О богаташу и Лазару (Лк 16,19–31)

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

О богаташу и Лазару (Лк 16,19–31)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1085, Рубрика Библијске теме

Сви текстови из Лк 16 се непосредно или посредно односе на опхођење са новцем. До кулминације ове тематике долази пак у причи о богаташу и сиромашном Лазару (16,19–31). Ова прича уједно и најјасније предочава ученицима Исусов став према опхођењу са новцем.

Прича о богаташу и Лазару (Лк 16,19–31) сачувана је само у Еванђељу по Луки. Она је смештена у 16. главу Еванђеља у којој је доминантна тема опхођење са новцем: текстуална целина се отвара причом о неправедном управитељу (16,1–13) на коју негодују фарисеји који су среброљупци (16,14). Исус се обраћа фарисејима које изобличава за њихову гордост и тобожње испуњавање Закона (16,15–17), закључујући са осудом оних који не поштују институцију брака, критикујући при томе имплицитно и бракове из економских интереса (16,18). Тако, сви текстови из Лк 16 се непосредно или посредно односе на опхођење са новцем. До кулминације ове тематике долази пак у причи о богаташу и сиромашном Лазару (16,19–31). Ова прича уједно и најјасније предочава ученицима Исусов став према опхођењу са новцем.

СЦЕНА: НЕЈЕДНАКЕ ЗЕМАЉСКЕ СУДБИНЕ

Прича почиње уобичајеном формулацијом „човек неки“ (уп. такође Лк 12,16; 16,1) и на почетку описује два начина живота у Палестини у време Исусово. Бира се ситуација која је помало екстремна: човек неки је веома богат, док је други крајње сиромашан. Први, богаташ, коме се не наводи име, живи веома удобно: облачење у пурпур показује да он живи као цар (уп. Прич 21,22; 1Мак 8,14). „Царски“ начин живота појачан је глаголом „веселити се“ (уп. Лк 12,19; 15,23.24.29.32). Богаташ дакле живи у изобиљу и весељу: „весељаше се сваки дан“ (Лк 16,19). После овог призора следи потпуно другачија слика: други човек по имену Лазар живи у крајњем сиромаштву. Код Луке израз „сиромашан“, поред јасне ускраћености за материјална добра, има још једну димензију: сиромашни су у Еванђељу по Луки уопште миљеници Божији и носиоци његове благодати (Лк 4,18; 6,20; 7,22; 21,3; нарочито 14,13.21). Ангажовање за сиромашне је битан моменат у преобраћењу грешника: Закхеј, на пример, бива оправдан, пошто одлучује да половину свога имања да сиромашнима и врати новац свакоме кога је оштетио (Лк 19,1–10). Закхеј реагује управо онако како је богаташ из параболе 16,19–31 требало да реагује, а није. Углавном, ситуација сиромашног Лазара је екстремна: он лежи пред вратима богаташа, без снаге да се покрене, што је последица неухрањености. Поред тога он је „гнојав“, што је последица његове болести коју не може да лечи будући да нема средстава. Он је гладан и нада се мрвама које падају са трпезе богаташа. Он дакле добија оно што остане од трпезе, отпатке од јела. Крајње понижење је да сиромаху пси лижу гној (Лк 16,21). Лука на сличан, пластичан и нимало улепшавајући начин, пише и о ситуацији блуднога сина (Лк 15,16): „И желео је да се засити рошчићима које су свиње јеле и нико му није давао“. Положај и једног и другог је сличан: гладни су, јели би било шта, друштво им праве животиње, пси и свиње. У причи богаташ и Лазар не долазе у контакт. Тиме се наглашава да богаташ у потпуности игнорише убогог човека пред својим вратима: немогуће је да он не зна за њега, пошто је Лазар превише близу, а могуће је да његови пси лижу гној сиромашног Лазара. Прича не тематизује однос богаташа и Лазара, он не постоји. Богаташ није крив за Лазарево стање, он га не злоставља, нити било чиме доприноси погоршавању његовог стања. За њега сиромашни Лазар једноставно не постоји.

РАСПЛЕТ: ОБРНУТЕ ЗАГРОБНЕ СУДБИНЕ

Једног дана обојица су умрли. Прво је, из разумљивих разлога, умро Лазар. Његова смрт је описана као моментални прелазак у блажено стање: „однесоше га анђели у наручје Авраамово“. Потом је умро и богаташ. Његова смрт се описује једноставно – „и сахранише га“ (16,22). Лазар се налази „у наручју“ Авраамовом што је посебна привилегија: у Еванђељу по Јовану Син је у наручју Очевом (Јн 1,18), док је љубљени ученик у наручју Христовом (Јн 13,23). Читаоци Еванђеља по Луки знају да место где се налази Аврам није место мртвих: оци Израиља су у Царству небеском (Лк 13,28). За разлику од Лазара, богаташ је у аду који је од одвојен од места где обитавају Авраам и сиромашни Лазар („издалека“, 16,23). На загробној судбини богаташа се конкретизује у Еванђељу изречено: „Али тешко вама богатима, јер сте већ примили утеху своју. Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладнети. Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати“ (Лк 6,24–26; уп. такође 1,51–53). Ако је пак до сада и постојала дилема да ли је богаташ уопште знао за невољника испред својих врата, сада све постаје јасно: богаташ и те како познаје сиромашног Лазара и то по имену! Он је све време знао да један човек умире од глади и болести пред његовим вратима. У очајном стању у ком се богаташ сада налази, мучећи се у пламену (уп. Сир 21,9–10) и трпећи болове због недостатка воде, он се обраћа Аврааму – да пошаље његовог познаника Лазара да умочи у воду врх прста и да му расхлади језик (Лк 16,24). Он се обраћа Аврааму са „оче“, што показује да је Јеврејин. То је почетак дијалога између Авраама и богаташа. Лазар у целој причи никада не говори. Порука је да Божији праведници говоре у име свих сиромашних. Авраамов одговор састоји се из два дела. Први гласи: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада се он теши, а ти се мучиш“ (16,25). Други говори о томе да су два места – мучења и благовања – подељена непремостивом провалијом и да нема могућности преласка (16,26). Богаташ пак моли Авраама да пошаље Лазара у дом његовог оца да им посведочи шта се догађа после смрти, не би ли он и његова петорица браће (можда алузија на Иродову породицу) живели праведним животом (16,27–28). Авраам подсећа да је довољно слушати Мојсија и пророке (16,29), а уколико неко њих не слуша „ако неко и из мртвих васкрсне неће се уверити“ (16,31). Овде се показује да је Свето Писмо – у овом случају Старога Завета – место где се слуша Реч Божија. Истовремено се показује да богаташи имају своју прилику: слушајући Свето Писмо они могу водити праведан живот.

ПОРУКА

Прича о богаташу и Лазару илуструје Исусов став према опхођењу са богатством. Две ствари су битне: прва је да се ликови не карактеришу морално, нити је Лазар морални праведник, нити богаташ морални неправедник. Сва Лазарева праведност је у његовој немаштини, сва богаташева неправедност у игнорисању ближњега који страда. Друго, оно што се осуђује није богатство по себи већ неосетљивост за страдање ближњих. Надаље, загробни дијалог између богаташа и Авраама показује да није довољно бити син Авраамов, сматрати себе аутоматским припадником Божијем народу. Иако се богаташ обраћа Аврааму са „оче“ и Авраам њему са „синко“, то није довољно да богаташ буде поштеђен мука. Сваки пажљиви читалац Еванђеља по Луки сетиће се Лк 3,8: „Родите, дакле плодове достојне покајања, и не почињите говорити у себи: имамо оца Авраама, јер вам кажем да Бог може и од овог камења подигнути децу Аврааму“. Прича о богаташу и Лазару неодољиво подсећа на Исусов есхатолошки говор у Мт 25 у ком се есхатолошка судбина верних везује за њихов однос према потребитима. Нарочито треба подсетити на Лк 13,25–28: „Када устане домаћин и затвори врата, и почнете напољу стајати и куцати у врата говорећи: Господе, Господе, отвори нам! И одговарајући рећи ће вам: Не познајем вас откуда сте. Тада ћете почети да говорите: једосмо пред тобом и писмо, и по трговима нашим учио си. А он ће им рећи: кажем вам, не познајем вас откуда сте. Одступите од мене сви који чините неправду! Онде ће бити плач и шкргут зуба, када видите Авраама, Исака и Јакова и све пророке у Царству Божијем, а себе напоље истеране.“

ВЕРА И ДЕЛА

Прича о богаташу и Лазару је једно од многих библијских подсећања да је вера без дела мртва (Јак 2,12–26). Дела пак нису друга до старање о онима који немају ништа, о потребитима, о онима који су ускраћени за све земаљске радости. Однос према потребитима је мерило наше вере. Потребити увек стављају на пробу нашу веру и могу бити пропусница или препрека на путу у вечни живот. Тако ће апостол Павле, апелујући на своју браћу и сестре хришћане у Коринту да сакупе прилог за сиромашну заједницу у Јудеји, моћи да се позове на старозаветни Псалам 111, 9: „Просу, даде сиромасима, правда је његова правда вечна.“ Овде се дакле акт несебичног давања сиромасима јасно карактерише као „правда вечна“, нешто, дакле, што одводи у наручје Авраамово.

[grigorije22]

Ova priča se često citira u prilog postojanja večnog pakla. Luka 16.19-31 "Čovek neki pak beše bogat, koji se oblačiše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A bijaše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga, još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo, a umrije i bogati i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avrama i Lazara u naručju njegovu. I povikavši reče: 'Oče Avrame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega, i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovome plamenu.' A Avram reče: 'Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i Lazar opet zla, a sad se on teši a ti se mučiš. I pored svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama ne prelaze.' Tada reče: 'Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mojega, jer imam pet braće, neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja.' Reče mu Avram: 'Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju.' A on reče: 'Ne, oče Avrame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih, pokajaće se.' A Avraam reče mu: 'Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati."

Ova priča je bila deo jevrejskog folklora. Detalje narodnog verovanja koji su osnova za ovu priču zapisao je Josif Flavije (Josephus Flavius, The Complete Works of Flavius Josephus; Philadelphia: John C. Winston; str. 901). On opisuje podzemlje u kojem se pravedni nalaze u Avramovom krilu, a duboki ponor razdvaja pravedne od nepravednih, koji trpe kaznu vatrom i vrelom parom. Ovu priču su Jevreji doneli iz ropstva u Vavilonu. Narod je dobro znao ovo verovanje Vavilonjana, i to Isus koristi kao osnov za svoju glavnu poruku.

Ako posmatramo literarni kontekst u kome se nalazi ova Hristova priča, ona je smeštena u kontekst pokajanja. Luka 15-a glava sadrži 3 najlepše Hristove parabole o pokajanju: o izgubljenoj ovci, o izgubljenom dinaru i priča o izgubljenom sinu. U 16-oj glavi je priča o bogatašu i pristavu, gde se takođe govori o pokajanju, a zatim sledi priča o bogatašu i Lazaru. U 17-oj glavi se nastavlja tema pokajanja. To znači da u priči o bogatašu i Lazaru tema o kojoj Isus govori jeste pokajanje a ne zagrobni život.

Hristos je za svoje priče često uzimao primere koji su bili poznati u narodu, nešto što je narod verovao, bez obzira da li je to bilo istinito ili ne. Hristos je krenuo od poznatog i vodio je ljude ka nepoznatom. Nepoznato je bila pouka koju je Hristos želeo da saopšti svojim slušaocima.

Hristos je iskoristio narodno praznoverje da bi ih poučio pokajanju. Centralna pouka priče jeste: 1) posle smrti nema prilike za pokajanje; 2) ljudi su toliko tvrdoglavi u grehu da čak i ako bi neko vaskrsao iz mrtvih ljudi ne bi verovali Bogu. 3) potrebno je slušati Sveto Pismo (Mojsija i proroke). Bogataš i Lazar su se razlikovali u stavu prema životnim vrednostima. Bogataš je težio samo materijalnom bogatstvu i dobio ga je, ali ne i večni život. Lazar je težio Bogu, svestan svojih greha i potrebe za kajanjem, pa je nagrada bila život sa Bogom.

Šta bi se desilo ako bismo bukvalno tumačili ovu priču? Ako bismo želeli da svakom detalju ove priče damo doktrinalnu vrednost, priča bi postala besmislena.

Isus je nešto pre toga rekao da će pravedni primiti platu pri vaskrsenju mrtvih (Luka 14.12-14), a ne neposredno posle smrti, kako izgleda u priči.

Isus je rekao da će nas uzeti k sebi tek kad se bude vratio drugi put (Jovan 14.1-3), a ne odmah posle smrti, kao što je slučaj u priči.

Svakog dana umre preko 100 000 ljudi u svetu. Ako je spasen samo 1%, to znači da bi "Avramovo krilo" trebalo da bude toliko veliko da dnevno primi bar 1000 ljudi. Ako je Avramovo krilo samo figurativni izraz a ne doslovan opis dešavanja posle smrti, onda su i drugi detalji priče samo figurativni opis čiji je cilj saznavanje neke moralne istine. U Jevrejima 11.39,40 piše da junaci vere, među kojima je i Avram (Jev 11.8-19), još nisu primili savršenstvo, još nisu vaskrsli, nego će ga primiti kad i mi. U priči je Avram u raju iako apostol Pavle piše da Avram još nije vaskrsao.

Ljudi koji veruju da postoji "besmrtna duša" veruju da ona nema telo, jer telo umire a duša navodno nastavlja da živi bez tela. Kako onda u priči bogataš u paklu ima prst, jezik i oči? Kako duša bez tela uopšte može da oseća bol ako nema nerve koji se nalaze u koži? Zar za bestelesnu dušu može da bude prepreka ponor koji razdvaja raj od pakla?

Zamislite da ste u raju, uživate, sve je lepo, a preko provalije vidite ljude kako se muče. Vidite nekog vašeg rođaka, prijatelja i razgovarate sa njima! Kakav bi to raj bio?

Sve ovo govori da je ovo priča zasnovana na narodnim verovanjima, čija je centralna poruka: pokajte se, i verujte ono što piše u Mojsijevim knjigama i prorocima.

[Grizzly Adams]

Било би добро да ставиш извор одакле је текст и кратак коментар о чему се ради.

 

Да се читаоци не збуне.

[grigorije22]

Било би добро да ставиш извор одакле је текст и кратак коментар о чему се ради.

 

Да се читаоци не збуне.

 

http://www.isusdolazi.org/hriscanski-portal/index.php?option=com_content&view=article&id=270:o-nama&catid=89:najvanije-istine&Itemid=179

 

Radi se o tome da ova prica ne moze da se koristi kao dokaz da covek egzistira nakon telesne smrti.

[Grizzly Adams]

А, Лунетова црква. Упознао сам га лично, фаца је.

 

Што се приче тиче, тачно је што они кажу да је њена главна поука морална. Само што би било крајње нелогично да сам Господ користи тако очигледну "паганску митологију" када је исту поуку могао да пренесе и без ње. Осим тога, опште је познато да су Јевреји у то време веровали у живот дуже након смрти, нпр. књиге Макавејске сведоче о томе. Онда је још чудније да Господ, уместо да их исправи, још утврђује такво "погрешно веровање" у народу.

 

Зато то њихово "објашњење", тј. изговор, не стоји.

[grigorije22]

нпр. књиге Макавејске сведоче о томе

 

 

Jel bese adventisti i protestanti ne priznaju te knjige?

[Grizzly Adams]

Не признају их као део канона, али то не мења ствар. Оне су историјски документи који показују веровање Јевреја из тог доба.

 

Јевреји имају и молитве за преминуле.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Znaci po subotarima Isus je lazov? Koji su licemeri ti subotari..... bukvalno tumace postanje recimo.. ali zato kad je u pitanju dusa, besmrtnost i sve ostalo onda je to alegorija i narodni folklor...... 0110_hahaha

[Grizzly Adams]

Па лаж може да се брани само лицемерјем...

[grigorije22]

Јевреји имају и молитве за преминуле.

 

Ako moze neki link ili nesto slicno

[grigorije22]

Znaci po subotarima Isus je lazov? Koji su licemeri ti subotari..... bukvalno tumace postanje recimo.. ali zato kad je u pitanju dusa, besmrtnost i sve ostalo onda je to alegorija i narodni folklor...... 0110_hahaha

Pitanje je da li cela prica moze da se tumaci bukvalno, pogotovo ovaj deo da Avram umoci prst i rashladi jezik bogatasu.

[Grizzly Adams]

Ako moze neki link ili nesto slicno

 

http://www.jewishvirtuallibrary.org/jsource/Judaism/kaddish.html

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Teski lazovi jednog sam rastavio na froncle po pitanju subote......

Trazio sam da mi nadje stihove u kojima pise da su Adam,Avram,Isak,Jakov,Josif i svi ostali slavili subotu.....siroma nije znao sta ce....pa onda je kreno tipa oni su zaboravili....pa kako reko bre to da zaborave kad je subota najvaznija zapovest....pa kaze Mojsije ih je samo podsetio ..a onda sam mu lupio jos jedan samar.....ovim stihom.....

 

I Mojsije sazva sav narod Izrailjev, i reče im: Čuj Izrailju uredbe i zakone, koje ću danas kazati da čujete, da ih naučite i držite ih i tvorite. 2 Gospod Bog naš učini s nama zavet na Horivu. 3 Nije s ocima našim učinio taj zavet, nego s nama, koji smo danas tu svi živi.

 

. 0110_hahaha  ja mu reko e moj pastore....

[Grizzly Adams]

Pitanje je da li cela prica moze da se tumaci bukvalno, pogotovo ovaj deo da Avram umoci prst i rashladi jezik bogatasu.

 

Наравно да не може све да се тумачи буквално, али би било крајње невероватно да је читав контекст "пагански".

 

Замисли да изађе сад, рецимо, Патријарх пред верне и исприча "поучну причу" базирану на реинкарнацији - "Беше један човек и умре и у следећем животу роди се као слон..."

 

Нити адвентисти имају обичај да причају такве "приче" у својим проповедима.

[grigorije22]

Teski lazovi jednog sam rastavio na froncle po pitanju subote......

Trazio sam da mi nadje stihove u kojima pise da su Adam,Avram,Isak,Jakov,Josif i svi ostali slavili subotu.....siroma nije znao sta ce....pa onda je kreno tipa oni su zaboravili....pa kako reko bre to da zaborave kad je subota najvaznija zapovest....pa kaze Mojsije ih je samo podsetio ..a onda sam mu lupio jos jedan samar.....ovim stihom.....

 

I Mojsije sazva sav narod Izrailjev, i reče im: Čuj Izrailju uredbe i zakone, koje ću danas kazati da čujete, da ih naučite i držite ih i tvorite. 2 Gospod Bog naš učini s nama zavet na Horivu. 3 Nije s ocima našim učinio taj zavet, nego s nama, koji smo danas tu svi živi.

 

. 0110_hahaha  ja mu reko e moj pastore....

Da se to nisi kojim slucajem raspravljao sa piramidom na Krstarici?