске књижевности. Има, ипак, и другачијих гласова (Предраг Протић), који га делимично рехабилитују и налазе одређене вредности у његовом делу.

Као припадник првих, малобројних генерација српске интелигенције, Чедомиљ Мијатовић је осећао одговорност према сопственој земљи и трудио се да допринесе просветљавању највећим делом неписменог и необразованог српског народа. Та просветитељска црта навела га је да пише историјске студије и романе који ће, веровао је, подстаћи интерес за прошлост и разбудити патриотизам народа, чији је дух, како је сматрао, замро. У својим писмима из Лондона Мијатовића подучава српску омладину како да успе у животу – поштењем, радом, штедљивошћу – оним класичним врлинама које су, како је сматрао, одавно заборављене (О условима успеха, 1892). Преводио је са страних језика, а посебан утицај на српску интелектуалну публику имала је књига Хенрија Бекла Историја цивилизације у Енглеској из 1871. године у Мијатовићевом преводу.

Економиста

Поједини критичари су неповољно оцењивали Мијатовићево књижевно и историјско дело. Оцене Мијатовићевог доприноса економској науци су позитивније, изузев једног раздобља (1945—1989) непопуларности либералних доктрина, све до оних које Мијатовића сврставају у најбоље српске економисте. Најзначајнији конкретан допринос Мијатовића је у томе што је увео Србију на европско новчано тржиште; поставио темеље многих корисних институција, међу којима су народна банка, железница, берза, динарски и метрички систем и акционарска друштва; заједно са пријатељима спровео је, како каже Драгиша Станојевић, Србију у капитализам у времену у коме су многи покушавали да је скрену у патријархални, аграрни социјализам.

На начелном, теоријском нивоу Мијатовић је био либерал, један од ретких правих либерала међу виђенијим српским економистима и друштвеним мислиоцима уопште. Главно Мијатовићево економско дело је Наука о државном газдинству или наука о финанцији, 1869. За основне услове најпотпунијег економског напретка навео је само две ствари: право слободне личности и право сопствености. Ова два права дају најбоље мотиве за пословање и омогућују веома корисну конкуренцију. И тиме је све битно речено.

Мијатовић у своме либерализму није био усамљен. Готово сви економисти у Србији његове младости суштински припадају либералном правцу, као Коста Цукић, Владимир Јовановић, Милован Јанковић и Алекса Спасић. А и државна власт не показује интервенционистичке намере, макар зато што, пошто се ради о аутономној провинцији Османског царства, нема на располагању све потребне инструменте.

Либерални економисти из зависних држава дођу у проблеме када таква држава постане независна. Тада се суоче са заосталошћу и, у најбољој намери, почну да размишљају о томе како би се економски напредак могао убрзати. И не неочекивано, често потегну за класичним арсеналом заштитних царина, индустријских повластица, државних предузећа, субвенција... Тако је Владимир Јовановић подлегао искушењу и заложио се за заштитне царине у време када је Србија преговарала о трговинском уговору са Аустроугарском. Мијатовић је одолео искушењима, иако је био министар, и остао либералан. Тврдио је да тадашњи “протекционски фанатизам” “изазива само сажаљење” и за себе и владу рекао да “нисмо протекционисте” и да “не верујемо да су високе царине безусловно чаробно средство којим се индустрија може да створи, а још мање да су оне чудотворно средство којим се осигурава политичка независност”.

Мијатовић је био уверен да предузеће у државној својини не може бити једнако ефикасно као када би било у приватној својини. И залагао се за приватизацију, позивајући се на “народно-економне разлоге, који ишту да се она преведу у руке приватним привредницима”. Сматрао је, прво, да приватник поседује здрав мотив повећања капитала, што држава не може имати, и, друго, да државни службеници немају интереса да се, као приватни власници, брину о послу. “Тиме је народно газдинство опет у штети у толико у колико му известан капитал мање доноси но што би иначе могло”.

Мијатовић је веровао да је погрешно мишљење “да држава треба да сама предузме најважнија и највећа предузећа индустријска”, пошто је мислио да је добро да се и при оснивању нових грана остави “приватној предузимљивости слободна иницијатива”. Али, уколико држава мора или жели да задржи нека добра у своме власништву, Мијатовић је сугерисао издавање у закуп приватницима. Тако би економски резултати били бољи, јер би сваки закупац радио за свој рачун, па ће “у свом сопственом интересу гледати да истера што већи принос”.

И у политици је Мијатовић био либерал. Напредну странку, чији је Мијатовић био један од оснивача, често су описивали као врло конзервативну. Постојали су и ставови да је она ипак комбинација либералног реформизма и ограничене, конзервативне демократије. Мијатовић се придружио симатизерима Видела, претходницима Напредне странке, тражећи гаранције да ће програм бити либералан. Добио их је, као и могућност да у самом Виделу објасни своју програмску позицију. Када је краљ Милан једном приликом желео да створи конзервативну владу, није рачунао на Мијатовића, који се, како је краљ рекао, “не би дао за реакционарне тенденције”.

Мијатовић је био потпуни роматичар као књижевник, а мањи као историчар. Као економиста и дипломата није био сентименталан. Више од свега, Мијатовић је био европејац и модернизатор који је покушао, и у многочему успео, да разумне европске институције уведе у заосталу Србију. Савременици га почесто нису разумели, а млађи нараштаји нису ни знали ко је увео њима тако природне институције.

Вероватно је да је не баш похвална оцена о Мијатовићу која је доминирала већим делом XX века била, бар једним делом, резултат исхода политичких борби у Србији с краја XIX века, тј. да је победничка радикалска струја без превеликог размишљања одбацила наслеђе својих политичких противника и претходника, а тиме и тако оскудно српско културно наслеђе. Са променама 1903. године није одбачена само једна династија, већ и цео један свет који је имао своје врлине и своје јунаке, међу којима Чедомиљ Мијатовић свакако има своје место.

[Ћириличар]

Мислим да бих и ја подлегао искушењу као Јовановић да ипак дозволим какве-такве интервенционистичке мјере државе у кризном времену. У миру је добро имати различите правце и струје, али у сукобу ( ратном или економском ) потребно је јединство које држава најлакше може обезбједити. Проблем са таквим мјерама је, ипак, велика опасност да држава послије сукоба остане у контроли дијела или читаве економије ( што се углавном и дешава, као по каквом правилу ). Зато је потребно да таквим мјерама руководе слободарскији људи, који би на крају вратили све што је узето од слободног тржишта ( ако би уопште и прихватили да држава само током кризе узме узде у своје руке ). Државним уплитањем би се лакше обезбједило то јединство, али оно би било чистије и јаче када би дошло само од себе, без државе. Али, за то треба стварно велика криза да би се брзо створило, попут НАТО агресије или рата са Аустро-Угарском. Иначе, ти процеси који иду сами од себе иду нешто спорије у почетку, али када постигну свој циљ, скоро немогуће их је поткопати.

Знам да би ме чика Рони сад објесио о најближе дрво, а Фридман на мени вјежбао гађање луком и стријелом због овога што рекох

 

Друго: занима ме како су се ЛС и НС тако брзо искривиле и поквариле? Добро, за Напредњаке не треба пуно ломити главу, јер су постали владарева лична странка у неку руку, али ЛС ме је разочарала што се тога тиче када сам почео учити о њој.

 

Е сад, Звоне, објаснидер ти мени ту разлику између либерализма и либертаријанизма данас. Нов сам у свему овоме, а сав тај неред са америчким и европских схватањем "либерала" ми прави збрку, јер не знам ко када са којим од та два схватања говори. 

[Juan Valdez]

Знам да би ме чика Рони сад објесио о најближе дрво, а Фридман на мени вјежбао гађање луком и стријелом због овога што рекох

 

Није највећи проблем то да ли ће држава у случају некаквог рата да контролише ово или оно. Проблем је сам узрок практично сваког рата, а то је омеђавања територија (да не кажем запишавање, по угледу на псе). Границе су тешко насиље над индивидуалном слободом. То је из либералне перспективе толико јасно да боде очи. Ти немаш контролу над нечим најосновнијим - кога можеш, а кога не можеш да примиш у своју кућу, већ ти то дозвољава или недозвољава неки мајмун из неке канцеларије. Код рата ретко кад или никад неко напада лично тебе или мене, већ политичари који су поробили све становнике једне државе нападају политичаре који су поробили све становнике друге државе, а сами становници му ту доћу нешто као жртвени јарићи. Наравно, изворним либералима се тешко може замерити то што су у претходни вековима подржавали границе, али ови данашњи много чуде. Колико ми је познато, једини либерални мислилац који је отворено и јасно рекао да је либерализам по самој својој природи космполитиски је фон Мизес.

 

 

 

 

Liberal Foreign Policy

 

1. The Boundaries of the State

 

For the liberal, there is no opposition between domestic policy and foreign policy, and the question so often raised and exhaustively discussed, whether considerations of foreign policy take precedence over those of domestic policy or vice versa, is, in his eyes, an idle one. For liberalism is, from the very outset, a world-embracing political concept, and the same ideas that it seeks to realize within a limited area it holds to be valid also for the larger sphere of world politics. If the liberal makes a distinction between domestic and foreign policy, he does so solely for purposes of convenience and classification, to subdivide the vast domain of political problems into major types, and not because he is of the opinion that different principles are valid for each.

 

The goal of the domestic policy of liberalism is the same as that of its foreign policy: peace. It aims at peaceful cooperation just as much between nations as within each nation. The starting point of liberal thought is the recognition of the value and importance of human cooperation, and the whole policy and program of liberalism is designed to serve the purpose of maintaining the existing state of mutual cooperation among the members of the human race and of extending it still further. The ultimate ideal envisioned by liberalism is the perfect cooperation of all mankind, taking place peacefully and without friction. Liberal thinking always has the whole of humanity in view and not just parts. It does not stop at limited groups; it does not end at the border of the village, of the province, of the nation, or of the continent. Its thinking is cosmopolitan and ecumenical: it takes in all men and the whole world. Liberalism is, in this sense, humanism; and the liberal, a citizen of the world, a cosmopolite.

 

Today, when the world is dominated by antiliberal ideas, cosmopolitanism is suspect in the eyes of the masses. In Germany there are overzealous patriots who cannot forgive the great German poets, especially Goethe, whose thinking and feeling, instead of being confined by national bounds, had a cosmopolitan orientation. It is thought that an irreconcilable conflict exists between the interests of the nation and those of mankind and that one who directs his aspirations and endeavors toward the welfare of the whole of humanity thereby disregards the interests of his own nation. No belief could be more deeply mistaken. The German who works for the good of all mankind no more injures the particular interests of his compatriots?i.e., those of his fellow men with whom he shares a common land and language and with whom he often forms an ethnic and spiritual community as well-than one who works for the good of the whole German nation injures the interests of his own home town. For the individual has just as much of an interest in the prosperity of the whole world as he has in the blooming and flourishing of the local community in which he lives.

 

The chauvinistic nationalists, who maintain that irreconcilable conflicts of interests exist among the various nations and who seek the adoption of a policy aimed at securing, by force if need be, the supremacy of their own nation over all others, are generally most emphatic in insisting on the necessity and utility of internal national unity. The greater the stress they place on the necessity of war against foreign, nations, the more urgently do they call for peace and concord among the members of their own nation. Now this demand for domestic unity the liberal by no means opposes. On the contrary: the demand for peace within each nation was itself an outcome of liberal thinking and attained to prominence only as the liberal ideas of the eighteenth century came to be more widely accepted. Before the liberal philosophy, with its unconditional extolment of peace, gained ascendancy over men's minds, the waging of war was not confined to conflicts between one country and another. Nations were themselves torn by continual civil strife and sanguinary internal struggles. In the eighteenth century Briton still stood arrayed in battle against Briton at Culloden, and even as late as the nineteenth century, in Germany, while Prussia waged war against Austria, other German states joined in the fighting, on both sides. At that time Prussia saw nothing wrong in fighting on the side of Italy against German Austria, and, in 1870, only the rapid progress of events prevented Austria from joining the French in the war against Prussia and its allies. Many of the victories of which the Prussian army is so proud were won by Prussian troops over those of other German states. It was liberalism that first taught the nations to preserve in their internal conduct of affairs the peace that it desires to teach them to keep also in their relations with other countries.

 

It is from the fact of the international division of labor that liberalism derives the decisive, irrefutable argument against war. The division of labor has for a long time now gone beyond the boundaries of any one nation. No civilized nation today satisfies its need as a self-sufficient community directly from its own production. All are obliged to obtain goods from abroad and to pay for them by exporting domestic products. Anything that would have the effect of preventing or stopping the international exchange of goods would do immense damage to the whole of human civilization and undermine the well-being, indeed, the very basis of existence, of millions upon millions of people. In an age in which nations are mutually dependent on products of foreign provenance, wars can no longer be waged. Since any stoppage in the flow of imports could have a decisive effect on the outcome of a war waged by a nation involved in the international division of labor, a policy that wishes to take into consideration the possibility of a war must endeavor to make the national economy self-sufficient, i.e., it must, even in time of peace, aim at making the international division of labor come to an end at its own borders. If Germany wished to withdraw from the international division of labor and attempted to satisfy all its needs directly through domestic production, the total annual product of German labor would diminish, and thus the well-being, the standard of living, and the cultural level of the German people would decline considerably.

[Милан М.]

Можда не спада баш овде, јер ми се чини да није био члан Либералне странке, али свакако јесте био носилац слободарства.

Дакле, Владимир Јовановић, отац Слободана Јовановића. Толико је уздизао слободу да је тако назвао сина, први међу Србима.

 

Ево дакле из википедија један одломак:
 

 

Слобода је за Јовановића била највиши идеал и вредност и темељ индивидуалног и друштвеног живота. “Свако стање које је противно слободи, у коме они што се налазе у друштву не би смели да изразе своју сопствену природу, да развију свој ум, своју савест и своју вољу, било би одрицање права и дужности што се изводе из саме природе човека и друштва, и што су једнаки за све људе и народе”. Сваки човек је, по рођењу и једнаком праву, способан да ужива слободу и брине се о себи, свом развоју и својој будућности. Слободе су оне класичне политичке - право на живот, имовину, мишљење и изражавање мишљења (и слободу штампе), удруживање, кретање, гласање и слично.

Једнакост је Јовановић такође схватао на класичан начин – као једнакост у слободи. Како је сам рекао, залагао се за “једнакост у слободи, што се и правда зове”, верујући да “једнакост у друштву само се слободом опредељује”. Тиме се, у ствари, заложио за схватање да једнакост означава једнакост пред законом, а не једнакост доходака или имовине, како су уверавали социјалисти.

Национално питање јако је прирасло срцу Владимира Јовановића. Био је добар Србин и један од највећих родољуба свога времена. За њега није било дилеме да ли могу заједно да иду снажни национални осећаји и залагање за либералне идеје. Веровао је да се у првом случају ради о борби за спољашњу слободу, а у другом за унутрашњу и да противречје не постоји. Био је то либерални манцинијевски национализам, заснован на начелу праведне борбе за национално ослобођење, а без империјалистичких намера према другима. “Народност је вечна љубав за слободу и за право и за напредак... она је узор човечанског усавршавања у свом роду и братске једнакости међу људима” и “етапа у приблизавању светском братству”, проповедао је Владимир.

Српски народ био је за Владимира оличење свега најбољег, једна идеализација која тешко да је имала утемељење у стварности. Србенда љуби слободу и просвету, тражи да државна управа буде што простија и јефтинија, жели да свој хлеб једе у зноју лица свог и да буде у складу са самим собом и светом, уздиже дух народни и диви се слави предака, не смеће с ума браћу која цвиле под туђинским ропством, бори се за слободу и једнакост... Како рече Слободан Јовановић за оца, “та је слика имала бити доказ да Срби имају услова за своју властиту културу и за слободан политички живот”. Веровао је да је патриотизам велика духовна снага, која се само политичким слободама може пробудити. “Он је толико полагао на патриотизам и јунаштво српскога народа, да се неки пут чинило да он више живи у народним песмама него у стварности”. Отуда и његов велики ангажман у Омладини и касније учешће у ратној влади.

Одређену противречност између идеализоване слике српског народа и његовог стварног изгледа тих деценија Владимир је објашњавао извесним мањком знања. Стога је на либералном барјаку реч просвета била исписана златним словима. Када се српски народ образује, тада ће до пуног изражаја доћи све његове природне, културне и политичке (патријархалне) врлине.

...

Владимир Јовановић је формулисао политички програм либералне странке, који је истовремено био и његов:

1) Национална сувереност, а на основу народног “права да слободно и независно одређује себе и своју судбу” и да не трпи “страно мешање” “у домаће односе и послове”.

2) Уставност, као “слободан израз народне воље” изражен кроз слободно изабрану народну скупштину.

3) Уставна монархија, не као израз најбољег државног уређења већ као слободан избор народа на Светоандрејској скупштини.

4) Министарска одговорност пред народном скупштином, као јемство политичке слободе.

5) Слобода штампе, као услов политичких слобода и либералних реформи.

6) Пореско и буџетско право народне скупштине, као јако средство ограничавања сваке власти од стране скупштине.

7) Јамчење личне, религиозне, економске и политичке слободе, “као основе напредног физичког, умног и моралног развитка народног”.

8) Рад за опште добро, ради постизања “државног јединства и јавног реда”.

9) Позитивна спољна политика, заснована на “братској узајамности међу народима” и усмерена на стицање симпатија за српски народ.

[Ћириличар]

Треба само рећи да су тадашњи либерали били ближи овоме што данас зовемо "либертаријанизам", него онима који се данас називају "либерали".

Молим те, објасни ово. Не знам на које данашње "либерале" мислиш-ЛДП, љуцкоправаше, Демократе у САД-у, или на неке четврте? 

[Grizzly Adams]

Па да, на пример, у САД се демократе често називају "либералима", мада су они пуно ближи некој варијанти социјализма. Слично је и са нашим ЛДП, љуцкоправашима итд.

 

Имам утисак да су стари српски либерали били пуно ближи ономе што данас зовемо "класични либерализам", тј. у америчкој варијанти "либертаријанизам".

[Ћириличар]

Аха, онда сам добро погодио

 

Изгледа да српски либерали из XIX вијека јесу били прави либерали, јер су се залагали за грађанско друштво, капиталистичку привреду и слободно тржиште. То су им биле главне теме, док су главне теме данашњих либерала ( који су скоро сви у лијевици ) социјално стање и социјална помоћ ( дакле социјалистичко питање ), људска права и слободе мањина ( не слободе свих, уопште, него углавном мањина ), док се прије 10-20 година говорило о ономе о чему либертаријанци и говоре-слободи у односу на државу и у односу на другог човјека.

 

Занимљиво је како се прича промијенила и окренула у другом правцу послије доласка на власт и Либералне странке у XIX вијеку и ДОС странака послије пада Слобе. То је та наша политичка "култура". А поред политике, чини ми се да данас има мало слободе на српском тржишту. Све што слушам и читам је о томе како је Влада нешто урадила у привреди ( склопила некакав уговор, дигла неки кредит, продала неко предузеће... ), замршена бирократија, велики порези... Србија је у једном тренутку могла остати без млијека да се Влада није умијешала. Приватни предузетник који је успјео сам, изван владине области, је незамислив појам, или барем мало вјероватан. Политички је Србија либералнија него прије 10-20 година, али не бих рекао да јесте привредно.