Промоција књиге ''Црне сузе''

[JESSY]

преузето са http://poezija.6forum.info/t4787-nenad-plavsia-crne-suze

 

Pre mesec dana (aprila 2013. godine), objavljen je prvenac Nenada Plavšića - Crne suze, u izdanju Alme. Knjiga predstavlja zbirku priča i pesama.
Iz recenzije:

"Dani čitanja su se nizali u strpljivom iščitavanju knjige. Na polovini “suza” prosto sam žudeo da do kraja ostanu onako guste. Za moje osećanje vrednosti i lepote knjige prevashodno su zaslužne istine da filozofski jezgrovite misli izrone u gotovo svakoj rečenici. Prosto sam se pitao kako ih autor ovako nedri na svakom koraku. I moram priznati knjiga se nije mogla lako i brzo čitati.

Ovde se zapleti raspliću istodobno i zapliću. Ovde ima rasprave sa zbivanjima kojima autor po godinama ne pripada. Pokatkad ima žigosanja ono što treba da nosi žig poput stoke određene za klanje, ali nema klanice, ako se izuzme klanica i raspelo na koje autor pristaje. Sud duše i strah su tu uvek u prikrajku. I tako sa pijedestala začas pljusne ponor. Priče se uzdižu i ugruvavaju naizmenično."

Iz priče "Tragovi":

"Presečeni košmar nastavljao je da cvili po mojoj glavi. Veče se bližilio vrhuncu bludnih zamaha. U vazduhu istetovirani pečat Božjeg šapata što raznosi usnule misli jednog pokajnika. Mirisala je strast rane jeseni u sićušnim drhtajima prolaznosti koja se čitala sa krvavih usana nekog nepoznatog, dalekog mene... Koji je smisao opiranja? Pokrenuo sam se, zar to nije dovoljno? U olinjalom vetru žmurila je nostalgija... Sanjao sam je. Da, ponovo. Toliko bola, a tako malo razumevanja; toliko slutnji, a tako malo istine!
Zastane iluzija u minutima, zastane čitav svet grešni, zastane komedija smrti... Umirem li? Nisam siguran da li je mrak moje sobe dovoljno težak da me rasani; nisam siguran kakvim se oružjem služi đavo da me pripitomi i načini vernikom ludila... Haos kleči pred molitvom, a molitva nizi i cepa svetove ništastva!
U mirisu kiše nalazio sam tragove njenih zenica. Mislio sam uvek da ću je naći kada sneg zaškripi pod nogama prolaznika, mislio sam da ću uspeti da savladam bol, mislio sam proći će želja... I raskršće je polako gubilo smisao. Nestajalo bi kad god otvorim oči i pojavljivalo se kad ih sklopim. Prezirao sam ga.
Tragovi njenih reči razbacani kao konfete po godinama uzaludnog pešačenja. Verujem u čuda, ali se sve manje nadam. Malaksalost u obrisima praznine. Nag i oronuo, ležao sam pod prozorom na istrošenom bordo tepihu. Ne pamtim kada je poslednji put bio opran. Mesec nije imao šanse da se probije. I zašto bi? Tama ne poznaje granice u mom svetu. Muk i česti udarci u grudi, u levu ruku do lakta. Temperatura u kostima. Potajno... ona je i dalje svirala, muzika je neometano išla... negde u pozadini, skriveno od pogleda, skriveno od dodira, ali dovoljno da mi ugreje srce uspomenama. Stezalo je jako... molio sam se sve više... "

[JESSY]

Odlomak priče "Bluz":

"Instrumental je nastavio da puzi rekom. Nebitne su sve radosti koje pruža univerzim kada preti razdor. Snaga iščezava. Kapi volje klize niz trenutke radoznalosti upijajući večnost kroz rešetke samoće. Tražim te u slobodi, po krovovima rajskih palata; tražim te u budućnosti, jer prošlost su bogovi prespavali; tražim te u neobjavljenim rukopisima, u propasti jedne anonimne imperije, u prostom osećaju griže savesti... Prazna soba na devetom spratu nebodera. Dvokrilni drveni prozor pustio je snop mesečeve svetlosti da se tiho provuče po hrastovom parketu. Goli zidovi u boji strasti očiju tvojih. U vazduhu susret dimenzija. Pokloniću ti šta god poželiš, čak i ono što mi ne pripada! Noć uprtila iskrenost na leđa. Nova sreda, u korenu bezimena i trula, gordo otkriva da nećeš prisustvovati. Možda savršenstvo ipak ima cenu? Dole, daleko, prolaze senke – blede kopije ljudi koji robuju zemaljskim zakonima... sitne ribe. U meni titra bluz. Nema više talasa, nema prkosa, koprive gube žestinu. Ne marim."

"Putovanje", deo:

"Groblje. Tišina u odjecima nemog bola. Miris tamjana pomešan sa mirisom kiše. U bezbroju neznanih imena prožimali su se vekovi bezuslovne nade. Vaskrsenje nikada nije bilo bliže, vaskrsenje dolazi u veličanstvenosti Oca svemira... Novembarski vetar u kosi starca-grešnika, preko čijeg potiljka smrt zapoveda nezaustavljivi juriš. Nesigurnost pokreta i bledi pokušaj da zamislim silinu Raja... Da li su mitari ikada pomislili koliko smo bedni pred iskušenjem i koliko je snage potrebno patuljku da bi se odupro divu? Ne trebaju nam ukrašeni spomenici, ne trebaju nam ni venci, ni zlatni kovčezi... treba nam čistota duša naših, treba nam nevinost srca i nepokolebljivost vere koja sija poput sunca. Gde počinje nežnost Heruvimskih pesama? Gde oproštaj dobija zamah i seče crve pakla? Samo jednom nestajemo sa ovoga sveta i samo jednom imamo šansu da pokažemo koliko ljubavi možemo da ponudimo, koliko sreće možemo da izazovemo... Smrtniče, tvoja odora polako truli, tvoj strah snaži i uzdiže, tvoja reč drži stubove planete!
Pomiluj Gospode ustreptalo stado svoje, pomiluj zabludele glave i učini plodnim bezvremene poljane tame, učini da zvona pobede zablistaju iskrama istine, da trulež poklekne, da fantazija izroni i zavlada... Kosti naše zapali vatrom pravde i otkloni malaksalost maloverja. Neka dah Tvoj bude smirenje i vodič zalutalim željama... Uvenuće praznina gordosti u cipelama nevernika kada progledaju slobodno, pomno osluškujući znakove koje im šalješ."

[JESSY]

Beskraj


Bez glasa,
Bez suza,
Drhtala je noć...
U magli želje,
U paklu senke,
Isticale su kapi
gorke krvi.
Strah u očima,
strah na usnama
Žedne, prkosne noći,
Koja snove ne zna,
Koja srce ledi,
Koja osmeh seče...

Bol u mislima
duše od stakla,
Pritiskao je
jesen nemu
Da vetrom smrti
uflekane obraze
pokajnika spere...
Zaboravi!,
Vraže podli,
Izbaci,
I prezri!,
Čitav moj život kleti
I dubine sreće
I visine mašte
I darove slatke...
Otrgni,
Spali,
Satri,
Mačem pakosti!
Noć neka se
u požaru gneva uguši,
Da ne postoji
sećanje mirisno,
Da pokušaj
ne pokuša...

Ali, dokle ćeš?
Koliko snage imaš?
Koliko praznih
priča skrivaš?
Zar ne slutiš
propast carstva
privida ništavnoga?
Zar ne slutiš...
Kraj u ognju greha
te stiže,
a večnost Gospodnja
desnicu tvoju lomi...
Dela su tvoja,
dela ovoga sveta;
Bitke su tvoje
uske i prolazne.
Ne sumnjaj,
ne gordi se
tako oštro,
lukavi vraže,
jer u čudu
sila Božja trepti!
Jer čudo
Odjecima pobede
udara u zvona,
kao jorgovan krasni,
kao ljubav
što blista nepatvoreno...

A ponovo
ću je sresti
u noći,
u tišini,
u vetru...
Ponovo ću je sresti
međ' zvezdama,
na margini vasione.
I šapatom mekim
probudiću tada
svaku iskru
koraka njenih,
svaku ludost
kojom opija...
Probudiću tada
idilu beskraja
poljupca čednog
i minule godine
bez dodira,
bez vesti,
bez svetlosti
utrnule u čemer...
I pohitaće ona
na ramenu mesečine plave
pohitaće meni u naručje,
da lepotom svojom
rane moje izleči...

[JESSY]

Путовање

„Јер каква је корист човјеку ако сав
свијет задобије, а души својој науди?
Или какав ће откуп дати човјек
за душу своју?“ (Мт. 16, 26)

Каква нит дели живот од смрти, каква их стихија сече напола, какав утисак оставља неизречена поезија додира пред којом цвили покајање? Зар не видиш?, вечност је пред нама... Зар не тутњи ветар између твојих грешних прстију? Под чијим ногама ћеш оставити дрхтаје, ако не под Божјим? Где ћеш потражити заклон, где ћеш наћи утеху када паднеш, када разлијеш сузе по образима крвавим? Помоли се смртниче, твоје време истиче у кошмару неразумног порока чији поглед низи и разара душу. Помоли се чисто, нека те непатворена мисао води у дубине, у висине истине, у непропадљиво и преузвишено. Познајеш ли ме? Ја тебе познајем, сви смо из једног корена, сви смо једним замахом постали титрај и заједнички - једном руком, руком блуда, убрали јабуку. Признај, положи оружје, сручи се, допусти гравитацији да делује, прикуј колена за земљу и доживи имплозију у заносу бесмртности која ти је обећана ако поверујеш.
Зашто се питаш? Зашто узалуд трошиш понуђену милост? Који те осећај води када помислиш да и после живота постоји живот? Предај се, начини корак дугачак и тежак, корак до небеског царства на чијим крилима можеш окусити лепоту вере... Не, не посумњај никада, не везуј за себе гордост, лажи мучне, превару бедну... Пробуди се, твоје срце напросто нестаје под оштрицом ђавољег мача; твоје спасење цепа ђонове и одлази у непознато. Заборави планине материјалних дарова, заборави неустрашивост нула на хартији, заборави гласове страсти... Чиме ћеш импресионирати Небо? Немој због празнословља да бежиш од пута којег можеш бити достојан. По чему ће те памтити? Имаш ли храбрости да испуниш жељу Господњу? Читава васиона лежи у наручју симфоније Ангелске, читавом васионом господари молитва бесконачна, молитва богоносна. Летети кроз идилу свемира, летети отворених очију...
Гробље. Тишина у одјецима немог бола. Мирис тамјана помешан са мирисом кише. У безброју незнаних имена прожимали су се векови безусловне наде. Васкрсење никада није било ближе, васкрсење долази у величанствености Оца свемира... Новембарски ветар у коси старца-грешника, преко чијег потиљка смрт заповеда незаустављиви јуриш. Несигурност покрета и бледи покушај да замислим силину Раја... Да ли су митари икада помислили колико смо бедни пред искушењем и колико је снаге потребно патуљку да би се одупро диву? Не требају нам украшени споменици, не требају нам ни венци, ни златни ковчези... треба нам чистота душа наших, треба нам невиност срца и непоколебљивост вере која сија попут сунца. Где почиње нежност Херувимских песама? Где опроштај добија замах и сече црве пакла? Само једном нестајемо са овога света и само једном имамо шансу да покажемо колико љубави можемо да понудимо, колико среће можемо да изазовемо... Смртниче, твоја одора полако трули, твој страх снажи и уздиже, твоја реч држи стубове планете!
Помилуј Господе устрептало стадо своје, помилуј заблуделе главе и учини плодним безвремене пољане таме, учини да звона победе заблистају искрама истине, да трулеж поклекне, да фантазија изрони и завлада... Кости наше запали ватром правде и отклони малаксалост маловерја. Нека дах Твој буде смирење и водич залуталим жељама... Увенуће празнина гордости у ципелама неверника када прогледају слободно, помно ослушкујући знакове које им шаљеш.
И ја ћу ускоро запловити том лађом, и ја ћу, попут многих, ускоро бити једно незнано име уклесано на хладном камену. Покоравам се одлукама Твојим, поштујем прописе Твоје у покушају да пратим линију коју си одредио за нас, недостојне... Шта вреди брига за тело када оно постаје прах у коме нестаје све пролазно? Шта вреди слава овде, ако ће земља покупити њене остатке?
Свуда око мене горки јецаји жена и мушкараца повијених глава као тужне врбе. И плач који је оставио неизбрисиве трагове у блату, неутешан плач што раздире планету својом тежином... Чему груди пуне суза пред гробом, када је он празан? Чему неумереност туге? Склопите усне, задржите зенице, зауставите речи неспокоја, умирите плетива песимизма... почујте како ваздух шапуће вољу Божју и мир Вам!, драга моја браћо и сестре у Христу... Мир Вама ожалошћени, понижени, увређени, сломљени, јер за Вас је спремљено непрегледно пространство утехе, пространство неисцрпне радости спознаје Највећег међу највећима. У даљини продоран, дубок глас свештеника... у даљини је пуцао незадрживи ехо славља читавог Неба...
Ход по ковитлацу миленијума и бескрај препорода који тајно открива путеве врлине. Слушао сам бат сопствених корака. Овде све стаје. Овде све почиње. И све се заборавља на тренутак, да би потом остало упамћено занавек у порама топлине, у крвотоку трептаја...

[JESSY]

Iz priče "Bolest"...
 

"Probudio sam se u znoju. Ponovo horor, ponovo jecaji u tišini sobe, u tmini uzavrelih sati straha od samoće. Vratio bih svoje telo, jer nisam sposoban da upravljam njime. Vrtoglavica zbog neuspeha u prošlom kolu radoznalosti. Prstima sam prolazio kroz kosu pitajući se šta ja to zapravo radim? Izgubljena šansa ne može biti vraćena. Srce kada prelomi, svemir je nemoćan. Samo je prvi put najteže, a onda... onda navika odstranjuje svaku žilu jeze, dvoumljenja i teških uzdaha koji predskazuju hodnike pakla. Bol se čita između redova. U meni kopni volja. Uzaludan je višenedeljni pokušaj da rakijom sperem sve glasove nemira. Nozdrve mi budi miris četiri kašičice kafe i nula posto šećera u beloj, porcelanskoj šoljici. Dugo sam posmatrao dve velike spojene kugle u peni, što su se poput očiju njenih rasparčale na komadiće pravougaonika i nestale u trenu. Otisak usana neutešne inspiracije krvavih zenica gorko se pripio uz keramičku podlogu. Bila je prisutna. Zadrhtao sam nežno. Jeza se vukla preko latica krvotoka, uranjajući duboko u ostatke srušenog sveta. Posrnuće. Samo se laž može izgraditi na zgarištu radosti i samo laž opstaje i provlači se kroz svaku rupu. Prvi gutljaj, prva suza koja je ispustila dušu pred provalijom. Prvi gutljaj se uvukao ispod jorgana potraživši nju u spletu okolnosti, u pogrešno postavljenoj predstavi, u vremenskom procepu. Otkucaji više nisu postojali... i žeđ za ustreptalim fantazmom pripadnosti je posustala. Ne ponosim se svojim godinama. Kafa je budila slike, događaje, zapise, pobede i čednost tragova naših susreta... Spustio sam glavu na maleni sto od hrastovine presvučen ljubičastim stolnjakom i zaplakao kao nebo nad izgubljenim dušama. Kuhinja se vrtela u krug. Video sam stazu od kaldrme, okolo pokošena trava, video sam more, nas dvoje, video sam pustoš noći i zanos u njenim zenicama boje divljeg kestena. A kosa joj je milovala dah vetra na večernjoj igranci Angela u čijim krilima se skrivala čežnja dve senke. Gospodarila je detaljima moga bića. Razboleo sam se nepovratno te noći i prigušenim osmehom dražio gordost svoju da iščezne pod točkom prosvećenja. I čini mi se i sada... vekovi su nizali brojke samo da bi nas spojili, vekovi su bili ono što je moralo postojati da bih je upoznao.."

[JESSY]

Iz priče "Povratak":

 "Potpuno odsustvo protivrečja. U meni kao da nije bilo ničega. Predao sam se... nestala su jutra, nestale su večeri omamljene dahom pohote; nestao je mrak iz čijih smo nozdrva cedili polugole utvare nastranih manira. I dete je zanemelo od straha. U svet odraslih se ulazi na velika vrata. U Raj na mala. Heroji nastaju na greškama. Potrebno je malo sigurnosti, malo neutešne drskosti.
   Sedište do prolaza. Putnici su tražili svoja mesta. Oblio me hladan znoj. Nikoga nisam video. Zamaglilo mi se pred očima. Težak bol na levoj strani grudi. Stezalo je sve više. Glavobolja se pojačavala u slepoočnicama. Kao po navici, izvadio sam iz džepa pantalona novčanik i brzo ga raskupusao tražeći Aninu fotografiju. Neprestani udarci vrtoglavice i pritiska. U mojim venama topla, iskvarena, poročna krv, a u krvi Ana... „Ana, vrati mi leukocite!“, molio sam kroz senku drhtavice, kroz razmaženu dozu iskrenosti; molio sam slomljen porazom. Našao sam je napokon. Maska je spala i milioni manjih i većih razloga su iščezli. Suze. Prepolovila me je u jednom zamahu..."

[JESSY]

Sledeće što sledi je fragment priče "Pismo":
 

"Mila moja!, ne želim da ti oduzmem dragoceno vreme, ne želim da imam udela u promeni tvog sveta. Ako si ga zamislila tako, onda će tako i biti. Ja nisam opasan slobodom, moji tragovi će i dalje krišom posmatrati boje života. Presekla si svaki redak spoznaje uzbuđenja, presekla si mistiku svesti... kada krv kao reka podivlja u napadu topline daha koji raspaljuje pore golog vrata, a rastrzani, raspolovljeni, omađijani mozak topi suštinu postojanja i spaja nespojivo! Pokušaj: zacvili, zavapi, zaplači, uzvikni! moje ime katkad... pokušaj da me dozoveš, makar i u najluđoj tišini prostodušnog gneva, makar i kroz pukotinu istorije. Sve oko mene je trulo. Hoćeš li ikada shvatiti da je koren ljubavi beskrajno dubok i da na svojim plećima može izdržati najkrvoločniji greh?

   Sneg je, dakle, pokorio dušu ovog starca, razorivši celinu od koje je ostao samo duh. Sentimentalnost uvek razjapi usta naposletku kao gladan krokodil, i odnosi sve što mu stane na put. Godine će se izgubiti pod naletom novih kiša... samoća je pitanje vremena. U mojim venama treperi bezbroj sitnih munja... Nemoj me više pitati kakva fantazija jurne niz zaleđeni vodopad iščekivanja, nemoj tražiti odgovore u jezeru prezira, nemoj glasno voleti prošlost... čuvaj svoju flautu za odabrane usne koje nestaju zbog privrženosti. Obećan na vernost brutalnosti, ja ću održavati svaki detalj naših susreta u svom čeličnom oklopu. I suze teku i jezik podrhtava i pero golica maštu, dok čitava leva strana grudi upija krik srama ljute vasione, jer bogovi ne bi izdržali apokalipsu koju nameće ponovni susret dve mračne odaje dvorca rajskoga... Govoriću ti nežno, govoriću ti tiho o snovima ludačkim, o slobodi pijanice na čijim krilima izdiše želja feniksa da vaskrsne... govoriću ti o protoku istine, o začaranom krugu bede, o zvukovima prirode, o lažima, o praznini, o ideji starosti... govoriću ti pogledom, Šapatu moj! Tuga i blato.."

[JESSY]

Buđenje

 

Kleče poljane bluda,
kleče prostranstva smrti,
kleči strah demona
i krv podzemlja
pred milošću Tvojom...
Slava Gospodu!,
Slava Gospodu!,
peva svaki titraj vasione,
a kroz glasove snažne, silne,
kroz glasove duboke i nežne,
oči svoje otvara pokajanje...

Niz svaku tvar
spušta se drhtaj molitve
kao drhtaj večnosti
po suzama nebeskim...
U daljini šapat oblaka
i hor Angela što
oslikava beskraj;
u daljini muk savršenosti,
muk talasa, misli, nadanja...
U daljini reči ne posustaju,
reči nepatvorene,
Duhom ispunjene:
Slava Gospodu!,
Slava Gospodu!

Vapi greh u meni
da pobegne,
da se utopi u uzdah...
Vapi gordost da iščezne
pod mačem prosvetljenja...
I nestaju hektari zla,
ruši se carstvo laži,
carstvo pohlepe bezočne...
Trube pozdravljaju
buđenje duša,
a duše zasjaše belinom
jagodica Božjih,
te nezadrživo, uglas zapevaše:
Slava Gospodu!,
Slava Gospodu!

 

преузето са http://crnesuze.blogspot.com/

[Јесењин]

Хвала од срца за постављање, Јоана! algabacaju

[JESSY]

Stani večnosti

 

Umor teški dušu mi boli,

kroz krv ime tvoje klizi,

znaj, ovaj će pesnik zanavek da te voli,

život svoj zbog tebe da nizi.

Idi kuda želiš, putuj na iskri reke,

ne misli na život prošli što srcem peče,

prstima vetra umiri beskraje daleke,

ostavi korake neka uspomene leče...

Treptaj suza po noći maglu plete,

stani večnosti!, ima li mesta za mene?,

ja sam eto idealu veran, ja sam samo dete,

na čijim usnama u obilju straha igraju sene...

Stani večnosti!, uspori kada me gledaš,

u noktima tvojim krik treptaja podmuklo besni i ćuti,

nisam imao čast da mi uzdahe njene predaš,

da u sreći prođu sve moje godine, svi moji minuti.

Zavladaću planinom bogova i visinama svemira,

nebo nek propast dugo pamti,

postaviću stražare da lome duhove nemira,

da slika tvoja na odorama galaksije gordo plamti!

U sjaj, u sjaj Sunca okovaću ti kose vrane, kose zrele,

na plaštu od svile zaplovi u dubine sveta,

naše oči su se odavno upoznale, odavno srele

na obrazu vremena, gde poljubac kao ludost tiho cveta...

[JESSY]

Pad

 

Nestajem tragom noći

na poljani dodira snenih,

hoće li mi Ana doći,

da pijem večnost sa usana njenih?

Mislim na mladost, uspomene tajne,

moj bol hektare neba peče,

u venama krv širi grehe beskrajne,

blesak pakla srce mi seče.

Bez straha dubim svetove ledne,

uzdah kroz tišinu jeseni grebe,

malaksavam, nemam više želje nijedne,

ali ne brini, čuvam ljubav samo za tebe!

I opet korak tvoj telo mi žari,

zanosom sažiže osmehe retke,

za život, za sreću, ko za to još mari?,

ne, ne volim nove početke...

Pusti me da padam,

na dnu čaše oči da joj sklopim,

pusti me, hoću u ćutnji da stradam,

u gorčini patnju da utopim.

Nestajem po nitima tame,

ne poznajem lepote jutra, svetle boje,

gubim se, lipsavam na margini drame,

u pokušaju da ponovo nađem staze tvoje...

[JESSY]

I dalje snivam

 

I dalje snivam

kose tvoje vrane

pod prstima osmeha

i oči meke

kao milost,

kao veo duše

pokajnika setnog...

Imaš li

i sada

maštu ljubavnice

prekrasnih boja

što seku vekove

nejasnih jecaja

obraza bledih?

I dalje snivam...

po tvojim usnama

zakletva večnosti

kroz šapat klizi,

lomi se i pamti

pred notama neba,

pred praznim parkom

negde na periferiji

malaksalog grada...

A, čekaš li

još uvek

sene kraj prozora

da ti jave

dolazim li

korakom hitrim?

Čekaš li srcem,

beskraju silni,

da poljubac

rastera demone

i ubrza otkucaje?

Ili znaš,

znaš da mrem

u krvi,

u suzi otpadnika,

u pokušaju gorčine

da bolom spere istinu?

[JESSY]

Polazak

 

Po krvotoku jeseni mesec tupo mašta,

magla na okeanu tuge ćuti,

sa dlanova tvojih čistota prašta,

i blešti želja!, želja što ljubav sluti...

Ne troši pletivo života na staze strane,

u nama grmi, u nama tutnji urlik i lomi se i pada,

obiđi šume i reke što se dušama sitnim hrane,

pregazi, satri, uništi glasom svojim crnilo ada...

Pođimo, gospo, rakija granice ne broji,

o, potroši poglede na zvezde saputnice,

raspusti kosu, dodirom me tihim osvoji,

nek svaki drhtaj zacrveni moje umorno lice.

Pođimo na usnama olujne kiše

u galopu poezije Heruvima,

nismo u blatu, nismo tuđi više,

ne jure valovi straha našim poljima...

Zaboravi planetu koja u grehu jutra niže

i strašne, krvave, brodolomne pute,

tvoja zrelost snegove ruši i vulkane sažiže,

 

ja ću ti ljubiti stope, ja ću ti slediti skute!

Kroz jecaj rasprši iskušenje bedno,

na prstima Božjim razapni šatore snene,

pa priđi! večnosti, tvoje srce je pakla vredno,

tvoje srce ne poznaje nikoga osim mene...

[JESSY]

Bez tebe

 

U suzi damar blista,

jecaj po obrazima duše bludi,

zar je zalud ljubav čista,

zar smo ponovo obični, mali ljudi?

Ne letimo više na krilima duge,

treptaj patnje vetrove kroti,

njene su misli obale tuge,

njene su misli svi moji životi...

 

Zaigraj kao prvog dana: u sreći, u vinu,

zatvori me u svoje srce od stakla,

Zaigraj!, nek požari koraka sitnih rasteraju tminu,

nek vera Pravoslavna pregazi sluge pakla!

O, zaigraj!, otruj me telom,

u zaborav decenije upleti,

ja sam samo sluga poljupcu vrelom,

ja umem drhtati, ja znam mreti!

 

Večnost nas čeka, mesec žrtvu traži,

kroz šapat silni zakletva se rađa, niče,

moj slom demone draži,

iz dubine pakla propast kliče...

Zaigraj kao nekad: ruke mi na grudi stisni,

opijenim prstima sledi senke noći,

moji svetovi nisu jorgovani mirisni,

moji svetovi bez tebe neće moći.

[JESSY]

Iluzija

 

Nisam ja rođen da letim,

ne zna moja krv tako da teče,

ja živim samo nje kad se setim,

kad levom stranom bol zaseče.

Zatvori oči gospo snena,

poslušaj Heruvime što na pomen tvoj zatrube,

osvoj večnost, budi molitva njena

i dopusti prstima mojim da te ljube...

Nisam ja satkan od latica cveća,

nije moj dodir kao stih rujni,

u meni ne cveta polet, ne zri sreća,

u meni svetove cepa vetar olujni!

Vrtlog mirisa kože tvoje paklom grmi,

po ivici iluzije susret naš plamti,

svi moji putevi su gorki, uski, strmi,

a svaka te stopa voli, svaka te stopa pamti!

Zaurlaj, zavapi, podigni talase moćne!,

u tvojoj suzi klizi smrt bez straha, bez broja,

nek počuju bezlične senke noćne,

da nisi obična prolaznica kakva, da nisi bilo koja!

Zaurlaj, zavapi!, Istinom iz učmalosti nebo preni,

glasom zakovitlaj crnila sjaj,

probudi ljubav, probudi veru u meni,

nek me zaslepi očiju tvojih treptaj...