Isidora Bjelica: Zahvaljujući Bogu, pobedila sam kancer, ali...

[Arsenija]

Da li ste znali ?

Rak prostate: Prvi simptomi se javljaju posle metastaza

[Anika]

Citala sam "Spas1" i "Spas2" i prilicno promenila na bolje misljenje o Isidori. Nadam se da ce se izvuci nekako.

[JESSY]

Saveti Tanje Bošković

"Ne možemo svakodnevno da proždiremo tugu i da budemo zdravi. Moj savet je, pre svega, da pokušamo da steknemo duhovnu širinu. Moramo biti učtivi prema sebi, jednom godišnje ići na preventivne preglede, hodati što više, uživati u zagrljajima dragih ljudi, izbegavati društvene mreže i uživo komunicirati sa ljudima. Pola zdravlja je u veri", rekla je glumica Tanja Bošković, koja je na promociji čitala odlomke iz Isidorine Knjige.

 

 

http://mondo.rs/a765388/Magazin/Zdravlje/Isidora-Bjelica-promocija-knjige-Spas-2.html

[JESSY]

PAJKIĆOLOGIJA: Svetlost istoka dolazi preko zapada

 

BKTVNews, Nebojša Pajkić

BKTVNews, arhiva

Moja Isidora napokon ima šansu da joj budu na raspolaganju najveći dometi zapadne medicine.

Pošto smo obišli celi svet tražeći leka Isidorinoj opakoj bolesti, pošto smo sledeći savete i preporuke, laičke, jurodive, stručne i svakojake druge medicine, za dve, još malo pa tri, godine, obišli Ameriku i Aziju, krećući se od Floride ka Indiji i Cejlonu, obilazeći istovremeno sve evropske centre, Pariz, London, Cirih, Amsterdam, konačno smo, bez ikakvih preporuka stigli tu nadomak Beograda, u naše makedonsko Skoplje.

Acibadem Sistina je privatna klinika koja demonstrira sve kvlitete razvijenih korporativnih sistema u koje je impregnirana slovenska neposrednost, nepatvorena emocionalnost podržana maksimalnom stručnošću.

Neshvatljivo je da nam niko nikada nije pomenuo da se tu, manje od 500 kilometara južno od Beograda nalazi jedan od najsavremenijih medicinskih centara u svetskim razmerama.

Frapantno je da o ovom objektu koji zaprema 22 000 kvadratnih metara nismo nikada čuli ništa. Ko zna koliko je pacijenata prošlo kroz sve ordinacije opremljene najsavremenijim uređajima, međutim, niko se nije našao da nam kaže da tu imamo sve što nam je potrebno za dijagnostiku i lečenje kancera.

Čudan je balkanski mentalitet. Nema tog zaseoka od Trsta do Atine, Od Meksika do Filipina, od Sibira do Južne Afrike, a da nas nije neko tamo usmerio, da ne preskočim Tibet i Nepal i slične mistične punktove, svugde je neko znao nekog travara, nekog ekstrasensa nekog maga, šamana, svako je znao za neku čudotvornu biljku, još češće mešavinu svakojakih biljaka, onda sve to miksovano sa svakojakim saplementima, povremeno praćeno misterijskim abrakadabrama, mnogi znaju i ovog ili onog lekara ili sveštenika oveilione veroispovesti, ovakvog ili onakvog psihijatra koji su izlečili, pokazaće se, najčešće, kratkotrajno ovog ili onog.

Bog ih sve blagoslovio, ali nikada nismo naišli na bilo koga ko bi nas uputio u Skoplje i rekao, tu u Acibademu, Isidori mogu da urade pet ct sken, da naprave jedini relevantan snimak na osnovu koga se može postaviti puna dijagnoza i započne adekvatan onkološki tretman.

 

Potpuno sam zatečen ovim čudom, miraklom koji je pojačan pravoslavnim pečatom.

Pošto je avion iz Carigrada kojim je transportovan neophodni izotop kasnio, imali smo vremena da na njen slavski dan odemo na liturgiju u crkvu Svete Petke, popalimo sveće pa tek onda odemo na kliniku.

Taj me znak podsetio na mladalačke dane kada smo, negde '73. malim plavim fićom obilazili naše pravoslavne manastire, tada su me naročito impresionirali oni razasuti po pitoresknoj Makedoniji, kretali smo se u svim smerovima da bi videli Pervileptu i Svetu Sofiju na Ohrridu, posle Nereze i Stari Nagorican nad Kumanovom, Sv. Nikitu, zadužbinu kralja Milutina, beše na Skopskoj Crnoj gori, onda Veličanstveni Markov manasir pa Andrijaš na Treski i mnoge druge zadužbine naših velikaša.

U ritmu ovog psihodeličnog pastisa koji slavi Makedoniju kao odabranu utopiju, ne pominjući "hašiš i polja maka", mi smo se kretali od jednog do drugog pravoslavnog toponima.

Dok smo se vozili, zaustavljajući se tu i tamo zbog gumidefekta ili sličnih trivijalnih kvarova, nismo gubili zanos, slušali smo Dadu Topića i pevali uz njega, "Tamo gde večno sunce sja tamo je Makedonija..."

I kad si sam i kad ne znas šta, itd. pevao je Dado, Makedonija ti pruža sve, Makedonija ti pruža ljubav.

U toj simbiozi pravoslavnog i rokenrol zanosa krećući se kroz volšebne makedonske pejzaže nisam mogao da naslutim da ću tek četrdeset godina kasnije dosegnuti profetsku dimenziju Topićeve poruke.

Sam Dado je, kako saznajem, ako je verovati glasinama, na svom putu ka Makedoniji zastao u Srbiji, negde na putu od Topole ka Rudnku, a mi, Isidora i ja, evo, sada na toj poslednjoj liniji između jugoistoka i punog istoka, pronalazimo svetlost orijenta.

Nakon svih putešestvija stižemo tamo gde je rokenrol dosegnuo davno.

PAJKIĆOLOGIJA: LEPOTA DOBROVOLJNE SMRTI

Na toj arei balkanske alhemije, između bezbrojnih pravoslavnih manastira, crkava i crkvišta, tu u Acibademu pristiglom iz Carigrada, nekada Konstantinopolja, danas Istanbula, Isidora ima šansu da joj budu na raspolaganju najveći dometi zapadne medicine.

Jedna druga pesma kaže da pravoslavlje dolazi sa juga, a nijedna još nije rekla da zapad stiže preko istoka.

A, izgleda da je taj inverzni proces, danas, globalni princip. Možda je u tome kec, možda je u toj opštoj transformaciji svetskog procesa, Isidorina prava šansa.

"Juzna pateka" je bio moj najomiljeniji makedonski film, sada se mi krećemo južnim putem jer je dole naš plavi krug.

Tamo gde sunce večno sja...

 

http://bktvnews.com/pajkicologija-svetlost-istoka-dolazi-preko-zapada/

[cloudking]

Ne razumem komentar...

[JESSY]

O ljubavi, bolu i usamljenosti

 

•  
  

Foto: N.N. | Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": O ljubavi, bolu i usamljenosti

Isidora Bjelica03.02.2018 11:59

Piše mi jedna divna dama o tome kako je bez ikakve najave ostala bez ljubavi svog života, bez svog muža s kojim je imala najveću ljubav i sreću. I sada tuga, bol, neverica i pitanje kako dalje... Pišem joj koliko je blagoslovena da je imala toliku ljubav, ja koja već pet godina živim u stalnoj senci smrti i koja osećam i gledam bol rastanaka, preranih odlazaka, zapitanosti zašto ovoliko bola znam, koliko je retko da neko i doživi takvu ljubav.

Pre svega, kolika je blagodat otići tako lako bez teške bolesti koja uništi sve lepo, lako i radosno u našem životu. A zatim koliko se ljudi u ovoj surovoj dolini plača može pohvaliti da je imalo tako savršenu ljubav bez bola, bez izdaja, bez egoizma, bez ljutnje, bez besa, bez onog strašnog osećaja da smo zajedno, a da smo sami u pomračini sopstvene smrtnosti i bola... a to je tuga kada svaki dan osećaš koliko si usamljen u sopstvenom bolu i kad ne plačeš, već ti se same suze prolivaju od jeze zida sopstvenog bola i samoće i samo vapiš dragom Bogu u nadi da od toliko tužnih i bolnih može čuti i tvoj glas.

Ali to je ovaj život, večna promena, nemogućnost da bilo šta zadržimo, a naročito sreću u krhkosti ovog sveta i ovog tela... i neretko nas koji živimo u velikoj boli samo strah od smrti drži još uvek u životu. Neko je kao ova divna dama mučen onim što je imao, a izgubio i tek je sad u jezivoj naglosti voljenog shvatila koliko je bila srećna i tek je sad u tom razumevanju sopstvenog gubitka spoznala svu veličinu sopstvene sreće i nesreće. I šta vredi da joj kažem kolika je blagodat doživeti takvu ljubav kad 95 posto ljudi sa ovog sveta odlazi s osećajem gorčine, promašenosti i usamljenosti. Gledala sam pune sobe, gužvu oko kreveta bolesnika, a njegove zenice mi govore koliko je sam i kako niko od tih bližnjih nema vremena ni snage da probije njegovu barijeru tuge i straha, da preuzme bar malo suza i briga, da ga zagrli tako čvrsto da ovaj oseti da, iako niko drugi ne može za nas nositi ni najmanji deo našeg krsta, bolesti, smrti, ipak nismo sami. A osećaj usamljene napaćene duše najteži je osećaj na svetu.

I šta vredi, neće ženi biti lakše u njenoj usamljenosti ako joj otkrijem koliko je onih koji su usamljeni pored onih s kojima žive. Niti se može živeti u uspomenama koje su nepovratno otišle u maglini prošlosti niti ima nade za ono što mnogi srećnici nazivaju budućnost, a misle da im pripada.

Nema rangiranja tuge i bola, svakom je njegov najveći jer je njegov!

Zaključani u sopstveno JA svako vodi svoju bitku da zahvalnost pobedi gorčinu i tugu ma kako težak životni scenario da nam je zapao. A lek za tugu ne postoji, osim ono - misliću sutra - koje izgovara Skarlet O'Hara u "Prohujalo s vihorom".

Misliću sutra čak iako to sutra neću doživeti, jer mučionica sopstvenih misli najgora je sprava za mučenje. I ako u tom bolu bilo ko uspe da nam podari reči ili zagrljaj razumevanja, od kojih bar za tren osetimo da nismo sami u vrtlogu nestajanja i prolaznosti, e to je mirakl, to je ljubav koja jedina pruža utehu.

[JESSY]

Dodje dan kada , iako si se čitav život plašio smrti , počinješ da je priželjkuješ i da joj se raduješ iz dubine duše. To je onaj tren kada ti se srce od bola i razočarenja već pretvorilo u prašinu , kad si isplakao sve suze i zbog drugih i sebe, kada ti je teskoba samoće toliko teška, a razočarenja u ljude tako bolno da samo čezneš za putem za koji ne moraš da se pakuješ i za koji ti neće trebati telefon.... dodje dan kad si toliko izranjavan i umoran, toliko izdan i ostavljen da još samo u Njoj vidiš spas... to je onaj dan kad više ne možeš da primaš loše vesti i još gore prognoze, dan u kome se raduješ što više neceš ići na skenere i čekati tumor markere ni pokušati da nadješ odgovor koja vena još može da se napipa...dan u kome znaš da neceš više morati da sahranjuješ nikog koga voliš jer je ostala još samo jedna sahrana... to je ona nada da više nećeś osećati onu bolnu nemoć pred svim zlom ovog sveta i da nećeś morati da se pravdaš za sve zbog čega te mrze iako im nisi ništa uradio osim što si omanuo u svakom pogledu iako si radio najbolje što znaš...

To je onaj dan kad znaš da će ti i ledeni zagrljaj smrti biti nežniji i topliji od svih onih lažnih zagrljaja onih koji su se umorili od tvoje bolesti i onoga što je bolest u pustošenju napravila od tebe... To je onaj dan nade da će sve patnje najzad biti završene i da nećeš više nikada morati da smišljaš kako da platiš novi lek ili kako da se posle 46 hemoterapije popneš na 5 sprat. To je onaj dan kad se ponadaš da će biti izbrisana sva jeziva sećanja i povrede, zli jezici ali i umor i ravnodušnost onih zbog kojih si živeo... to je onaj dan kad vidiš spas samo u onome od čega ti se nekad ledila krv u žilama... da ,dodje takvo jutro, i znaš da nisi odabran da imaš brzu i slatku smrt kao ljubavni sudar na slepo, znaš da je natenane, bolno i u ropcu i sa očajnim tajmimgom i opet joj se raduješ iz srca jer se nadaš da će njen milostivi zagrljaj najzad prebrisati sve tvoje tuge, osame, bolove i suze i da nećeš morati da odgovaraš nikome osim dragom Bogu...Da, dodje takav dan kada se nadaš onome čega si se najviše plašio, kada se raduješ onome protiv čega si se borio kada shvatiš da to što si je uz silne muke i bolove odlagao tako dugo te ne čini herojem nego očajnikom...Da,dodje takav dan...